УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ
ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
ЈЕЗИК У ДИПЛОМАТИЈИ И ПРЕГОВАРАЊУ
(семинарски рад)
, проф.
Бања Лука, 4. 7. 2012.
Садржај
1.УВОД
......................................................................................................3
2. ДИПЛОМАТСКИ ЈЕЗИК - ЈЕЗИЦИ
..............................................4
2.1. Званични и радни језици у мађународним
организацијама.................................................................5
2.2. Језик у дипломатским документима..............................5
3. ДИПЛОМАТСКО ИЗВЈЕШТАВАЊЕ
...........................................6
4. ДИПЛОМАТСКА КОНВЕРЗАЦИЈА
.............................................6
5. ЈЕЗИК ПРЕГОВАРАЧА
....................................................................8
5.1. Нејасноће и двосмисленост.........................................10
6. ЗАКЉУЧАК
........................................................................................11
Литература
..............................................................................................12
2
2. ДИПЛОМАТСКИ ЈЕЗИК - ЈЕЗИЦИ
Сваки дипломата мора добро да влада језиком, језицима, тако да
буде у стању да своју мисао прецизно и изнијансирано изрази.
Појам дипломатског језика има три значења. Прво значење
односи се на доминантне језике дипломатске праксе, друго значење
односи се на одабир техничких фраза које су постале дио дипломатског
вокабулара, а треће значење односи се на дипломатско изражавање.
Ова три значење веома су важна за доброг дипломату јер често можемо
прочитати да језик некога није био нимало дипломатски, тј. да је био
сувише директан, арогантан или непријатан, што одудара од
дипломатског језика.
Кроз историју, многи језици су се смјењивали као главни
дипломатски језици нпр. акадијски, кинески, грчки, арапски, турски,
шпански и др. У средњовјековној Европи то је био латински језик.
Њиме су писани сви дипломатски текстови и уговори (Вастфалски
уговор из 1648. године, Англо-холандски уговор из 1674. године и др.),
те вођени сви дипломатски разговори. Средином 18. вијека француски
је постао општеприхваћен дипломатски језик (вођени су преговори и
усвојени уговори на француском језику на Бечким конгресу 1815.
године и Париском конгресу 1856. године), који је владао
дипломатијом све до Другог свјетског рата. Тада је, у другој половини
20-ог вијека енглески језик потиснуо све друге језике. У почетку се
француски језик сматрао најбољим језиком дипломатије, а касније се за
енглески језик говорило да је најбољи по прецизности и
експресивности, и као такав најбољи за дипломатију. Из овога видимо
да није ријеч о својствима језика и његових могућности, већ о
политичкој, економској, културној и технолошкој доминацији једне
нације у одређеном периоду. Међутим, предоминантност енглеског
језика нимало не умањује потребу овладавањем другим важним
језицима. Напротив, знање других језика је неопходно за образовање
дипломате. Владање језиком земље пријема јако проширује вриједност
и ефективност дјеловања дипломате, како у праћењу домаће културне,
политичке и економске сцене, тако и презентирању политике земље
коју представља домаћи аудиторијум. Зато треба искористити прилику
и настојати овладати што боље језиком земље у којој је дипломата
акредитован. Све развијене земље овом аспекту образовања својих
дипломата посвећују велику пажњу и захтијевају од њих да прођу
школе и курсеве језика земље у којој ће служити, а онда да наставе са
4
