1.POJAM
Pedagogija je društvena nauka koja ima jasno definisan predmet proučavanja (vaspitanje),
dostignuti razvojni nivo (teorijska osnova, pravila, naučni jezik) i razvijenu metodologiju za
istraživanje svoje oblasti.
Reč pedagogija nastala je od dve grčke reči: ago, agein – voditi; pais, paidos – dečak;
paidagogus – onaj ko vodi dete. Termin pedagog u Antičko doba označavao je roba koji se brinuo o
bezbednosti dečaka, a u starom Rimu terminom pedagog označavao se zarobljen Grk koji je bio
domaći učitelj. Kasnije pojam pedagog označava čoveka koji se na bilo koji način (profesionalno ili
neprofesionalno) bavi vaspitanjem deteta.
Početkom XVII veka Jan Amos Komenski stvorio je sveobuhvatno delo „Velika didaktika“
čime je postavio kamen temljac pedagogije kao samostalne nauke, a početkom XIX veka Johan
Herbart uveo je pedagogiju u red univrzitetskih disciplina i smatra se jednim od prvih sistematizatora
pedagoške nauke.
Nauka je sistematizovan i argumentovan skup saznanja o objektivnoj stvarnosti u
određenom istorijskom periodu do kojih se došlo primenom objektivnih metoda istraživanja.
Bakovljev tvrdi da najveći broj savremenih pedagoga pojam pedagogije određuju definicijom
da je pedagogija nauka o vaspitanju. Vaspitanje je proces formiranja čoveka kao ljudskog bića sa
svim fizičkim, inteluktualnim, moralnim i radnim kvalitetima.
PREDMET
* Iz definicije da je pedagogija nauka o vaspitanju proizilazi da je predmet njenog proučavanja
vaspitanje u najširem značenju tog termina (vaspitanje, obrazovanje, nastava).
*Pedagogija je nauka koja proučava zakonitosti vaspitno obrazovnog procesa.
Pedagoški zakoni čine nerazdvojno jedinstvo suštinske relacije (veza i odnosa) i jezičkog
(simboličkog) izraza nekog zakonskog odnosa u vaspitno – obrazovnom procesu.
*Pedagoške zakonitosti su nužne veze i odnosi u i između pedagoških pojava:
- Sveopšta povezanost
- Razvojnost
- Strukturno – sistematske veze
- Funkcionalne veze
- Jedinstvo opšteg, posebnog i pojedinačnog
- Kauzalne veze
- Korelacione veze i odnosi
ZADACI PEDAGOGIJE
Pedagogija kao posebna naučna disciplina koja proučava zakonitosti vaspitno obrazovnog procesa
ima više zadataka:
1. Pedgagoija proučava i istražuje vaspitne pojave, otkriva pedagoške zakonitosti, formira
pedagoške zakone i klasifikuje ih u poseban pedagoški sistim.
2. Bitan zadatak pedagogije je da na osnovu otkrivenih zakonitosti i formulisanih zakona
potpomaže razvijanje, unapređivanje i usavršavanje vaspitno obrazovne prakse.
3. Pedagogija naučno prati i kritički vrednuje rezultate u pedagoškoj teoriji i vasipitno
obrazovnoj praksi.
4. Zadatak pedagogije je da razvija i usavršava specifičnu metodologiju naučnog istraživanja
vaspitno obrazovnih fenomena.
5. Zadatak pedagogije je da koristi rezultate naučnih saznanja do kojih su došle druge
nauke i naučne discipline , i da ta saznanja povezuje u jedan funkcionalno uređen sistem.
Pedagogija je i teorijska i normativna nauka, jer vaspitanje i proučava (otkriva njegove
zakone) i normira. Njena naučnost i njen značaj dobijaju time što se u njoj ostvaruje povezivanje
teorije s praksom, odnosno što se teorijska dostignuća koriste u praksi.
2. SISTEM PEDAGOŠKIH SAZNANJA
1. Pedagoški naučni zakoni – izražavaju najopštije i najbitnije veze i odnose među pedagoškim
pojmovima.
Najpoznatiji pedagoški zakoni su:
- Zakon o društvenoj uslovljenosti vaspitanja (nema društva bez vaspitanja)
- Zakon o kalsno-politčkoj uslovljenosti vaspitanja
- Zakon o intencionalnosti vaspitanja (namera)
- Zakon skladnog delovanja različitih faktora vaspitanja
- Zakon aktivnog usvajanja obrazovno-vaspitnh vrednosti (aktivan učesnik)
2. Pedagoški principi ili načela (didaktika)
- izražavaju niži nivo opštosti pedagoških zakonitosti (imaju karakter posebnih zakonitosti)
- prema njima se organizuje, usmerava i izvodi vaspitno obrazovni process.
- Odnose se na određena područja vaspitanja.
3. Pedagoška pravila (metode) - najniži oblik ispoljavanja pedagoških zakonitosti, direktno
primenljiva u nastavnoj i vaspitnoj praksi.
Najpoznatija pravila su:
- od bližeg ka daljem
- od jednostavnog ka složenom
- od lakšeg ka težem
- od poznatog ka nepoznatom
- od konkretnog ka apstraktnom
3. SISTEM PEDAGOŠKIH DISCIPLINA
Predmet proučavanja pedagogije je veoma širok i kompleksan pa je pedagogija razgranata
nauka. Ona se sastoji od velikog broja pedagoških disciplina. Pod pojmom pedagoška disciplina
podrazumevaju se uža naučno teorijska područja ili jedan od aspekata vaspitanja.
Osnovnu pedagošku disciplinu predstavlja
opšta pedagogija
koja se bavi opštim
zakonitostima vaspitanja (svim onim što je zajedničko svakom vaspitanju), zato je ona osnov svih
drugih disciplina i smatra se uvodnom pedagoškom disciplinom.
Istorija pedagogije – proučava razvoj prakse i teorije vaspitanja.
Predškolska pedagogija – proučava i normira vaspitanje dece predškolskog uzrasta.
Školska pedagogija – njen predmet je školsko vaspitanje, vasp. koje se ostvaruje u školi.
Didaktika – nauka o opštim zakonitostima nastave, bavi se onim problemima i zakonitostima
koji se tiču svake nastave.
Metodika – bavi se posebnim, specifičnim problemima nastave pojedinih nastavnih
predmeta.
Andragogija – proučava i normira vaspitanje odraslih.
Postoji još mnogo drugih pedagoških disciplina, neke od njih su tek u procesu konstituisanja,
to su npr. pedagogija porodičnog vaspitanja, pedagogija slobodnog vremena, domska pedagogija
itd. Sistem pedagoških disciplina nije konačan niti definitivan.
5. OSNOVNI POJMOVI PEDAGOGIJE
1. VASPITANJE
– je ukupnost intencionalnih uticaja na razvoj ličnosti, vaspitanje je najširi
pojam i proces u pedagogiji i jedan od faktora u razvoju ličnosti.
Proces se odnosi na:
- proces sticanja znanja, veština i navika
- proces razvoja psiho-motornih snaga i sposobnosti
- proces formiranja pozitivnih ljudskih osobina, formiranja stavova i uverenja (to je zapravo
vaspitanje u užem smislu).
Vaspitanje je:
- u izvesnoj meri određeno genetskim nasleđem
- isključivo društvena kategorija
- odlikuje ga SVESNOST i INTENCIJA
- društveno-istorijska kategorija
- društveno-generacijska pojava
- pedagoška kategorija
Vaspitanje se može posmatrati i proučavati kao: pojam, pojava, process, delatnost i rezultat
delovanja, a najviši stupanj je dostizanje sposobnosti za SAMOVASPITANJE.
Vaspitanje kao pojava i proces, ima:
- društveno-istorijski i generacijski aspekt
- individualni aspekt
- interakcijsko-komunikacijski aspekt
2. OBRAZOVANJE
- pedagoški proces u funkciji obogaćivanja ljudskog saznanja
- obrazovati nekoga znači omogućiti mu i pomagati da stiče određena znanja, umenja i navike.
- temelj razvitka saznajnih (umnih) snaga i sposobnosti, podstiče razvoj mišljenja, mašte,
pamćenja…
- osnova za razvoj i oblikovanje naučnog pogleda na svet. Vaspitači moraju planski uticati na
vaspitanike kako bi iz saznatih naučnih podataka izvalačili zaključke i koristili ih na planu
svakodnevnog života.
Neki pedagozi pojam intencionalnog uticanja na razvoj psiho-fizičkih sposobnosti i formiranje
pogleda
na svet nazivaju vaspitanje u užem smislu.
Odnos između obrazovanja i vaspitanja u užem smislu – vaspitanje ima dve osnovne
komponente: obrazovnu i vaspitnu u užem smislu, prva se stiče sticanjem znanja, umenja i
navika, a druga razvijanjem psiho-fizičkoh sposobnosti i formiranja pogleda na svet. Razvijanje
sposobnosti i formiranje pogleda na svet zasnivaju se na sticanju odgovarajućih znanja i umenja,
tj. na izvesnom obrazovnom procesu, što znači da nema vaspitanja (u užem smislu) bez
obrazovanja, ne može se vaspitati, a da se istovremeno ne obrazuje.
Obrazovanje se može posmatrati i proučavati kao:
- pojam
- pojava
- proces
- delatnost
- rezultat delovanja
Obrazovanje kao proces obavlja se najčešće u školama, pod vođstvom nastavnika, a najviši
stupanj je dostizanje sposobnosti samoobrazovanja.
3. NASTAVA
- kontinuiran, planski i organizovan vaspitno-obrazovni proces
- temeljni deo školskog rada, u kojem se planski i organizovano sprovodi vaspitanje i
obrazovanje
učenika prema propisanim nastavnim planovima i programima, uz pomoć nastavnika (voditelja,
vaspitača, učitelja)
- učenje uz nastavnikovu pomoć ostvaruje se i van škola, ali je uobičajeno da se nastavom
smatra ono učenje uz nastavnikovu pomoć koje se realizuje u školama i drugim njima sličnim
ustanovama.
- u nastavi se i obrazuje i vaspitava (u užem smislu) tj. od nastavnika se zahteva ne samo da
učenicima omogući sticanje propisanih znanja, umenja i navika već i da doprinese razvijanju
njihovih sposobnosti i formiranju pogleda na svet.
- u nastavi su obuhvaćena tri glavna faktora (didaktički trougao): nastavni sadržaji, učenik,
nastavnik
- u savremenim koncepcijama obrazovanja ovaj trougao se proširuje i 4 faktorom, a to je:
obrazovna tehnologija, (didaktički četvorougao).
6. DRUGI, NAJVAŽNIJI PEDAGOŠKI POJMOVI
1. SAMOVASPITANJE
- je proces svesne i organizovane pedagoške delatnosti vaspitanika na
razvoju vlastite ličnosti.
Ako vaspitanik aktivno radi na vaspitavanju samoga sebe, on će:
- biti više aktivan i uspešan u nastavnom i školskom radu
- aktivan u vannastavnim aktivnostima
- imaće razvijenu kulturu ponašanja
- visok stepen samodiscipline i samokontrole
- bolju sliku o samome sebi
Samovaspitanje počiva na unutrašnjoj motivaciji i ima velikog udela u procesu prevaspitavanja.
2. SAMOOBRAZOVANJE
- je vid (oblik) procesa obrazovanja
- obavlja je pojedinac sam ili uz pomoć obrazovno-vaspitne i druge institucije (nastavnika)
- sprovodi se radi usavršavanja i dopunjavanja znanja i razvijanja sopstvenih sposobnosti
- pozitivne strane sastoje se u velikom interesu i zalaganju, predanom radu i marljivosti onoga
koji učii, a slabosti su: lutanje, gubljenje vremena i sanage, praznine u obrazovanju itd.
- za uspešno samobrazovanje važno je savladati tehniku učinja, postoje tzv. školske radionice
za učenje učenja.
- razlika između samoobrazovanja i obrazovanja je u stepenu napredovanja onog ko uči.
Postoje dva osnovna oblika samoobrazovanja:
- potpuni samostalni obrazovni rad (čisto samoobrazovanje) i
- vođeno ili usmeravano samoobrazovanje
Veliku ulogu u samoobrazovanju ima motivacija, namera, jasni ciljevi pojedinca, a pre svega
želja.
3. PERMANENTNO OBRAZOVANJE
- je proces kontinuiranog, stalnog sticanja znanja, veština i navika (obrazovanja)
- mogućnost sticanja znanja tokom čitavog života, u školama, ali i izvan njih
- koristi se i termin doživotno obrazovanje
- zasniva se na pravu svih ljudi na obrazovanje u svim uzrasnim dobima života i uverenju da je
škola jedna od najvažnijih institucija za obrazovanje.
istoriji razvoja društva i društva.
Društvena uslovljenost vaspitanja, najbolje se može uočiti kroz posmatranje vaspitanja tokom
ljudske
istorije, tj. kroz razvoj vaspitanja.
U tom razvoju postoji 5 etapa:
- vaspitanje u prvobitnoj ljudskoj zajednici
- antičko vaspitanje (stari vek)
- srednjovekovno vaspitanje (srednji vek)
- novovekovno vaspitanje (novi vek)
- vaspitanje i obrazovanje XIX i XX veka
10. VASPITANJE U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI
Rodovsko društvo je prva socijalno-ekonomska formacija u ljudskom društvu, postojala pre
više stotina hiljada godina i zasnivala se na rodovskim , krvnim zajednicama,(grupne porodice).
Bračne grupe formirane su po generacijama, u okviru plemena ili roda, u kojima je postojala
sloboda polnog života u okviru plemena, to je bila tzv. rodovska porodica i to je doba matrijarhata
(Matrijarhat će, u fazi raspada prvobitne zajednice smeniti patrijarhat i monogamna porodica).
Rodovsko društvo ima besklasni karakter(zajednička svojina sredstava za proizvodnju), a
podela rada zavisi samo od pola i uzrasta. Vaspitanje je postojalo, iako ono još uvek nije bilo
izdvojeno u posebnu društvenu delatnost, nego je u to doba bilo sastavni deo celokupnog rada i
života jedne takve zajednice.
O vaspitanju u prvobitnoj ljudskoj zajednici nema pisanih dokumenata, pa se o tom stadijumu
razvoja čoveka, prosuđuje na osnovu etnografskih i etnoloških nalaza o narodima koji su bili na
najnižem stupnju društvenog razvoja (Papuanci, Indijanci, stari Indusi...). Vaspitanje je imalo
beskalsni karakter.
Vaspitanje se sastojalo u PRENOŠENJU ISKUSTVA starijih članova zajednice na mlađe.
Iskustvo, mlađi članovi roda sticali su kroz život i rad, u borbi za život i opstanak. Vaspitanje, u to
doba, nije posebna društvena delatnost, nego obuka, tj. priprema za život. Mladi uče oponašajući
starije.
Čak i onda kada su deca pripremana za život putem raznih igara, plesova, rituala, to nije bilo
specijalno organizovano u cilju njihovog vaspitanja, nego je to bio sastavni deo života. U to doba još
uvek se nije razvila pismenost, tako da se ne može govoriti o školama, niti bilo kakvim oblicima
obrazovanja.
Otkrićem vatre i usvršavanjem sredstava rada, počinje polako da se stvara slobodno vreme
za starije članove roda. Oni su okupljali mlade i pričali im o iskustvima iz lova, verovanjima,
običajima, bogovima, pa bi se to moglo nazvati začetkom vaspitnog rada.
Vremenom vaspitanje je bilo zadatak i obaveza svih odraslih članova zajednice. Kasnije je ta
uloga poverena iskusnim starcima, jer su oni imali najviše iskustva, a nisu više mogli učestvovati u
nekom težem radu, pa su vaspitavali decu. Vaspitanje je bilo namenjeno svoj deci. Dečaci su
osposobljavani za muške, a devojčice za ženske poslove.
Pojavom privatne svojine i nastajanjem društvenih razlika, prvobitno vaspitanje gubi karakter
društvene jednakosti, a sa počecima klasnog društva javljaju se i počeci klasnog vaspitanja.
Razvojem društva, napretkom sredstava rada i pojavom viška rada – dolazi do klasne podele
društva i raslojavanja na klase. To će dovesti do raspada prvobitne zajednice i počeće robovlasnički
period, 1. klasno društvo.
