Једини начин да постигне свој циљ самоодржања јесте стално такмичење са
другим људима, било на физичком или неком другом нивоу. Такво стање
постаје неодрживо за човека и он мора рационално препознати излаз из
таквог стања. Излаз из таквог стања успостављањем државе и стварањем
врховног владара са собом носи пренос права на једну особу и настанак
друштва у коме је могуће говорити о правди и неправди, с обзиром да
постоји правни оквир. У таквом стању, човек такође може да тежи свом
самоодржању у миру.

1. ТОМАС ХОБС

Хобс је живео у 17. веку. Он је емпиристички филозоф као Лок, Беркли и
Хјум. За разлику од њих био је поклоник математичке методе не само у
чистој, него и у примењеној математици. Његов поглед на свет више је био
инспирисан Галилејем, него Беконом. Радови Галилеја и Кеплера су на њега
извршили велики утицај ’’Систематско место Хобзове политичке теорије је
нејасно   и   загонетно,   тако   да   је   врло   тешко   одредити   где   Хобз   стварно
спада’’ (Ђурић, 1961).
У   историји   политичких   теорија   новијег   доба   заузима   једно   од
најугледнијих   и   најистакнутијих   места,   не   само   због   позитивистичких

решења његовог учења, већ и због подстицаја које његово учење још увек
даје.   Издваја   се   снагом   и   дубином   својих   теоријских   настојања,   али   и
оштрином   и   оригиналношћу   својих   парадоксалних   решења,   не   само   у
поређењу   са   својим   средњовековним   претходницима   у   политичким
расправљањима,   већ   чак   и   у   поређењу   са   Макијавелијем   и   Боденом.
(Ђурић, 1961).
’’Хобз је први модерни политички мислилац који је одважно покушао да
политичку теорију постави на широки план једног целовитог филозофског
система   и   који   је   настојао   да   основне   принципе   овог   система   начини
довољно општим и обухватним да би на основу њих могао објаснити све
појаве   у   природи,   укључујући   и   људско   понашање   у   његовом
индивидуалном и друштвеном аспекту’’.
Хобс   је   јасан   и   логичан,   а   његова   политичка   теорија   је   доследно
рационално изграђена, без нејасних и проблематичних појмова. Живео је,
развијао се и деловао у столећу које спада у најзначајније столеће енглеске
историје.   Био   је   највећим   делом   непосредни   посматрач   свих   дубоких
превирања у Енглеској оног доба. Иако је увек био испуњен само тежњом за
миром и стабилношћу, управо под утицајем политичких догађаја чији је
био савременик померао своја тежишта књижевно-филозофске делатности
ка социолошком и политичком подручју. Начинио је покушај да политику
теоријски објасни, али је одбијао да је практично води. (Ђурић, 1961).
И   пре   него   што   је   изашао   Левијатан,   Хобс   је   дуже   време   заступао
ројалистичка   политичка   мишљења.   У   књизи   Де   циве   (О   грађанину),
написаној 1641. године, а издатој 1647. године изложио је исту теорију као и