~ 1 ~
I PREDMET IZUČAVANJA NACIONALNE EKONOMIJE
1.1.Šta izučava nacionalna ekonomija?
Privreda ma koje zemlje zaokuplja pažnju prvenstveno njenih naučnika i stručnjaka uopšte koji je
izučavaju na najrazličitije načine. To čine jer ekonomiju mesta gde žive i rade najbolje poznaju pa na njoj
najlakše mogu da provere, potvrde ili ospore opšteprihvaćene zakonitosti ili zaključke do kojih su i sami
došli. Nakon toga, mogu izvršiti proveru na drugim nacionalnim ekonomijama i pretvoriti ih u zakonitosti.
Nacionalna ekonomija se od drugih ekonomskih disciplina razlikuje po tome što jedino ona na
sveobuhvatan način, celovito i svestrano proučava uslove, stanja i promene u ekonomskoj stvarnosti
jedne zemlje
.
Nacionalna ekonomija jeste
primenjena i makroekonomska disciplina
jer se pre svega bavi izučavanjem
celine privrede na prostoru Srbije, istražuje stanja i promene u makroekonomskim agregatima, kao i
međusobnim odnosima sektora i regiona. Pošto nijedna privreda, koliko god velika bila ne može biti
izolovana, zato nacionalna ekonomija proučava i brojne oblike međunarodne razmene.
U ekonomskoj stvarnosti svake zemlje postoji veliki broj pojedinačnih, mikroprivrednih jedinica koje
imaju svoju sopstvenu logiku ekonomskog ponašanja. Te mikroprivredne jedinice se grupišu po raznim
osnovama što omogućava njihov potpun obuhvat raznim makroekonomskim agregatima. Pre svega, to
su agregati privredne aktivnosti, proizvodni fondovi, ekonomska i društvena infrastruktura, ukupna
zaposlenost i nezaposlenost, broj i struktura stanovništva...
Makroekonomski pristup podrazumeva da se nacionalna ekonomija bavi celinom privrede i kroz brojne
uprosečene izraze stvarnosti – kretanje cena, profitne stope, prosečne plate... Takođe se koriste i per
capita projekcije svih agregata koje omogućavaju međusobno poređenje privreda i njihovih rezultata. Sa
druge strane, kaže se da je nacionalna ekonomija primenjena disciplina jer je njen predmet posmatranja
stvarnost određene zemlje na kojoj se proveravaju važeći zakoni, a takođe se utvrđuju strategije, pravci
razvoja i mere ekonomske politike za ostvarenje makroekonomskih ciljeva.
Smisao ekonomskog u ponašanju znači da se uspostavlja racionalna veza između ciljeva i resursa koji su
raspoloživi za njihovo ostvarivanje. Time se ističe nužnost izbora između većeg broja raznovrsnih ciljeva
na jednoj strani i ograničenih resursa na drugoj. Kada bi prirodnih izvora bilo u izobilju, ekonomsko
ponašanje bilo bi nepotrebno.
1.2. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj privredi
Nacionalna privreda je otvoren ekonomski sistem čije se funkcionisanje teško može zamisliti kao
izolovano od okruženja, zato je opravdano reći da ekonomski život svake zemlje iziskuje uspostavljanje
brojnih veza i odnosa koji su utoliko jače ukoliko je privreda otvorenija za međunarodnu saradnju.
Savremena privredna kretanja i ekonomska stvarnost velikog broja razvijenih zemalja pokazuju
nesumnjivi pozitivan uticaj spoljnotrgovinske razmene na kretanje privrednog rasta, pre svega u drugoj
polovini XX veka. To je jasno već na primeru neophodnog uvoza i izvoza.
Neophodan uvoz i izvoz
obuhvataju reprodukciona dobra koja se ne proizvode ili se ne mogu proizvesti u zemlji, pa
~ 2 ~
međunarodna razmena predstavlja jedini način za pribavljanje određenih dobara koja su neophodna za
funkcionisanje nacionalnih privreda. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj ekonomiji bi međutim bila jako
sužena kada bi se svela samo na neophodan uvoz i izvoz. Neke od prednosti uključivanja zemlje u
međunarodne tokove jesu rasprostiranje nove tehnike, novih ideja, proizvodnih znanja, kao i novih
metoda organizacije i upravljanja.
Kao značajan efekat delovanja spoljnog faktora, javlja se
međunarodno kretanje kapitala.
Ovo
prevashodno dolazi do izražaja u savremenim uslovima pre svega zbog intenzivnog kretanja kapitala
između najrazvijenijih zemalja. Međutim, međunarodno kretanje kapitala je posebno važno za
nerazvijene i zemlje u razvoju. Ono omogućava da se zemlje pojedinačno specijalizuju u proizvodnji onih
proizvoda koje im pružaju najveće komparativne prednosti s jedne strane, na osnovu čega opet
finansiraju uvoz dobara u čijoj proizvodnji nisu dovoljno konkurentni. Kao krajnji rezultat, javlja se
povećanje produktivnosti i bolje zadovoljenje ukupnih potreba.
Spoljni faktori nemaju isti značaj za sve nacionalne privrede, jer su delovanjima spoljnih uticaja mnogo
manje podložne veće zemlje, dok manje i nerazvijene zemlje mnogo više zavise od spoljnih faktora.
Objašnjenjenje jeste usko unutrašnje tržište malih zemalja posebno ukoliko ekonomska isplativost zavisi
od ekonomije obima. Stoga se manje zemlje mnogo više moraju oslanjati na spoljnu trgovinu. Srbija je
sada mnogo više pod uticajem spoljnih faktora nego što je to bila kao deo SFRJ. Pre svega, zato što se svi
odnosi sa tadašnjim republikama sada tretiraju kao međunarodni.
Manje zemlje se suočavaju sa problemom neekvivalentne razmene u svetskoj trgovini jer njihov izvoz pre
svega podrazumevaju poljoprivredni proizvodi i sirovine a uvoz gotovi industrijski proizvodi. Takođe, one
imaju veoma mali udeo u svetkoj trgovini i nisu u stanju da izvrše bilo kakav uticaj i značajniju promenu u
odnosima ponude i tražnje. Zato ove zemlje mnogo više pogađaju sva kolebanja iz okruženja. Sa druge
strane, razvijenije zemlje imaju mnogo veći asortiman izvoznih proizvoda i elastičnije reagovanje na bilo
kakve promene pa one ne izazivaju veće poremećaje u njihovim nacionalnim privredama.
1.3. Odnos između makro i mikro disciplina
Na makroekonomskom nivou cele privrede postoji mnogo ciljeva koje treba rangirati po prioritetnosti.
Međutim, ako se izuzmu netržišni sistemi, ne postoji odgovarajući subjekat koji bi taj izbor vršio na nivou
privrede kao celine. Upravo se zato u tržišnim aktivnostima ekonomska aktivnost ostvaruje u brojnim
transakcijama između pojedinačnih mikroprivrednih subjekata. Stoga je za makroekonomski pristup
veoma važno poznavanje ekonomskih prioriteta pojedinačnih privrednih subjekata.
Kako bi se stvoriti odgovarajući uslovi, posebno je važno postojanje celovitog tržišta, kao i okruženja u
kome se promoviše sloboda ekonomskoh izbora. Na nivou preduzeća, ta sloboda označava mogućnosti
da maksimiziraju razliku između prihoda i troškova tj. Profit.
Povezanost makro i mikro disciplina je neosporna. Polazeći od saznanja o ekonomskom ponašanju
privrednih subjekata uz pomoć odgovarajućih instrumenata ekonomske politike, aktivnosti pojedinaca se
usmeravaju u smeru ostvarivanja izabranih makroekonomskih ciljeva. Zadatak makroekonomskog
pristupa jeste da odgovori na pitanje kako uspostaviti uslove u kojoma će ekonomski subjekti vršiti svoj
izbor tako ostvaruju svoje prioritete u skladu sa postavljenim ciljevima. Ovo implicira da su
mikroekonomska saznanja osnova na kojoj se baziraju makroekonomske discipline pa stoga i
nacionalna ekonomija.
~ 4 ~
Tradicionalni pristup privrednom razvoju, koji podrazumeva ekonomski rast kao najreprezentativnijeg
pokazatelja, nije dao očekivane rezultate. Činjenica je da su mnoge zemlje u razvoju tokom pedesetih i
šezdesetih godina uspele da zabeleže relativno brzo povećanje ukupnog i per capita društvenog
proizvoda. Međutim, to nije doprinelo rešavanju problema masovnog siromaštva na tim područjima. Šta
više, i pored impresivne proizvodnje, životni nivo većine stanovništva je ostao nepromenjen ili se čak i
pogoršavao.
Početkom sedamdesetih godina se menja i sama percepcija privrednog razvoja koji se više ne vezuje
samo za rast privrede već se obogaćuje novim aspektima. Pažnja teoretičara razvoja se usmerava i ka
problemima zaposlenosti, siromaštva i raspodele dohotka.
U tom periodu raste i interesovanje za
probleme prirodnog okruženja, što je pre svega bilo izazvano nepovoljnim stanjem životne sredine, kao i
strahom od oskudice osnovnih resursa koji su neophodni za modernu proizvodnju.
1972. godine u Stokholmu
je održana konferencija UN pod parolom ,,samo jedna Zemlja,, a iste godine
je publikovana i studija ,,Granice rasta,, posle koje je započela velika debata u naučnom krugu o
mogućnostima i poželjnosti stalnog rasta proizvodnje. Jedna grupa autora se zalagala za zaustavljanje
rasta dok su drugi isticali da se mora više povesti računa o ekološkim aspektima povećanja proizvodnje.
Preovladava uverenje da privredni rast sam po sebi nije problem već da je on ukoliko se pravilno shvati
upravo rešenje mnogih problema.
Sredinom sedamdesetih godina u centar rasprava dospeva
koncept osnovnih potreba.
Zagovornici ovog
pristupa polaze od stava da se napori društva moraju direktno usmeriti na borbu protiv siromaštva. To se
može postići postavljanjem prioriteta u vidu zadovoljavanja potreba najnižeg sloja stanovništva. Najčešće
se kao osnovne potrebe smatraju hrana, odeća, obuća, stambeni prostor, pitka voda, prevoz,
obrazovanje... U širem smislu, uključuje i mogućnost zaposlenja uz adekvatnu zaradu, zdravo okruženje,
kao i mogućnost učešća u kreiranju odluka koje se na njih odnose. Koncept osnovnih potreba je
prvenstveno bio namenjen nerazvijenim zemljama, mada je on univerzalno primenljiv, jer je
zadovoljavanje elementarnih potreba ljudi minimalna obaveza svakog društva.
2.2.2. Koncept ljudskog razvoja
Koncept osnovnih potreba je utabao put ideji ljudskog razvoja koja je obeležila devedesete godine XX
veka. Za razliku od osnovnih potreba, koncept ljudskog razvoja je relevantan za celo stanovništvo, u svim
zemljama, bez obzira na nivo njihove razvijenosti. Osim toga, on se ne ograničava samo na elementarne
potrebe već ima u vidu celu paletu ljudskih potreba. Ljudski razvoj stavlja čoveka u centar pažnje. Ljudi su
istinsko bogatstvo svake zemlje a osnovni cilj ekonomskog razvoja treba da bude stvaranje takvog
ambijenta za ljude koji će im omogućiti zdrav, dug i kreativan život. Ideja o ljudskom razvoju nije nova,
već datira još od Aristotela koji je razlikovao dobru politiku od loše u zavisnosti od toga u kojoj meri
ljudima omogućava sadržajan život.
Posle Drugog svetskog rata preterana zaokupljenost rastom proizvodnje i računanjem nacionalnog
dohotka bacila je senku na ljudsku perspektivu razvoja i značaj se davao samo onome što se moglo meriti
i što je imalo cenu. Ljudi su, iako akteri promena i korisnici razvoja, bili ostavljani po strani. Činjenica je
bila ipak, da brži privredni rast ne obezbeđuje automatski ljudski progres i da visok nivo dohotka ne
ograničava ljudske patnje. Prvi pomaci u pravcu ljudskog razvoja postaju vidljivi od početka
sedamdesetih godina, a intenzivno bavljenje ljudskim razvojem je intenzivirano u devedesetim
godinama.
~ 5 ~
Ljudski razvoj se definiše kao širenje mogućnosti izbora, tj. povećanje broja opcija koje se nalaze pred
ljudima.
Dohodak je samo jedna od raspoloživih opcija koju bi ljudi voleli da imaju. Još neke od poželjnih
su zdravlje, obrazovanje, političke slobode, kulturni identitet, zdrava okolina... U principu, mogućnosti
izbora koje stoje na raspolaganju ljudima mogu da budu jako brojne i da se menjaju tokom vremena. Ali
na svim nivoima razvijenosti, tri opcije se posebno ističu:
1)
Mogućnost da se vodi
dug i zdrav život
2)
Mogućnost da se
stiče znanje
3)
Mogućnost da se raspolaže
resursima dovoljnim za pristojan životni standard
Decenije su prošle pre nego što se prihvatilo ono što je sve vreme bilo evidentno – da su
ljudi sredstvo i
cilj ekonomskog razvoja.
Tretman čoveka u konceptu ljudskog razvoja se razlikovao od onog koji je
karakterističan za neke druge, tradicionalne pristupe. Teorija razvoja ljudskih resursa i ulaganja u ljudski
kapital posmatra čoveka samo kao faktora proizvodnje. Oni se bave samo stranom ponude gde su ljudi
instrumenti za unapređenje proizvodnje. Na drugoj strani, pristupi koji u centru pažnje imaju blagostanje
ljudi, posmatra ljudska bića samo kao korisnike razvoja a ne i učesnike u tom procesu.
Ponekad se ističe da je dohodak dobar zastupnik svih raspoloživih opcija jer omogućava da se eksploatišu
i sve druge mogućnosti, ali je važno istaći da
je dohodak sredstvo a ne cilj!
Blagostanje društva zavisi od
toga kako se dohodak koristi a ne samo od njegovog nivoa. Neke zemlje su bile veoma uspešne u
prevođenju ekonomskog rasta u ljudski razvoj, druge ne toliko. Veoma je važno, međutim da se oba
procesa – ljudski i ekonomski razvoj podjednako prate i podržavaju jer, favorizovanje samo jednog može
da dovede do većih razvojnih neravnoteža.
Pojam ljudskog razvoja u sebi sadrži četiri ključne komponente:
1)
Pravičnost
znači da svaki čovek mora da uživa jednak pristup prilikama koje se nude. Međutim,
jednakost u prilikama nije nužno jednakost u rezultatima. Šta ljudi rade sa mogućnostima koje im
stoje na raspolaganju je njihova stvar.
2)
Održivost
jeste odgovoran stav prema budućim naraštajima. Naredne generacije treba da imaju
iste mogućnosti za razvoj kao i sadašnje generacije, i mora im se obezbediti da uživaju bar onaj
nivo blagostanja koji mi danas imamo.
3)
Produktivnost
zahteva investicije u ljudske resurse i stvaranje podsticajanog makroekonomskog
okruženja koje će omogućiti ljudima da iskoriste svoje potencijale.
4)
Osposobljenost
znači da su ljudi u poziciji da sami biraju između većeg broja mogućnosti koje im
se nude. To zahteva političku demokratiju, ekonomski liberalizam i decentralizaciju moći.
Dve greške koje su rasprostranjene u vezi ljudskog razvoja jesu:
1)
Da je on u osnovi protiv rasta.
Rast je bitan za ljudski razvoj. Ostvarivanje rasta je potreban ali ne
i dovoljan uslov za ljudski napredak. Kvalitet ekonomskog rasta je isto tako važan kao i njegov
kvantitet.
2)
Da on obuhvata samo socijalni razvoj.
Ljudski razvoj je sveobuhvatan razvojni koncept koji
uključuje i sredstva i ciljeve, i produktivnosti i pravičnost, i ekonomski i socijalni razvoj. Razlika je
samo u tome što se svakom pitanju prilazi sa stanovišta ljudi - da li oni učestvuju u ekonomskom
rastu i da li imaju koristi od njega.
~ 7 ~
2)
Jake održivosti –
Počiva na uverenju da su pojedine komponente prirodnog kapitala jedinstvene i
da bi njihov gubitak mogao da ima neizvesne i potencijalno nepovratne efekte na ljudsko
blagostanje. Međutim, problem nastaje kada treba identifikovati taj kritični kapital, pa je
opreznost pri trošenju prirodnog kapitala preko potrebna.
Potreba za očuvanjem ukupnih zaliha kapitala uslovljena je delovanjem dva faktora. Prvi je
tehnologija
jer prilike koji stoje na raspolaganju budućim generacijama zavisi od produktivnosti kapitala. A drugi
faktor je
stanovništvo.
Održavanje konstantnog per capita blagostanja tokom vremena iziskuje da se
ekonomska aktivnost širi uporedo sa rastom stanovništva jer se sa povećanjem broja stanovnika
povećava ponuda ljudskih resursa ali i tražnja za drugim tipovima kapitala.
2.2.4. Odnos ljudkog i održivog razvoja
Tokom devedesetih godina koncepti ljudskog i održivog razvoja su se pararelno razvijali. U osnovi je reč o
dva srodna ako ne i identična pristupa razvoju. Koncept ljudskog razvoja nas podseća da su ljudi pravo
bogatstvo svake zemlje i da ekonomski razvoj treba da služi unapređenjunjihovog blagostanja. Ljudski
razvoj obuhvata tri gledišta:
1)
Razvoj ljudi –
jačanje njihovih sposobnosti kroz ulaganje u obrazovanje, zdravlje i sl.
2)
Razvoj za ljude –
plodovi ekonomskog rasta i razvoja moraju se raspodeljivati široko i pravično
3)
Razvoj od strane ljudi –
svima se mora pružiti jednaka šansa da participiraju u ekonomskom
razvoju
Pošto je održivost svojstvena ljudskom razvoju, pomenuti koncept bi se slobodno mogao nazvati
održivi
ljudski razvoj.
Održivi razvoj se, sa druge strane, može okarakterisati kao ljudski razvoj jer jer okrenut čoveku i
zadovoljavanju njegovih potreba. Tu ljudsku dimenziju trebalo bi posebno naglasiti, pa bi onda glasio
održivi ljudski razvoj.
Ovo je bitno pre svega kako bi se izbegla pogrešna tumačenja održivosti kojoj su
skloni ekološki fanatici.
Održivi ljudski razvoj obećava povećanje proizvodnje na zdravim ekonomskim osnovama, uz odgovorno
ponašanje prema prirodnom okruženju i zadovoljavanje kriterijuma socijalne pravde. Takav tip tip
razvoja iziskuje integrisani set politike kojima će se zajednički delovati u pravcu unapređivanja ljudskog
blagostanja.
Odgovornost za ostvarivanje održivog ljudkog razvoja leži u velikoj meri na državi. Ali i druge institucije
treba da postanu aktivni partneri u tom procesu.
*
Država
treba da stvori pogodan ambijent za postizanje takve vrste razvoja.
*Privatni sektor
generiše u najvećoj meri poslove i dohodak.
*Organizacije civilnog društva
(sindikati, nevladine organizacije, ekološke grupe, humanitarne
organizacije) imaju za zadatak da mobilišu ljude da bi učestvovali u ekonomskim, socijalnim i političkim
aktivnostima i da olakšaju političku i socijalnu interakciju.
