Деца са посебним потребама

–основни појмови и категорије

САДРЖАЈ

ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ

1.1.

Дете са посебним потребама или дете ометено у развоју

1.2.

Појмови који се тичу поступака у раду са децом са посебним потребама

КЛАСИФИКАЦИЈА ДЕЦЕ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

2.1.

Фактори ризика

2.2.

Практо-гностички поремећаји

2.3.

Поремећаји из развојне неуролингвистике

2.3.1.

Значај и развој говора

2.3.2.

Поремећаји из развојне неуролингвистике

2.4.

Поремећај психомоторике у ужем смислу речи

2.5.

Поремећај услед општег развојног несклада

2.6.

Неразвијеност интелигенције и рани поремећаји осећања

ПОЈЕДИНИ ОБЛИЦИ ОМЕТЕНОСТИ

3.1.

Даунов синдром

3.2.

Аутизам

3.3.

Епилепсија

3.4.

Енуреза

3.5.

Дечја астма

3.6.

Церебрална парализа

3.7.

Деца са оштећењем слуха

3.8.

Деца са оштећењем вида

ОПШТЕ ПРЕПОРУКЕ ЗА РАД СА ДЕЦОМ ОМЕТЕНОМ У РАЗВОЈУ

АНАЛИЗА ПОСТОЈЕЋЕГ СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА УЧЕНИКА СА
ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА У СРБИЈИ

www.maturski.org

1. ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ

1.1.

Дете са посебним потребама или дете ометено у развоју

Особа, професионално дијагностификована као особа која:

1. Има физички и ментални недостатак који знатно ограничава једну или више

животних активности, као што су ход, вид, слух, говор, дисање брига о себи,
учење и рад;

2. Има историју таквог недостатка;
3. За коју се сматра да има такав недостатак;

у стручним круговима као и колоквијалном говору назива се „лице-дете ометено у
развоју“ или „лице-дете са посебним потребама“.

У еглеском говорном подручју прихваћени су изрази „хендикепирано“ или „изузетно“
дете. У немачкој се користе термини „ометено“ и „оштећено“ дете, а у француској
„неадаптирано хендикепирано дете“.

У овом смислу, а према Међународној организацији инвалида, ометеност је „губитак
или ограничење могућности да се учествује у нормалном животу заједнице под истим
условима са осталим члановима те заједнице, због физичких или социјалних
баријера.“

Осим термина ометеност у развоју користе се још и изрази инвалидност, дефектност,
хендикепирана особа. Последњих година се све више користи термин лице-дете са
посебним потребама ( за децу, која од најранијег узраста имају посебне потребе, које
захтевају додатне услове за развој).

„Дете ометено у развоју је дете са посебним потребама, а дете са посебним
потребама је ДЕТЕ.“

(преузето са интернет форума)

•

Дете ометено у развоју...

Уместо дијагнозе, даје се функционална процена телесног и менталног статуса
детета. Треба

открити и очуване и оштећене способности

детета, породичну

ситуацију и шире окружење у коме живи

•

је дете са посебним потребама...

Неопходно је пронаћи посебне путеве да дете задовољи потребе које има као људско
биће, а које теже задовољава због органских и социјалних баријера

•

а дете са посебним потребама је ДЕТЕ

ометено дете има сва битна обележја детета као људског бића, а ометеност не
сме бити основ за било који вид дискриминације

1.2.

Појмови који се тичу поступака у раду са децом са посебним

потребама

Дефектологија

се бави човеком као социјално-биолошким бићем. Са једне стране,

проучава узроке и законитости настанака оштећења и промена у телесној,
психолошкој и социјалној сфери лица са посебним потребама. А са друге, истражује и

2. КЛАСИФИКАЦИЈА ДЕЦЕ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

Према каласификацији С.Бојанина постоје пет категорија тешкоћа у развоју:

1. Практо гностички поремећаји,
2. Поремећаји из развојне неуролингвистике,
3. Поремећаји психомоторике у ужем смислу речи,
4. Поремећаји услед општег развојног несклада,
5. Неразвијеност интелигенције и рани поремећаји осећања.

2.1. Фактори ризика

Психички и физички развој детета одређен је наслеђем генетским факторима,
комбиновано са утицајем средине. Фактори ризика нормалног развоја, као
потенцијални разлози оштећења плода, а касније и детета могу започети :

За време трудноће (пренатални)

На рођењу (натални)

По рођењу (постнатални)

Фактори ризика могу бити :

Старост мајке (млађа од 16 а старија од 40 година)

Поједине болести мајке у првих 16 недеља трудноће

Наследна обољења

Хромозомски поремећаји

Интракранијална хеморагија (крварења у мозгу код бебе)

Порађај пре термина (пре 37. недеље)

Пренесеност преко 42 недеље

Порађајна асфиксија (недостатак кисеоника)

Теже инфекције новорођенчета (сепса, менингитис)

Урођене мане

Конвулзије (грчеви због високе температуре)

Хипербилирубинемија ((жутица) преко 200 m/l)

Показатељи застоја у развоју

До 3 месеца: претерано мирно, млитаво, раздражљиво,

4-6 месеци: не реагује на звук, често повраћа, у усправном положају укршта
ноге

7-9 месеци: не седи самостално, не показује интересовање за предмете из
околине

10-12 месеци: не стоји , нема речи

Присутни интервали одсутности , устаљени покрети

Значајно одступање обима главе од норми за узраст

Хипотонија (изражена млитавост) или хипертонија (укоченост)

Заостајање функција вида (не реагује на светлост, изражена разрокост,
замућење очног сочива)

Изостанак реакције на звук

Одсуство социјалне комуникације (смешак, контакт очима)

Неуобиачјена комуникација (стереотипија)

Дете са посебним потребама у развоју не успева да изгради уобичајени,
препознатљиви вид сигнализације својих потреба. Начин на који то чини
атипичан је, понекада тешко препознатљив и за родитеље, а још мање за ширу
околину:

Проблеми у исхрани

Напади беса

Самоповређивање (уједање, ударање главом)

Осамљивање

Демостративно мокрење и пражњење, без обзира на место или присутност
других

Стереотипно понашање (стављање једног или више прстију у уста, отварање и
затварање врата, упорно понављање забрањеног понашања)

2.2. Практо-гностички поремећаји

Практо-гностичке   функције   су   функције   препознавања   дражи   и   догађања   унутар
објективног и субјективног простора. Физиологију овог процеса Вернике је описао
кроз   процес   примарне   (опажајна   импресија)   и   секундарне   идентификације
(препознавање опаженог у контексту властитог субјективног поља). Код поремећаја
гностичких   функција,   примарна   идентификација-опажај   постоји,   али   не   постоји
„концепт предмета-препознавање, за шта је одговорна секундарна идентификација.
Говорећи   о   практо-гностичким   поремећајима,   С.   Бојанин   разликује   шест   група
поремећаја:

Општа развојна дисгнозија

, која подразумева недограђеност првог слоја гностичких

активности, што условљава тешкоће симболизације- говора читања и писања, а самим
тим и постојање проблема на афективном и социјалном плану.

Проблем се уочава када се дете укључи у структуирану средину-вртић, школу, а не
уклапа се у њу, то јест, не поштује захтевана правила понашања. На сазнајном плану
уочава се застој у развоју математичких и логичких операција. Такође, заостаје и
организација говора. Дете не препричава приче и доживљаје по реду, већ измишља
делове за празнине.

Развојна дискалкулија

– проблем везан за оперисање математичким симболима и

знацима, и поред уредног неуролошког налаза и степена интелигенције. Тешкоће
овладавањалогичкоматематичким функцијама се јавља:
У класификацији- груписању предмета према заједничком обележју, критеријуму итд
(по боји, облику...)
У коресподенцији- придруживању једне групе предмета другој (једнако, мање за, веће
за...)
У серијацији- уређивању елемената према неком својству (опадајући или растући низ
итд)
У транзитивности- релативности неког предмета у односу на друге (мали, већи,
највећи)