УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФАКУЛТЕТ ТЕХНИЧКИХ НАУКА
ДЕПАРТМАН ЗА САОБРАЋАЈ
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА:
ОСНОВЕ САОБРАЋАЈА
ТЕМА:
ОДРЖИВИ РАЗВОЈ
(присутност, мобилност и ефикасност)
Ментор: Студенти:
Проф. др Милица Миличић Душан Митрашиновић СТ 1/2022
Јован Јоксић СТ 49/2022
Адриан Стојан СТ 109/2022
Лука Пузовић СТ 40/2022
Виктор Стојановић СТ 107/2022
Novi Sad, 2022.
4
2. ДЕФИНИЦИЈА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА
Одрживи развој преставља складан однос екологије и привреде како би се природно
богатство наше планете сачувало за будуће генерације.
Може се рећи да одрживи развој представља генерално усмерење, тежњу да се створи
бољи свет, преко уравнотежења социјалних, економских и фактора заштите животне
средине.
Систем се може дефинисати као еколошки одржив уколико има својство уравнотежења.
Отуда следи да се свако понашање које умањује уравнотеженост система може сматрати
неодрживим.
Како су енергија и остали ресурси (вода, сировине, материјали) предуслов развоја, тако
је процес њиховог коришћења и трошења услов за остварење одрживог развоја.
Одрживо коришћење енергије и других ресурса заснива се на:
унапређењу њихове ефикасности,
чувању и штедњи у коришћењу и
коришћењу незагађујућих и обновљивих извора енергије и других ресурса.
Посебно се издваја производња и потрошња енергије (примарне и секундарне),као
најчешћи узрок загађивања ваздуха и појаве појачаног ефекта стаклене баште. Зато је
ограничавање емисије гасова стаклене баште (посебно ЦО2) део будућег развоја који
почива на парадигми одрживог развоја.
5
3. НАСТАНАК КОНЦЕПТА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА
Један од основних концепата економике природних ресурса и животне средине јесте
концепт одрживости, или одрживог развоја. Упркос различитим интерпретацијама које
се у литератури могу наћи, овом концепту данас припада централно место у разматрању
другорочне перспективе опстанка и напретка човечанства.
Одрживост, или одрживи развој, се јавља како као суштински предуслов,Нтако и као
крајњи циљ ефикасне организације бројних људских активности на Земљи. Сам појам
одрживости није нов. Његови корени се могу наћи у делима класичне економске науке, у
раним покушајима одговора на питање каква је перспектива развитка људског друштва.
У раној фази развоја економске науке, јавила се теза о неминовности дугорочног
стационарног стања, без економског и демографског раста. По мишљену класика,
периоди популационог раста и напретка животног стандарда се услед деловања закона о
опадајућим приносима, претварају у стагнацију и сиромашење, те је на дуг рок, једино
нулти раст привреде и друштва могућ и стабилан.
У даљем току развоја економске науке, ова песимистичка теза је била оповргавана, од
стране више школа и праваца. Углавном полазећи од резултата техничког прогреса и
нових, како географских, тако и научних открића, економска наука средином 19. века
нуди оптимистичку визију будућности човечанства. Ипак, крајем 19. века идеја о
ограничености природних ресурса поново продире у науку. Нарочито се сматрају
значајним радови W. С. Јевонса (1865). Оригиналним радовима Л. Ц. Граyа (1914) и
нешто касније Х. Хотеллинга (1931), почетком 20. века се постављају теоријске основе
за анализу оптималне употребе исцрпљивих ресурса.
Нео-класична теорија раста, настала у 20. веку, потпуно негира било какву потребу за
стационарним стањем, а питање исцрпљивања природних ресурса губи значај. Научно-
технички прогрес постаје основни фактор развоја привреде и друштва, те му припада
централно место и у теорији. Вишедеценијски период стабилног раста светске привреде,
наступио после II светског рата, назван добом пантехнолошког оптимизма, подржао је
веровање у неограничене могућности научно-техничког прогреса.
На једној страни, капиталистички свет је сматрао да је у оквиру кејнзијанске економске
теорије и политике дат одговор на све изазове економске нестабилности. На другој
страни, пак, социјалистички свет је непоколебљиво веровао у исправност темељних
поставки тзв. научног социјализма, надајући се да ће његовим спроводјењем у живот,
будућност човечанства бити осигурана.
Седамдесете године 20.века су показале сву дубину заблуда и на једној и на другој
страни. Појава стагфлације у привредном животу развијених капиталистичких земаља,
дефинитвно је пољуљала веровање у исправност кејнзијанске парадигме. У
социјалистичком свету, упркос снажном идеолошком притиску, постајале су све
видљивије дубоке пукотине у привреди и друштву, пукотине због којих ће се непуне две
деценије касније, социјалистички свет дефинитвно срушити.
