Uvod u pravo

Dr Zdravko Jež 

UVOD U PRAVO

2. Principi pravnog sistema 

 
 
Sam  pojam  princip,  prema  mnogim  teorijama  i  svatanjima,  označava  početno  ili  osnovno  učenje, 

početak, izvor, uzrok, temelj, osnovnu misao. Tako se u nauci principima nazivaju osnovni pojmovi ili teorije 
iz kojih se mogu izvršiti određeni zaključci i generalna uopštavanja. 

 
Osnovni  i  najvažniji  principi  pravnog  sistema  su 

koherentnost,  potpunost

  i 

određenost 

i  oni 

označavaju  stanja  (tj.  stvarna  svojstva  pravnog  sistema),  ali  i  ideale  (željene

ciljeve)  i  vrednosti  pravnog 

sistema koji se nikada u potpunosti ne ostvaruju, ali im se uvek sa manjim ili većim uspehom teži. 

2.1. Princip koherentnosti pravnog sistema 

Osnovni  smisao  i  suština  principa  koherentnosti  jeste  da  norme  niže  pravne  snage  moraju  biti 

povezane i u skladu i formalno (u pogledu organa, postupka i oblika) i materijalno (sadržajno) sa višim 
pravnim normama i pravnim aktima jače pravne snage, kao i da sadržaj pravnih normi i pravnih akata, 
istog ranga, treba da bude saglasan i neprotivurečan. Taj odnos koherentnosti između nižih i viših pravnih 
normi i pravnih akata čini suštinu ustavnosti zakonitosti. 

Realno  gledajući  skladan  pravni  sistem,  u  kome  ne  bi  bilo  kolizije  između  pravih  normi,  bez 

pravnih  praznina  i  gde  bi  bila  otklonjena  svaka  vrsta  neodređenosti,  predstavlja  ideal  i  on  kao  takav  u 
praksi ne postoji. 

U stvari u pravnom sistemu uvek u određenoj meri postoji neusklađenost i nepotpunost. Međutim, 

kada  između  društvenog  fakta  i  pravne  norme  dođe  do  visokog  stepena  neusklađenosti,  to  ugrožava 
opstanak  konkretnog  pravnog  sistema,  odnosno  njegove  upotrebljivosti  i  funkcionalnosti.  Svaki  pravni 
sistem  sadrži  mnoge  norme  koje  su  međusobno  protivurečne,  ali  i  pored  toga  one  važe,  jer  nisu  od 
nadležnog organa i u odgovarajućem propisanom postupku učinjene ništavnim i utvrđene kao nezakonite. 

 
Zato je, ovde, bitno pomenuti pojam antinomije koji označava protivurečje i suprotnost između dve 

pravne norme. Antinomija pravne norme se sastoji u nemogućnosti da se istovremeno primene, onako kako su 
definisane i iskazane dve norme pozitivnog prava. 

Međutim,  sam  pravni  sistem,  bolje  reći  pravna  nauka  i  pravna  praksa  daju  i  postavljaju 

kriterijume za otklanjanje i eliminisanje antinomije među pravnim normama u okviru pravnog sistema. 
To  se  postiže  hronološkim,  hijerarhijskim  i  kriterijumom  specijalnosti.  Tako  je  hronološki  kriterijum 
takav  kriterijum  da  kasnija  pravna  pravila  (zakoni)  ukidaju  prethodna  pravna  pravila  – 

lex  posterior 

derogat legi priori.

 Hijerarhijski kriterijum se ogleda u tome kada više pravno pravilo (zakon) ukida niže 

pravno  pravilo  – 

lex  suparior  derogat  legi  inferiori

,  dok  se  kriterijum  specijalnosti  ispoljava  kroz 

specijalno  pravno

pravilo  (zakon),  ukidajući  generalno  pravilo  ili  zakon  – 

lex  specialis  derogat  legi 

generali.

 U krajnjem slučaju, kada nedostaje kriterijum za rešenje sukoba, tada se primenjuje kriterijum 

nad  kriterijumima,  a  to  je  kriterijum  pravednosti,  a  suština  pravednosti  svodi  se  na  kriterijum 
opravdavanja jedne norme. 

2.2. Princip potpunosti 

 
Ovaj princip je jedan od osnovnih principa evropsko-kontinentalnog pravnog sistema. U pravnoj 

teoriji stav o potpunosti jeste osnova i sastavni deo statualističkog poimanja prava tj. onog shvatanja po 
kojem  je  osnovni  i  glavni  stvaralac  prava  država  –  oličeno  u  monarhu,  zakonodavcu,  vladi,  skupštini, 
vrhovnom sudu itd. 

 
Princip  potpunosti  u  svom  najširem  značenju  teži  za  kodifikacijom  u  pravu  i  to  je  posebno 

izraženo u francuskom, italijanskom i nemačkom pravu. 

Ovu  ideju  o  potpunosti pravnog  sistema  i  svemoći  države  u  stvaranju  prava  oštro  je  kritikovao 

Eugen Erlih, nemački teoretičar prava u svom delu 

Pravna logika,

 isto kao i drugi pisci antistatualističko-

pluralističke teorije o stvaranju prava (Ž. Guwic; M. Veber, L. Petražicki; Ž. Kaobohije i dr.). Treba reći 
da  je  njihova  kritika  bila  delom  opravdana,  jer  sve  pravno  relevantne  odnose  nije  moguće,  a  nije  ni 
potrebno,  regulisati  državnim  pravom.  Uvek  su  postojali  i  postoje  u  praksi,  a  u  teoriji  prava  dosta  su 
obrađivani,  različiti  oblici  autonomnog  prava  kao  što  su:  crkveno,  običajno,  esnafsko,  međunarodno 
trgovačko pravo kao nedržavno pravo. 

Ipak u svakom pravnom sistemu postoji veći ili manji obim pravnih odnosa koji nisu, a koji treba 

da  budu,  regulisani  opštim  pravnim  normama  i  koji  usled  toga  predstavljaju  pravne  praznine.  Drugim 
rečima, to znači da je narušen princip potpunosti pravnog sistema, te da je pravni sistem nekompletan.  

U  Francuskoj,  Fransoa  Ženi,  ističe  da  je  pravo  vrlo  kompleksno  i  mobilno  tj.  promenljivo,  a 

pravno  su  relevantni  (važni)  samo  oni  odnosi  koje  je  zakonodavac  formirao,  te  „pravne  praznine“  ne 
postoje ili zato što je zakonodavac „ravnodušan“ na sve ostale odnose koji nisu pravno uređeni ili zato što 
je  prećutno  kvalifikovao  i  sve  ostale  odnose  kao  dozvoljene,  kao  slobodne  društvene  odnose.  Ovo 
posebno važi za fizička lica – individue, jer poznato je pravno načelo da sve što nije zakonom i drugim 
propisima zabranjeno, pojedincu je dopušteno. 

Sa druge strane ima autora, naročito u okviru kulturalističkog poimanja prava (Kasio, Sičes i dr), 

koji  brane  i  zalažu  se  za  potpunost  pravnog  sistema  i  ne  prihvataju  postojanje  pravnih  praznina  sa 
stanovišta svatanja prava kao jedinstva opštih i posebnih normi, ističući pri tome posebno ulogu sudova. 
Tako  postoje  pravne  praznine  s  obzirom  na  zakon,  ali  ne  i  s  obzirom  na  pravo  u  celini,  s  obzirom  da  i 
sudija,  takođe,  stvara  pravo,  jer  mora  normativno  da  reši  svaki  sporan  pojedinačni  pravni  slučaj.  I  ova 
varijanta  odbrane 

potpunosti 

pravnog  sistema  samo  je  još  jedan  dokaz  da  je  svaki  pravni  sistem 

nepotpun,  tj.

da  postoje  pravne  praznine  kao  izraz  statičnosti  i  nedovoljnosti  opštih  pravnih  normi 

da

pokriju  čitav  realni  društveni  život,  koji  je  uvek  složeniji,  kompleksniji  i  bogatiji  od  sistema 
pravnih normi u jednom društvu. 

Upravo, s obzirom na značaj i odnos koji imaju prema načelu zakonitosti, 

pravne praznine 

jesu 

predmet dosta intenzivnog proučavanja u savremenoj teoriji prava. 

U teoriji prava postoje različite vrste pravnih praznina. S obzirom na poreklo postoje dve vrste pravnih 

praznina,  a  to  su 

početne

  i 

naknadne

  pravne  praznine.  Početne  pravne  praznine  nastaju  i  postoje  još  kod 

donošenja pravnih normi pri čemu je donosilac pravne norme prevideo da određene društvene odnose pravno 
uredi.   

Naknadne pravne praznine nastaju kada tvorac opšte pravne norme nije predvideo nove/buduće 

društvene  odnose,  koje  treba  regulisati  pravnom  normom.  Pored  toga  razlikuju  se 

istinske  pravne 

praznine

, kada pravni odnosi nisu regulisani opštim pravnim normama i tzv. tehničke pravne praznine, 

kada  su  pravni  odnosi  regulisani  opštom  pravnom  normom,  ali  tehički  nedovoljno.  Postoje  prave  i 
neprave pravne praznine. 

Prave pravne praznine su one kada je jedan složeniji odnos regulisan opštom pravnom normom, 

ali  njegov  sastavni  deo  nije  –  primera  radi  opštom  pravnom  normom  regulisana  je  posluga,  ali  nije 
regulisan rok vraćanja stvari date na poslugu. 

Nepravne pravne praznine su one kod kojih ceo, složeni društveni odnos, nije regulisan pravnom 

normom.  Ima  autora  koji 

neprave

  pravne  praznine  posmatraju  u  jednom  drugom  značenju.  One  se 

odnose na način normiranja koji nije prihvatljiv sa stanovišta određenih vrednosnih principa, pa se usled 
toga ove neprave pravne praznine nazivaju još i aksiološkim. 

U slučajevima kada ne postoji pravni propis o popunjavanju pravnih praznina mora se uzeti da on 

postoji  premalo  i  posredno,  da  je  sadržan  u  duhu  i  suštini  celog  prava.  U  različitim  pravnim  sistemima 
navode se sredstva za popunjavanje pravnih praznina – npr. načela prirodnog prava, običajno pravo, sudsko 
uverenje u švajcarskom građanskom zakoniku, analogija u italijanskom građanskom zakoniku a u mnogim 
zemljama pravna nauka. 

U pojedinim granama prava do kraja i bez izuzetka važi princip potpunosti tj. načelo zakonitosti, 

a to je slučaj sa krivičnim pravom u kome ne može biti pravnih praznina i u kojem važi princip 

hullum 

crimen sine lege, nulla poena sine lege

 – nema krivičnog dela bez zakona, nema kazne bez zakona, što 

znači nikome se ne može suditi zbog dela i odrediti krivična sankcija, ako to delo i kazna nisu određeni 
krivičnim zakonom. 

2.3. Princip određenosti 

Princip određenosti se sastoji u tome da više pravne norme treba da što 

preciznije

  i 

potpunije 

odrede sadržaj nižih pravnih normi ili drugim rečima, niži subjekti normiranja

treba da budu što manje 

slobodni tvorci normativnog sadržaja, a što više „izvršioci“ viših pravnih normi. 

Kada  se  ostvari  ovo  načelo  onda  s  jedne  strane  izražava  skladan  i  logičan  hijerarhijski  odnos 

među  pravnim  normama,  dok  s  druge  strane  predstavlja  svojevrstan  izraz  pravne  sigurnosti  fizičkih  i 
pravnih lica. 

Sam princip određenosti različito se ispoljava u pojedinim granama prava. Tako se  na primer u 

krivičnom,  radnom  i  finansijskom  pravu  ovaj  princip  sprovodi  striktno  i  dosledno,  a  blaže  u  onim 

sačinjavaju srodne  pravne ustanove kao što  su  brak,  porodica, starateljstvo, usvojenja/adopcija,  prava  i 
dužnosti roditelja i dece i dr., svrstane prema istim osnovnim načelima. Ako se pak iste ili slične pravne 
ustanove grupišu prema različitim načelima, onda one ne sačinjavaju istu granu prava. Upravo vezano za 
to, ako su imovinski odnosi regulisani na principu autonomije volje kao slobodni odnos ugovaranja, onda 
se radi o grani građanskog prava, međutim, ako se na te iste odnose primeni princip prinude, što znači da 
nema  autonomije  volje,  tada  se  ti  odnosi  svrstavaju  u  drugu  grupu  prava,  a  to  su  upravno  ili  krivično 
pravo.   

U najznačajnije grane prava spadaju: ustavno pravo; građansko pravo; porodično pravo; krivično 

pravo;  upravno  pravo;  privredno  ili  trgovačko  pravo;  radno  pravo;  socijalno  pravo;  sudsko  pravo; 
finansijsko  pravo;  međunarodno  javno  i  međunarodno  privatno  pravo;  pravo  zaštite  prirode  i  ljudske 
okoline.  

Prema pravnim granama oblikuju se naučne i nastavne pravne discipline tj. pravne nauke i nastavni 

predmeti  koji  se  izučavaju  na  pravnim  i  drugim  fakultetima.  Tako  studenti  prava  izučavaju,  pored 
istorijskopravnih nauka i pozitivnopravne nauke i u okviru njih pozitivno pravo koje trenutno važi i koje se 
primenjuje u jednom društvu, a to su ustavno pravo, porodično, krivično pravo i dr. Pored toga studenti na 
pravnim  fakultetima  izučavaju  se  i  opštepravne  nauke,  a  to  su:  Uvod  u  pravo,  Teorija  države  i  prava  i 
Filozofija prava. 
 

4. Grupe ili oblasti prava 

 
 
Pravne oblasti ili pravne grupe nastaju grupisanjem pravnih grana, a te oblasti su javno i privatno 

pravo; materijalno i formalno pravo; unutrašnje i međunarodno pravo i državno i autonomno pravo. 

4.1. Javno i privatno pravo 

 
Podela na javno i privatno pravo prvi put spominje Domicije Ulpijan (170–228. g. n. e.)

4

 razlikujući 

prema interesu dve velike suštinske kategorije: privatno pravo koje štiti privatne interese (

jus privatum)

 i javno 

pravo, koje štiti javne interese (

jus publicum)

.  

Ovu podelu kasnije je usvojio Monteskje, ali je javno pravo nazvao političkim pravom tj. pravo 

koje reguliše odnos između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada, dok je privatno pravo za njega 
civilno pravo, pravo između samih građana. Monteskijeovo razlikovanje počiva na subjektima. Tako da 
su svi oni koji su preuzeli Monteskijeov kriterijum smatrali su da je javno pravo ono pravo u kome se kao 
subjekt javlja država, dok se privatno pravo tiče pojedinca i njihovih međusobnih odnosa. 

 
Kao  najprihvatljivije  merilo  za  podelu  prava  na  javno  i  privatno  najčešće  se  usvaja  kriterijum 

vlasti. Tako u javno pravo spadaju sve one norme autoritativnog i imperativnog karaktera kojima država 
nameće  svoju  volju  drugim  subjektima,  kao  što  su  plaćanje  poreza,  služenje  vojnog  roka,  izdržavanje 
kazne zatvora i dr. 

Oni odnosi u kojima su učesnici ravnopravni i u koje se ulazi dobrovoljno i sa obavezama koje se 

samostalno i slobodno određuju zajedno s drugim subjektima, spada u privatno pravo. 

 
U 

javno pravo

 spadaju sledeće grane prava: ustavno, upravno, finansijsko i krivično pravo, a u 

privatno pravo

 spadaju: građansko i privredno pravo zasnovano na principu autonomije volje. 

Kada  su  u  pitanju  pojedine  grane  prava  kao  što  su  građansko-procesno  i  međunarodno  privatno 

pravo,  govori  se  o  njihovom  mešovitom  karakteru.  U  slučaju  građansko-procesnog  prava  organizacija  i 
funkcionisanje  suda  spada  u  javno  pravo,  a  kada  je  u  pitanju  pravo  parničara,  taj  deo  spada  u  privatno 
pravo. Što se tiče međunarodnog privatnog prava, ono delom spada u privatno, sa elementima autonomnog 
prava, a delom u javno pravo. U javno pravo spada pitanje državljanstva i položaj stranaca, dok se sukob 
zakona odnosi na privatno  pravo.  Očito  se vidi da nije  moguće  sasvim precizno izvršiti podelu prava na 
javno  i  privatno,  kao  i  da  se  za  razlikovanje  ove  dve  oblasti  prava  koristi  različiti  kriterijum.  Međutim, 
korisnost  ove  podele  ne  ogleda  se  samo  u  poznavanju  pravne  oblasti  tj.  u  saznajnom  aspektu,  nego  i  u 
propedevtičkim svrhama, u studiranju prava, u nastavi. 

4.2. Materijalno i formalno pravo 

Podela  na  materijlano  (supstancijalno)  i  formalno  (procesno)  pravo  počiva  na  tome  kako  su 

pravnim normama kroz sadržinu norme regulisana prava i obaveze pravnih subjekata (fizičkih i pravnih 
lica).  Tako  materijalno  pravo  određuje  prava  i  dužnosti  pravnih  subjekata,  ali  i  sankcije  za  slučaj 
prekršaja  desporekcija  (građana,  supružnika,  roditelja  i  dece,  vlasnika,  državnog  organa).  Norme  koje 
određuju oblike, puteve, sredstva realizacije normi materijalnog prava u slučaju prekršaja čine formalno 
ili procesno pravo.  

Formalno pravo naziva se i procesnim, pošto sadrži postupak realizacije materijalnog prava. Tako 

su tipične grane materijalnog prava Građansko i krivično pravo, a grane formalnog prava su: građansko-
procesno i krivično-procesno pravo. 

Materijalno  i  formalno  pravo  međusobno  su  povezani  i  zavise  jedno  od  drugog.  Posebno  je 

procesno pravo zavisno od materijalnog prava jer se ono ne može osamostaliti i ne može postojati bez 
materijalnog prava. 

4.3. Unutrašnje i međunarodno pravo 

Ova podela je proistekla iz podele sveta na samostalne države. Unutrašnje pravo, kako sam naziv 

kaže, čini skup važećih normi unutar određene države, dok međunarodno pravo

5

 obuhvata međunarodno 

javno  pravo  i  međunarodno  privatno  pravo.  Pod  međunarodnim  javnim  pravom  podrazumeva  se  skup 

4

 Ulpijanova izreka iz Digesta (D.1.1.1.2.) odnosno Institucija (I.1.1.4.) glasi: Duae sunt positiones, publicum et privatum. Publicum ins est quod 

od statum rei Romanae sectat privatum quod, ad 

5

 U klasičnoj i starijoj literaturi upotrebljava se izraz međudržavno pravo. L. Pitamic: 

Država,

 Celje, 1927. 

I  na  kraju,  kakve  su  pravne  prirode  norme  međunarodnog  prava?  Ovaj  se  problem  ne  može 

rešavati  neprotivurečnom  logikom.  Prvo,  pošto  najveći  deo  međunarodnog  prava  čini  unutrašnje  pravo 
države, „uvođenje“ u unutrašnje pravo međunarodnih ugovora vrši

se putem ratifikacije. Tu vlada 

primat 

unutrašnjeg prava.

 Drugo, postoje malobrojne međunarodne običajne norme koje su obavezne za državu 

bez  obzira  na  njenu  volju,  ali  one  nisu  pravne  norme  (na  primer,  običaj  sa  akreditivnim  pismima 
ambasadora  koji  kopiju  daje  ministru  spoljnih  poslova,  a  nakon  toga  posećuje  šefa  države  i  daje  mu 
orginalna akreditivna pisma). Tu vlada 

primat međunarodnog prava,

 ali uz pretpostavku da država oceni 

da je takav postupak koristan za nju i da ga najveći broj država prihvata. Treće, izvesne norme stoje u 

dualističkom  odnosu,

  one  nisu  obavezne  za  državu,  ali  postoje  nezavisno  od  njene  volje  (na  primer, 

norme o zabrani upotrebe gasnih bojnih otrova u međunarodnom pomorskom pravu).

13

4.4. Državno i autonomno pravo 

Državno 

pravo  čini  sistem  normi  koji  stvaraju  i  nameću  državni  organi.

  Autonomno 

pravo 

predstavlja  jedan  ili  više  sistema  (ili  podsistema)  normi  koje  ne  stvaraju  i  ne  nameću  isključivo  državni 
organi, već neki drugi društveni subjekti.

14

 Autonomno pravo može biti, u većoj ili manjoj meri, zavisno ili 

nezavisno  od  države. 

Zavisno  autonomno  pravo

  postoji  ako  se  nedržavne  pravne  norme  donose  po 

ovlašćenju  ili  u  prinudnim  okvirima  državnih  normi  i  ako  su  zahtevi  iz  nedržavnih  normi  zaštićeni 
državnom sankcijom. 

Nezavisno  autonomno  pravo 

postoji  ako  su  zahtevi  i  sankcije  iz  autonomnih  normi 

slobodne

tvorevine raznih drušvenih subjekata.

Istorijski  posmatrano,  autonomno  pravo  je  imalo  dominantnu  ulogu  u  feudalnoj  Evropi:  običajno 

pravo, crkveno pravo, prava feudalne gospode, korporativno pravo, statutarno pravo. Danas je međunarodno 
trgovinsko pravo sve raširenije u međunarodnoj trgovini. 

Običajno pravo 

ima veliki broj značenja. Najčešće se pod tim pojmom obuhvata

mnoštvo pravila 

ponašanja u određenoj društvenoj sredini koja su nastala više ili manje spontano i o kojima se ustalila svest 
o  obaveznosti  takvog  ponašanja.  Njima  se  regulišu  raznovrsni  i  mnogobrojni  odnosi:  imovinski, 
organizacioni  i  odnosi  vlasti.  Pošto  u  društvenim  odnosima  koji  su  regulisani  običajnim  pravom  postoji 
oštar  sukob  interesa,  česo  dolazi  do  sporova.  Zainteresovani  pojedinci  obraćaju  se  posebnoj  vrsti  sudova 
koji  izriču  sankcije  za  prekršaj.  Sankcije  se  izvršavaju  dobrovoljno  ili  putem  prinude.  Feudalna  svojina, 
naturalna  privreda  i  teritorijalna  rasparčanost  sa  postojanjem  feuda  predstavljali  su  osnovu  na  kojoj  se 
uspostavljalo i razvijalo običajno pravo.

Crkveno  pravo 

predstavlja skup pravila ponašanja (dekreti, kanoni) kojima se regulišu

spoljni  i 

unutrašnji odnosi verskih organizacija. Ono je u teokratskim društvima, kao i kroz dobar period srednjeg 
veka, bilo istovetno sa državnim pravom. I danas postoje društva sa odgovarajućim pravnim sistemima u 
kojima su mnogi društveni odnosi regulisani svetim knjigama, dakle religijskim normama, kao što se to 
drugde čini zakonima. U svim tim slučajevima ispravno je govoriti o  crkvenom pravu kao pravu, jer je 
obezbeđeno  državnom  sankcijom.  Inače,  u  savremenim  laiciziranim  i  razvijenim  društvima,  crkveno 
pravo  je  čisto  organizaciono  pravo  pošto  reguliše  odnose  jedne  složene  društvene  organizacije.  Usled 
toga  u  ovom  slučaju  radi  se  o  neadekvatnoj  upotrebi  termina  ’pravo’,  preuzetog  iz  vremena  jedinstva 
crkve i države, odnosno, dok je crkva imala bar deo državne vlasti.

15

Prava  feudalne  gospode 

predstavljaju  ukupnost  prava  koje  je  važilo  na  pojedinim

područjima 

feuda i proisticalo iz pravno  priznatih ovlašćenja feudalaca (pravosudna,  radna, finansijska i druga). Ta 
su se prava prvenstveno zasnivala na običajnom pravu, ali i na carsko-kraljevskom, kao i na crkvenom 
pravu. 

Korporativna  prava 

predstavljaju  uže  pravne  podsisteme  kojima  su  se  pojedine  profesionalne 

zajednice  (u  zanatstvu,  trgovini,  univezritetima  i  sl.)  samoorganizovale  u  korporacije,  cehove,  gilde  i 
druga udruženja, regulišući samostalno, u okviru državnog, crkvenog i komunalnog prava, svoje radne, 
disciplinske  i  tržišne  odnose.  U  ovom  slučaju  sama  udruženja  izgrađuju  autonomna  pravila  ponašanja, 
uređujući ne samo svoje unutrašnje odnose već i narastajuće odnose tržišta, predviđajući sankcije, sudove 
i organizovano izvršenje za slučaj njihovog kršenja. 

Statutarno  pravo

16

vodi  poreklo  iz  feudalizma  kao  teritorijalno,  upravno  pravo,  a  često  se 

označava i lokalnim pravom pojedinog grada ili oblasti, kojim se po pravilu samostalno regulisalo pitanje 

13

 R. Lukić, B. Košutić, D. Mitrović: 

Uvod u pravo,

 683. 

14

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 288; B. Košutić, D. Mitrović: 

Autonomno pravo 

15

  U  literaturi  se  ističe  da  je  to  bio  period  „kada  su  u  crkvenoj  državi  i  državnoj  crkvi  i  sve  crkvene  norme  ponašanja,  zaista  predstavljale 

integralni deo opšteg državnog pravnog poredka. Vidi: M. Launović: 

Uvod u

pravne nauke, 

333. 

16

 Nazvano je tako jer je, po pravilu, sadržano u kodifikovnaim aktima-statutima. 

vlasti, organizacije i odnosa među građanima. Ukoliko je dolazilo do spora i sukoba, ustanovljavali su se 
sudovi, sankcije i postupak za izvršenje. 

U  savremenim  društvima  ponovo  jača  pravni  pluralizam  (npr.  u  međunarodnoj  trgovini  (

lex 

mercatoria

)  –  međunarodno  trgovinsko  pravo  i  komunitarno  pravo).

17

  U  međunarodnom  trgovačkom 

pravu  norme  se  sve  više  stvaraju  i  autonomno,  tj.  putem  običaja  u  određenim  odnosima,  ali  i 
organizovano,  kroz  sistematizovanje  i  objavljivanje  kao  kod  uzansi  (tipskih  ugovora,  formularnih 
ugovora,  opštih  uslova  postojanja).  Istovremeno,  ovo  se  pravo  standardizuje  i  formalno  unifikuje.

18

Njegovo prihvatanje je tako široko da se slobodno može reći da se primenjuje šire nego Povelja OUN. 

U slučaju kršenja i spora, za autonomne norme međunarodnog trgovinskog prava postoje sankcije 

i  organi  za  rešavanje  novonastale  situacije  (stalne  ili 

ad  hoc

  arbitraže

19

  i  druga  tela).  Tako  autonomno 

pravo dobija sankciju  od strane  arbitraže. Efikasnost se obezbeđuje raznim vrstama sankcija koje sami 
subjekti  uspostavljaju  autonomno,  principom  poštenja,  dobrih  običaja,  novčanim  kaznama,  pretnjom 
raskida ugovornih odnosa, gubitka kredita itd. Kod težih oblika sankcija država uspostavlja kontrolu. Ona 
čak i zabranjuje neke sankcije (npr. bojkot). Očigledno je da država najteže napušta polje sankcija,  
ostavljajući  sebi  bar  kontrolu  ili  neku  drugu  intervenciju  (recimo  sužavanjem  mogućnosti  primene 
sankcije). No, u najvećem broju slučajeva i obična pretnja ubačena u arbitražnu odluku, koja kaže da će 
se objaviti ime stranke koja odbija da izvrši obavezu, dovoljna je da dovede do ispunjenja. Na taj način 
dolazi do izražaja vrlo jak uticaj i pritisak mišljenja grupe u izvršenju onog o čemu su se dogovorili. 

 
Pored ovih, tzv. 

unutrašnjih autonomnih prava,

 postoje i 

međunarodna autonomna prava, 

prava 

međunarodnih  organizacija  (teritorijalnih  i  neteritorijalnih).  Neteritorijalne  su,  pored  Organizacije 
ujedinjenih nacija, Međunarodna  organizacija rada,  Međunarodna poštanska  unija,  Međunarodni crveni 
krst, itd. Među najznačajnijim teritorijalnim organizacijama izdvajamo Evropsku uniju, koja danas donosi 
vrlo značajne i sve više prinudne pravne akte. „

I dok su u prošlosti autonomni pravni poreci (s izuzetkom 

crkve i međunarodnog trgovačkog prava) delovali u okvirima i pod većim ili manjim tutorstvom države, 
čini se da sada ulazimo u novo istorijsko stanje u kome će državna prava delovati sve više u okvirima 
naddržavnih  pravnih  poredaka. 

Naravno,

to  znači  ne  samo  promenu  koncepcije  prava  u  savremenom 

pravnom  pozitivizmu,  već  ujedno  i  promenu  koncepcije  države  kao  isključive,  suverene  organizacije 
vlasti.  Pravni  pluralizam  međunarodnog  tipa  nagriza  etatističko  pravo  jednako  kao  i  suverenu  vlast“.

20

Pravni  pluralizam  shvata  se  kao  koegzistencija  u  istom  političkom  polju  različitih  pravnih  sistema 
(

espaces  juridiques

)  kombinovanih,  pa  čak  i  suprotstavljenih  u  duhu  akciji  svakog  prava.  Pravni  splet 

koji  nastaje  ukrštanjem  i  slaganjem  predstavlja  jedan  fenomen  interlegaliteta,  dinamički  proces 
nepravilne i nestabilne kombinacije pravnih sistema.

21

17

 V. tematski broj časopisa 

Droist,

 L’Europe et le droit, 1991, br. 14 

18

  Osim  formalne  unifikacije  postoji  jedna  faktička  unifikacija  stvaranjem  autonomnog  prava  preko  formalnih  ugovora.  A.  Goldštajn: 

Međunarodno trgovačko pravo,

 Zagreb, 1970, XX. 

19

 J. Petrović: Ugovor o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, Beograd, 1998. 

20

 N. Visković: Teorija države i prava, 291. 

21

 Tako J. Vanderlinden razlikuje: paralelan ili integrisan, kumulativna ili izolovan, željeni ili obavezujući, nezavisan ili kontrolisan, delotvorni 

ili anticipativni, antagonistički ili konplementarni i nametnut ili saglasan pravni pluralizam. Što se tiče svrhe pravnog pluralizma najkraće, nju 
nalazi  u  uspostavljanju  jedinstva  prava,  koje  se  sastoji  u  materijalnoj  i  psihološkoj  homogenizaciji  društvenih  grupa  (J.  Vandrelinden: 

Le 

pluralisme

juridique, 

19. i dalje). 

Na  taj  način  Makijaveli  je  osmislio  neumoljivi  lik  vladaoca  koji  je  preteča  budućih  aposlutnih 

monarhija. Podanici su dužni da se vladaocu pokoravaju bez organičenja i bez pogovora. Za vladaoca je 
bitno da vlast koju ima efikasno i u potpunosti koristi: „Ako ne može postići da ga vole on mora postići 
da ga se boje“. Jedino tako može ostvariti cilj učvršćenja sigurnosti i uspešnosti države. 

1.4.  Teorija društvenog ugovora 

U  osnovi  građanske  misli,  zasnovane  na  slobodi  i  afirmaciji  ličnosti,  leži  ideja  društvenog 

ugovora čiji je začetnik i najeminentniji zagovornik francuski mislilac Žan Žak Ruso. 

Ruso, slično antičkim misliocima, kada govori o poreklu države, polazi od egzistencijalne nužnosti. 

Naime, prvotno stanje, stanje potpune prirodne slobode, ne može da se održi, jer bi time bio ugrožen svaki 
pojedinac, a zatim i celokupan ljudski rod. Zbog toga se promena načina života javila kao egzistencijalna 
nužnost: „Kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage već samo da sjedinjuju one koje postoje i da njima 
upravljaju,  ne  ostaje  im  ništa  drugo  za  njihovo  samoodržanje  nego  da  udruživanjem  obrazuju  zbir  snaga 
koje  mogu  da  nadjačaju  suprotan  otpor  spolja,  da  te  snage  stave  u  dejstvo  jednim  pokretom  i  da  ih  u 
njihovom radu usklade“. 

 
Nakon toga, Ruso obrazlaže nužnost promena u organizovanju zajednice i način na koji je do te 

promene  došlo.  Bilo  je  neophodno  „naći  jedan  oblik  udruživanja  koji  bi  branio  i  štitio  celokupnom 
zajedničkom snagom ličnost i dobro svakog člana društva i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak 
slušao  samo  sebe,  i  tako  ostao  isto  toliko  slobodan  kao  pre“.  Za  takav  osnovni  problem  rešenje  pruža 
društveni ugovor. 

Prema  Rusou  ljudi  su  na  određenom  stupnju  razvoja,  da  bi  osigurali  egzistenciju  zaključili 

međusobni,  dakle  društveni  ugovor.  Zaključenjem  ovakvog  ugovora  oni  su  izgubili  prirodnu  slobodu  i 
neograničeno pravo da čine sve ono što za sebe smatraju korisnim. Takva vrsta slobode u zajednici postala 
je  nemoguća.  Ono  što  su  dobili  društvenim  ugovorom  to  je  zamena  prvotne,  neartikulisane  i  nesigurne 
slobode  građanskom  slobodom  i  garancije  da  će  takva  sloboda  biti  osigurana,  da  će  biti  garantovana 
sigurnost i svojina svim članovima zajednice. Na taj način razlikujemo prirodnu slobodu koja je omeđena 
jedino snagom i sposobnostima pojedinca, od građanske slobode koja je utemeljena opštom voljom i koja, 
mada ograničena, pouzdano štiti najveće vrednosti – život, dostojanstvo, slobodu i svojinu. 

Iz ovakve teorije, razvila se ideja suverenosti naroda, čiji je Ruso neposredni začetnik. 
 

1.5.  Teorija podele rada 

Klasici  marksizma  izvršili  su  sveobuhvatnu  kritiku  građanske  države  i  prava,  uključujući  i 

vladajuće  teorije  o  njihovom  nastanku.  U  osnovi  ove  kritike,  nalazi  se  teorija  podele  rada  koja  svoj 
osnovni  oslonac  ima  u  privatnoj  svojini,  kao  njenom  neizbežnom  i  izvesnom  rezultatu.  Prema  ovoj 
teoriji, napredak proizvodnje materijalnih dobara uslovljen i omogućen podelom rada, uslovio je nastanak 
privatne svojine, koja prethodi nastanku političke vlasti. Svojina je izvor, trajni oslonac, poreklo političke 
vlasti, ali istovremeno i njen oblik ispoljavanja, njen neposredni izraz. 

Podela rada označila je veliki, prelomni napredak u razvoju proizvodnih snaga čoveka. Ona je do 

neslućenih  razmera  povećala  njegove  sposobnosti  da  prilagođava  prirodu  svojim  potrebama,  tj.  da 
proizvodi.  Međutim,  kada  je  podelom  rada  čovek  postao  sposoban  da  sopstvenim  radom  stvori  „višak 
vredan pažnje“, njegov rad prestao je da bude „njegov“. Otkrivena je institucija ropstva, dakle korišćenje 
tuđeg rada, eksploatacija, kao oblik sticanja i uvećavanja bogatstva. Promena karaktera rada najkrupnija 
je  posledica  ovog  velikog  prevrata.  On  prestaje  da  bude  slobodno  prisvajanje  prirode.  Rezultat  rada, 
proizvod,  ne  pripada  onome  ko  ga  stvara.  On  se  odvaja  i  otuđuje  od  stvaraoca,  i  tako  rad  postaje 
neslobodan, otuđeni rad. Privatna svojina, kao kvalitetno nov društveni odnos, mogla je nastati jedino kao 
rezultat ovako otuđenog rada. On je njen društveni izvor, njeno pravo poreklo: „Pokazuje se da i ako se 
privatna svojina pojavljuje kao osnovni uzrok otuđenog rada, ona je naprotiv njegova posledica, kao što 
ni  bogovi  nisu  uzrok  nego  posledica  zablude  ljudskog  uma.  Kasnije  se  taj  odnos  pretvara  u  uzajamno 
delovanje“. 

Na  taj  način  privatna  svojina  je  postala  izvor  i  odlučujući  činilac  raspodele  društvenih  moći,  a 

svojinski  odnosi  postali  su  osnov  podele  društvena  klase,  izvor  i  neposredni  uzrok  njihove  permanentne 
borbe.  Klasni  interesi  postali  su  osnov  međusobnog  povezivanja  vlasnika.  Tako  formirane  i  međusobno 
povezane  društvene  grupe  stvorile  su  nove  organe  za  zaštitu  svojih  interesa,  pre  svega  organizovanu 
oružanu silu, aparat nasilja. Nastala je država. 

Država  je,  dakle,  nastala  kao  rezultat  podele  rada,  na  osnovama  privatne  svojine.  Ona  je  delo 

vlasnika  koji  su  u  određenim  istorijskim  uslovima  i  okolnostima  stekli  svojinu.  Time  je  određena 
osnovna funkcija države. Njena osnovna funkcija je da zaštiti svojinu, da u interesu vlasnika stvori uslove 

za njeno uvećavanje i na kraju da obezbedi njeno nesmetano prenošenje na potomstvo. Za sve ovo bio je 
potreban organizovan aparat prinude i takav aparat se stvara. 

 
Na  toj  osnovi  razvila  se  teorija  revolucije  koja  u  svojoj  osnovi  ima  silnu  promenu  u  odnosima 

svojine, sa „diktaturom proletarijata“ kao bitnim obeležjem u „prelaznom periodu“. Realizacija iznetog 
koncepta nije dala očekivane rezultate. Nasilnim oduzimanjem privatne svojine i njenim prenošenjem u 
svojinu  države,  državna  svojina  postala  je  dominantan,  izrazito  prevlađujući  svojinski  odnos.  Njegova 
osnovna  karakteristika  je  objedinjavanje,  simbioza  ekonomskih  funkcija  i  državnog  imperijuma.  U 
takvim uslovima samostalnost privrednog subjekta (preduzeća) može biti proklamovana, ali ne može biti 
ostvarena.  Svojina  je  državna  (društvena),  pa  nepovoljne  konsekvence  neuspešnog  poslovanja  ne  snosi 
privredni  subjekt,  koji  nema  svojinu,  već  država,  a  to  znači  i  svi  drugi  subjekti  koji  sa  neuspešnim 
poslovanjem po pravilu nemaju nikakve veze. Socijalizacija gubitaka bila je u čitavom periodu značajna 
karakteristika stanja i odnosa. Posmatrano sa pozicije prava, u veoma oštroj formi javili su se problemi 
pravnog uređivanja i funkcionisanja ekonomske odgovornosti,  koji,  u  datim uslovima, objektivno,  nisu 
mogli biti razrešeni. 

Sledeća  grupa  krupnih  problema  javila  se  na  prostoru  motivacije.  Opšti,  zajednički  ciljevi,  koji 

nužno  proizilaze  iz  svojinskog  koncepta,  često  su  nejasno  i  nepotpuno  određeni,  a  interes  za  „opšti 
prosperitet  i  ostvarivanje  opštih  ciljeva“,  ako  nema  konkretan  izraz  u  ekonomskom  interesu  pojedinca, 
uvek je manje probitačan, ne mora da ima i po pravilu nema snagu trajnog faktora motivacije. Nedostatak 
motivacije ne može se ničim nadomestiti. Odsustvo motivacije neminovno vodi u probleme u poslovanju 
i uspešnom ostvarivanju ekonomskih ciljeva. 

 
Posledica  svega  bio  je  ekonomski  neuspeh,  zaostajanje  umesto  prosperiteta,  zaoštravanje 

protivurečnosti umesto njihovog prevladavanja. Svojinski čvor nalazio se u središtu krize. Objedinjavanje 
ekonomskih  funkcija  i  političke  moći  nije  moglo  da  stvori  ambijent  za  uspešni  ekonomski  razvitak. 
Stvoreni  su  uslovi za koncentraciju  moći kod  nevelikih društvenih slojeva ili  grupa  i za  uspostavljanje 
određenih  oblika  oligarhijske  vladavine  na  različitim  nivoima.  Nesloboda,  potiskivanje  prava  i  pravna 
nesigurnost, samo su posledica ovakvog stanja. 

1.6.  Sociološke teorije 

U drugoj polovini devetnaestog veka nastala je i razvila se sociološka teorija. Ova teorija polazi od 

veoma  različite  strukture  društva,  u  kojoj  postoje  različite  grupe  ljudi  sa  različitim,  protivurečnim  i  zato 
često sukobljenim interesima. Država je nastala da bi artikulisala ove sukobe da se društvene grupe ne bi 
međusobno uništavale u bespoštednoj borbi. 

Država  ne  pripada  ni  jednoj  grupi.  Ona  je  izvan  i  iznad  njih.  Ona  je  van  klasa,  nadklasna 

organizacija.  Istovremeno,  ona  je  organizacija  najveće  sile  i  deluje  u  interesu  sveopšte  sigurnosti 
solidarnosti. 

Sociološka  teorija  nastala  je  kao  izraz  realnosti,  a  kao  rezultat  analize  strukture  savremenog 

društva.  Način  na  koji  ova  teorija  određuje  mesto  države  najviše  odgovara  potrebama  i  osnovnom 
konceptu građanskog društva. Ostaje međutim otvoreno pitanje koliko je zaista ostvarljiv cilj da država 
bude neutralna sila, izvan konstituisanih i nesporno postojećih, često veoma snažnih, interesnih grupa i 
njihovih organizacija.  To  su  složena  pitanja  vezana  za  socijalnu  strukturu  društva  na  kojoj  se  u  osnovi, 
temelje sve države i svi savremeni pravni sistemi. 

2.  OBLICI VLADAVINE 

2.1.  Pojam državnog poglavara 

Kao što  smo videli, oblik vladavine  zavisi od organizacije poglavara  (šefa) države. Stoga  treba 

prethodno utvrditi koji je organ državni poglavar. 

Državnog poglavara treba razlikovati od suverenog ili vrhovnog državnog organa, mada se može 

desiti da jedan isti organ bude istovremeno i državni poglavar i suveren, vrhovni organ. Vrhovni organ je 
onaj organ koji vrši suverenu državnu vlast, koji je najviši. To je u modernoj državi, u kojoj se razlikuje 
ustav  od  zakona,  u  stvari  ustavotvorni  organ,  koji  donosi  ustav.  Ali,  pošto  su  ograničenja  koja  ustav 
stavlja  zakonodavnom  organu  relativno  mala  i  pošto  je  ustavni  organ  najčešće  istovetan  sa 
zakonodavnim,  čak  i u  onim zemljama u  kojima postoji razlika između ustavotvorenih  i zakonodavnih 
organa, to se praktično i zakonodavni organ smatra vrhovnim organom. 

primer, i za monarha važe sve opšte pravne norme – recimo, norma da je zabranjeno ubijati, itd., ali, ipak, 
ako  on  tu  normu  prekrši,  na  njega  se  ne  može  primeniti  nikakva  sankcija,  on  ne  može  biti  pozvan  na 
odgovornost. Isto tako, za monarha mogu biti propisane posebne norme, koje se samo njega tiču, regulišu 
samo  njegovo  ponašanje,  ograničavajući  mu  po  pravilu  vlast.  Tako  mu  može  biti  zabranjeno  da,  na 
primer, raspusti parlament. Ipak, ako on to učini, neće odgovarati, na njega se ne može primeniti nikakva 
sankcija, pošto je pravno neodgovoran. 

Stoga bi se monarh mogao definisati kao suverena ličnost, tj. kao ličnost koja je iznad prava, koja 

ne podleže pravnim propisima, tačnije: pravnim sankcijama. Ovo ne treba pomešati s pojmom suverenog 
organa, odnosno suverene vlasti. Kao što smo već istakli, monarh ne mora biti suveren organ. Suveren 
organ je onaj ko može da donosi kakve hoće pravne propise, tj. propise koji imaju obavezan karakter zato 
što ih primenjuje državni aparat svojim monopolom fizičke sile. Monarh koji ne vrši suverenu vlast takve 
propise ne može donositi. On je suverena ličnost, što znači ličnost koja ne podleže pravnim sankcijama. 
Propisi koje monarh koji nije suveren organ donese nisu pravni propisi, ali je on ipak suverena ličnost u 
tom smislu što nije dužan da poštuje nikakve pravne propise suverenog organa, odnosno što ne odgovara 
ako ih prekrši, što je praktično isto. 

Zbog  toga  što  je  monarh  suverena,  neodgovorna  ličnost,  često  se  stvaraju  izvesni  organi  koji 

umesto njega odgovaraju za njegove radnje. No, ni ta lica ne mogu odgovarati za lične radnje monarha 
(na primer, za ubistvo, krađu, itd. koje on izvrši) nego samo za njegove političke radnje, tj. za akte vlasti 
koje vrši. Ipak, ova odgovornost nije dovoljno sredstvo da obezbedi da monarh ne krši pravne propise. 

Ako  monarh  pravno  ne  može  da  odgovara,  to  ne  znači  da  ne  odgovara  društveno,  politički, 

moralno, itd. Monarh koji bi kršio pravne propise na kraju krajeva bi izgubio poštovanje i bio bi zbačen s 
prestola  –  protivpravnim  putem,  doduše,  ali  bio  bi  zbačen.  Protivpravan  put  bi  morao  biti  upotrebljen 
upravo zato što je nemoguće, zbog monarhove privilegije neodgovornosti, upotrebiti pravni put. Istorija 
pruža suviše primera da bi se ovde navodili. Tako se ako se ide do kraja, monarhova neodgovornost u 
stvari pre pokazuje kao štetna za njega. Kad bi odgovarao, više bi pazio šta radi. Doduše tada ne bi bio 
monarh. 

Monarh kao državni poglavar ima onu vlast koju i svi ostali poglavari. On je obično šef uprave, 

vrhovni komandant vojske, predstavnik države prema inostranstvu, organ koji daje pomilovanje itd. On u 
zakonodavstvu obično učestvuje više nego predstavnik republike. Ali sve to nije neophodno, i po pravilu 
se  u  modernoj  monarhiji  svodi  samo  na  formalna  prava,  koja  u  stvari  ne  postoje.  Obično  se  kao  bitne 
karakteristike  monarha,  za  razliku  od  predsednika  republike,  uzima  da  je  nasledan,  a  ne  izboran  i  da, 
shodno tome, zadržava svoj položaj doživotno. To je zaista pravilo. Ali, od prvog dela ovog pravila ima 
izuzetak. Pre svega, prvi monarh, koji započinje jednu dinastiju, nije nasledan, po samoj prirodi stvari, 
pošto ranije te dinastije nije ni bilo. On postaje monarhom na neki drugi način: nametanjem putem nasilja 
ili izborom od strane nekog za to ovlašćenog organa. No, može monarhija biti izborna kao takva, a ne 
samo u ovom izuzetnom slučaju. To znači da se monarh bira, njegov mandat traje doživotno i, čim umre, 
na  njegovo  mesto  se  bira  opet  drugi  monarh.  To  je  donekle  mešovit  sistem,  jedna  vrsta  „krunisane 
republike“. Ali je to ipak monarhija, a ne republika, stoga što je poglavar države lično neodgovran. Isto 
tako, pravilo je da je u monarhiji šef države samo jedno, a ne više lica. 

2.2.2.  Vrste monarhije 

 
Monarhija ima  mnogo vrsta, jer se i one  mogu klasifikovati  s obzirom na  razne karakteristike, ne 

samo  svoje  nego  i  države  uopšte.  Tako  se,  na  primer,  razlikuju  robovlasničke  od  feudalnih,  a  ove  od 
modernih.  Mi  nećemo  ulaziti  u  takve  klasifikacije.  Bitna  karakteristika  po  kojoj  se  monarhije  mogu 
klasifikovati  je  njihova  pravna  karakteristika,  tj.  pravni  položaj  monarha.  Po  tome  kriterijumu  ima  dve 
glavne  vrste  monarhija:  monarhija  u  kojoj  je  monarh  istovremeno  i  šef  države  i  vrhovni  državni  organ  i 
monarhija u kojoj je monarh samo šef države, a nije suveren organ. Obično se ova razlika izražava na taj 
način što se prva monarhija naziva neograničenom ili apsolutnom, a druga ograničenom. 

Neograničena  monarhija 

je  već  opisana.  Tu  monarh  ima  suverenu  državnu  vlast,  što

znači  da 

ima, najpre, ustavotvornu vlast, a zatim i zakonodavnu. U načelu, njemu pripada i upravna i sudska vlast, 
koje može vršiti ili lično ili preko sebi potčinjenih organa. No, u takvoj državi i ne mora postojati ustav, 
odnosno zakoni u formalnom smislu te reči, tako da se u tom smislu i ne može govoriti o ustavotvornoj i 
zakonodavnoj monarhovoj vlasti. Monarh tada prosto suvereno vrši vlast, i bez ikakvih posebno donetih 
propisa.  

Ako  se  ostave  na  stranu  ranije  monarhije,  takva  neograničena  monarhija  je  bila 

apsolutna 

monarhija, 

u  trećoj  fazi  razvoja  feudalizma,  u  periodu  od  XVI  do  XVIII  veka,  koja  je

prethodila 

buržoaskim  revolucijama.  Epoha  revolucija  u  XVIII  i  XIX  veku  je  ili  ukinula  monarhijski  oblik 
vladavine ili dovela do 

ograničene monarhije,

 kakva je, po pravilu, moderna  monarhija. Monarhu je tu 

ostavljena jedino lična privilegija neodgovornosti, a njegova suverena vlast je preneta na druge organe, 
koji  su  neposrednije  predstavljali  buržoaziju  nego  monarh,  jer  je  ovaj,  po  pravilu,  pripadao  feudalnoj 
klasi.   

Obično se razlikuju dve vrste ograničene monarhije, osobito u modernoj monarhiji (mada sličnih 

ograničenja  ima  i  u  feudalnoj  monarhiji,  no  mi  ovde  ne  možemo  ulaziti  u  to).  Prva  vrsta,  tzv. 

ustavna 

monarhija,

  manje  je  ograničena  od  druge,  tzv. 

parlamentarne  monarhije. 

Međutim,  i  parlamentarna 

monarhija  je  samo  jedna  podvrsta  ustavne  monarhije,  tako  da  bi  prava  klasfifikacija  bila  podela 
monarhija na neograničene (neustavne) i ograničene (ustavne), a ograničene bi se delile na parlamentarne 
i neparlamentarne. 

Ustavna (ograničena) monarhija, 

po pravilu, znači da je monarh izgubio ustavotvornu

vlast. Ustav donosi neko drugi, a ne on (makar i uz njegovo učeće). Ustavom je propisana kraljeva vlast, 
što  znači  da  je  ograničena,  jer  je  monarh  dužan  da  se  drži  ustava.  Svi  monarhovi  akti  koji  bi  bili 
protivustavni  bili  bi  nevažeći,  iako  on  za  njih  može  da  odgovara.  Stoga  se  postavlja  pitanje  kako 
obezbediti da monarhovi protivustavni akti ne postanu punovažni i kako obezbediti odgovornost nekog 
drugog za njegove akte. To pitanje se različito rešava. 

 
Jedna  podvrsta  ustavne  monarhije  je 

parlamentarna  monarhija,

  gde  je  monarhova  vlast  još 

ograničenija no u ustavnoj neparlamentarnoj monarhiji i gde je uspostavljen naročito efikasan sistem 
odgovornosti drugih organa za monarhove akte. Parlamentarna monarhija u kojoj je suveren organ ili 
sam  parlament  ili,  po  pravilu,  parlament  u  zajednici  s  kraljem.  U  ovoj  monarhiji  parlament  vrši 
zakonodavnu  vlast,  bilo  sam  bilo  zajedno  s  kraljem.  U  ovom  drugom  slučaju  neki  predlog  koji  je 
usvojio  paralement  postaje  zakonom  tek  kad  ga  kralj  usvoji,  i  to  monarhovo  pravo  usvajanja  za kona 
naziva se sankcija. Ako ne usvoji predlog, to znači da monarh stavlja svoj 

veto,

  koji  je  apsolutan,  tj. 

protiv  koga  predloga  ni  u  kom  slučaju  ne  može  postati  zakonom.  S  druge  strane,  u  ovom  sistemu 
monarh  ostaje  šef  uprave,  ali  upravu  u  njegovo  ime  vrše  naročiti  državni  organi,  ministari.  Ministre 
postavlja  monarh,  ali  ih  obara  parlament,  ako  ne  uživaju  njegovo  poverenje.  Želeći  da  ostanu  na 
položaju,  ministri  se  moraju  truditi  da  sprovode  volju  parlamenta,  i  time  se  posredno  i  znatan  deo 
upravne  vlasti  prenosi  na  parlament.  Nijedan  monarhov  akt  nije  punovažan  ako  nema  potpis  jednog 
ministra,  koji  samim  tim  odgovara  za  taj  akt  umesto  monarha.  Time  je  uspostavljena  odgovornost  za 
monarhove akte, doduše ne monarhova već ministrova, ali je ona ipak postoji, pošto niko nije dužan da 
mu se pokorava. No, i u ovom sistemu za lične monarhove radnje niko ne odgovara. 

Ovakvim  sistemom  parlamentarne  monarhije  monarhova  vlast  je  veoma  ograničena,  jer  on  u 

stvari ne može da sprovede svoju volju, tako su ministri potčinjeni parlamentu. Podnošenjem ostavke 
ministri  mogu  naterati  monarha  da  se  prikloni  njihovom  „savetu“,  tj.  da  usvoji  njihovu,  odnosno 
parlamentovu  politiku.  Ovaj  oblik  parlamentarne  monarhije  nastao  je  pod  specifičnim  okolnostima  u 
Engleskoj, a odatle se preneo i u druge zemlje. 

Najvažniji  neparlamentarni  oblik  ograničene  monarhije  – 

staleška  monarhija,

  iz  druge  je  faze 

feudalizma. Tamo su monarha ograničavali staleška skupština i neka druga tela (korporacije). O tome se 
podrobnije uči u istoriji države. 

2.3.  Republika 

2.3.1.  Pojam republike 

Pošto  smo  definisali  monarhiju,  nije  teško  odrediti  ni  pojam  republike.  Taj  se  pojam  u  stvari 

određuje  kao  nešto  suprotno  monarhiji.  U  republici  poglavar  države  (koji  se  obično  zove 

predsednik 

republike

) nema nikakve lične privilegije, nije suverena ličnost. On je podložan pravu kao i svaki građanin, 

tj. odgovara za svoje akte. On odgovara dvostrukom odgovornošću, 

političkom

 i 

krivičnom,

 kojih je (obe) 

monarh oslobođen. Politička odgovornost poglavara države u republici sastoji se u tome što odgovara za 
politiku koju vodi, tj. za ceo svoj pravac vršenja vlasti. U načelu, za rđavu politiku on može biti smenjen sa 
svog  položaja  i  pre  isteka  svog  mandata.  Krivično  pak  odgovara  za  sve  svoje  radnje  koje  predstavljaju 
krivična  dela,  kao  i  svaki  drugi  građanin.  Mogu,  doduše,  u  tom  pogledu  i  njemu  biti  učinjene  izvesne 
privilegije  (da  mu  sudi  naročiti  sud,  da  odgovara  samo  za  najteža  dela  ili  da  odgovara  po  naročitom 
postupku itd.), no te privilegije nikad ne idu do privilegije monarha, tj. do neodgovornosti. 

Poglavar  države  u  republici  je  uvek  izboran.  U  modernoj  republici  ima  dva  načina  izbora 

predsednika  republike:  američki  i  evropski.  Po  američkom  sistemu,  predsednika  bira  narod  (mada 
formalno ni to nije potpuno tačno za SAD, pošto postoji posredan sistem izbora preko tzv. 

izbornika,

 koje 

bira  neposredno  narod);  po  evropskom  –  parlament.  No,  i  u  Evropi  ima  slučajeva  da  predsednika  bira 
narod.  Ako  je  izabran  neposredno,  predsednik  ima,  po  pravilu,  mnogo  više  autoriteta  i  u  neku  ruku  se 
izjednačava s parlamentom. To odgovara sistemu podele vlasti, kakav postoji u Americi. Ako se u strahu 
od lične vlasti, želi smanjiti autoritet predsednika, onda se njegov izbor (i opoziv) poverava parlamentu. 

odvojiti  od  ličnosti  njenih  organa,  koji  su  podređeni  pravu.  Monarh,  međutim,  nikad  ne  može  da  se 
obaveže pravom, jer je on suverena ličnost. Zato se monarhu ne dopušta da radi sam. Njemu se pridodaje 
jedan  organ,  obično  ministar  bez  koga  ništa  ne  može  da  uradi.  U  savremenim  monarhijama  monarsi 
vladaju, ali ne upravljaju. Zato vlast sve više prelazi sa neodgovornog monarha na odgovorne ministre. 
Izgleda da je savremeni monarh bez prave funkcije, čime se osporava celishodnost monarhije. 

Kao što  može da se primeti iz navedenih argumenata, ne  može teorijski i unapred da se odredi 

koji je oblik vladavine bolji. To može samo narod koji slobodno bira kakvom će obliku vladavine da se 
pokorava. 

3.  OBLICI POLITIČKOG PORETKA 

 
 
Oblici  političkog  poretka  se  određuju  prema  političkom  nosiocu  suverene  državne  vlasti.  Taj 

nosilac  može  biti  većina  ili  manjina  naroda.  Politički  poredak  u  kome  državna  vlast  pripada  većini 
naroda, u kome ta većina bira nosioce državne vlasti, vrši kontrolu nad njihovim radom i postavlja pitanje 
njihove odgovornosti kako za nezakonit tako i za nesvrsishodan rad, naziva se 

demokratijom.

 I obrnuto, 

ako državna vlast pripada manjini naroda, ako nosioci te vlasti ne izvode pravo na vlast iz volje većine 
naroda, niti podležu kontroli i odgovornosti pred narodnom većinom, takav politički poredak se naziva 

autokratijom. 

Velike  teme  političke  teorije  i  političke  filozofije  ne  omogućavaju  konačne  odgovore.  Krugu 

takvih  „večnih“  problema  pripada  i  problem  sveukupne  političke  teorije  i  političke  prakse:  kako  iz 
množine  postaje  jedinstvo?  Kako  uspeva  da  se  iz  empirijske  množine  pojedinaca  i  njihovih  različitih 
uverenja, osećanja, mišljenja, interesa i težnji uobliči jedno akciono sposobno telo? Sasvim nezavisno od 
državnog oblika, demokratskog ili autokratskog, svaki političar, demokrata ili diktator, mora da pronađe 
odgovore  na  ova  pitanja,  kako  bi  iz  mnoštva  različitih  uverenja  i  interesa  pojedinaca  i  grupa  doneo  i 
sproveo  određenu  obavezujuću  odluku.  Prilikom  ostvarivanja  jedinstvene  volje  iz  množine  različitih 
volja,  zavisno  od  oblika  političkog  poretka,  pribegava  se  različitim  sredstvima  „objedinjavanja  volja“: 
prinudi  i  teroru,  božjoj  milosti  i  religioznosti,  istoriji  i  naciji,  istorijskim  ideološkim  ciljevima  ili 
materijalnim interesima, moći ekspertskog mišljenja ili harizmi vođe i – poslednjem, iako ne i najmanjem 
– u modernim ustavnim demokratskim državama kao vladajuće sredstvo političkog objedinjavanja volje 
se javlja odluka većine. Ti procesi obrazovanja političke volje i sredstva kojima se u tom procesu postiže 
obavezujuća  odluka  iz  množine  različitih  pojedinačnih  i  grupnih  volja,  a  posebno  načelo  većine, 
predstavljaju kriterijum više za razlikovanje demokratije i autokratije. 

Oblici  političkog  poretka  predstavljaju  jedan  od  više  karakterističnih  oblika  države.  A  u  državi 

teško da vlast može da vrši ceo narod. Uostalom, ustavi modernih demokratskih država ni ne polaze od 
tzv. 

demokratije identiteta.

 Iako je u evropskoj istoriji demokratske misli rašireno shvatanje o demokratiji 

kao  samovladavini  naroda,  u  praksi  takvi  oblici  demokratije,  u  kojima  bi  se  ostvario  identitet  onih  koji 
vladaju i na kojima se vlada, nigde nije ostvaren. Štaviše, u modernoj i savremenoj državi, demokratija 
identiteta,  neposredna  vladavina  naroda,  vladavina  bez  posredničkih  i  predstavničkih  tela,  ne  može  da 
uspe.  Takva  demokratija,  van  svake  sumnje,  sadrži  u  sebi  opasnost  da  preraste  u  oblik  totalitarne 
vladavine.  Pomenutom  tipu  demokratije  identiteta  je  najbliža  neposredna  demokratija,  ali  ni  taj  oblik 
demokratije  ne  ukida  vlast  čoveka  nad  čovekom.  Stoga  bi  moglo  da  se  zaključi  kako  u  oba  oblika 
političkog poretka, i u demokratiji i u autokratiji, vlast neposredno vrši manjina naroda, a ne većina, kao i 
da  se  između  njih  razlika  sastoji  pretežno  u  tome  da  li  ta  manjina  u  aparatu  državne  vlasti  ostvaruje 
interese  stvarne  većine  ili  manjine  naroda,  što  znači  da  takva  demokratija  nije  vladavina  naroda,  nego 
vladavina u interesu naroda. 

Iako ovakav pristup problematici oblika političkog poretka nije bez ikakvog osnova, ipak brojni 

razlozi pokazuju da takav pristup ne treba prihvatiti, jer učešće građana u vršenju državne vlasti, u njenoj 
kontroli  i  pozivanju  na  odgovornost  nosilaca  državne  vlasti  u  raznovrsnim  demokratskim  oblicima 
ostvarivanja  te  odgovornosti,  upravo  i  razdvaja  demokratiju  od  autokratije.  No,  jedno  je  nesumnjivo 
tačno:  „potpuna“  demokratija  nije  moguća.  Ali  to  nije  razlog  da  ne  pokuša  da  se  ostvari  „optimalno“ 
moguća  demokratija  u  datim  uslovima.  Jer,  kako  je  dobro  zapaženo,  „demokratija  nije  najbolja  forma 
vladanja, već je najbolja moguća forma vladanja. To je ona mogućnost... koje se narod ne  sme odreći, 
ako ne želi da ga drugi ’sedlaju i mamuzaju’.“

22

 No, ako je teško ostvariti potpunu demokratiju, izgleda 

da  je  ta  mogućnost  daleko  veća  kod  autokratije.  Moć  i  vlast  kao  oblici  moći  gotovo  prirodno  teže 

22

 J. Mirić, Demokracija u postkomunističkim društvima, Zagreb, 1996, 8. 

despotiji.  Istorija  pokazuje  postojanje  gotovo  čistih  oblika  autokratije,  zbog  čega  između  takvih  oblika 
autokratije i demokratije postoji odsečna linija razgraničenja. I obrnuto, između prikrivenih autokratija i 
nesavršenih demokratija prelazi nisu uvek ni jasni, ni odsečni. 

3.1.  Demokratija 

3.1.1.  Opšti pristup 

Demokratija je, danas, veoma popularna kao reč, pojam, oblik vladavine, politički program, cilj, 

ideologija,  pokret,  zavisno  kako  je  ko  shvata.  Slobodno  se  može  konstatovati  da,  u  protekloj  deceniji 
nema  češće  upotrebljavane  reči  od  demokratije  i  pravne  države,  ne  samo  u  naučnim  i  političkim 
raspravama,  već  i  u  svakodnevnom  govoru.  Ta  reč  se  široko  upotrebljava,  ali  pri  pažljivijoj  analizi 
značenja koja se njoj daju, kao i njena propagandno-ideološka upotreba, govore da značenje ovog izraza 
nije  precizno,  nego  višeznačno.  U  vezi  s  tim  Klaus  fon  Bajme  je  istakao  da  postoji  jaka  težnja  da  se 
demokratija  tretira  kao  sinonim  za  „dobro,  lepo  i  istinito  u  društvu“.

23

  Zaista,  kao  da  svako  naziva 

demokratijom sve što želi da podrži kao sistem političkih vrednosti i ustanova. 

Sistem vlasti koji se zove demokratija postao je toliko popularan da je teško zamisliti neku vladu 

čiji  predstavnici  za  svoju  državu  ili  partiju  ne  bi  tvrdili  da  je  demokratska,  a  isto  tako,  malobrojni  su 
pokreti ili partije koje se, u svojim programima, ne zalažu za demokratiju. Danas svaka vlada nastoji ne 
samo da ubedi svoju javnost kako ona radi demokratski, već što god da jedna vlada želi da postigne ili 
kod drugih podrži, proglasiće to demokratskim.

24

Upotrebljavajući izraz demokratija, ne samo obični ljudi i političari, nego i politikolozi i pravnici 

imaju u vidu različite stvari, različite ideje o demokratiji i podrazumevaju različite ustanove i praksu.

25

Ipak,  uprkos  pojmovnim  nejasnoćama,  postoje  neki  elementi  koji  čine  neophodan  uslov  i  sastavni  deo 
demokratske  vlasti.  No,  nema  ni  jednog  skupa  političkih  ni  pravnih  ustanova  koje  bi  automatski 
obezbedile  da  postane  stvarnost  ono  što,  verovatno,  većina  današnjih  stručnjaka,  za  ustavno  pravo  i 
političke nauke imaju u vidu tj. zamišljaju kada kažu demokratija, tj. demokratska vlada. 

U etimološkom smislu reči demokratija potiče od grčke reči demos (narod), kratein (vladati) što 

bi  u  doslovnom  prevodu  značilo  vlast  ili  vladavinu  naroda.  Ali  pošto  u  narodu  postoje  različita,  pa  i 
sukobljena gledišta i interesi, to se demokratija obično, definiše kao „vladavina većine“. 

Utemeljivač liberalne demokratske teorije Džon Lok, smatrao je da odluka većine obavezuje, jer 

se inače ne bi mogla učiniti delotvornom ideja o društvenom ugovoru i pristanak kao osnovi demokratske 
vlade, niti se mogao uspostaviti, za društvo, neophodni poredak prava, sloboda i obaveza. No i danas, kao 
što je bilo odvajkada, bilo bi, iz čisto tehničkih razloga, teško postići da ceo narod učestvuje u vršenju 
vlasti.  Zato  se  i  u  demokratijama  najveći  deo  poslova  i  odluka  vezanih  za  vršenje  vlasti,  obavlja  preko 
izabranih  predstavnika,  postavljenih  ili  izabranih  lica  koja  vrše  deo  (obično  izvršne)  vlasti.  Tako  je 
faktičko vršenje vlasti uvek u rukama manjine, koju su u, staro vreme, bez pežorativnog značenja, zvali 
oligarhijom. 

Istoričar Tukidid, Periklov savremenik, koji je zabeležio čuveni Periklov govor u kojem se ističe 

antičko-grčki  ideal  demokratije,  za  Atinu  je  pisao  da  je,  po  formi,  demokratija,  a  u  suštini  oligarhija 
(vladavina  manjine).  Isto  tako,  M.  Ostrogorski  je  sličnu  ocenu  dao,  početkom  XX  veka,  za  britanski 
kabinetski sistem vlasti, što bi se isto moglo reći za mnoge druge ondašnje i današnje režime. 

Iako je bio veoma oštar kritičar demokratije,

26

 Platon je smatrao da ona može imati i zakonit i 

nasilnički  oblik,  ali  da  demokratija,  u  načelu,  slabi  vlast  svojom  disperzijom,  pa  nije  sposobna  ni  za 
velika dobra ni za velika zla. Kada Aristotel govori o demokratiji on analizira više oblika demokratije 

23

 Klaus fon Beyne: 

Savremene političke teorije,

 Zagreb, 1977, 199. 

24

 Sredinom 80-tih godina XX stoleća, predsednik Francuske Miteran obratio se grupi teoretičara i stručnjaka sa zadatkom da ispitaju i predlože 

rešenja u pravcu demokratske modernizacije francuske države. 

25

 Mnoge razlike u shvatanju značenja izraza „demokratija“, koje su veoma stare, pojačane su posle Drugog svetskog rata kao rezultat hladnog 

rata. Karakter i stepen razlika u poimanju demokratije i višesmislenosti tog izraza pokazuje i jedna publikacija UNESKO-a iz 1951. godine. Tada 
je  komunistička  ideologija  uticala  na  zvaničnu  politiku  i  publicistiku  niza  zemalja,  pa  se  u  njima  insistiralo  na  ekonomskim  i  socijalnim 
elementima demokratije, a potiskivani su i prenebregavani ili kritikovani i zabranjivani neki politički oblici koji se u teoriji smatraju za sastavne 
delove  sveobuhvatnog  pojma  demokratije.  Na  taj  način  su  neki  vrlo  autoritarni  i  totalitarni  oblici,  ne  samo  branjeni  nego  i  proglašavani  za 
demokratiju „višeg tipa“ (ne samo u obliku Sovjetske demokratije ili narodne demokratije). Ova podela je izgubila uverljivost i smisao, još pre 
implozije komunizma, a neke važne karakteristike i ustanove moderne demokratije su široko priznate kao njeni bitni i neophodni elementi (kao 
višepartijski sistem, slobodni izbori, sloboda štampe i sloboda udruživanja i dr.). Trebalo bi podvući da ovo jesu neophodni, ali ne i dovoljni 
elementi za ono što se u teorijskom smislu podrazumeva pod pojmom demokratije. Tako ostaje problem značenja samog pojma, kao  i uslova, 
uticaja kruženja, institucionalne organizacije i samog prisustva i funkcionisanja demokratije u praksi. 

26

 Platon: 

Država,

 Beograd, 1957. 

Od XVIII veka, a naročito posle iskustava sa francuskom revolucijom i jakobinskom diktaturom, 

koja je u doktrinarnom pogledu bila inspirisana Rusoovom političkom filozofijom, teorijska stanovišta o 
demokratiji  počinju  sve  više  ukazivati  na  opasnosti  tiranije  većine,  i  u  vezi  s  tim  se  bavila  pravima 
manjina – etničkih, političkih i verskih. O pravima manjina kao sredstvu sprečavanja „isključive tiranije 
većine“ dosta je pisao Džems Medison

30

 u  čuvenim  „Federalističkim spisima“ u kojima nije  dato samo 

objašnjenje  i  opravdavanje  tadašnjeg  američkog  ustava  (od  1787.  god.),  nego  i  opšta  teorija  federalne 
vlade.  Medison  je  postavio  i  pitanje  da  li  odluka  većine  uvek  znači  pravo  zbog  toga  što  uvek  ima 
ispravnu sadržinu ili zbog toga što s većinom uvek ide sila? Pošto nije prihvaćeno da sila čini pravo, onda 
ono  zašto  se  zalaže  većina  ne  mora  automatski  da  bude  uvek  ispravno.  Jedan  i  po  vek  kasnije  Franc 
Nojman piše da zlo koje podržava većina ne postaje time dobro, nego veliko zlo.

31

Tokom XIX veka „plima demokratije“ izazvala je neka upozorenja uslovljena strahom od izrazito 

egalitarističkih  implikacija  radikalne  demokratije  kao  druga  krajnost  oligarhijske  demokratije  „tiranije 
manjine“.  Tako  Aleksis  de  Tokvil  u  svojoj  knjizi  u  „Demokratija  u  Americi“

32

  upozorava  na  ozbiljne 

posledice jednakosti (koje, kako kaže, ipak vredi platiti radi slobode) i na novu moguću opasnost „tiranije 
većine“: Tokvil iznosi da je prava suština demokratije u apsolutnom suverenitetu većine, pa navodi da u 
demokratskoj državi nema ništa što bi moglo da se suprotstavi većini. Međutim, očito je da je propustio 
da istakne da je teorija o demokratiji već ukazala na izvesne elemente kojima se većina ograničava, među 
kojima  su:  vladavina  prava  umesto  puke  volje  većine;  korpus  prava  i  sloboda  građana  u  koje  nijedna, 
vlast  pa  ni  demokratska,  pa  ni  bilo  kakva  većina  ne  bi  trebalo  da  zadire;  prava  manjina;  pluralizam 
(ekonomski, politički i verski). 

Džon  Stjuart  Mil  je,  takođe,  bio  preokupiran  problemom  kako  ostvariti  demokratiju  koja  neće 

dovesti  do  vladavine  mediokriteta  već  koja  će  obezbediti  izuzetno  mesto  znanju  i  određenim 
uspostavljenim  interesima.  Njegovo  najveće  strahovanje  vezano  je  za  nivelirajuće  posledice  radikalne 
demokratije i za probleme tiranije javnog mnenja koje nameće konformizam, a to preti slobodi mišljenja. 
Smatrao  je  da  odluka  koju  donosi  većina  ne  mora  biti  uvek  najmudrija  i,  s  druge  strane,  takva  odluka 
može  povrediti  interese  manjine.  Da  bi  se  ovo  ublažilo  ili  izbeglo,  on  je  predlagao  proporcionalno 
predstavništvo i pluralizam glasova tj. da neke kategorije stanovništva imaju više nego samo jedan glas.

33

Isto tako, u XIX veku i početkom XX veka, nasuprot svim večitim pričama o demokratji, javile su 

se i teorije koje nazivamo elitističkim i čiji zastupnici tvrde da svuda vladaju manjine. To su bili Moska, 
Pereto  i  Mihels,  koji  su  bili  pod  velikim  uticajem  Makijavelija.  Tako  Moska,  u  poglavlju 

Elemenata 

političke nauke

 koje je posvećeno „teoriji vladajuće klase“, citira stav iz 

Razmatranja o prvih deset knjiga 

Tita Livija,

 gde Makijaveli kaže da u bilo kojoj državi, pa makar kako ona bila organizovana, nikad više 

od 40–50 ljudi ne vrši efektivnu vlast.

34

 Stoga ovde navodimo Moskino poznato mesto gde on govori o 

„političkoj klasi“: „U svim društvima, koja su normalno organizovana, u kojima postoji ono što se naziva 
vlast, mi, osim što znamo da se ta vlast vrši u ime čitavog naroda, ili nominirajuće aristokratije, ili pak 
suverena,  stalno  srećemo  još  jednu  činjenicu  da  su  upravljali,  odnosno  oni  koji  imaju  u  rukama  i  vrše 
javnu vlast, uvek manjina, a da se, pod njima, uvek nalazi brojna klasa ljudi koja nikada stvarno i ni na 
koji  način  ne  učestvuju  u  vršenju  vlasti  i  koji  se,  toj  manjini,  samo  pokoravaju,  oni  se  mogu  nazvati 
podanicima.  Bilo  da  je  reč  o  baronima,  sveštenstvu  i  konzulima  srednjovekovnih  zajednica,  bilo  o 
birokratiji  i  dvorskom  plemstvu,  bilo  o  današnjim  činovnicima  i  tzv.  predstavnicima  naroda,  bilo  o 
mandarinima u Kini, nosiocima činova u Rusiji, daimosima i samurajima u Japanu, krupnim vlasnicima i 
kapitalistima u Engleskoj, političarima u SAD – u svakom vremenu i na svakom mestu, sve što u vlasti 
predstavlja odlučivanje, vršenje moći, što uključuje komandovanje i odgovornost, uvek je atribut jedne 
posebne klase, klase čiji elementi formiranja, s obzirom na vekove i zemlje, mogu, istina, veoma da se 
razlikuju, ali koju, bilo kako formiranu, uvek sačinjava, u odnosu na masu podanika kojima se nameće, 
jedna  neznatna  manjina.  Ovu  posebnu  klasu  mi  ćemo,  od  sada  pa  ubuduće,  nazivati  politička  klasa“.

35

Druga značajna Moskina ideja, ona o političkoj formuli jeste jednostrana, trajna i lako uočljiva činjenica 
da  u  svakoj  zemlji  postoje  značajnije  ličnosti  koje  vrše  svoju  javnu  vlast,  a  da  narod,  ljudi  koji  su 
siromašni i neuki, faktički, ako ne pravno, obično ne čine ništa drugo sem što se pokoravaju zakonima, u 
čijem stvaranju i sprovođenju ne učestvuju. Moska se pita zbog čega su teoretičari sve do njega o tome 

30

 Dž. Medison-Hamilton: 

Federalistički spisi,

 Beograd, 1981. 

31

 Franc Nojman: Demokratska i autoritarna država, Zagreb, 1974. 

32

 Aleksis de Tokvil: 

Demokratija u Americi,

 Njujork, 1945. 

33

 Pluralizam glasova može imati vrlo negativne posledice. Tako npr. kada su boljševici, posle uzimanja vlasti, dobili slabu podršku na izborima 

za Ustavotvornu skupštinu, decembra 1917. (većinu na izborima su dobili Eseri) da bi sebi obezbedili „klasnu, a ne građansku većinu“, uveli 
sistem po kojem je jedan gradski (radnički) glas vredeo koliko deset seoskih (seljaka i drugih birača u ruralnim područjima). 

34

 N. Makijaveli: 

Razmatranje o prvih dest knjiga Tita Livija,

 knj. I, XVI, Zagreb, 1985, 182. 

35

 G. Moska: 

Elementi političke nauke,

 1896. i 1925. 

ćutali. Ćutanje teoretičara u vezi sa ovim objašnjava time što su bili opterećeni predrasudama istorijskog, 
a i savremenog karaktera. Ona jednostavna činjenica da vlast uvek vrši manjina prikrivana je uz pomoć 
tzv. političkih formula, a ne retko znamenitim pojmom demokratije. 

3.1.

2.  Klasične teorije o demokratiji 

Klasična  teorija  demokratije,  tokom  XVIII  i  XIX  stoleća,  ispoljila  se  kroz  dve  teorijske  opcije:  a) 

liberalno-demokratski model protektivne demokratije i b) razvojnu demokratiju. 

 
Glavni  protagonisti  liberalno-demokratskog  modela  protektivne  demokratije  su  bili  Džejms 

Medison (1751–1836), Džejms Mil (1773–1836) i Džeremi Bentam (1748–1832). Ovaj oblik demokratije 
je  prvi  i  najstariji  (izuzev  atinske  demokratije)  i  u  istorijskom  i  u  sadržinskom  smislu.

36

  Tu  je  reč  o 

svođenju  demokratije  na  sredstvo  za  zaštitu  ljudskih  prava,  pre  svega  prava  na  privatnu  inicijativu, 
odnosno na zaštitu od uplitanja države u civilno društvo i to naročito u ekonomske poslove zasnovane na 
ličnoj dobiti. Model protektivne demokratije (u svojoj genezi) bio je krajnje podsticajan za borbu protiv 
apsolutizma i za razvoj industrijalizacije. 

Pored modela protektivne demokratije, koji je izvršio naročiti uticaj, u anglosaksonskom svetu 

postoji  i  model 

razvojne  demokratije.

  Ovaj  model  demokratije,  čiji  su  glavni  protagonisti  Žan  Žak 

Ruso  (1712–1778)  i  Džoj  Stjuart  Mil  (1806–1873),  uvodi  u  fokus  analize  pitanje  uslova  moralnog  i 
socijalnog  razvoja  pojedinca,  odnosno  ne  zadovoljava  se  tumačenjem  demokratije  kao  središnjeg 
mehanizma u ukupnom moralnom razvoju nekog naroda. Ovaj interes za širenje analize i izvan okvira 
rasprave  o  „pravima  čoveka“  prvo  se  pojavio  tokom  engleske  revolucije,  a  najsnažnije se  artikulisao 
tokom XVIII i XIX veka i to posebno pod uticajem francuske revolucije. 

3.1.3.  Naša pravna teorija o demokratiji 

U  našoj  pravnoj  teorijskoj  misli  u  XX  stoleću  posebno  se  ističe,  pored  Slobodana  Jovanovića, 

Đorđa Tasića i Milivoja Č. Markovića, shvatanje i promišljanje o demokratiji Božidara S. Markovića.

37

Po njemu demokratija je takav način upravljanja ljudskim zajednicama u kojima ceo narod učestvuje u 
donošenju odluka o tome kako će se zajednicom upravljati.

38

Važno  obeležje  demokratije,  kao  vladavine  naroda,  jeste  u  tome  što  je  demokratija  najprirodniji 

način  upravljanja  državom  u  civilizovanim  ljudskim  zajednicama.  Tako  Božidar  S.  Marković  ističe  da 
„demokratija nije ni veštački doktrinarno konstruisan sistem ili društvena teorija – kao što su to komunizam, 
fašizam,  muslimanski  fundamentalizam  i  ostale  ideološke,  monističke  i  totalitarne  socijalne  i  političke 
doktrine, ili verska učenja – nego je prirodom stvari i ljudske psihe uslovljen i samonikao i sponatno nastao 
politički  režim.  Tako  da  živeti  u  demokratji  predstavlja  istovremeno,  jedno  od  najosnovnijih  prava 
čoveka“.

39

Jedna od osnovnih konstanti demokratije po Božidaru S. Markoviću jeste socijalni relativizam 

koji  čini  ontološko  biće  demokratije,  iz  čega  proističu  sve  druge  karakteristike,  pa  čak  i  sloboda  i 
jednakost. Socijalno-politički relativizam,

40

 po Božidaru S. Markoviću, proističe iz opšteg filozofskog 

agnosticizma,  nemoći  ljudskog  duha  da  prodre  u  suštinu  sveta,  da  sazna  „stvari  po  sebi“  i  apsolutnu 
istinu.  Ta  nedostižnost  apsolutne  istine  posebno  je  izražena  u  oblasti  društvenog  života  i  to  kao 
posledica  nejednakih  znanja  ljudi  i  njihovih  subjektivnih  raspoloženja  kao  što  su  njihovi  ciljevi  i 
merila, vrednosti, želje i htenja, strasti i zablude. Pored toga ta ljudska istina je bitno promenljiva pod 
uticajem novih ljudskih saznanja i tehničkih izuma, novih ciljeva i merila vrednosti, novih ideja i novih 
ideologija. Nju nije potrebno posebno dokazivati jer je potvrđuje cela istorija čovečanstva i s njenim 
zbivanjima,  promenama,  ratovima,  revolucijama,  sukobima  i  kontradikcijama.  Po  Božidaru  S. 
Makroviću,  naš  društveni  i  politički  svet  je  svet  relativnosti  u  kojem  tu  nepostojanu  društvenu  i 
političku istinu treba stalno istraživati, obnavljati i menjati, što jedino omogućava demokratija svojom 
otvorenošću prema svim ljudskim pojedinačnim istinama, raspoloženjima, željama i htenjima. Pri tome 

36

 D. Held: 

Models of Democraty,

 (46h ed.) Oxford; Polity Press, 1987, 60–71. 

37

 Kada se analiziraju dela Božidara S. Markovića, potrebno je iznova imati u vidu specifičnost koja se zove vremenska dimenzija. Tako se on 

idejom demokratije bavi u radovima koji su nastali u trećoj i četvrtoj deceniji XX veka, da bi joj se, nakon prekida ponovo vratio, produbljujući i 
upotpunjujući ranije iznesene stavove. Među radovima o demokratiji kao izuzetan rad izdvaja se njegova knjiga 

Načela demokratije

 nastala kao 

sinteza  ranijih  radova.  Zagledani  unazad,  nastanak  ovog  dela 

Načela  demokratije

  (1937.  god.)  pada  u  vreme  kada  se  naša  zemlja  nalazi  na 

političkom  raskršću.  Trebalo  je  neuspelu  diktaturu  zameniti  demokratskim  političkim  režimom,  sa  odgovarajućim  socijalno-ekonomskim 
reformama.  Istovremno,  na  međunarodnom  planu  totalitarni  režimi  su  bili  u  usponu.  Fašizam  i  nacionalsocijalizam  zapretili  su  uništenjem 
demokratije političkih sloboda u Evropi. Stoga, sasvim razumljivo da u jednom vremenu političkog sumraka i nasilja demokratija izbija u prvi 
plan teorijski slobodnoumnih i humanističkih ideja. Zato su se u to vreme proučavali razni oblici demokratije, a opšte prihvaćeno mišljenje je 
bilo da ona u svojoj suštini počiva na idejama slobode i jednakosti, čemu je isto tako svoj doprinos dao Božidar S. Marković. 

38

 Božidar S. Marković: 

Okviri demokratije,

 Beograd 1995, 5. 

39

 Isto, 136. 

40

 Isto, 137. 

se rešavaju konkretna politička i društvena pitanja, nego način donošenja odluka o tome kako će se, tj. po 
kakvom postupku, ta pitanja rešavati. Rezultat socijalno-političkog relativizma i skepticizma, uslovljava 
da  se  demokratija  ne  vezuje  ni  za  kakav  određeni  socijalni  ili  politički  program,  ili  teorijsku  doktrinu, 
čime se objašnjava i njena tolerantnost prema svim takvim programima i doktrinama. 

Zahvaljujući  tim  okolnostima,  demokratija  se,  po  Markoviću,  potvrđuje  kao  jedan  veliki  i 

objektivan, stalno otvoren okvir koji uvek ostaje spreman da se ispunjava raznovrsnim i novim sadržajima i 
koji  je  zato  sposoban  da  se  stalno  menja  pod  uticajem  novih  ljudskih  saznanja,  tehničkih  izuma, 
raspoloženja,  ciljeva,  volja  ideja  i  ideologija.  Demokratija  je,  dakle,  metod  političkog  odlučivanja,  a  ne 
određeni politički program. Drugim rečima, ona nam ukazuje kako se dolazi do društveno-političke istine, a 
ne šta je društveno-politička istina, ističe Božidar Marković. 

 
Zbog svojih stavova o socijalno-političkom relativizmu, kao bitnom elementu demokratije, Božidar 

S.  Marković  je  bio  oštro  kritikovan  u  ondašnjoj  teoriji  prava.  Tako  Đorđe  Tasić  kritikuje  relativizam  u 
društvenim  naukama,  koji  je  „u  moderno  doba  hteo  da  prenese  naučni  relativizam  u  oblast  moralnih  i 
političkih problema i da se demokratija shvati kao izraz naučnog relativizma. Po tom gledištu sva mišljenja 
kao  relativna  imaju  jednaku  vrednost,  koliko  vredi  mišljenje  jednog  vredi  i  mišljenje  drugog,  i  zato  se 
rešenje ne može naći na drugi način nego putem većine. Ovo mišljenje je u osnovi pogrešno“ konstatuje 
Đorđe Tasić.

44

Ipak, pažljivija analiza pokazuje da je sam Marković svestan izvesnih slabosti njegovog shvatanja 

demokratije,  koje  se  nalaze,  pre  svega,  u  njenom  formalnom  elementu.  Totalni  relativizam  može  se 
razumeti, kaže Marković, samo ako se individue posmatraju izolovano, a to je nerealno. 

Jednakost koju 

proklamuje demokratija je društvena jednakost individua. U tome je baš mistična mrlja kod demokratije, 
jer  insistira  na  društvenoj  jednakosti  ljudi,  s  obzirom  na  biološki  individualitet,  bez  obzira  na  ostale 
njihove moralne, duhovne, fizičke i socijalne kvalitete.

45

Polemišući sa kritičarima demokratije, Marković odbacuje kritiku demokratije i demokratskog 

prava, zasnovan na kritici broja. Šta više on broj smatra kao jedino mogući kvalifikovan argument. 

U 

polemici sa Žoržom Riperom,

46

 oko argumenata broja, Marković ističe da broj samo po sebi vredi, jer 

se  iza  njega  nalaze  ljudski  životi  koji  za  demokratiju  imaju  jednaku  vrednost.  Uz  to,  broj  je  ipak 
racionalnije,  pa,  dakle,  naučnije  merilo  vrednosti  u  društvu  nego  neki  drugi  subjektivni  kriterijum, 
jedne  ili  nekolicine  izabranih  individua.  Prema  tome,  demokratija  svojim  relativizmom  i  kriticizmom 
osigurava  maksimum  racionalnosti  i  najširu  evoluciju,  dok  se  autokratija  sa  svojom  dogmom  izlaže 
misticizmu  i  sputava  promene  putem  evolucije.  Ipak  Marković  tačno  zapaža  da  u  jednom  trenutku 
autokratija životno može biti efikasnije shvaćena, jer kao tehnika vlasti ona svoje odluke donosi brzo 
(pošto ne mora da poštuje složene procedure demokratije), a brzo ih i sprovodi. Zanimljivo, do potpuno 
istog  zaključka  kao  i  Marković,  došao  je,  mnogo  kasnije,  baveći  se  savremenom  demokratijom  N. 
Bobio,  jedan  od  najeminentnijih  filozofa  politike  i  teoretičara  prava  u  Italiji  danas.

47

  Interesantno  je 

istaći stanovište još jednog našeg pravnog teoretičara,  Miodraga Jovičića, koji smatra da pogodno tle 
za  uvođenje  i  razvoj  demokratije  ne  postoji  u  primitivnim,  ekonomski  nerazvijenim  društvima.  On 
smatra  da  ukoliko pak u  takvim  društvima  demokratija  bude  formalno  uvedena,  ona  će  se  neizbežno 
deformisati i pretvoriti u farsu. Demokratija traži razvijeno društvo.

48

 Mnogi autori skreću pažnju da je 

demokratija  neostvariva  ili,  čak,  nespojiva  sa  ekonomskom  nerazvijenošću,  siromašnim  i 
neobrazovanim građanima, nepostojanjem demokratske tradicije i demokratske političke kulture. 

3.1.4. Shvatanje demokratije u nerazvijenijem i bivšim socijalističkim zemljama 

Skupina nerazvijenih zemalja ili  „zemalja u  razvoju“ (zvaničan naziv u  UN i sve češći  naziv u 

literaturi)  obuhvata  preko  sto  zemalja  veoma  heterogenih  po  karakteristikama  političkog  sistema,  pa  i 
oblicima  demokratije.  U  procesu  demokratizacije  i  sticanja  nezavisnosti  one  su  preuzele  veliki  broj 
ustavnih  institucija  i  drugih  formalnih  elemenata  iz  zapadnih  zemalja.  Međutim,  u  uslovima  opšte 
zaostalosti mnoge demokratske institucije su u ovim zemljama ostale mrtvo slovo na papiru ili su se, što 
je  još  gore,  pretvorile  u  sopstvenu  karikaturu.  Neke  od  ovih  zemalja  su  prihvatile  samo  one  elemente 

44

 Đorđe Tasić: 

Smisao i zadaci demokratije,

 1936, br. 47, br. 1, 48. 

45

 B. S. Marković. 

O pravednom pravu,

 21. 

46

 Zapravo članak 

Demokratija i savremeno povratno pravo,

 nastao je povodom knjige Ž. Ripera, profesora pariskog pravnog fakulteta i škole 

političkih nauka. 

47

  „Sažeto  je  u  demokratiji  jednostano  postaviti  zahtev,  a  teško  pružiti  odgovor,  nasuprot  tome,  autokratija  je  u  stanju  da  učini  postavljenje 

zahteva težim, a veću lakoću u pružanju odgovora“ (H. Bobio: 

Budućnost

demokratije, odbrana pravila igre, 

Beograd, 1990, 35). 

48

 M. Jovičić: 

Savremena demokratija,

 Beograd, 1995, 129. 

demokratije koji su se uklapali u brzu „socijalističku demokratiju“, pod sovjetskim uticajem. U svakom 
slučaju one su ostale na marginama sveta savremenih demokratija.

49

Mnoge  bivše  socijalističke  zemlje  pokušavale  su,  ili  su  to  bar  proklamovale,  da  uporedo  sa 

klasičnim  tipom  države  u  liku  diktature  proletarijata  ostvare  i  socijalističku  demokratiju,  koja  bi  bila 
stvarna,  a  ne  formalna,  i  ekonomska,  pa  i  socijalna,  a  ne  samo  politička,  neposredna,  a  ne  posredna. 
Mnogi od tih elemenata su proklamovani u ustavima ovih zemalja, ali ni izbliza nisu ostvareni, nego su 
imali prvenstveno ideološku funkciju, zamene stvarnog normativnim.

50

Prema  nekim  ocenama,  državno  zagarantovana  socijalna  prava  su  bila  šire  rasprostranjena  u 

istočnoevropskim  socijalističkim  nego  u  zapadnim  zemljama.  Ali  ona  su  tamo  ostvarivana  na  nižem 
nivou  i  po  cenu  žrtvovanja  građanskih  i  političkih  sloboda  i  prava.  Zato  je  ovaj  tip  države  nazvana 
autoritarna socijalna država za razliku od demokratske socijalne države ili države blagostanja (Welfare 
state).   

U  evropskim,  pa  i  nekim  vanevropskim  socijalističkim  zemljama,  došlo  je  do  vraćanja 

demokratiji  kao  obliku  političkog  sistema.  U  njima  su  se  zbile  tzv.  „nadoknađujuće“  revolucije 
(Habermas),  a  zaštitni  znak  tih  evropskih  revolucija,  iz  1989.  god.,  bila  je  demokratija.  „Novo  stanje 
nastalo posle dramatičnog sloma realsocijalizma i prelaska iz autoritarnog u demokratski poredak naziva 
se  postkomunizam.“

51

  Međutim,  istorija  je  nemilosrdna,  tako  da  se  ove  zemlje  ponovo  susreću  s 

neizbežnim  problemima  demokratije,  a  to  su:  oslobađanje  ekonomije  od  tutorstva  politike;  stvaranje 
građanskog društva; ustanovljavanje građanina kao osnovnog subjekta društva; pravna država i vladavina 
prava; pravna kontrola nosilaca političke vlasti; parlamentarizam i politički pluralizam; demokratski tip 
izbornog sistema; institucionalizovana stvarnost i sloboda informisanja; demokratski tip političke kulture 
i civilno društvo. Ova pravila demokratije su se nametnula u političkoj praksi i iskristalisala u teoriji kao 
nužan uslov za ustanovljavanje demokratije i osnovna načela postkomunističog osvajanja demokratije.

52

U  ovim  zemljama  je  došlo  do  značajnih  promena  u  navedenim  elementima  demokratizacije,  ali 

nedostatak demokratske tradicije i nizak stepen političke kulture uveliko ometa brži povratak demokratije. 
Štaviše,  postoje  jasne  i  jake  tendencije  da  se  jedan  tip  autoritarizma  zameni  drugim,  sa  drukčijim 
(nacionalističkim) predznakom i da istočnoevropske zemlje uđu u određenu periferijsku orbitu razvijenih 
zapadnih  zemalja.  Dok  neki  autori  insistiraju  na  talasu  demokratizacije,  drugi  ističu  otvorenost  ovog 
političkog procesa s neizvesnim ishodom.

53

3.1.5. Savremeni oblici demokratije 

Savremeni teoretičari, u odnosu na njihove prethodnike, pitanje demokratije posmatraju i o njemu 

razmišljaju na jedan sasvim nov, moglo bi se reći politički pragmatični način. 

 
Prva  od  savremenih  varijanti  demokratije  nosi  naziv 

kompetitivnog  elitizma

  koji  zastupaju  Maks 

Veber  i  Džosef  Šumpeter.  Oni  pišu  krajem  XIX  i  u  prvim  decenijama  XX  veka  kada  uspon 
monopolističkog kapitalizma i moderne industrije postaju osnovno obeležje društvenog razvitka. Njihovo je 
polazište  u  stavu  da  je  cena  koju  ljudi  treba  da  plate,  za  život  u  viskorazvijenom  industrijskom  društvu, 
visoka.  Uloga  demokratije,  u  eri  krupnih  i  složenih  korporacija  i  sistema,  koji  ujedno  negiraju  i  narodni 
suverenitet kao i granice individualnih sloboda i uticaja, ograničena je. U osnovi bi da maskimalno omogući 
dinamizam i razvoj privrednog i političkog života, kao i utakmica prilikom izbora političkog vođstva. 

 
Uloga  ovako  savremene  demokratije  jeste  u  tome  da  ograniči  eventualne  ekscese  birokratije  i 

političkog  vođstva,  a  ne  u  tome  da  ih  potpuno  zameni.  Birokratiju  Veber  vidi  kao  napredak  u  odnosu  na 
personalizovanu  vlast  i  kao  racionalnu  i  legitimnu  komponentu  vlasti  koja  deluje  objektivno  i  neutralno, 
rukovodeći se, u svom radu, 

načelima efikasnosti, 

na osnovu unapred propisanih pravila. Veber odbacuje tezu 

da će socijalizacija sredstava za proizvodnju dovesti do ukidanja države i birokratije, ističući da je njihova 
uloga  (države  i  birokratije)  neophodna  i  da  će  se  ona  čak  i  povećati,  ako  se  želi  napredak.  Osnovni  vid 
demokratije kao 

kompetitivnog

 elitizma jeste stvaranje uslova za ravnotežu i balansiranje političkog autoriteta, 

kompetentnog  vođstva,  efikasne  i  stručne  administracije  i  odgovarajućeg  stepena  njihove  političke 
odgovornosti. Biračko telo, po Veberu, ima i „slobodu izbora“ kao osnovno sredstvo da obezbedi optimalne 

49

 Isto, 132–133. 

50

 S. Zaslavski: 

Država blagostanja,

 Beograd, 1975; A. Miljković: 

Demokratija i država blagostanja,

 Beograd, 1995. 

51

  J.  Trkulja: 

Obnova  demokratije  u  postkomunizmu,

  Beograd,  1995,  138.  Opširnije  u  knjizi  istog  autora 

Osvajanje  demokratije  –  ogled  o 

postkomunizmu, 

Beograd, 1993. 

52

 Isto, 140, kao i od istog autora: 

Nenaučne lekcije o demokratiji,

 u zborniku radova 

Demokratija,

vaspitanje, ličnost, 

Beograd, 1997. 

53

  Razaranje  društva:  jugoslovensko  društvo  u  krizi  90-tih  (priredio  M.  Lazić),  Beograd,  1994;  Potisnuto  civilno  društvo,  (ed.  V.  Pavlović), 

Beograd,  1995.;  V.  Goati:  Stabilizacija  demokratije  ili  povratak  monizmu,  Podgorica,  1996.;  V.  Vasović:  Problem  definisanja  i  modeliranja 
demokratije, u zborniku radova Demokratija, vaspitanje, ličnost, Beograd, 1997. 

da se radi ne o politici koja teče spolja prokrčenim i ponuđenim kanalima institucija, već o onoj koja se stvara 
u  okviru  slobodno  oblikovanih  grupa  i  njihovih  interesa.  Shodno  tome,  način  delovanja  brojnih  grupa  nije 
regulisan nekim opšte važećim konvencijama i pravilima igre, već neposrednim odlučivanjima i dogovorima 
samih aktera pluralnog procesa, što im daje dodatno obeležje demokratske spontanosti. 

Protagonisti pluralističke demokratije izričito smatraju da je neučestvovanje legitimnih oblika čak 

značajan  politički  faktor  pluralističke  demokratije.  Sloboda  od  bilo  kojih  oblika  socijalne  prinude  i 
pritiska  na  učešće,  navode  pluralisti,  ublažuje  i  sprečava  razne  oblike  fanatizovanih  pokreta  i  velikih 
grupa, koje mogu uneti subverzivne tendencije u demokratski proces. Uzdržavanje je opomena „opštem 
okupu“ u politički nekoherentne mase, bez specifičnih političkih usmerenja, kojima se ruši demokratska 
racionalnost i ravnoteža među brojnim manjinama, a i sam pluralizam. 

S druge strane, ističu pluralisti, grupna politika u pluralnoj demokratiji održava se zbog postojanja 

bazičnih  konsenzusa  među  građanima  u  postojećoj  političkoj  kulturi.  Grupna  politika  nije  rezultat 
nadmetanja i kompromisa među kompetentnim elitama, iako elite postoje, već izraz prilagođavanja elita i 
vođstva  postojećim  konsenzusima  građana,  odnosno  njihovom  političkom  rasuđivanju  i  osećanju  o 
javnim  pitanjima.  Pozitivan  odnos  i  prihvatanje  sistema  po  sebi,  od  strane  građana  je  najdublji  način 
putem  kojeg  se  odvija  pluralistički  demokratski  proces.  Pluralistička  politika  je,  pre  svega,  praksa  i 
društvena  empirija  sa  visokim  sposobnostima  adaptacije,  a  ne  izraz  spoljnih  determinacija  i  „modula“, 
odnosno „procedura“. Ona je specifičan način povezivanja društva i države i grupna korekcija liberalnog 
modela  demokratije,  koji  se  u  osnovi  odupire  svakoj  tendenciji  monopolizma  i  totalitarizma  kroz 
„ravnotežu frakcija“ kočenje političkog ekstremizma uz onu meru angažovanja i participacije koja se ne 
pretvara u „demokratsko samonasilje“. 

Ono  što  se  može  označiti  kao  skup  opštih  uslova  u  kojima  nastaje  klasična  pluralistička 

demokratija jeste i raspored moći po različitim grupama u društvu i nagodbe oko nje; disperzija različitih 
izvora moći u široj populaciji; vrednosni konsenzus u pogledu političkih procedura; postojanje političkih 
alternativa i legitimnih  granica politike; ravnoteža između aktivnog  i pasivnog građanstva, dovoljna za 
političku  stabilnost.  Specifične  crte  klasične  pluralističke  demokratije  ogledaju  se  u:  spektru 
međuzavisnih  interesnih  grupa  koje  traže  politički  uticaj;  posredovanju  i  delovanju  vlade  kada  su  u 
pitanju zahtevi grupa; ustavnim pravilima usađenim u podsticajnu političku kulturu. 

Međutim,  treba  navesti da su  pluralističku demokratiju u  SAD,  Francuskoj i drugde,  značajnije 

potresli snažni unutrašnji kulturni rascepi oko globalnih političkih pitanja, kao što su bili rat u Vijetnamu, 
studentski i rasni buntovi, ekološki protesti, generacijski i obrazovni problemi, pa i takve afere kao što su 
Votergejt  koji  je  u  bazične  političke  konsenzuse  uneo  elemente  moralne  disrupcije  (ozloglašenosti)  i 
sumnje u „vrline vlasti“. Sve je to podelilo politički prostor na velike i oštro suprotstavljene grupe, koje 
su svojim zahtevima potisnule raniju sliku široke ravnoteže među „malim frakcijama“ okupljenim zbog 
malih i konkretnih pitanja i pritisaka na centre vlasti. 

S druge strane, pluralistički koncept demokratije doživeo je kritike od jednog broja teoretičara (R. 

Milband, H. Pulancas, Frankel, Ofe i drugi). Oni su isticali da su unutrašnji klasni rascepi u zemljama 
duge  pluralističke  tradicije  snažno  izraženi  što  dovodi  do  otpora  i  otuđivanja  od  postojećeg  poretka  u 
širim  društvenim  slojevima.  Druga  linija  kritike  uočava  legitimacijsku  krizu  savremene  države  u 
razvijenim kapitalističkim zemljama, koja se izražava kao nesposobnost te države da odgovori na bitno 
uvećane  zahteve  širih  slojeva  za  rešavanje  naraslih  ekonomskih,  socijalnih  i  drugih  problema  ili  kao 
raskorak  između  potreba  za  mobilizacijom  i  potreba  za  legitimacijom.  Sve  je  to  uslovilo  fazu 
demokratskog  neopluralizma,  a  taj  tip  demokratije  osigurava  vladavinu  manjina,  a  time  i  slobode  u 
političkom smislu kao i sprečavanje nastajanja isuviše moćnih grupa i pasivne i neodgovorne države. Kao 
uslov neopluralističke demokratije teorija beleži: borbu za moć  međubrojnim grupama; oskudne izvore 
moći  koje  mnoge  grupe  stiču  u  punoj  političkoj  participaciji;  raspodelu  socioekonomske  snage  koja 
omogućuje, ali i ograničava političke opcije; nejednaka uključenost u politiku nedovoljno otvorene vlade. 

Kada je reč o najvažnijim crtama neopluralizma, Held izdvaja sledeće: mnoštvo grupa za pritisak, 

ali sa političkim zahtevima okrenutim korporativnim centrima moći; država sa svojim sektorima okrenuta 
je sopstvenim interesima; ustavna pravila deluju u kontekstu složene političke kulture i sistema radikalno 
nejednakih ekonomskih izvora. 

 
Nakon  pluralne  i  neopluralne,  novoj  polarizaciji  demokratije  na  dva  najnovija  oblika  u  vidu 

legalne  demokratije  nove  desnice,

  s  jedne,  i 

participativne  demokratije  nove  levice,

  s  druge  strane, 

prethode različite struje teorijske kritike koje insistiraju na opštoj krizi države i demokratije u zapadnom 
društvu.  

D.  Held  ublažuje  prikaze  i  izvorna  obeležja  krize  politike  i  demokratije  u  zapadnom  društvu, 

ističući  da  poretku  stoje  na  raspolaganju  rezervne  strategije  i  selektivni  pristup  u  smirivanju 
„najranjivijih“ žarišta pritisaka  u  korporativnoj i socijalnoj strukturi,  čije smanjivanje dovodi do daljeg 

održavanja poretka, a donekle i obnove njegovih neproduktivnih i mobilizatorskih sposobnosti. Međutim, 
činjenica  je  da  je  krizni  proces,  u  razvijenim  zapadnim  zemljama  došao  do  nove  polarizacije 
demokratskih ideala na već pomenuta dva modula demokratije (nove desnice, odnosno nove levice). 

Politički program nove desnice (Hajek,  Horik i drugi) polazi od potrebe da se tržište proširi na 

nova područja života i da se država liši prekomernog uplitanja u ekonomiju i „kreiranja šansi“, zatim da 
se sindikat i druge grupe za pritisak spreče da naturaju prekomerne zahteve i, najzad, da se ostvari jaka 
vlada spremna da sprovodi red i zakone. Ove ideje liberalne ekonomije i nove „minimalne države“ su, u 
okviru reformi razvijenih zapadnih zemalja, najdoslednije prihvatili i praktično sproveli u periodu svoje 
vlasti  Ronald  Regan  (SAD)  i  Margaret  Tačer  (Velika  Britanija).  Suprotstavljajući  se  prekomernoj 
participaciji,  Hajek  i  Nozik  prihvataju  modifikovanu  političku  reprezentaciju  i  čvrsta  opšteprihvaćena 
„pravila  igre“,  ali  bez  mešanja  legislature  u  sprovođenje  zakona.  Glavni  oslonac  ove  demokratije  je 
vladavina prava, koja najbolje može da osigura suštinu demokratije, a to je sloboda. Jer demokratija nije 
cilj po sebi, već utilitarni izum kojim se njeni ciljevi postižu. Vladavina prava je ujedno ograničeni obim 
zakonodavnog  regulisanja  i  efikasno  i  dosledno  sprovođenje  zakona  od  vlade,  tamo  gde  je  regulisanje 
(suženo) sprovedeno. 

Protagonisti  ove  demokratije  ističu  da  je  princip  većine  poželjan  i  efektivan  način  za  zaštitu 

pojedinca  od  autoritarne  vlade  i,  zato,  očuvanje  slobode,  da  bi  ekonomski  i  politički  život  bio  stvar 
individualne  slobode  i  inicijative,  i  da  bi  funkcionisali  racionalno  i  pravično,  moraju  biti  osnaženi 
vladavinom  prava.  Od  najvažnijih  uslova  ove  legalne  demokratije  nove  desnice  valja  izdvojiti: 
delotvorno političko vođstvo koje se rukovodi liberalnim načelima; najmanji mogući obim birokratskog 
regulisanja odnosa; ograničavanje uloge interesnih grupa (npr. sindikata); ukidanje opasnosti i svođenje 
na najmanju meru principa kolektivizma bilo koje vrste. Kada je reč o najvažnijim političkim obeležjima 
ovog  modela  demokratije,  onda  valja  pomenuti:  političku  tradiciju,  što  podrazumeva  i  jasnu  primenu 
načela  podele  vlasti;  vladavinu  prava;  minimalno  intervenisanje  države  u  civilnom  društvu  i  privatnoj 
sferi; i društvo slobodnog tržišta, do najvećeg mogućeg obima. 

Ovakav  povratak  na  liberalni  koncept  demokratije,  slobodno  tržište  i  minimalnu  državu  dobio  je 

podršku zahvaljujući velikim nezadovoljstvima i nepoverenju prema teškoćama koje je na završetku svog 
razvoja  izazvala  država  blagostanja  na  Zapadu.  Međutim,  kako  to  obično  biva,  u  ovakvim  pokušajima 
vraćanja starim oblicima, koncept legalne demokratije, nove desnice, je dosta pojednostavljen, jer previđa 
velike promene koje su već postale trajno obeležje savremenog korporativnog kapitalizma. Monopolističke 
tendencije, odavno prisutne u takvom izmenjenom ambijentu, uveliko preokreću pojam „slobodnog tržišta“ 
u  njegovu  suprotnost,  stvarajući  time  velike  opasnosti  za  demokratiju.  Slično  tome,  teško  je  u  uslovima 
korporativnog  kapitalizma  zamisliti  smanjivanje  birokratije  ili  uspešno  ostvarivanje  liberalnih  vrednosti, 
slobodu  izbora,  pre  svega.  Uopšte,  velike  nejednakosti  koje  rađa  tržište  korporativnog  kapitalizma,  pa  i 
pojam  slobode  koji  se  u  njemu  može  dosegnuti,  uveliko  je  suprotan  izvornim  promenama  u  današnjem 
društvu,  koje  se  pokušavaju  presaditi  u  savremenost.  Veoma  oštre  procene  predstavnika  nove  desnice  o 
tome da su sva pitanja distribucije protivna načelima vladavine prava, takođe se ne mogu prihvatiti, jer je 
određena  redistribucija  u  smislu  opšteg  socijalnog  principa  pravde,  uslov  uspešnog  društvenog 
funkcionisanja, jednakosti, pa i slobode, što znači demokratije. 

Na  ovim  premisama  započela  je  nova  levičarska  kritika  savremenog  koncepta  neoliberalne, 

odnosno legalne demokratije nove desnice. Tako su teoretičari poput H. Pulancasa, C. B. Makfersona i K. 
Pejtmena razvili na ovoj kritici pozitivizma elemente savremene 

participativne demokratije 

(demokratija 

nove  levice).  Njena  polazna  postavka  je  da  samo  periodično  učešće  u  nacionalnim  izborima  za 
predstavnička tela nije dovoljno da opravda tvrđenje o politički slobodnim i jednakim građanima i da je 
za  stvarni  demokratski  uticaj  potrebno  šire  angažovanje  i  uključivanje  ljudi  u  proces  odlučivanja, 
posebno  na  mestima  njihovog  rada.  Izbegavajući  preterivanja  o  sveobuhvatnoj  „participativnoj 
demokratiji  u  uslovima  složenog  društva  današnjice“  ovi  teoretičari  se  zalažu  za  pomirenje  radikalnih 
ideja  socijalizma  i  uslova  savremene  demokratije  i  demokratskih  participacija,  odnosno  demokratskih 
institucija u širem smislu reči. 

Smisao legitimiteta savremene participacije demokratije nove levice može se uobličiti na sledeći 

način: jednako pravo na sopstveni razvoj može se ostvariti samo u participativnom društvu, onom koje 
neguje  osećanja  političke  efikasnosti,  potstiče  brigu  za  zajedničke  probleme  i  doprinosi  obrazovanju 
kompetentnog građanstva, koje istrajava u  interesovanju  za političke  procese. Kao preduslov  ovog tipa 
demokratije mogu se navesti: neposredno poboljšavanje oskudnih izvora mnogih društvenih grupa kroz 
preraspodelu postojećih materijalnih sredstava; svođenje na minimum neodgovorne birokratije u javnom 
i privatnom domenu; otvoreni informativni sistem koji omogućuje obaveštenost za odlučivanje: revizija 
odredaba  o  staranju  o  deci  u  smislu  jednakog  učestvovanja  u  tom  procesu  žene  i  muškarca.  Među 
najvažnija obeležja savremene participativne demokratije treba izdvojiti: direktnu participaciju građana u 
regulisanju  ključnih  institucija  društva,  uključujući  radno  mesto  i  lokalne  zajednice;  reorganizaciju 

Od  opštih  uslova  neophodnih  za  nastanak  demokratije  autonomije  treba  izdvojiti  sledeće: 

otvorena mogućnost informisanja koja osigurava obaveštenost za odlučivanje o svim javnim pitanjima; 
opšte  investicione  prioritete  utvrđene  od  strane  vlade,  ali  uz  najširu  tržišnu  regulaciju  rada  i  dobara; 
svođenje  na  minimum  neodgovornih  centara  moći  u  javnom  i  privatnom  životu;  održavanje 
institucionalnih  okvira,  otvorenih  za  eksperimentisanje  sa  organizacionim  formama;  kolektivnu 
odgovornost za manuelne poslove i svođenje rutinskih oblika rada na minimum. 

Dejvid Held, uz ovaj model demokratije, napominje da ona može osigurati trajniju demokratsku 

stabilnost  i  legitimnost  poretka,  jer  će  proširiti  iskustva  građana  da  su  zakoni  i  pravila 

demokratije 

autonomije

 opravdani, pravični i dostojni poštovanja. Međutim, oni, isto tako, upozoravaju da ovaj model 

demokratije  traži  dalju  razradu  na  nekim  kritičnim  tačkama,  posebno  u  pogledu  svojinskih  oblika  koji 
moraju biti raznovrsni i mešoviti, počev od svojine radnih grupa, do kolektivne i privatne, ali tako da se 
oblici kolektivne svojine spoje sa efikasnim menadžmentom. Od ne manjeg značaja je zapažanje da će 
rekonstrukcija civilne sfere biti izvedena pod znatnim uticajem aktivnosti države i civilne sfere ne ugrozi 
autonomnost  ove  druge,  a  posebno  slobode  građana.  Slično  tome,  participaciju,  u  okviru  demokratije 
autonomije,  valja  shvatiti  kao  ovlašćenje,  a  ne  kao  obavezu,  slobodu  kao  individualnu  slobodu 
korigovanu  pravima  drugih,  a  redistribuciju  kao  put  stvaranja  približnih  šansi  i  ovlašćivanja  na  ličnu 
autonomiju  i  odgovornost  svakog  pojedinca.  Najzad  Held  ukazuje  da  domeni  participacije  moraju  biti 
ograničeni  privatnom  sferom  koja  je  zaštićeni  i  nepovredivi  domen  ličnog  života  kojim  se  ne  stvaraju 
štetne  posledice  za  bilo  koga  izvan  te  sfere.  Svi  ovi  momenti  zahtevaju  dalju  i  veoma  pažljivu 
elaboraciju, kao važni elementi modela demokratije autonomije. 

3.1.7. Nedostaci i slabosti demokratije 

Kao sve ljudske i zemaljske tvorevine, tako i demokratija ima svoje nedostatke i slabosti. Međutim, 

ti nedostaci i slabosti su manje brojni i po posledicama daleko manje štetni i opasni od nedostataka i slabosti 
nedemokratskih režima.

54

 Ovaj filozof je prikazivao opštu raspojasanost koja vlada u demokratiji, zato što 

njeni vođi iz demagoških razloga popuštaju narodnim slabostima. Dok je Aristotel govorio da postoje dva 
osnova za razlikovanje dobrih i rđavih oblika demokratije: da li se vlada u opštem interesu ili u interesu one 
većine koja drži vlast, i da li postoji ili ne postoji vladavina zakona. On navodi više oblika demokratije, a 
jedan njen oblik može biti gori od bilo kojeg drugog oblika. To je onaj gde ne vladaju zakoni, nego puka 
većina, koja nameće svoju ad hok volju. Ovim je Aristotel postavio problem koji je kasnije postao poznat 
kao problem „tiranije većine“. 

Jedna od najznačajnijih i teorijskih i praktičnih slabosti demokratije je 

pretpostavka o

apsolutnoj 

jednakosti svih ljudi. 

Osnovni nedostatak te pretpostavke je da ljudi, ustvari,

nisu jednaki ni po socijalnim 

merilima,  po  aktivnosti  i  vrednoći,  disciplinovanosti  i  uopšte  sa  gladišta  njihove  društvene  korisnosti  i 
vrednosti.  Postavlja  se,  stoga,  pitanje,  da  li  svim  pojedincima  treba  priznati  isti  uticaj  na  upravljanje 
društvom  i  državom,  samo  s  obzirom  na  njihovu  biološku  individualnost  ili  taj  uticaj  treba  odmeriti 
prema socijalnim kvalitetima svakog pojedinca? Kako je ovo drugo stanovište praktično nesprovodljivo, 
demokratija  je  prinuđena  da  kao  nužno  zlo  prihvati  apstraktnu  jednakost  svih  građana.  Nedostaci 
pretpostavke  o  apstraktnoj  jednakosti  u  praksi  se  znatno  ublažava  i  koriguje  time  što  elitni,  aktivniji  i 
inteligentniji  pojedinci,  zahvaljujući  demokratskim  institucijama,  vrše  odlučujući  uticaj  na  političko 
opredelenje mase. 

 
Drugu  slabost  demokratije  predstavlja 

problem  granica  većinske  vlasti.

  Naime,  postavlja  se 

pitanje  ima  li  izvesnih  granica  koje  demokratska  većina  ne  može  da  prekorači  i  prava  koja  većina  ne 
može da naruši i okrnji niti da oduzme manjini, i uopšte dokle većina može ići u nejednakom postupanju 
prema manjini. U vezi s tim postavlja se pitanje može li većina da preglasavanjem ugrožava i poništava 
osnovna prava etničkih, verskih, socijalnih i političkih manjina i da nejednako postupa prema njima. Isto 
tako,  može  li  da  demantuje  pojedine  demokratske  konstante  npr.  ograničavanjem  političkih  sloboda  i 
kršenjem načela jednakosti. Interne i formalno pravne garancije u tom pravcu danas ne postoje – njihovi 
surogati mogu se tražiti jedino u načelima političkog morala, u pozivanju na razloge zdravog razuma ili 

54

  Platon  je  pisao  da  kada  se  traži  obućar  ili  neki  drugi  majstor,  onda  ljudi  traže  da  nađu  najboljeg,  a  kada  odlučuju  kome  će  poveriti  mnogo 

važniji posao, kao što je to upravljanje državom, onda to u demokratiji prepuštaju kocki ili većini. 

prava na pobunu. Na međunarodnom planu, danas postoji institucija – ustanova zaštite osnovnih ljudskih 
prava  koja  postepeno  prodire  i  u  nacionalna  zakonodavstva  čime  ograničava  i  unutrašnju  apsolutnu 
većinsku vlast i njenu suverenost. 

Jedan od nedostataka i slabosti demokratije nalazi se u tome što postoji stalna mogućnost bolje reći 

opasnost  da  ona  samu  sebe  ukine

  u  celini  ili  pojedine  od  svojih  konstanti  i  to  na  osnovu  sloboda  koje 

proklamuje  iz  sopstvenog  većinskog  načela.  Takvo  samouništenje  demokratije,  je  po  posledicama,  teže  i 
opasnije od njenog ukidanja putem državnih udara ili nasilja, pošto novom nedemokratskom poretku, koji 
stupa na njeno mesto daje legitimitet i punu pravnu i moralnu podršku. Pored toga, najpogubnija posledica 
od samoukidanja demokratije nastaje otuda što na njeno mesto automatski stupa totalitarni režim i diktatura 
sa  svojim  mitskim  jednoumljem,  političkim  i  socijalnim  avanturizmom  i  nasilničkim  metodama  vladanja. 
Najubedljivije primere za fatalne posledice samoukidanja demokratije pružaju, u ovom veku Musolinijev 
fašizam u Italiji i Hitlerov nacionalsocijalizam u Nemačkoj koji su, posle dolaska na vlast demokratskim 
putem,  doveli  do  najgrubljih  unutrašnjih  diktatura,  do  agresija  u  međunarodnim  odnosima  i  konačno  do 
izazivanja Drugog svetskog rata, jedne od najvećih nesreća u ljudskoj istoriji. 

3.1.8. Demokratija i vladavina prava 

– pravna država 

Imajući u vidu navedne slabosti i nedostatke demokratije, jedno od oprobanih sredstava kojima se 

zauzdava samovolja vladajuće većine, koja zatire slobodu i narušava demokratiju, jeste vladavina prava, 
odnosno funkcionisanje pravne države. Otuda je, odbrane dostojna, samo ona demokratija u kojoj je vlast 
većine ograničena valjanim zakonima koji su primereni vladavini prava. 

Vladavina prava  i demokratija  mogu  se tretirati kao  komplementarne.  One se,  najčešće, razvijaju 

paralelno,  ali  ako  bi  se  moralo  birati,  mnogi  veliki  politički  mislioci  bi  nam  savetovali  da  je  važnije 
uspostaviti vladavinu prava, nego demokratiju, iz razloga što demokratija bez vladavine zakona tj. kad nije 
zasnovana  na  ustavnim  načelima,  postaje  izraz  puke  volje  i  samovolje  većine  ili  onih  koji  njome  lako 
manipulišu. Svaka vlast mora biti ograničena, pa i vlast naroda. To je smisao principa vladavine prava. Već 
su stari Grci došli do saznanja da se samovolja vladajuće većine u demokratiji, može izbeći samo ako je pod 
vladavinom opštih, nepristrasnih i, što je naročito važno umnih (racionalnih) zakona. U vezi s tim Aristotel 
navodi, „zakon je pravilo bez strasti, a svaka ljudska duša, naprotiv, mora da ih ima“.

55

  Zahtev  da  vlada 

zakon  znači  zahtevati  da  vladaju  bog  i  zakoni,  a  zahtevati  da  vlada  čovek,  znači  dopustiti  i  životinji  da 
vlada,  jer  požuda  je  nešto  životinjsko,  a  strast  kvari  i  najbolje  ljude  kad  su  na  vlasti.

56

  Otuda  bi  dobar 

državni poredak bio samo onaj koji omogućava vladavinu, u skladu s opštim dobrom ljudi i cele zajednice, 
koji se razlikuje od despotske vladavine u interesu pojedinca ili jednog staleža ili vrhuške. Taj dobar državni 
poredak je jedino moguć kao vladavina opštih pravila koja su otelovljenje uma, a ne samovoljnih dekreta 
(pojedinaca ili određenih grupa i organizacija) koji narušavaju ustaljene običaje i poštovanje ustava. 

Nužnost vladavine prava, u demokratiji, potvrđuje i iskustvo novijeg vremena. Sloboda kao opšta 

vrednost i pravo svakog pojedinca, postaje ugrožena ukoliko središnja sila u demokratiji, čija vlast počiva 
na  mnjenju većine, nije kako valja  obezbeđena  opštim pravnim pravilima i ograničena  nepovredivošću 
ostalih sloboda i prava svakog građanina, bez obzira na to da li  on pripada većini ili  manjini. Jer ljudi 
nisu  promenili  svoju  prirodu  time  što  su  se  udružili  i  što  raspolažu  vlašću,  na  osnovu  pristanka  svih  ili 
većine. Nema pojedinca ili množine ljudi koji bi mogli savršeno mudro i nepristrasno da vladaju, imajući 
pred očima ideju pravde i opšteg interesa, a da pri tome ne budu vezani opštim zakonima. Tako isto nema 
ni manje ili veće skupine ljudi, bilo da predstavljaju većinu ili manjinu društva, kojim bi mogli da budu 
savršeno objektivni i nepristrasni, kako prema sebi tako i prema svojim protivnicima. U vezi s tim poučan 
primer bio je atinski Polis, što je imao na umu i Edmund Berk, kada je tvrdio da je praksa povremenih i 
od  slučaja  do  slučaja  donošenih  dekreta,  bila  ne  samo  porok  antičke  demokratije,  već  i  uzrok  njene 
propasti, jer je narušila bit, unutrašnju čvrstinu i doslednost sistema postojećih zakona.

57

 Imajući na umu 

ovu  ideju,  Berk  je  zamerio  i  fransuskoj  revolucionarnoj  demokratiji  što  je  izuzela  izvršnu  vlast  ispod 
nadležnosti sudstva, jer su time izuzeti ispod prinude zakona, upravo oni ljudi koji najpre i najpotpunije 
moraju da im budu podređeni. Po Berku, to nije učinjeno slučajno, jer je izvršna vlast trebalo da bude ono 
moćno  sredstvo  koje  je  demokratiju  vodilo  u  oligarhiju.  Stoga  je  izvršna  vlast  morala  da  bude  iznad 
zakona.

58

55

 Aristotel: 

Politika, III,

 1286 a. 

56

 Isto, 1287a. 

57

 Edmund Berk: Reflection on the Revolution in France, London, 1900, 233. 

58

 Isto, 235. 

ustavnosti, nije nikad neracionalno, ali konkretna sadržina zakona i pojedinih odredbi i u demokratskim 
sistemima je problematična, jer o njoj odlučuju vladajuća većina koja postoji u parlamentu. 

Dobri zakoni se obično donose sa pogledom na budućnost i dobar zakonodavac s pravom očekuje 

da njegovo delo istraje ne samo u jednom trenutku, već i u vremenu koje dolazi, pošto njegov ratio legis 
nije samo u tekućim dnevnim potrebama koje će već sutra biti prevaziđene i odbačene. I mada se zakon 
kao ljudsko delo donosi sa pogledom na trenutni raspored političkih snaga i različite, pa i suprotstavljene 
interese, u dobrim zakonima uvek postoji jedan širi i objektivniji uvid u postojeći poredak stvari, koji se 
ne  povodi  samo  za  trenutnim  i  aktuelnim  interesima,  već  za  epohalnim,  odnosno  trajnim  i  istorijskim 
interesima  jedne  šire  celine.  Konačno,  prilikom  donošenja  opštih  pravnih  pravila,  vladajuća  većina  je 
obično više sklona, nego u drugim prilikama da objektivnije i nepristrasnije garantuje političke slobode i 
prava koja će podjednako uživati i protivničke manjine, jer se nikad, do kraja, ne može predvideti razvoj 
političkih odnosa, kao i sudbina većine i pojedinih grupa u njoj. 

Moguće  je  naravno,  da  svi  ovi  razlozi  izostanu  i  da  vladajuća  većina,  u  demokratiji,  kao 

zakonodavac  postupa  upravo  onako  kako  postupa  u  pojedinim  trenucima  koji  su  obojeni  neposrednim  i 
žestokim  sukobima  i  raspaljenim  političkim  strastima.  No,  da  postoji  veća  mogućnost  da  većina  postupa 
objektivnije i mudrije kad donosi zakone, nego kad postupa po njima, vidi se i u tome što ona najpre postaje 
despotska kad počne, u primeni, da gazi sopstvene zakone. 

Na kraju ovog poglavlja postavlja se jedno sasvim logično pitanje, zbog neujednačenog shvatanja 

demokratije,  da  li  je  na  teorijskom,  i  zbog  toga  nužno  apstraktnom  planu,  moguće  otkriti  ona  svojstva 
jednog  političkog  sistema  koja  ga  čine  demokratskim?  Odgovor  mora  biti  potvrdan,  kako  ističe  dr 
Miodrag Jovičić,

61

 makar bilo nemoguće postići opštu saglasnost o  svim svojstvima demokratije. Stoga 

navodi da bi jedan politički sistem bio demokratski neophodno je da počiva na sledećim osnovama, što sa 
stanovišta opštih teorijskih promišljanja demokratiji može biti orijentaciono ili okvirno prihvatljivo: 

Narodna suverenost. Narod mora biti „izvor i utok“ celokupne vlasti. To znači da vlast mora da 

počiva na slobodnoj volji građana izraženoj neposredno pre svega putem opštih izbora. 

Odgovorna  predstavnička  vlada.  Vlada  (u  smislu  celokupnog  sistema  vlasti)  mora  za  svoj  rad 

odgovarati  građanima.  Između  vlasti  i  građana  mora  postojati  dvosmeran  odnos,  tako  da  se  izbegne 
mogućnost da se vlast otuđi od građana, i da se osamostali u silu i izvan i iznad društva. 

Načela podele vlasti. Koncentracija celokupne vlasti na jednom mestu (bilo pojedinca ili organa) 

ne  obezbeđuje  uslove  za  postojanje  demokratije.  Elementi  vlasti  –  zakonodavna,  izvršno-upravna  i 
sudska – moraju biti odvojene jedna od druge, a između njih samostalnost, ali i međuzavisnost, tako da 
elementi vlasti jedan drugog ograničavaju. 

Politički pluralizam. Demokratije ne može biti u društvu koje počiva na jednopartijskom režimu, 

bez  mogućnosti  kompetencije  političkih  stranaka  u  borbi  za  vlast.  Jednoumlje  je  smrtni  neprijatelj 
demokratije. 

Sloboda i prava građana. Korpus ljudskih sloboda i prava građana se, istorijski posmatrano, 

neprestano širi, ali se bez minimuma, pre svega, ličnih i političkih prava, režim demokratije ne može 
ni zasnovati ni ostvariti. 

Demokratija  mora  počivati  na  pokoravanju  pravu  svih  i  svakog,  a  posebno  nosilaca  političke 

vlasti.   

Pluralizam  oblika  svojine.  Iako  u  savremenom  društvu  svojina  ne  može  biti  „sveta  i 

neprikosnovena“, već mora imati svoju socijalnu funkciju, a u demokratiji ne može postojati mogućnost 
njene  totalne  i  bezuslovne  eksproprijacije  i  koncentracije  u  rukama  jednog  subjekta  (bilo  države,  bilo 
društva). 

 
Slobodna  tržišna  utakmica.  U  uslovima  postojanja  različitih  oblika  svojine,  među  kojima 

preovlađuje  privatna,  neophodno  je  građanima  pružiti  mogućnost  da  se  međusobno  takmiče  u 
privređivanju i na sopstvenu i na korist države i društva. 

 
Minimum  ekonomskog,  socijalnog  i  kulturnog  razvoja.  Pogodno  tle  za  uvođenje  i  razvoj 

demokratije  ne  postoji  u  primitivnim,  ekonomski  i  kulturno  nerazvijenim  društvima.  Ukoliko,  ipak,  u 
takvim  društvima,  demokratija  bude  formalno  uvedena,  ona  će  se  neizbežno  deformisati  i  pretvoriti  u 
farsu. Demokratija traži razvijeno društvo. 

Bitno je konstatovati, da koliko god je neophodna vladavina prava i pravna država za funkcionisanje 

„poželjne“ i civilizacijske demokratije, koja u osnovi sadrži ljudske slobode, jednakost i ljudska prava i prava 
manjina  kao  neprikosnovene  kategorije  koje  ne  mogu  biti  dovedene  u  pitanje  većinskim  i  demokratskim 
odlučivanjem,  tako  je  i  demokratija  bitna  i  suštinska  pretpostavka  savremene  pravne  države,  naspram 

61

 Miodrag Jovičić: 

Savremena demokratija,

 Beograd, 1995, 130. 

despotskih,  totalitarnih  i  ideoloških  država,  jer  demokratska  sadržina  pravnih  normi  pravne  države  koje 
regulišu  ukupne  odnose  u  državi,  prožeta  je  pravičnošću,  jednakošću  i  ljudskim  pravima  i  slobodama,  što 
karakteriše  demokratsku  pravnu  državu. Drugim  rečima,  razvoj  ljudske  ličnosti,  njihovih  prava i  sloboda  s 
jedne  i  ograničenost  pravom  političke  vlasti  s  druge  strane  je  osnova  demokratske  pravne  i  savremene 
građanske države. 

Treba  istaći  da  mnogi  politikolozi,  kad  upotrebljavaju  reč  demokratija,  daju  određeni  kvalifikativ 

tom značenju. Iako ti izrazi nisu uvek u širokoj upotrebi, smatram da bi o njima trebalo voditi računa, jer su 
oni  rezultat  veoma  ozbiljnih  i  za  napredak  demokratije  važnih  razmatranja  pisaca  koji  su  dali  priznati 
doprinos razvitku moderne demokratske misli. To su Karl Fridrih koji koristi izraz „ustavna demokratija“ ili 
Robert  Dal  koji  je  skovao  izraz  „poliarhija“  i  naročito  se  bavi  problemom  proceduralne  demokratije,  pa 
zatim Đovani Sartori,  Arend Lejphart, koji više nego bilo koji drugi autor razvija ideje tzv.  konsocijalne 
demokratije  upodobljene  životu  višenacionalnih  zajednica.  Norberto  Bobio  i  drugi  koji  pokazuju 
opredeljenost za demokratiju uz kritičko ispitivanje mnogih klasičnih postulata. Ideje navedenih autora su 
veoma podsticajne na razvijanju demokratske pravne države i na savladavanju prepreka, pre svega političke 
prirode, na tom poduhvatu koji je od dugoročnog teorijskog značaja. 

Na kraju sasvim logično se može zaključiti da je samo u uslovima realnih demokratskih odnosa 

moguće  govoriti  o  pravnoj  državi  i  ostvarivanju  osnovnih  principa  pravne  države  kao  što  su  ljudska 
prava, podela vlasti, nezavisno sudstvo, vladavina prava i pluralizam. 

3.2. Autokratija 

3.2.1. Pojam autokratije 

Autokratija,  kao  dominantan  ili  kao  sporedan  oblik  političkog  poretka  –  za  razliku  od  ideje 

demokratije  koja  je  nastala  veoma  rano,  da  bi  zatim  dugo  bila  potiskivana  u  tamu  zaborava  –  traje  od 
starih  istočnih  despotija,  antičkih  grčkih  i  rimskih  manjinskih  političkih  režima,  sve  do  savremenih 
prikrivenih autokratija ili otvorenih autoritarnih i totalitarnih poredaka. S izuzetkom atinske demokratije, 
autokratija je bila vladajući poredak u antici, srednjem veku i u prvim decenijama moderne, da bi se u 
doba  obnove  demokratije  u  XIX  veku,  i  to  uprkos  povremenim  razdobljima  obeleženim  značajnim 
uspesima, s autokratijom neprekidno borila za prvenstvo. 

 
U ovom veku je posebno knjiga K. Popera 

Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (Opet

Society 

and  Its  Enemies) 

osvetlila  vezu  koja  je  postojala,  a  koja  i  sada  postoji  između  zatvorenog  društva  i 

autokratskih poredaka, otvorenog društva i demokratije. Prema Poperu, zatvoreno društvo je ono u kome 
vlada  isključivo  jedan  princip.  U  takvom  društvu  nema  dinamike,  što  sasvim  jasno  proističe  i  iz 
Platonove  idealne  države,  dok  je  autokratija  prirodan  poredak  tog  zatvorenog  i  statičkog  društva.  I 
obrnuto,  u  društvima  gde  postoje  mnogi  principi  i  njihovo  stalno  nadmetanje,  sistem  je  otvoren, 
dinamičan i, po pravilu, demokratski.

62

  U  savremenom  dobu  pak postoje  i  otvorena  i  zatvorena  duštva. 

Stoga, autokratija nije prevaziđeni oblik političkog poretka. Ona je stalni pratilac moći, vlasti kao jednog 
oblika moći i organizacije koja nastaje na tim osnovama. 

Autokratija 

(od

 auto 

– sam i

 krateo 

– vladati) izvorno označava oblik državnog političkog poretka 

u kome vlada pojedinac (monarh, tiranin, samodržac) ili na osnovu svog ugleda (harizmatska legitimnost) 
ili na osnovu tradicionalnih i religijskih uverenja (tradicionalna legitimnost), ili na osnovu oružane moći 
kojom  raspolaže,  ali  ne  i  na  osnovu  volje  naroda.

63

  Shodno  tome,  u  takvoj  državi  je  celokupno 

stanovništvo  lišeno  prava  da  učestvuje  u  političkom  životu.  To  znači  da  su  subjekti  takve  države 
podanici, a ne građani, jer ne poseduju poseban politički subjektivitet. Iako državna vlast pripada samo 
pojedincu (tiraninu, diktatoru, samodršcu), on se nužno oslanja na jednu manju grupu ljudi, posebno na 
grupu koja raspolaže monopolom moći, kako bi držao u pokornosti podanike, posebno u slučaju njihove 
pobune.  No,  treba  primetiti  da  u  otvorenoj  autokratiji  ni  ova  manjina  ne  poseduje  nikakvo  pravo  na 
učešće  u  vlasti,  jer  samovladac  (samodržac)  može  svojevoljno  i  članove  ove  grupe  da  kazni,  da  ih  liši 
imovine  ili  na  drugi  način  da  ih  izloži  neprijatnostima,  čak  i  životnim.  Poznato  je  da  su  „racionalni“ 
diktatori činili napore da upravo ova lica, kojima su po svojoj volji bili okruženi, usmere jedne na druge, 
kako bi baš zahvaljujući njihovoj međusobnoj surevnjivosti i zavadi čvrsto i sigurno držali vlast (počevši 

62

 K. Poper ukazuje na to da „zaustavljanje političke promene nije lek, to ne može doneti sreću. Mi se nikada ne možemo vratiti nevinosti i lepoti 

zatvorenog  društva“.  Inače,  Poper  magijsko  ili  plemensko  ili  kolektivističko  društvo  označava  kao  zatvoreno  društvo,  a  društvo  u  kome  su 
pojedinci suočeni s ličnim odlukama – otvoreno društvo (

Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji,

 I knjiga, 228 i 259). 

63

 N. Visković: 

Država i pravo,

 60. 

moći. I zato vlast te elite željnih moći često potiskuje suverenost naroda, što je svojevremeno i Šumpeter 
potvrdio izjavom da demokratija nije vladavina naroda nego vladavina političara i birokratije. 

Ni plutokratija kao značajan oblik političkog poretka nije iščezla u savremenosti. Plutokratski su bili 

poreci  u  gradovima  –  državama  u  doba  renesanse,  posebno  u  Italiji  (Makijavelijeva  Firenca,  Venecija, 
Đenova, Hamburg, Bremen, Amsterdam), ali su to bile i raneoliberalne države u kojima su politička prava 
bila  priznata  samo  odraslim  muškarcima  određenog  bogatstva  i  obrazovanja.  (Ove  države  se  nazivaju  i 
ograničeno  demokratskim,  što  ne  odgovara  činjenicama,  jer  su  to  liberalne,  a  ne  demokratske  države). 
Najzad,  nije  moguće  ne  zapaziti  da  se  jedna  kombinacija  aristokratsko-plutokratske  vlasti  javlja  i  u 
savremenim  porecima  koji  se  nazivaju  demokratskim.  Tu  pojavu  skrivene  i  nevidljive  moći  je  posebno 
obelodanio Rajt Mils u svojoj knjizi 

Elita vlasti (The Power Elite)

, govoreći o moći novih elita iza navodno 

demokratskih  institucija  u  SAD.  Zato  se  mora  priznati  kako  i  savremene  demokratije  pate  od  brojnih 
nedostataka. Jer, ni danas demokratija nije poredak ostvarene pravde, slobode i jednakosti, već je poredak 
pomoću koga najviše možemo da se približimo tim idealima. Ali, često je to približavanje idealu veoma 
sporo,  teško  i  bolno,  zbog  čega  ne  može  sa  izvesnošću  da  se  kaže  da  li  je  jedan  poredak  demokratski, 
kakvim  se  predstavlja  svetu,  ili  je  ipak  prikriveno  autokratski.  Izgleda  da  razlika  između  ublaženog 
elitističko-plutokratskog i demokratskog poretka postoji samo u nijansama. Ili, kako je primetio Poper, bez 
obzira na druge eventualno izostale demokratske vrednosti, „demokratija obezbeđuje institucionalni okvir 
koji  dozvoljava  reformu  bez  nasilja,  i  tako  upotrebu  razuma  u  političkim  stvarima“.

66

  Kad  je  pisao  ovu 

svoju knjigu 1943. godine, Poper se opraštao kako od svojih prvobitnih intelektualnih zabluda, tako i od 
vere u izvesne lažne proroke (marksizma i naciofašizma). No, Poper ni tada nije bio svestan dalekosežnosti 
svog upozorenja da „budući da smo pogrešivi, sigurno ćemo i dalje grešiti: čuvajmo se lažnih proroka koji 
imaju rešenja za sve! Naročito ako uz to imaju i topove za podršku svojim stavovima“.

67

Jedan  oblik  moderne  autokratske  totalitarne  države  je  za  svoje  ideološko  obeležje  uzeo 

marksizam.  Taj  totalitarizam  je  poznat  u  teoriji  kao  staljinizam.  Drugi  oblik  modernog  autokratskog 
totalitarnog poretka je iznikao na obodima liberalizma, i to kao posledica ozbiljne svetske kapitalističke 
krize. Taj totalitarizam je stvoren da spasava kapitalizam, žrtvujući demokratiju i ljudsko dostojanstvo. 
On se javio u središtu Zapadne Evrope i na Dalekom istoku. 

Fašizam i nacionalsocijalizam 

(Musolini i Hitler) su ugledali svetlo dana u Nemačkoj i

Italiji (a 

brojni  autori  osnovano  ukazuju  na  čudnu  spregu  Vatikana  sa  ovim  silnicima),  dok  je  Japan  bio  njihov 
srodnik  na  Dalekom  istoku.  U  blažoj  varijanti,  fašizam  je  postojao  i  u  Španiji  i  Portugaliji.  Na  žalost, 
totalitarizam  nije  iščezao  smrću  Hitlera,  Musolinija  i  Staljina.  Štaviše,  dok  je  u  Sovjetskom  Savezu 
totalitarizam slabio, pretvarajući se u autoritarni poredak koji nestaje sam od sebe, elementi totalitarizma 
su istovremeno nastajali u središtu najrazvijenijih liberalnih demokratija. Era 

makartizma

 (prema imenu 

njenog  glavnog  nosioca  senatora  iz  Viskonsina  Džozefa  Makartija)  nije  bila  samo  relikt  prošlosti,  već 
možda i nagoveštaj budućnosti. Stoga nije čudno što u političkoj teoriji počinje da se piše o metamorfozi 
liberalizma  od  filozofije  slobode  do  postmodernog  totalitarizma.

68

Autoritarna 

i

  totalitarna  država 

su 

moderni  oblici  autokratske  države  nastali  na  tlu  visokorazvijenih  industrijskih  društava.  Prvi  oblik 
totalitarizma  se  pojavio  u  Italiji  posle  Prvog  svetskog  rata.  Kao  komunizam  u  svojoj  boljševičkoj 
varijanti,  tako  je  i  italijanski  fašizam  (kao  i  nemački  nacionalsocijalizam)  bio  izuzetno  neprijateljski 
raspoložen  prema  liberalizmu.  On  je  liberalnu  državu  smatrao  nesposobnom  da  reši  brojne  probleme, 
misleći da upravo on raspolaže jedinom istinom koja otvara perspektive razvoja. Pri tom italijanski fašisti 
nisu  krili  da  njihova teorija nije originalna.  Musolini je pisao da  nova  doktrina  može iskoristiti  vitalne 
elemente  drugih  doktrina,  ali  je  ipak  ukazivao  da  je  fašizam  nastao  iz  potrebe  za  akcijom  i  da  je  sam 
postao akcija.

69

 Inače, Musolini je prvi upotrebio izraz „totalitarna“ država, ističući da je za fašizam sve u 

državi  i  da  je  u  tom  smislu  fašizam  totalitaran.  Musolini  je  utvrdio  da  fašistička  država,  kao  sinteza  i 
jedinstvo svih vrednosti, tumači, razvija i vlada celim životom naroda.

70

Ove fašističke ideje su našle svoje plodno tlo u Nemačkoj. Naime, liberali u Nemačkoj nisu mogli 

da izgrade doktrinu kojom bi bili rešeni brojni nemački problemi, posebno oni koji su proisticali iz visine 
ratnih  reparacija  koje  je  Nemačka  preuzela  posle  poraza  u  Prvom  svetskom  ratu.  Socijaldemokrati  su 
takođe  bili  nedorasli  tom  zadatku.  Takvoj  klimi  su  u  Nemačkoj  sve  više  rasle  simpatije  za  italijanske 
fašističke ideje. 

66

 K. Poper, nav. delo, 27. 

67

 Isto, 17. 

68

 Z. Vidojević: 

Tranzicija, restauracija i neototalitarizam,

 Beograd, 1977, 310. i dalje. 

69

 B. Musolini: 

O korporativnoj državi,

 Beograd, 1937, 63. 

70

 B. Musolini: nav. delo, 58; Lj. Tadić, 

Nauka o politici,

 368. 

Prvi rad o tom novom tipu nemačke države napisao je poznati nemački pravni pisac Karl Šmit. Naš 

Lj. Tadić, kao i neki drugi pisci, misli da je Šmitova upotreba izraza „totalna“ država posledica nebrižljivog 
prevoda  reči  „totalitaran“  s  italijanskog  jezika.  No,  takav  stav  se  ne  da  dokazati.  Šmit  je  bio  izuzetno 
obrazovan teoretičar i njemu nije bilo nepoznato da je Hobs pisao o „totalnoj potčinjenosti“, a Marks i Lasal o 
„totalnoj revoluciji“. No, taj termin nije imao fiksirano značenje, tako da je Šmitovo opredeljenje za njega pre 
bilo svesna odluka nego greška u prevodu. Za Šmita je totalna država država totalne nadležnosti koja se širi i 
na područje privrede, socijalnog staranja i kulture. Pri tom, za totalnu državu je značajnije njeno kvalitativno 
jačanje od kvantitativnog širenja. 

Kao i Smit, i H. Frijar i R. Smend, a tom pravcu se priključio i Šmitov učenik E. Forsthof, razvili 

su jedan pravac mišljenja o državi čija je polazna tačka bila moć i kroz tu moć je  konstituisana država 
trebalo da postane i bude izraz životne snage jednog naroda. Smend je, na primer, mislio da se spontanom 
integracijom  kao  samoostvarenjem  ljudske  zajednice  ispoljava  vitalnost  jednog  naroda,  a  država  je 
upravo izraz te životne snage. U savremenoj nemačkoj teoriji pisci ovog pravca su označeni kao „totalno-
fašistički  mislioci“  o  državi.  No,  to  mišljenje  ne  deli  V.  Henke.  On  misli  da  ove  pisce,  bez  obzira  na 
njihovu pojedinačnu bliskost sa nacionalsocijalizmom, nije moguće svrstavati u tu kategoriju. Uostalom, 
Šmitovo  opredeljenje  za  pojam  „totalna  država“  pokazalo  je  da  Šmit  nikako  nije  želeo  da  nacistička 
partija bude iznad države, niti da uloga vođe partije bude viša od pozicije šefa države.

71

 Očigledno je da 

je  nacionalsocijalizam  uzeo  od  ideja  XIX  veka  samo  vitalizam.  Henke  misli  i  to  ne  bez  osnova,  da  je 
nacionalsocijalizam,  kao  i  marksizam-lenjinizam.  Državu  nije  trebalo  razoriti  u  ime  jednog  idealnog 
poretka, već je uobličiti kao „Reich“, u kome se ostvaruje ideja. A država u službi  ideje postaje nužno 
totalitarna i tiranska. Sloboda pojedinca javlja se samo kao prepreka na putu ka idealnom društvu. 

Posle  1939.  godine  (napada  Nemačka  na  Poljsku  i  sporazuma  Ribentrop-Molotov)  razvila  se 

opsežna  teorijska  rasprava  o  totalitarnoj  državi.  O  njoj  postoje  brojni  radovi,  dok  su  se  u  toj  oblasti 
ogledali brojni poznati pisci (Hana Arent, Franc Nojman, Sigmund Nojman, Rejmond Aron i drugi).

72

Totalitarnu državu, 

prema Sigmundu Nojmanu, karakteriše sledećih pet obeležja: 

(1)  obećanje bezbednosti 

zbog koje su ljudi spremni da žrtvuju veliki deo slobode; 

(2)    masovna  akcija 

umesto  racionalnih  programa.  Mase  slede  vođu  koji  im  obećava

herojsku 

akciju i istorijska dostignuća; 

(3)    militantno  shvatanje  demokratije 

u  kojoj  su  građani  kao  politički  vojnici  u  permanentnom 

ratu; 

(4)    stvaranje  borbenog  duha 

radi  spremnosti  uništenja  neprijatelja  (klasnog,  nacionalnog, 

ideološkog); 

(5)  princip vođe 

kome se treba potčiniti, a koji nije nikom odgovoran, jer sam predstavlja najviše 

vrednosti.

73

Obeležja  totalitarizma  određuju  Karl  Fridrih  i  Zbignjev  Bžežinski.  (Bžežinski  je  pisao  ovaj  rad 

pre svog priključenja aktivnoj politici i pre svoje metamorfoze od liberala u nešto sasvim drugo). Prema 
njima, bitna obeležja totalitarizma predsatvljaju postojanje:  jedne zvanične ideologije; masovne partije, 
hijerarhijski i oligarhijski ustrojene; tajne policije, pod partijskom kontrolom, koja se drži pod kontrolom; 
potpuna  kontrola  partije  nad  masmedijima;  partijski  monopol  nad  oružanom  silom;  i  državna  kontrola 
nad privredom.

74

I Hana Arent, kao i naš Jovan Mirić, ukazuju da je zajednička oznaka svakog totalitarizma da 

sadašnju  slobodu  i  sreću  pojedinca  žrtvuje  nekoj  budućoj  vrednosti,  nekom  kolektivnom  entitetu. 
Ukidanje  razlike  između  građanskog  društva  i  političke  države  i  svođenje  građanina  na  pripadnika 
nacije  i  klase,  dakle,  stvaranje  masovnog  društva,  predstavlja  temelj  i  izvorište  totalitarizma. 
Nažalost, totalitarna država nije samo stvar prošlosti. Njeni obrisi su natkrilili i savremen o društvo. 
Iako  ovaj  posttotalitarizam  nije  tako  robustan  u  masovnom  teroru,  on  je  po  izvesnim  svojim 
karakteritikama još opasniji. U njemu laž igra značajnu ulogu, pored suptilnijih oblika terora i straha, 
koji prete da postanu planetarni u novom svetskom poretku koji se uspostavlja.

75

Autoritarni  sistemi  se  razlikuju  od  totalitarnih  ne  samo  kvantitativno,  već  i  kvalitativno.  U 

autoritarnim sistemima, upravljači ili uopšte ne poštuju pravo ili ga ne poštuju u potrebnoj meri. U njima 
može postojati više stranaka, ali je to samo prividan partijski pluralizam, jer su sve stranke pod kontrolom 

71

  K.  Šmit  je  postao  član  Nacističke  partije  Nemačke  1933,  a  napustio  je  1937.  Na  posleratnom  suđenju  je  rekao  da  je  želeo  da  da  smisao 

nacionalsocijalizmu, ali da je to bilo nemoguće učiniti. Videti: W. Henke: 

Recht und 

72

 O tome potpunije: T. Kuljić: 

Teorije o totalitarizmu,

 Beograd, 1983. 

73

 S. Neumann, Permanent revolution – Totalitarianism in the Age of International Civil War, London, 1965, 76. i dalje; T. Kuljić, nav delo, 92. 

74

 C. Friedrich – Z. Brzezinski: 

Totalitarian Dictatotship and Autocracy,

 Cambridge, 1956, 9–10; T. Kuljić, nav delo, 147–162. 

75

 Z. Vidojević: nav delo, 280. i dalje. 

precizno  utvrditi  značenje  ove  reči:  pojedini  pisci,  ističe  Frenkel,  tvrde  da  reč  „federalizam“  ima 
pozitivnu i za sve prihvatljivu vrednost, slično rečima demokratija i mir. No, kako se ova reč koristi za 
označavanje gotovo svakog oblika pluralizma i kooperacije intra i inter nacija (država), Frenkel smatra da 
je  netačno  kad  se  kaže  da  reč  „federalizam“  uvek  izaziva  pozitivne  reakcije.  Iako  je,  zaista,  sredinom 
sedamdesetih godina XIX veka postojala određena vrsta ushićenosti federalizmom, tako da je izgledalo 
kao da će se Prudonovo predviđanje o XX veku kao veku federalizma pokazati ispravnim, u poslednjim 
decenijama XX veka te ushićenosti više nema. Naime, etničke federacije nestaju mirno ili u krvi, dok se 
novi federalni oblici razvijaju postepeno i krajnje oprezno. 

Prilikom  objašnjenja  značenja  reči  „federalizam“  obično  se  polazi  od  procesa  obrazovanja 

političke  volje  u  zajednici  (savezu)  koja  je  sastavljena  od  autonomnih  grupa.  Autonomnost  grupa  i 
njihovo  učešće  u  procesu  obrazovanja  političke  volje  svedoči  o  uspostavljanju  i  funkcionisanju 
pluralitističkog sistema. Ali, kad se te grupe i teritorijalno razlikuju, sistem je ne samo pluralistički već i 
federalistički.  Frenkel  smatra  da  konfederacija  (savez  država)  kao  oblik  federalizma  postoji  kad  su  te 
teritorijalno organizovane grupe (političke zajednice) države u smislu međunarodnog prava, a federacija 
(savezna  država)  kad  poseduju  tzv.  uža  državna  ovlašćenja.

80

  Tom  prilikom,  Frenkel  naglašava  da 

federalizam predstavlja politički, odnosno socijalni princip organizacije, dok su konfederacija i federacija 
pravni pojmovi. Štaviše, Frenkel smatra da bi federalizam iz političkog mogao da se preobrazi u pravni 
princip samo ako bi se ustavom precizno utvrdila njegova sadržina, dok jedan drugi pisac, Ver (Wheare), 
ističe da se „pod federalnim principom razume metod podele vlasti tako da su opšta i regionalne vlade, 
svaka unutar vlastite sfere, koordinisane i nezavisne“.

81

Sam izraz „federalizam“ potiče od latinske reči 

foedus

 koje označava savez, ugovor, nagodbu. U našoj 

pravnoj nauci R. Marković smatra da se ovom reči obeležava „pojava povezivanja i slobodnog udruživanja 
različitih  teritorijalnih  zajednica  ljudi  u  okviru  jedne  države  ili  između  više  država  i  političkih  celina,  u 
različite svrhe“.

82

O tome svedoče istorija i praksa federalizma. Federalizam je nastao još u antičkoj Grčkoj. Razlozi 

za  stvaranje  tih  saveza  gradova-država  bili  su  čisto  odbrambeni.  Maleni  grčki  gradovi-države  su  se 
udruživanjem  branili  od  osvajačkih  težnji  Sparte,  Makedonije  i  Rima.  Njihova  središna  vlast  je  imala 
nadležnost samo u oblasti vojske i odbrane, dok su gradovi-države zadržali za sebe sve ostale poslove. 
Poznata  su  iz  tog  doba  dva  antička  grčka  saveza  gradova-država: 

Ahajska  liga

  (grčki  gradovi-države 

severnog  Peloponeza  u  borbi  protiv  Filipa,  makedonskog  kralja)  i 

Etolska  liga

  (gradovi-države  iz 

planinskih oblasti u Grčkoj – Etolije, radi odbrane od Ahajske lige i antičke Makedonije). No, ti savezi su 
doživeli  relativno  brzu  propast.  Pa  ipak,  ideja  federalizma  je  bila  otrgnuta  od  zaborava  zahvaljujući 
specifičnoj  primeni  u  srednjem  veku  (liga  slobodnih  gradova)  i  nešto  kasnijim  savezima  nezavisnih 
država u Švajcarskoj, Holandiji i Nemačkoj.

83

 No večnost toj ideji je obezbedilo tek konstituisanje SAD 

kao prve moderne federacije. 

Jedan  od  osnivača  moderne  doktrine  federalizma,  Medison,  zapisao  je  u  listu  „Federalist“  da  su 

tvorci  Ustava  SAD  izveli  revoluciju  bez  premca  u  istoriji  ljudskog  društva,  dok  je  A.  Tokvil  pisao  o 
velikom otkriću koje će ostati kao veliki izum u političkoj nauci našeg doba.

84

 Nema sumnje, federalizam je 

donošenjem Ustava SAD 1787. godine dobio novi oblik i novu sadržinu. Za taj novi oblik federalizma nije 
postojalo  posebno  ime.  U  upotrebi  je  ostao  stari  termin  konfederalizam,  odnosno  federalizam,  kojim  su 
označavani ugovorni savezi država ili posebnih političkih celina. No, ti savezi država nisu bili nikakva nova 
država, dok Sjedinjene Američke Države to jesu. SAD su bile država na sredokraći između saveza država i 
unitarne  države.  Imajući  pred  očima  negativna  iskustva  Severnoameričkog  saveza  (1777–1787),  kao  i 
odbojnu  sliku  evropskih  unitarnih  monarhija,  tvorci  Ustava  SAD  su  postigli  veliki  kompromis.  Naime, 
prihvaćen  je  predlog  predstavnika  države  Konektikat  kojim  su  izmireni  unitarni  predlog  Ustava  SAD  od 
strane  predstavnika  Virdžinije  i  konfederalni  predlog  Nju  Džersija,  čime  je  uspostavljen  do  tad  nepoznati 
oblik federalizma. S vremenom se za državu kao što je SAD, kao i za druge države u kojima je primenjeno 
federalno načelo po ugledu na Ustav SAD, počeo upotrebljavati samo izraz federacija (savezna država), a 
za ranije istorijske oblike federalizma izraz konfederacija (savez država). Shodno tome, moglo bi se reći da 
su  konfederacija  i  federacija  dva  oblika  ili  dva  stepena  ostvarivanja  federalizma.  Naravno,  to  nikako  ne 

80

 M. Frenkel: 

Foderalismus und Bundesstaat,

 Band I, Foderalismus, Frankfurt, Nancy, New York, 1984. 77. 

81

 K. C. Wheare: 

Federal Government,

 London, 1963, 10. 

82

 R. Marković:, 

Ustavno pravo,

 442. 

83

 M. Jovičić: 

Savremeni federalizam,

 Beograd, 1973, 5. i dalje. Ideja modernog nemačkog federalizma vezuje se za Bečki kongres 1815. godine, 

kada je osnovan Nemački savez. O tome više videti: W. Renysch: 

German Federalism in Historical Perspective: Federalism as a Substitute for a 

National State, 

„Publius“, Vol 19, No 4, 1989, 17–33. 

84

 A. de Tokvil: 

O demokratiji u Americi,

 (preveo Ž. Živojinović), Sremski Karlovci, 1990, 135. 

znači da o ovom pojmu federalizma postoji opšta saglasnost, da je stvoren jedan univerzalni teorijski model 
prema kome valja ceniti konkretne oblike federalnih država. 

Iako  je  američki  model  federalizma  bio  uzor  svim  drugim  oblicima  federalizma  koji  su  nastali 

posle njega (izuzev nemačkog federalizma koji ima vlastitu istoriju nastanka i specifična obeležja), ipak 
nije moguće uspostaviti neki idealni model federalizma. Jer, federalizam nije sam sebi cilj, već je samo 
specifičan  oblik  za  zadovoljenje  određenih  objektivnih  potreba,  tj.  razloga  za  obrazovanje  federalne 
države. Stoga samo pravna teorija o federalnoj državi nije dovoljna za njeno potpuno razumevanje. Ali, 
treba imati u vidu reči F. Nojmana: „Pravnik može, dakle, a uostalom niko drugi, izjaviti nešto u vezi s 
federalizmom  što  polaže  pravo  na  opštu  valjanost,  te  je  to  i  dužan  učiniti...  No,  pravna  definicija 
federalizma nam ne govori ništa o političkoj ili društvenoj funkciji federalnog sistema.“

85

4.1.1. Konfederacija (savez država) 

 
Konfederacija  potiče  još  iz  antičkih  vremena.  No,  osim  konfederacije,  istorija  poznaje  i  druge 

oblike povezivanja samostalnih država. Obično se ističe da su ti oblici, kao i konfederacija, prevaziđeni i 
da proučavanje konfederacije u savremenosti ima čisto teorijski značaj. Naime, smatra se da je poređenje 
federacije  s  konfederacijom  najbolji  metod  u  razjašnjenju  prirode  federalne  države.  Iako  česta,  ovakva 
zaključivanja  su  samo  delimično  opravdana.  I  zbilja,  nema  sumnje  da  u  savremenoj  političkoj 
konfiguraciji više nema mesta za personalne i realne unije. 

Personalna  unija 

je  bila  zajednica  dve  ili  više  potpuno  odvojenih  država  povezanih  ličnošću 

zajedničkog  monarha.  Do  nastanka  personalne  unije  je  dolazilo  u  slučaju  poklapanja  naslednog  reda 
vladajućih dinastija, što znači da bi ista ličnost, shodno pravilima o nasleđivanju, postala monarh u dve ili 
više država. Takav je, na primer, slučaj sa personalnom unijom između Engleske i Hanovera od 1714. do 
1837. ili sa unijom Holandije i Luksemburga od 1815. do 1890. godine. 

Realna unija

 je pak predstavljala 

ugovornu zajednicu dve ili više država. To znači da je svaka država članica realne unije zadržavala svoje 
posebno zakonodavstvo, upravu i sudstvo, s tim da je u nadležnost zajedničkih organa preneto vođenje 
spoljnih poslova, odbrane (vojske) i finansija. S druge strane, u međunarodnim odnosima, realna unija se 
pojavljivala  kao  jedinstveni  subjekt.  Primer  realne  unije  bila  je  Austrougarska  monarhija.  Nastala  je 
kompromisom Austrije i Mađarske 1867. godine, a iščezla je posle Prvog svetskog rata.

86

Sudbina  konfederacije  bila  je  sasvim  drugačija  od  sudbine  personalne  i  realne  unije.  Iako  je  u 

izvesnim  vremenskim  razdobljima  izgledalo  kao  da  će  konfederacija  doživeti  istu  sudbinu  kao  dva 
prethodna oblika zajednica država, to se ipak nije dogodilo. Treba znati da konfederacija, za razliku od 
realne unije, nikada nije posedovala svojstvo subjekta međunarodnog prava. To je posledica činjenice da 
konfederacija  uopšte  nije  država,  jer  ne  poseduje  nijedan  od  konstutivnih  elemenata  države. 
Konfederacija  nema  ni  vlastitu  teritoriju,  ni  vlastito  stanovništvo,  ni  izvornu  suverenu  vlast.  Sva  ta 
svojstva  zadržavaju  države-članice  koje,  sklapajući  međunarodni  ugovor,  ustanovljavaju  jednu  labavu 
zajednicu suverenih država. U tom savezu država, postoji zajednički organ predviđen ugovorom koji vrši 
isključivo poslove poverene mu tim ugovorom. Ali, taj zajednički organ nema svojstvo parlamenta, jer ga 
čine  predstavnici  država-članica  koji  su  odgovorni  svojim  vladama,  a  ne  zajedničkom  organu 
konfederacije.  Zato  taj  zajednički  organ,  skupština,  prema  načinu  svog  rada  više  podseća  na 
međunarodnu  konferenciju  nego  na  bilo  koji  organ  samostalne  države.  Naime,  sve  odluke  se  donose 
jednoglasno, njihova  primena  pretpostavlja  potvrdu od  nadležnog  organa  države-članice  i,  najzad,  tako 
potvrđene  odluke  (sistem  transformacije  odluke  saveza  u  akt  države-članice)  neposredno  izvršavaju 
organi  država-članica.  To  znači  da  ne  postoji  nikakav  neposredni  odnos  između  zajedničkog  organa 
saveza  država  (konfederacije)  i  građanstva  u  državama-članicama.  Članovi  konfederacije  su  države-
članice, a ne građani. 

S  druge  strane,  pošto  konfederacija  nije  „naddržava“  nad  udruženim  suverenim  državama,  već 

„međunarodno društvo država“, svaka država članica raspolaže pravom istupanja iz konfederacije. Uslovi 
i  načini  za  prestanak  članstva  u  konfederaciji  se  po  pravilu  utvrđuju  u  ugovoru  kojim  se  uspostavlja 
konfederacija. Jer, konfederacija uvek nastaje pravnim, a ne faktičkim putem, kao država. 

Svaka od nekad postojećih konfederacija imala je svoje specifičnosti. Drugim rečima, ne postoje 

čisti teorijski modeli ni konfederacije, ni federacije, što znači da je moguće utvrditi niz prelaznih oblika 
između konfederacije i federacije, pri čemu se ti oblici mogu smatrati ili procesom rastakanja i nestajanja 

85

 F. Neumann: 

Demokratska i autoritarna država,

 Zagreb, 1974, 180–181; M. Jovičić, 

Veliki ustavni

sistemi, 

Beograd, 1984, 366. i dalje. 

86

 S. Avramov – M. Kreća: 

Međunarodno javno pravo,

 Beograd, 1993, 94–95. 

u drugim konfederacijama su ta prava bila pretpostavljena iz same prirode konfederacije, zbog čega je u 
pravnoj  teoriji  razvijeno  učenje  da  se  upravo  prema  ta  dva  prava  –  na  nulifikaciju  i  secesiju  – 
konfederacija i razlikuje od federacije. Međutim, pravo na nulifikaciju je poznavala  bivša socijalistička 
jugoslovenska  federacija,  a  pravo  na  secesiju  država  članica  nekadašnji  SSSR.  Zbog  toga  je  često 
pokretano pitanje o prirodi ovih federacija, dok se o nekadašnjoj SFRJ pisalo i kao o nedovršenoj državi, 
po ugledu na nemačku federalnu teoriju (s obzirom na činjenicu podeljenosti Nemačke u to vreme). 

I  Evropska  unija  danas  predstavlja  specifičnu  političku  zajednicu  koja  se  smatra  „embrionom 

federalne  države“.  Ideja  o  stvaranju  Sjedinjenih  država  Evrope  je  relativno  stara.  Čuveni  francuski 
književnik Viktor Igo je prvi koji je 1849. godine upotrebio ovaj izraz, dok ga je obnovio Vinston Čerčil 
u  svom  predavanju  na  Univerzitetu  u  Cirihu  (19.  septembra  1946.  godine):  njegova  želja,  kao  i  želja 
drugih tadašnjih evropskih političara u krajnje podeljenoj Evropi, bila je da omogući obnovu Nemačke, 
ali tako da se izbegnu njeni eventualno novi pokušaji za revanšom i postizanjem hegemonije u Evropi. I 
Čerčilu  i  drugim  evorpskim  političarima  se  činilo  da  je  to  moguće  postići  uvlačenjem  Nemačke  u 
evorpsku  zajednicu  država,  čime  bi  se  postigla  i  kontrola  nad  njom  unutar  zajednice.  Ovu  ideju  je 
najlepše  izrazio  poznati  nemački  pisac  Ginter  Gras  rekavši  da  je  potrebna  evropska  Nemačka,  a  ne 
nemačka Evropa. 

Ideja  o  evropskoj  integraciji  počela  je  da  se  ostvaruje  stvaranjem  Saveta  Evrope  i  osnivanjem 

Evropske  zajednice  za  ugalj  i  čelik  (Čerčilov  predlog  za  osnivanje  Saveta  Evrope  prihvaćen  je  1950. 
godine).  Zatim  je  usledio  predlog  za  dogradnju  tog  „prvog  stepena  evropske  federacije“.  Naime, 
francuski ministar Mone, u saglasnosti s nemačkim kancelarom Adenauerom i svih šest zemalja članica 
Evropske zajednice za ugalj i čelik, i francuska vlada predložili su stvaranje Evropske zajednice odbrane i 
Evropske političke zajednice (1952). Taj predlog nije oduševio ni tadašnji Sovjetski Savez, ni francuski 
parlament,  koji  je  taj  predlog  odbacio.  Pokazalo  se  da  su  rane  Drugog  svetskog  rata  suviše  bolne. 
Francuski poslanici su apsolutnom većinom glasova odbacili ideju o nadnacionalnoj evropskoj političkoj 
zajednici  s  evropskom  zajednicom  odbrane  u  kojoj  bi  se  našla  i  obnovljena  nemačka  vojska.  No,  sama 
ideja  o  evropskoj  nadnacionalnoj  državi  nije  u  potpunosti  napuštena,  već  je  samo  izmenjen  redosled 
poteza i usporena je brzina njenog  ostvarivanja. Rezultat takvog razvoja predstavlja stvaranje Evropske 
ekonomske  zajednice  i  Evropske  zajednice  za  atomsku  energiju  u  Rimu  1957.  godine.  Navedene 
zajednice  uživaju  pravni  subjektivitet,  dok  su  njihovi  organi  posebnim  ugovorom  iz  1965.  godine 
objedinjeni  u  jedinstvenu  strukturu  organa  evropskih  zajednica  (Savet,  Komisija,  Parlament  i  Evropski 
sud  pravde).  Mastrihtskim  ugovorom  iz  1992.  godine  nastala  je  Evropska  unija,  kao  specifičan 
međunarodi  entitet  koji  nema  svojstvo  posebnog  međunarodnopravnog  lica.  U  osnovi  Evropske  unije 
ostaju  sve  tri  evropske  zajednice,  s  tim  da  se  saradnja  država-članica  proširuje  i  na  oblasti  zajedničke 
spoljne i bezbednosne politike i pravosuđa i unutršanjih poslova.

92

Za sastanak na vrhu država članica evropske zajednice u Mastrihtu 1991. godine pripremljeno je 

više  predloga  o  daljoj  izgradnji  Zajednice.  Predlozi  su  se  kretali  od  prerastanja  Zajednice  u  federalnu 
državu  do  raznih  varijanti  konfederalnih  rešenja.  Usvojeni  Mastrihtski  sporazum  pak  predstavlja 
kompromis, i kao takav je veoma nedorečen u određenim pitanjima. Jednostavno, prema odredbama tog 
ugovora, Evropska unija nije labava zajednica suverenih država (međunarodno društvo država), ali nije ni 
federalna država. Naime, Evropska unija je prema nekim određenim ovlašćenjima bliža federaciji nego 
konfederaciji, dok, sudeći prema drugim ovlašćenjima, stvar stoji sasvim obrnuto. S jedne strane, Unija 
ima svoju utvrđenu isključivu nadležnost i može donositi svoje propise koji se neposredno primenjuju, 
uspostavljeno  je  „pravo  građanstva“  EU,  posebni  Evropski  sud  pravde,  jedinstveno  tržište,  zajednička 
monetarna  politika  i  zajednička  moneta.  S  druge  strane,  odluke  se  ne  donose  o  svim  pitanjima  prema 
načelu  većine (apsolutne ili  kvalifikovane), dok  se u  oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike, 
kao i politike u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova, nikad ne donose. Dakle, u toj oblasti je zadržan 
oblik saradnje koji je karakterističan za međunarodne odnose. Zato i nije čudno što se u pravnoj teoriji 
predlaže da se Evropska unija ne označava ni kao konfederacija ni kao federacija, već samo formulom 
„Sjedinjene države Evrope“. 

U svakom slučaju, ono što Evropska unija instucionalno jeste ili što treba da bude nije istovetno 

ni sa ustavno predviđenom strukturom u SAD, SRN ili Švajcarskoj, a različito je 

od  poznatih  istorijskih  konfederacija.  Zato  se  predložena  formula  o  „Sjedinjenim  državama 

Evrope“ i smatra najpogodnijom. Isto tako, ukazuje se da će se vrednost Evropske unije pre ceniti prema 
rezultatima njene politike, nego prema uspešnosti takve konstrukcije (federalne ili konfederalne). Tako, 
na primer, Klaus Henš smatra da EU treba ocenjivati prema tome koliko svojim institucijama doprinosi 

92

 P. S. R. F. Mathijsen: 

A guide to European Union Law,

 London, 1995, 10. i dalje; G. Isaac: 

Droit

communataire general, 

108. i dalje. 

rešavanju  velikih  problema  na  našem  kontinentu:  zaštiti  životne  sredine,  razvoju  novih  tehnologija, 
savladavanju  problema  migracije,  obezbeđenju  mira  i  stabilnosti  na  našem  kontinentu.

93

  Prema 

rezultatima u oblasti obezbeđivanja mira i stabilnosti, Evropska unija ne zaslužuje visoku ocenu. I sama 
je svojom pristrasnom politikom doprinela nestabilnosti i odsustvu mira u Evropi, a posebno na Balkanu. 
Štaviše, pokazalo se da je na početku ove poslednje decenije XX veka presudnu ulogu u spoljnoj politici 
EU imala Nemačka, a na kraju iste decenije SAD. Da li su ti neuspesi EU, tj. presudan uticaj najjačeg 
člana  ili  jedine  trenutno  supersile  u  svetu,  bar  delimično  posledica  grešaka  u  konstrukciji  EU?  To 
posebno  kad  se  zna  da  objedinjeni  vojni  potencijali  Francuske,  Nemačke,  Italije  i  Velike  Britanije 
nadmašuju  američke,  na  šta  je  Pol  Kenedi,  poznati  američki  profesor  i  trenutno  savetnik  Bele  kuće, 
zabrinuto  skrenuo  pažnju.  Ako  se  još  uzmu  u  obzir  i  ekonomski  potencijali  Evrope,  njen  podređeni 
položaj u svetu iziskuje još pažljiviju analizu. 

4.1.2. Federacija (savezna država) 

Federacija je država, za razliku od konfederacije koja nema svojstvo države. Njena pravna priroda 

ima  više  zajedničkih  sadržaja  s  pravnom  prirodom  jednostavne  (unitarne)  države,  nego  sa 
konfederacijom.  Federalna  (savezna)  država  poseduje  sva  tri  konstitutivna  elementa  pojam  države 
(teritoriju, stanovništvo i vlast). Sem toga, organizacija i delatnost federalne države zasniva se na ustavu 
kao  najvišem  pravnom  aktu,  što  je  karakteristika  unitarne  države,  a  ne  konfederacije  koja  se  zasniva 
međunarodnim ugovorom država-članica. No, između federacije i unitarne države postoje i bitne razlike. 
Najpre, u federalnoj državi postoje dva nivoa vlasti na istoj teritoriji i nad istim stanovništvom. Drugim 
rečima, u federalnoj državi postoje uporedo dve ili više državnih organizacija – savezna država i države 
članice. U tom smislu, federalna država je složena država. Ona je, kako ističe Cipelius, državno-pravna 
veza  više  država,  s  tim  da  samo  organizovana  zajednica  država  ima  kvalitet  države,  dok  istovremeno 
(nesuverene) države članice zadržavaju svoju državnost.

94

 Ili, kako je to iskazao Hese, smisao federalnog 

poretka se sastoji u tome da se izgradi i učvrsti političko jedinstvo bez dokidanja posebnosti članica te 
zajednice država.

95

Jedno od više važnih obeležja federacije sastoji se u tome što suverenost pripada saveznoj državi, 

a ne državama-članicama. Na tu okolnost je mislio i Cipelius kada je, tvrdeći da države članice federacije 
zadržavaju državnost, u zagrade stavio reč „nesuverene“. No, treba zapaziti da se ovaj pojam suverenosti 
različito shvata u modernoj i u tradicionalnoj teoriji ustavnog prava. 

U tradicionalnoj teoriji prava suverenost se shvatala kao jedinstvena i pravno neograničena vlast. 

Shodno  takvoj  koncepciji  suverenosti,  federacija  je  kao  složena  država  smatrana  svojevrsnom 
protivurečnošću.  Prema  tom  shvatanju,  ili  države  članice  zadržavaju  suverenost  i,  shodno  tome,  ne 
nastaje savezna država, ili savezna država stiče suverenost, a članice federacije gube svojstvo državnosti. 
Stoga  je,  prema  ovom  mišljenju,  savezna  država  istovetna  s  unitarnom  decentralizovanom  državom, 
samo  što  je  stepen  te  decentralizacije  u  njoj  viši.  Drugim  rečima,  razlika  između  federalne  i 
decentralizovane  unitarne  države  je  kvantitativna,  a  ne  kvalitativna.  Ta  razlika  se  izražava  u  pogledu 
obima samostalnosti necentralnih prema centralnim organima vlasti. U federaciji je stepen samostalnosti 
organa federalnih jedinica prema saveznim organima viši nego što je to slučaj sa stepenom samostalnosti 
necentralnih organa prema centralnim u decentralizovanoj unitarnoj državi. Iz tih razloga, tradicionalna 
teorija  ustavnog  prava  je,  shodno  takvoj  koncepciji  suverenosti,  razgraničila  konfederaciju,  u  kojoj 
države članice zadržavaju suverenost, od federacije kao suverene državne zajednice nesuverenih država 
članica.  

U  savremenoj  političkoj  i  pravnoj  teoriji  državna  suverenost  se  drugačije  tumači.  Polazeći  od 

potrebe  da  država  bude  demokratska  i  pravna,  tj.  takva  politička  zajednica  u  kojoj  postoji  umerena  i 
odgovorna  vlada,  gde  se  uvažava  načelo  vladavine  prava  i  poštuju  osnovne  slobode  i  prava  čoveka  i 
građanina,  neminovno  se  preobražava  i  tradicionalno  shvatanje  suverenosti.  Naime,  od  tri  elementa 
državne suverenosti koje je utvrdilo tradicionalno učenje o suverenosti: spoljna nezavisnost, unutrašnja 
nadmoćnost  (suprematija)  i  pravna  neograničenost,  preostala  su  samo  dva:  spoljna  nezavisnost  i 
unutrašnja nadmoćnost. Oba elementa predstavljaju svojstva federalne vlasti, a ne vlasti država članica. 
Ili,  kako  se  to  ističe  u  međunarodnom  javnom  pravu  „federalizam  je  ustavni  mehanizam  koji  na 

93

 K. Hansch: 

Institutionellle Konzepte des Europaischen Parlaments,

 u: „Europaische Gesrpache“, No 2, 1994, 48; Maunz-Zippelius, nav. delo, 

420. i dalje. 

94

 Maunz-Zippelius: nav. delo, 103. 

95

 K. Hesse: nav. delo, 122. 

U SR Nemačkoj, drugi dom nemačkog  parlamenta,  Bundesrat, čine predstavnici vlada federalnih 

jedinica,  pri  čemu  vladama  pripada  pravo  na  nejednak  broj  predstavnika,  zavisno  od  veličine  dotične 
federalne jedinice. 

Pored učešća u zakonodavnoj vlasti federacije, federalne jedinice kao takve učestvuju i u promeni 

saveznog  ustava,  kao  i  u  izvršavanju  saveznih  zakona.  Treba  zapaziti  da  postoje  različiti  sistemi  učešća 
federalnih  jedinica  u  izvršavanju  saveznog  zakonodavstva  –  američki,  shodno  kome  postoje  posebni 
savezni organi u federalnim jedinicama koji izvršavaju savezne zakone, i nemački, u kome savezne zakone 
neposredno  izvršavaju  organi  federalnih  jedinica  (a  savezni  organi  raspolažu  odgovarajućim  pravnim 
instrumentima kontrole). 

Federalizam, kao oblik razrešavanja protivrečnosti između jedinstva celine i autonomije sastavnih 

delova,  doprinosi  razvoju  demokratije  i  slobode.  Uz  to,  vertikalnom  podelom  vlasti  između  savezne 
države i federalnih jedinica (pored horizontalne podele vlasti na zakonodavnu, političko-izvršnu, upravnu 
i  sudsku),  sprečava  se  stvaranje  jedinstvene  i  svemoćne  savezne  birokratije,  koja  bi  mogla  da  potisne 
demokratski  izabrane  organe  od  obavljanja  njihovih  ustavom  utvrđenih  nadležnosti.  Sem  toga,  u 
federalnoj  državi  postoji  i  neophodnost  adaptacije  političkih  stranaka  na  uporedo  postojanje  savezne 
državne  organizacije  i  organizacije  federalnih  jedinica.  Naime,  federalno  načelo  s  jedne  strane 
razmekšava  strogu  hijerarhiju  političkih  stranaka,  a  s  druge  strane  podstiče  veću  saradnju  i  toleranciju 
između političkih stranaka, imajući u vidu mogućnost da različite stranke osvoje vlast u saveznoj državi i 
u  federalnim  jedinicama.  Zbog  toga  može  da  se  dogodi  da  vladajuća  stranka  u  saveznoj  državi  bude 
opoziciona u federalnoj jedinici, i obrnuto. 

 
U federaciji, za razliku od konfederacije, ne postoji ni pravo na nulifikaciju, ni pravo na secesiju. 

Savezni parlament donosi odluke primenom načela dvodomosti, tj. predlog zakona ili nekog drugog akta 
se  smatra  donetim  kad  ga  usvoje  u  istovetnom  tekstu  oba  njegova  doma.  Tom  prilikom  se  u  oba  doma 
odlučuje primenom načela većine. 

No, pojedini ustavi federalnih država predviđaju odstupanje od takvog načela većinskog donošenja 

odluka, tj. predviđaju pravo federalne jedinice na veto prilikom odlučivanja. Takav je bio slučaj s Ustavom 
SFRJ iz 1974. godine. S druge strane, ustavi SSSR-a iz 1936. i 1977. godine su predviđali pravo na secesiju 
federalnih jedinica, dok je Ustav SFRJ iz 1974. godine sadržavao krajnje protivrečnu formulaciju o pravu 
naroda  na  samoopredeljenje.  Međutim,  nijedno  od  tih  prava  nije  utvrđeno  niti  u  Ustavu  SAD,  niti  u 
ustavima drugih zapadnih federalnih država. Štaviše, kada su to pravo htele da ostvare južne države u SAD 
u prošlom veku, kao i nešto kasnije sedam katoličkih kantona u Švajcarskoj konfederaciji, u tome su bili 
sprečeni upotrebom vojne sile, i to shodno odredbama važećih ustava. I prilikom pokušaja Kvebeka da se 
izdvoji iz Kanade zauzet je stav da kanadski najviši sud, shodno odredbama Ustava Kanade, odlučuje da li 
takvo pravo na secesiju Kvebeka postoji ili ne postoji. Kako stvari do sada izgledaju, to pravo Kvebeku nije 
priznato. Osim toga, iako u mnogim državama postoje izuzetno brojni narodi i manjine (Kurdi u Turskoj, 
Iranu i Iraku; Baski i Katalonci u Španiji, Škoti u Velikoj Britaniji, Meksikanci i drugi Hispanoamerički u 
Majamiju, Rusi u baltičkim i srednjoazijskim državama, Mađari u Rumuniji, Albanci u Makedoniji), oni su 
bili  suočeni  sa  najgrubljom  upotrebom  sile  od  strane  određenih  država  kad  su  tražili  pravo  na 
samooperdeljenje (drastičan je primer Turske). 

 
Jedini izuzetak u tom pogledu je bila bivša SFRJ. U njoj su najjače svetske sile priznale pravo na 

samoopredeljenje  svakom  jugoslovenskom  narodu  i  albanskoj  nacionalnoj  manjini,  izuzev  srpskom 
narodu. Pri tom, to pravo na secesiju nije otvoreno priznato, već je utvrđeno da se SFRJ raspala na svoje 
sastavne  delove.  Nesumnjivo  da  je  ovakav  pristup  pre  svega  bio  uslovljen  političkim  razlozima.  No, 
nezavisno od toga, podrška „međunarodne zajednice“ stvaranju nacionalnih država od strane određenih 
naroda  na  tlu  bivše  višenacionalne  SFRJ  je  iznova  otvorila  pitanje  da  li  je  došlo  do  promene  u 
međunarodnom pravu u odnosu na pravo na secesiju, tj. na izdvajanje jednog naroda ili jedne federalne 
jedinice iz sastava postojeće države i stvaranje samostalne države ili prisajedinjenje nekoj drugoj državi. 

Pravo  na  samoopredeljenje 

utvrđuju član  1. tačka 2. Povelje  UN, član 1, oba pakta o

ljudskim 

pravima  iz  1966.  godine  (o  građanskim  i  političkim  pravima,  odnosno  o  ekonomskim,  socijalnim  i 
kulturnim pravima). Završni akt Helsinške  konferencije o bezbednosti i saradnji iz 1975. godine, kao i 
neki  drugi  manje  značajni  međunarodni  pravni  instrumenti.  Zajedničko  za  sve  ove  odredbe  o  pravu 
naroda na samoopredeljenje jeste to da se nigde ne pominje pravo na stvaranje sopstvene države i da se 
traži  poštovanje  Povelje  UN,  a  to  praktično  znači  člana  2.  tačke  4.  Povelje  UN  (kako  se  to  izričito 
utvrđuje  u  Završnom  aktu  iz  Helsinkija).  Naime,  u  pomenutom  članu  2.  tačke  4.  izričito  se  zabranjuje 
svim  članicama  UN  da  upotrebljavaju  pretnju  ili  silu  protiv  teritorijalnog  integriteta  ili  političke 
nezavisnosti bilo koje druge države. Stoga je u međunarodnom i ustavnom pravu čvrsto bio utvrđen stav 
da ove odredbe o samoopredeljenju naroda iz Povelje UN i drugih međunarodnih instrumenata priznaju 
autonomiju, ali da isključuju secesiju naroda ili federalnih jedinica (osim u pogledu kolonijalnih naroda u 
skladu s članom 76b. Povelje UN). 

Svojevremeno  je  U  Tant,  poznati  generalni  sekretar  UN,  na  nedvosmislen  način  izjavio: 

„Ujedinjene nacije nisu prihvatile, ne prihvataju i ja ne verujem da će ikad prihvatiti princip secesije dela 
države,  člana  UN.“

98

  Samo  21  godinu  kasnije,  Ujedinjene  nacije  su,  pod  dirigentskom  palicom  velikih 

sila,  demantovale  U  Tantove  reči.  Bivše  federalne  jedinice  SFRJ  –  Slovenija,  Hrvatska,  Bosna  i 
Hercegovina  i  Makedonija  (koje  nikad  i  nisu  bile  države  ili  su  svoju  državnost  izgubile  pre  mnogo 
vekova) brzo su primljene u UN, dok je SRJ suspendovana, iako su njene članice – Srbija i Crna Gora, 
bile međunarodno priznate države još u XIX veku. 

Ovakav obrt u ponašanju UN je izazvao velike teorijske rasprave. Sa razlogom je ukazivano na 

opasnost od izjednačavanja principa samoopredeljenja sa pravom na secesiju, jer se tim izjednačavanjem 
odbacuju svi oblici udruživanja različitih nacionalnih grupa u jednoj državi.

99

Shvatanje  da  pravo  na  samoopredeljenje  rađa  pravo  na  secesiju  potiče  iz  dva  izvora.  Prvi  izvor 

predstavlja priznavanje prava na dekolonizaciju, shodno kome su bivše kolonije stekle i ostvarile pravo na 
stvaranje samostalne države. No, više je nego očigledno da se tu ne može naći osnov za pravo na secesiju, i 
to  je  i  dalje  nesporno.  Drugi  izvor  preobražaja  prava  na  samopredeljenje  u  pravo  na  secesiju  predstavlja 
razvitak pravno obaveznih normi međunarodnog prava o ljudskim slobodama i pravima. Podsticaj takvom 
shvatanju dala je i nedavna odluka Međunarodnog suda pravde o primenjivanju odredaba iz dva pakta o 
ljudskim  pravima  iz  1996.  godine  na  Honkong,  iako  je  Honkong  podveden  pod  suverenitet  NR  Kine.  U 
istom  smislu  je  te  1996.  godine  doneta  i  odluka  tog  suda  koja  se  odnosila  na  primenljivost  Konvencije  o 
sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida na teritoriji novonastalih balkanskih država, i to pre ratifikacije 
pomenute  konvencije  (tužba  BiH  protiv  SRJ).  Pošto  je  ova  veza  između  normi  o  ljudskim  slobodama  i 
pravima  i  prava  na  secesiju  krajnje  sporna,  zaključak  je  izveden  iz  činjenice  da  su  velike  sile  posredno 
priznale pravo na secesiju pojedinim narodima, uz obrazloženje da na drugi način ne može da se obezbedi 
primena  normi  o  slobodama  i  pravima  pripadnika  tih  naroda.  Istovremeno,  prijem  u  članstvo  UN  novih 
država sa prostora bivšeg SSSR-a i bivše SFRJ, prema mišljenju određenih pisaca, predstavlja dokaz da su 
UN napustile svoj rigidan stav prema pravu na secesiju. 

 
Konstatacija UN da se SFRJ nalazi u stanju raspada i priznanje prava određenim jugoslovenskim 

narodima  na  samostalnu  državu,  i  to  na  temelju  te  konstatacije,  nisu  imali  za  cilj  da  obezbede  ni 
međunarodni mir, ni ljudska prava i slobode. No, ta činjenica nije omela tvorce novog svetskog poretka i 
njihove egzekutore da u teoriji međunarodnog prava utvrde – iako su Povelja UN i Završni dokument iz 
Helsinkija  krajnje  jasni  i  nisu  izmenjeni  –  da  pravo  na  samoopredeljenje  naroda  rađa  pravo  na  secesiju 
ako  određeni  narod  može  da  se  zadrži  u  postojećoj državi  samo  uz  upotrebu  sile.  Naravno,  najmoćniji 
utvrđuju da li i kad takav slučaj postoji. 

Danas je sasvim očigledno da se nakon sloma Sovjetskog Saveza, odigravaju ogromne promene. 

Taj slom jedne od dve svetske supersile je imao isto ili slično dejstvo kao i svetski rat. Od tog trenutka je 
počela  borba  za  kontrolu  određenih  prostora  i  okružja  (sfere)  interesa,  posebno  nad  izvorima  energije, 
pitke  vode,  zdrave  hrane  i  saobraćajnicama  koje  tamo  vode.  I  upravo  zbog  toga  u  savremenim 
međunarodnim odnosima veću ulogu igra sila nego pravo, dok uloga Ujedinjenih nacija i Povelja UN sve 
više  blede.  Staro  međunarodno  pravo  se  raspada,  a  novo  još  nije  uobličeno.  Zato  će  i  ubuduće, 
pozivanjem  na  potrebu  zaštite  ljudskih  prava  i  sloboda,  jednim  narodima  biti  priznavano  pravo  na 
secesiju,  dok  će  drugima  ono  biti  osporavano.  Pouzdanih  merila  na  temelju  kojih  će  to  biti  činjeno  za 
sada  nema.  Različiti  su  razlozi  zbog  kojih  su  obrazovane  federalne  države.  To  mogu  da  budu  etnički, 
istorijski,  geografski,  privredni  ili  drugi  razlozi.  S  druge  strane,  postojeće  federacije  su  nastale  ili 
agregacijom ili devolucijom. 

Kada  federalna  država  nastaje  sporazumom  do  tada  samostalnih  država  (SAD,  Švajcarska, 

Australija  i  Nemačka  1871.  godine),  reč  je  o 

metodu  agregacije.

  I  obrnuto,  kada  unitarna  država 

promenom svoje unutrašnje strukture postane federalna (Meksiko, Argentina, Brazil, bivši SSSR i bivša 
SFRJ),  reč  je  o 

metodu  devolucije.

  Istorijska  praksa  pokazuje  to  da  su  federalne  države  nastale 

agregacijom,  posebno  ako  nisu  višenacionalne,  daleko  stabilnije  i  privredno  izglednije  od  drugih 
federalnih država. Stoga, iščezavanje etničkih federacija, nastalih devolucijom, u savremenom razdoblju 
nije samo posledica spoljnih činilaca (interesa i moći velikih sila), nego i brojnih unutrašnjih slabosti tih 
federalnih država. 

4.2. Unitarna (jednostavna, prosta) država 

98

  J.  Dugard: 

Recognition  and  the  United  Nations.

  Navedeno  prema:  P.  Radan: 

Secessionist  Self-Determination:  The  Cases  of  Slovenia  and 

Croatia, 

International Law and Changed Yugoslavia, Beograd,

1995, 69–70. 

99

 Faith-Smith: Self-Determination in the 1990’s, Conflict Transformation, New York, 1995, 15. 

opštinskog  organa  za  otvaranje  privatne  ugostiteljske  radnje,  ako  je  smatra  necelishodnom.  Otud, 
decentralizacija  se  prirodno  povezuje  s  demokratskom  državom  za  razliku  od  centralizacije  vezane 
pretežno za autokratsku državu. 

 
Postoje  veoma  različiti  oblici  i  vrste  decentralizacije.  Najpre,  treba  razlikovati  dva  oblika  s 

obzirom na obim decentralizacije. Ima decentralizovanih organa koji su čisto decentralizovani, tj. koji sve 
poslove  vrše  samo  kao  decentralizovani  organi.  Ukoliko  pored  decentralizovanih  ima  i  centralizovanih 
poslova,  država  ove  vrši  preko  posebnih  centralizovanih  organa.  To  je  tzv.  sistem 

duplog  koloseka

  ili 

francuski  sistem,

  tj.  sistem  u  kome  ima  dve  vrste  necentralnih  organa  –  jedni  centralizovani,  a  drugi 

decentralizovani.  Nasuprot  tome,  može  postojati  tzv. 

sistem  jednog  koloseka

  ili 

engleski  sistem.

  U  tom 

sistemu,  necentralni  organ  je  delimično  centralizovan,  a  delimično  decentralizovan.  To  znači  da  on  u 
svojoj  nadležnosti  vrši  dve  vrste  poslova:  jedne,  koji  su  njegova  sopstvena  nadležnost,  i  koje  vrši  kao 
decentralizovai  organ  i  druge,  koji  su  državna,  na  njega  samo  preneta  nadležnost,  i  koje  vrši  kao 
centralizovani organ. 

Posebno  je  značajna  podela  na  teritorijalnu  i  funkcionalnu  decentralizaciju.  Teritorijalna 

decentralizacija  je  određena  teritorijom:  izvesne  lokalne  zajednice,  tj.  teritorijalne  jedinice  kao  opštine, 
srezovi,  oblasti,  decentralizuju  se  i  njihovi  lokalni  organi  postaju  decentralizovani.  Funkcionalna 
decentralizacija sastoji se pak u davanju određene samostalnosti javnim službama ili drugim delatnostima 
od opšteg interesa (zdravstvo, komunalne delatnosti, PTT službe i drugo). 

U savremenim državama postoji, po pravilu, više nivoa teritorijalnih jedinica. Opštine su jedinice 

prvog  stepena,  srezovi,  departmani  (u  Francuskoj),  pokrajine  (u  Italiji)  jedinice  drugog  stepena,  a  u 
teritorijalno prostranim državama postoji i treći nivo teritorijalnih jedinica (regioni, provincije). Ako se 
necentralni  organi  tih  teritorijalnih  jedinica  postavljaju  i  smenjuju  do  centralnih  organa,  takva  se 
decentralizacija naziva birokratskom. Izvesni pisci misle da je birokratska decentralizacija pre jedna vrsta 
dekoncentracije  (centralizacije),  nego  decentralizacije  u  pravnom  smislu.  Obrnuto,  ako  se  necentralni 
organi teritorijalnih jedinica biraju od strane stanovništva tih jedinica, decentralizacija je demokratska. U 
tom  slučaju  se  uspostavlja  ili  lokalna  samouprava  ili  teritorijalna  autonomija.  Ipak,  između  lokalne 
samouprave i teritorijalne autonomije postoje značajne razlike. Italija pruža za to najbolji primer. Kako se 
neposredno nakon okončanja Drugog svetskog rata, Italija teritorijalno organizovala u regione, a Španija 
i Belgija docnije, nastao je u teritoriji pojam regionalne države. Naime, nema sumnje da postoje određene 
razlike  između  Italije,  Španije  i  Belgije  kao  unitarnih  država,  na  jednoj  strani,  i  Grčke,  Mađarske, 
Francuske,  na  drugoj  strani.  Ta  razlika  bila  je  povod  za  tvrdnju  da  pored  federacije  i  unitarne  države, 
nastaje kao treći oblik državnog uređenja, regionalna država. 

4.2.2. Regionalna država 

Specifičnost teritorijalne podele vlasti u Italiji nije izazivala posebnu pažnju sve dok nije došlo do 

teritorijalnog preuređenja Španije posle smrti diktatora Franka i usvajanja poslednjeg španskog Ustava iz 
1978. godine (kao i, nakon toga, ustavnih promena u Belgiji). U sve tri ove zemlje postojala je i postoji 
tendencija  kako  ka  federalizaciji  zemlje,  tako  i  ka  izvesnim  oblicima  dezintegracije.  Italija  je  nastala 
ujedinjavanjem sedam posebnih državica tokom 1860–1861. godine (Pijemont, Lombardija s Venecijom, 
Parma,  Modena,  Toskana,  Papska  država  i  Napulj  s  „dve  Sicilije“).  Odlučujuću  ulogu  u  ostvarenju 
ujedinjenja  imao  je  Pijemont  i  ustav  Pijemonta  iz  1848.  godine  postao  je  prvi  ustav  ujedinjene  Italije. 
Iako  je  i  tada  zbog  dugih  istorijskih  korena  ovih  sedam  državica,  kao  i  brojnih  razlika  u  njihovoj 
privrednoj  razvijensoti  i  kulturi,  postojala  tendencija  ka  federalizaciji  ili  širokoj  decentralizaciji 
objedinjene  Italije,  prihvatanjem  ustava  Pijemonta  kao  ustava  cele  Italije,  država  je  postala  unitarna. 
Nakon  okončanja  Drugog  svetskog  rata,  sporno  je  bilo  državno  uređenje  Italije.  Rasprava  je  okončana 
prihvatanjem u Ustavu Italije iz 1947. godine unitarnog uređenja, s tim što su obrazovani regioni sa širom 
samostalnošću  u  odnosu  na  druge  oblike  lokalne  samouprave,  a  užim  od  federalnih  jedinica.  U  tom 
smislu,  nije  se  moglo  poricati  da  je  Italija  unitarna  država,  ali  ni  negirati  njenu  drugačiju  prirodu  u 
odnosu  na  druge  unitarne  države.  Celokupna  teritorija  Italije  podeljena  je  na  15  regiona  s  redovnim 
statusom  i  pet  regiona  s  posebnim  statusom.  Svaki  od  ovih  regiona  raspolaže  sopstvenom  vlašću  i 
funkcijama, koje ostvaruje u skladu s Ustavom.

102

U španskom  Ustavu iz 1978. godine, regionalizacija države je došla još više do izražaja. I Ustav 

Španije polazi od unitarnog uređenja, ali u članu 2 „priznaje i garantuje pravo na autonomiju nacionalnosti i 
regiona“.  Na  osnovu  tog  prava  i  predviđene  mogućnosti  obrazovanja  autonomnih  zajednica,  u  Španiji  je 
konstituisano  17  takvih  zajednica.  Te  zajednice  obuhvataju  više  pokrajina  kao  najviši  stepen  lokalne 

102

M. Jovičić: 

Regionalna država,

 30. i dalje. 

samouprave u Španiji (osim u jednom slučaju). Razlozi odstupanja od uređenja tipičnog za unitarnu državu 
u  Španiji  su  brojni:  istorijski  (pre  nastanka  jedinstvene  španske  države  1479.  godine  postojalo  je  više 
državica  –  Leon,  Navara,  Kastilja,  Katalonija,  Aragon),  jezički,  tradicionalni.  U  želji  da  se  ne  guši 
raznolikost, uz istovremnu potrebu da se očuva političko jedinstvo države, pribeglo se regionalnom, a ne 
federalnom uređenju države. Belgijski razvitak tekao je drugačijim pravcem,  ali sa  sličnim  problemima u 
temelju  (razlike  između  Flamanaca  i  Valonaca,  flamanskog  i  francuskog  jezika).  U  svakom  slučaju,  ove 
zemlje nisu federalne, ali se značajno razlikuju od drugih unitarnih država. 

Regioni  u  Italiji  ili  autonomne  zajednice  u  Španiji  nesumnjivo  poseduju  šira  prava  od  ma  kog 

oblika  trećestepene  teritorijalne  jedinice  ustanovljene  u  drugim  unitarnim  državama.  Regioni  su 
prihvaćeni u Švedskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, ali te teritorijalne jedinice nisu uticale na 
preobražaj  njihovog  unitarnog  uređenja.  Drugačije  je  s  regionima  u  navedene  tri  zemlje.  Posebnost 
regiona  ogleda  se  kako  u  stepenu  njihove  samostalnosti  (mogućnost  donošenja  zakona,  izvesni  oblici 
samoorganizovanja),  tako  u  njihovom  pravu  da  učestvuju  u  vršenju  centralne  vlasti.  To  učešće  se 
ostvaruje  u  posebnom  domu  parlamenta.  No,  za  razliku  od  federalnih  jedinica,  regioni  ne  mogu 
neposredno  učestvovati  u  vršenju  ustavotvorne  i  zakonodavne  vlasti,  već  samo  posredno,  preko  svojih 
predstavnika.

103

Ovakav status regiona u navedenim državama, a posebno status autonomnih zajednica u Španiji, 

predstavljao je osnov za teorijski stav o regionalnoj državi kao trećem obliku državnog uređenja. U tom 
smislu, M. Jovičić ukazuje da je regionalna država 

tertium

genus, 

međuoblik između dva klasična oblika 

državnog uređenja  – federacije i unitarne

države. Ona spaja, prema njegovom mišljenju, dobre strane i 

federalne  i  unitarne  države,  s  tim  što  istovremeno  otklanja  i  pojedine  njihove  slabosti.  Posebno, 
regionalna  država  uzima  u  obzir  posebnosti  pojedinih  delova  zemlje,  daje  im  pravo  na  sopstveno 
organizovanje, ali bez ugrožavanja državnog jedinstva.

104

 Kao i drugi oblici decentralizacije, regionalna 

država povezana je s demokratijom i podstiče učešće naroda kako u vršenju vlasti, tako i u upravljanju 
samim sobom. 

Iako je u nauci o državi, ideja regionalne države stekla priznanje, u stvarnosti postoje, za sada tri 

regionalne  države.  Sem  toga,  javili  su  se  izvesni  oblici  teritorijalne  autonomije  inspirisani  ustavnim 
rešenjima iz ove tri regionalne države. No, ta okolnost, kao ni ranija ushićenost federalnom državom, ne 
daje nade za zaključak o preživelosti unitarne države. Unitarna država je osnovni oblik državnog uređenja i 
u savremenom svetu. 

5. OBLICI DRŽAVNE VLASTI 

5.1. Pojam oblika državne vlasti 

Pod  državnom  vlašću  se,  u  širem  smislu,  razume  državna  vlast  uopšte,  tj.  donošenje  izvesnih 

odluka, zapovesti (pravnih normi) i njihovo izvršenje, po potrebi i monopolom fizičke sile. Ali, ovaj se 
termin upotrebljava i u užem smislu, i tada se njime označavaju tri osnovne vrste državnih vlasti, tj. tri 
osnovne  vrste  donošenja  i  izvršenja  pravnih  normi.  Tako  se  razlikuju  tri  državne  vlasti:  zakonodavna 
vlast (zakonodavstvo), upravna vlast (uprava) i sudska vlast (sudstvo). 

Vršenje ove tri vlasti može biti različito organizovano. Od načina tog organizovanja zavisi i oblik 

državne vlasti, tj. oblik državne vlasti je način na koji je organizovano vršenje zakonodavstva, uprave i 
sudstva i odnos među njima. Stoga, da bismo mogli potpuno odrediti oblik državne vlasti, treba najpre da 
odredimo pojmove ove tri vlasti. 

5.2. Zakonodavstvo, uprava i sudstvo 

Zakonodavstvo 

je  nastalo  iz  potrebe  da  se  opštim,  unapred  propisanim  pravilima,

pravnim 

normama, reguliše celokupna delatnost državnih organa i građana (ovih poslednjih, samo onoliko koliko je 
to bilo potrebno u datom vremenu). Nekad je to regulisanje vršeno uglavnom preko običaja, a delimično 
preko pojedinačnih pravila, koja su s vremena na vreme izdavana ili, prosto, za delatnost državnih organa 
nisu bila propisana nikakva pravila kojih bi se oni morali držati, nego su delali prema konkretnim prilikama 
kako  su  nalazili  za  shodno.  S  razvojem  društva,  sa  sve  većom  složenošću  društvenih  odnosa  i  sve  bržim 
njihovim  menjanjem,  dolazi  sve  više  do  izražaja  potreba  njihovog  regulisanja  stabilnim  pravilima,  koja 

103

 Isto, 17; Siniša Tatalović: 

Manjinski narodi i manjine u zapadnoj demokraciji,

 Zagreb, 1995, 43–49. 

104

 M. Jovičić, nav delo, 16. 

zbog čega se još naziva i izvršno-upravna vlast. Ali ni ovo značenje nije sasvim pouzdano, jer se njime ne 
pravi u potrebnoj meri razlika između izvršne i klasične upravne vlasti. 

Najzad, u najužem smislu izvršna vlast – kao vlast različita od upravne vlasti – označava posebnu 

vlast koja se stara o izvršenju odluka zakonodavne vlasti, a pre svega zakona. Ova vlast vrši samo opšti 
nadzor i daje samo najopštije smernice za izvršenje tih odluka. U njenu nadležnost spada i donošenje tzv. 
političkih  akata  koji  su  u  sadržinskom  smislu  isti  kao  i  akti  suverene,  a  posebno  zakonodavne  vlasti. 
Jedino što su ovi akti prema svojoj pravnoj snazi formalno podređeni aktima zakonodavca. Ali, i od toga 
postoji izuzetak. Tako, na primer, u francuskom pravu pored zakona koje donosi zakonodavac, postoje i 
tzv. administrativni zakoni koje donosi vlada, a koji imaju istu pravnu snagu kao i zakoni.

105

Samo  ovo  najuže  značenje  verno  izražava  razliku  između  izvršne  i  upravne  vlasti.  Pa  ipak,  u 

teoriji  postoji  spor  oko  izdvajanja  ovako  posebno  shvaćene  izvršne  vlasti.  Ali  nezavisno  od  spora  koji 
može da bude i terminološki, nema sumnje da sadržinski posmatrano zaista postoje takvi poslovi koji se 
razlikuju  od  redovnih  zakonodavnih  (donošenje  opštih  akata),  upravnih  (donošenje  upravnih  akata,  tj. 
pojedinačnih akata kojima se konkretizuju dispozicije opštih normi i izvršavaju materijalni akti) i sudskih 
poslova (donošenje pojedinačnih akata kojima se konkretizuju sankcije opštih normi), a koji se stavljaju u 
nadležnost posebnoj izvršnoj vlasti.

106

 Dakle, kad se kaže upravna vlast, tačno mora da se utvrdi u kom se 

od navedenih značenja ovaj izraz koristi. 

Treći pravni oblik državne delatnosti, 

sudstvo,

 razvio se uporedo s upravom. Naime, rekli smo da 

u  svakoj  državi  postoje  opšta  pravna  pravila,  pa  makar  da  ne  postoji  posebna  zakonodavna  delatnost 
države, tj. makar da ta pravila ne donosi država. Konkretno ponašanje ljudi ceni se po ovim pravilima i 
utvrđuje se da li je u skladu sa njima ili ih krši, tj. da li je protivpravno ili u skladu s pravom. Isto to važi i 
za  opšta  pravila  koja  su  propisana  specifičnom  zakonodavnom  delatnošću  države,  zakonodavstvom.  U 
svakom slučaju, dakle, kad postoje opšta pravna pravila, potrebno je oceniti da li su pojedinačna pravna 
pravila, kao i konkretne materijalne radnje ljudi, u skladu s njima ili ne. Ako se utvrdi da su protivpravni, 
onda  treba  preduzeti  mere  da  se  ta  protivpravnost  ispravi.  Protivpravni  akti  se  nište,  tj.  prestaju  biti 
obavezni, a posledice materijalnih radnji se po mogućstvu uklanjaju, 

povraćajem u pređašnje stanje.

 Isto 

tako se izvršioci protivpravnih radnji eventualno kažnjavaju, tj. na njih se primenjuje sankcija. 

U  sprovođenju  pravnih  propisa  pojavljuju  se  sporovi  da  li  su  akti  ljudi,  pravni  i  materijalni, 

protivpravni  ili  ne.  Oni  se  javljaju  kako  između  privatnih  lica,  običnih  građana,  na  jednoj,  i  građana,  na 
drugoj  strani  i,  najzad,  između  državnih  organa  samih.  Spor  o  protivpravnosti,  u  krajnjoj  liniji,  znači  da 
odnosni pravni propis nije jasan, a, društveno, on znači da ljudsko ponašanje nije do kraja regulisano, usled 
čega sukobi ostaju nerešeni. Spor predstavlja nenormalnu pojavu, to je činilac koji sprečava primenu prava, 
odnosno regulisanje društvenih odnosa, i mora biti eliminisan. S druge strane, on znači da interes i volja 
vladajuće klase nisu tačno određeni, i to, po pravilu, u jednom pitanju koje je veoma složeno i teško, a i 
važno, jer inače do spora ne bi ni došlo. 

Za državu je od neobične važnosti da se opšti propisi, tj. pravo, koje izražava njene bitne interese, 

sprovode tačno u život, tj. da ne bude prekršaja. Prema tome, rešavanje sporova je bitan preduslov da se u 
datoj  konkretnoj  situaciji  nađe  tačno  rešenje  koja  je  od  dve  sporne  strane  u  pravu,  tj.  koji  postupak 
predstavlja prekršaj prava, protivpravan akt. Vlast koja rešava te sporove i koja određuje sankcije protiv 
onih koji su izvršili pravni prekršaj jeste 

sudstvo. 

Koji će konkretno sporovi biti dati u nadležnost sudstva 

na  rešavanje,  to  zavisi  od  niza  konkretnih  uslova.  Uopšte  se  može  reći  da  se  bitni  sporovi  koji  su  od 
bitnog  interesa  za  društvo,  i  gde  bi  pogrešno  rešenje  bilo  od  osobite  štete,  daju  u  nadležnost  sudstvu. 
Sudstvo je organ koji treba pažljivo da uzima u obzir sve okolnosti da dođe do tačnog rešenja, do tzv. 

materijalne istine

 i do zakonite (koja odgovara opštem propisu) odluke. Pošto je to veoma važan zadatak, 

i zadatak specifične prirode, koji traži specijalan postupak u radu i specijalnu spremu onih koji to rade, to 
se njegovo izvršenje daje specijalnom organu, sudstvu, koji se razlikuje od uprave. Uprava je organ koji 
radi, i to, po pravilu, brzo, pa zato može i da pogreši u izvesnim slučajevima. Njena delatnost je pozitivna 
i aktivna, stvaralačka, organizatorska (vrši niz materijalnih radnji). Sudska delatnost je u izvesnoj meri 
mislilačka, čisto „pravna“, zateva miran rad i naročito brižljiv postupak, jer je u pitanju spor, tj. situacija 
u  kojoj  nije  jasno  šta  znači  opšti  propis,  tj.  kakva  treba  da  bude  konkretna  državna  delatnost.  S  druge 
strane,  sud,  po  pravilu,  ne  radi  po  sopstvenoj  inicijativi,  kao  uprava,  nego  samo  kad  se  spor  pred  njim 
pojavi,  tj.  kad  ga  iznesu  stranke  svojom 

tužbom. 

Uprava,  dakle,  ima  da  dela,  da  radi,  a  sud  da  rešava 

sporove. Rešavanje spora je

jedan zastoj – i uprava po svojoj bitnosti ne zastaje pred sporom i ne rešava 

ga, nego rešavanje predaje sudu. 

105

 R. Marković, nav. delo, 388, 403. i 424. 

106

 Pravna enciklopedija, 475–476. 

Zato  se,  po  pravilu,  i  mnogobrojni  sporovi  koji  se  mogu  javiti  između  uprave  i  građana  (ili 

između samih organa uprave) u procesu vršenja same upravne delatnosti, predaju u nadležnost sudstvu 
(bilo  redovnom  bilo  specijalnom  upravnom  sudstvu,  koje  je  formalno  u  sastavu  uprave,  ali  je  ipak 
potpuno odvojeno od aktivne „operativne“ uprave). 

5.3. Dva oblika državne vlasti 

Ove tri vlasti, zakonodavstvo, upravu i sudstvo, mora vršiti svaka razvijena država. Ali način na 

koji  se  one  vrše,  organi  koji  ih  vrše,  postupak  po  kome  ih  vrše,  odnos  između  organa,  itd.  mogu  biti 
veoma  različiti.  Načinom  vršenja  ovih  vlasti  se  određuju  oblici  državne  vlasti.  Uglavnom,  postoje  dva 
takva oblika. 

Naime,  vršenje ovih vlasti  može se organizovati tako da  se one formalno  ne  razlikuju,  iako se, 

naravno, sadržinski razlikuju. To znači da sve ove tri vrste vlasti vrše jedni i isti državni organi i to po 
istom  postupku,  donoseći  odgovarajuće  pravne  akte  i  vršeći  materijalne  akte  i,  posebno,  akte  fizičke 
prinude. Takav oblik naziva se 

jedinstvenom vlasti. 

Međutim, ovakav oblik je relativno redak. Sadržinska razlika između različitih pravnih akata koje 

država donosi zahteva da se izvrši specijalizacija državnih organa nadležnih da takve akte donose, kako 
bi se ovi što bolje osposobili za vršenje svoje nadležnosti. Ukoliko je država razvijenija i ukoliko je veći 
broj njenih delatnosti, utoliko je veća potreba za specijalizacijom pojedinih organa koji vrše razne vlasti. 
Pri tom, treba imati u vidu da se oni specijalizuju najpre prema ovim osnovnim pravnim delatnostima na 
organe zakonodavne, upravne i sudske, pa se tek posle toga, eventualno, specijalizuju na pojedine grane s 
obzirom  na  društvenu  sadržinu  pojedinih  delatnosti  (na  primer,  u  oblasti  uprave  specijalizuju  se  u 
poreske, privredne itd. organe). Specijalizacija povlači i osobenu organizaciju odnosnih organa kako bi 
uspešnije vršili svoje poslove. 

Tako  se  traži  da  zakonodavni  organ  bude  pre  svega  politički  organ  sa  širokim  pregledom  svih 

društvenih odnosa, organ koji će biti sposoban da uoči glavne društvene probleme i da ih reši u interesu 
društva. On ove probleme mora shvatiti u njihovoj suštini, u glavnim crtama, ne zalazeći u podobnosti, 
koje  bi  mogle  skriti  suštinu,  i  sve  to  mora  izraziti  u  opštim  normama,  postavljajući  načelne  odredbe. 
Usled  toga  zakonodavni  organ,  po  pravilu,  mora  biti  telo,  kolegijalni  organ,  u  okviru  koga  će  doći  do 
izražaja  različiti  pogledi,  na  osnovu  čega  će  se  moći  voditi  rasprava  o  njima  i  donositi  najcelishodnija 
rešenja, po spornom postupku. 

Upravni organ, naprotiv, mora biti tako organizovan da može precizno ispitivati i poznavati same 

podrobnosti društvenih života, da može donositi precizne, konkretne norme, koje te podrobnosti, držeći 
se osnovnih načela datih u zakonu, regulišu, kao i da može vršiti najrazličitije materijlane radnje, a pre 
svega radnje fizičke prinude. Zbog ogromnog broja ovakvih poslova, on treba da bude organizovan tako 
da ih vrši brzo, tim pre što je pri tom vođen već datim zakonodavnim načelima, tako da mu nije potrebno 
naročito  duboko  proučavanje  problema  koje  rešava.  Usled  toga,  opet,  ima  veoma  mnogo  upravnih 
organa, koji se dele po strukama, a najpre u prvom redu na organe koji primenjuju oružanu prinudu i na 
ostale  organe  (građanske,  civilne).  Najzad,  pošto  je  za  vršenje  ovih  poslova  potrebna  stručnost,  to  su 
upravni organi, po pravilu, birokratski, stručni, a ne politički i demokratski. 

Za sudske organe potrebna je u prvom redu velika pravnička stručnost, pošto oni treba da tumače 

smisao pravnih propisa, jer ispituju, po pravilu, u slučaju spora, koje su radnje u skladu s pravom, a koje 
su protivpravne. Iako sudski organi ne treba da budu onako velika tela kao zakonodavni, jer se i oni drže 
zakonskih  načela  u  svom  radu,  ipak  oni  treba  da  budu  tela,  jer  im  je  posao  vrlo  složen,  ali  mala  (tzv. 
sudska veća, sastavljena, po pravilu, iz nekoliko ljudi), nasuprot upravnim organima, koji su, po pravilu, 
inokosni. 

Tako  se  dolazi  do  toga  da  se  u  razvijenoj  državi  organi  zakonodavstva,  uprave  i  sudstva 

specijalizuju, tj. stvaraju se tri posebne vrste organa i svaka vrsta, u načelu, vrši samo jednu vlast. Čim se 
odvajaju ove tri vrste organa, to znači, samim tim, da oni, načelno, treba da budu i nezavisni jedan od 
drugog u vršenju svojih funkcija. Jer, ukoliko bi jedni organi u tome zavisili od drugih, to bi značilo, u 
stvari, da i ti drugi organi delimično vrše dotičnu vlast, što bi išlo protiv samog osnovnog načela podele 
vlasti  i  nužne  potrebe  specijalizacije  organa  za  svaku  pojedinu  vlast.  Tako  nastaje  drugi  oblik  državne 
vlasti – podela vlasti. Ova podela vlasti sastoji se, dakle, u tome što za svaku od tri vlasti postoji poseban 
organ (odnosno organi) i što svaki od tih organa vrši svoju funkciju nezavisno od drugih. 

 
Razume se, i ovde je, kao i svuda, teško dobiti čiste oblike. Teško je naći ostvarenu čistu, potpunu 

podelu vlasti, tj. takvu podelu pri kojoj se jedni organi apsolutno ne mešaju u rad drugih. Takođe je teško 
naći  potpuno  čisto  jedinstvo  vlasti,  tj.  sistem  u  kome  samo  jedan  jedini  organ  vrši  sve  tri  vlasti.  U 
stvarnosti  postoje  samo  sistemi  koji  se  bliže  jednom  ili  drugom  čistom  sistemu,  a  koji  su,  u  stvari, 

suviše velike vlasti bilo kog organa, proširuje se na taj način što se za svaku od tri vlasti, a pre svega za 
zakonodavnu i upravnu, takođe traži da je ne vrši isključivo jedan organ, nego dva ili više njih. U tom 
smislu se uvodi dvodomni sistem za zakonodavnu vlast, kao što se uprava takođe deli između šefa uprave 
i nekog drugog organa (zakonodavnog tela). 

Načelo  podele  vlasti  predstavlja  jedan  od  dva  moguća  načina  da  se  u  praksi  sprovede  ideja  o 

ograničenju državne vlasti iznutra, a ne samo spolja, demokratijom. Drugi, u praksi manje uspešan, iako 
podjednako interesantan način, predstavlja načelo jedinstva vlasti. S druge strane, relativno razdvajanje 
glavnih  oblika  državne  vlasti  –  što  je  upravo  karakteristično  za  podelu  vlasti  –  obično  se  smatra 
„generatorom  političke  slobode“,  jer  je  u  njemu  sadržana  proširena  ideja  o  političkoj  slobodi 
ograničavanjem  državne  vlasti.  Zato  je  smisao  ovog  načela  ispunjen  tek  kad  je  ono  poduprto  širokim 
spiskom građanskih i političkih sloboda i prava, nezavisnim sudstvom, itd.

107

 U korist podele vlasti ističe 

se  i  jedan  čisto  pravni  razlog,  koji  se  sastoji  u  tome  što  je  podela  vlasti  nemoguća  bez  pravne  države. 
Najzad, u korist podele vlasti ističe se i čisto tehnički razlog specijalizacije, jer svaki oblik državne vlasti 
zahteva  organe  koji  će  da  se  isključivo  posvete  toj  vlasti  (zakonodavnoj,  izvršnoj  ili  sudskoj).  Shodno 
tome, šef izvršne i upravne vlasti ne bi trebalo da učestvuje u donošenju zakona, a uprava ne bi trebalo da 
izdaje uredbe. Takođe, zakonodavni organi ne bi trebalo da se mešaju u poslove izvršne i upravne vlasti, 
kao što nijedno lice ne bi trebalo istovremeno da vrši upravne i zakonodavne funkcije. Najzad, ni organi 
izvršne  i  upravne  vlasti  ne  bi  trebalo  da  imaju  nikakvo  učešće  u  postavljanju  ili  smenjivanju 
zakonodavnih  organa,  niti  zakonodavni  organi  mogu  da  učestvuju  na  isti  način  u  postavljanju  ili 
smenjivanju izvršnih i upravnih organa. Isto tako, ni sudska vlast ne bi trebalo da se meša u zakonodavne 
poslove, kao što joj je zabranjeno i da donosi odluke od opšte važnosti. I obrnuto, zakonodavnom telu se 
zabranjuje mešanje u sudske poslove. 

Ali,  u  modernoj  državi  nije  moglo  potpuno  da  se  izbegne  mešanje  sudske  vlasti  u  upravne 

poslove, naročito korišćenjem sudskog nadzora nad radom izvršnih i upravnih organa. Uz to, ovi organi 
odgovaraju pred sudom kako za krivice koje učine u službi, tako i van službe. Pa ipak, ni razgraničenje 
sudske  nadležnosti  od  nadležnosti  izvršne  i  upravne  vlasti  nije  moguće  izvesti  na  sasvim  jasan  način 
(ustanova upravnih sudova). To, naravno, nije moguće dosledno učiniti ni kad je reč o odnosima između 
drugih glavnih organa državne vlasti.

108

 Stoga su podeli vlasti mnogo bliža shvatanja onih pravnih pisaca 

koji govore o 

interferenciji državnih funkcija.

 Takvo shvatanje ne isključuje vršenje više različitih vrsta 

glavnih  državnih  poslova  od  strane  istog  državnog  organa,  kao  ni  rad  više  državnih  organa  različite 
stvarne nadležnosti na istom državnom poslu. Interferencija, na primer, postoji kad zakonodavna vlast u 
materijalnom  smislu  vrši  upravnu  funkciju  (postavljanje  funkcionera  u  skupštinskim  domovima)  ili 
sudsku funkciju (kad odlučuje povodom osporavanja izbora članova skupštinskih domova ili kad podiže 
optužnicu  protiv  predsednika  republike  ili  ministara),  kad  izvršna  vlast  u  materijalnom  smislu  vrši 
zakonodavnu  funkciju  (kad  donose  opšte  pravne  propise  koji  su  slabije  ili  jednake  pravne  snage  sa 
zakonom) ili kad sudska vlast u materijalnom smislu vrši upravnu funkciju (kad donosi akte prilikom tzv. 
dobrovoljnog suđenja ili u vanparničnom postupku).

109

Međutim, načelo podele vlasti je i oštro kritikovano. Ono je pre svega kritikovano zbog toga što 

je smatrano da podela, a posebno interferencija u pogledu vršenja glavnih državnih funkcija, ne dovodi 
samo do slaganja i saradnje među organima, već i do preplitanja i mešanja glavnih oblika državne vlasti 
(

la  confusion  des  pouvoirs,  interference,

meddling)

. Na taj način, umesto  koordinacije u  radu državnih 

organa  dolazi  do  zbrke  i

pometnje  u  vršenju  poslova.  Načelu  podele  vlasti  je  posebno  prigovarano, 

naročito  u  doba  fašizma,  da  ono  ruši  jedinstvenost  i  efikasnost  državne  vlasti  u  želji  da  zaštiti  ljudske 
slobode  i  prava.  Isto  tako,  isticano  je  i  da  je  logički  neodrživo  i  iluzorno  da  sve  tri  vlasti  budu 
ravnopravne, pošto u praksi postoji nadmoć zakonodavstva nad sudstvom i upravom, itd.

110

 Zbog svega 

toga, smatralo se da je učenje o podeli vlasti prevaziđeno, pošto „umesto legislative i egzekutive danas 
postoji novi funkcionalni dualizam, koji se ogleda u odnosu dva pola u vršenju državne vlasti. Prvi pol 
čini  politička  većina,  tj.  većinska  stranka  ili  većinska  stranačka  koalicija,  koja  se  izražava  u 
parlamentarnoj većini i u vladi. Umesto da se vlast vrši na liniji odnosa opozicione manjine i vladajuće 
većine“.

111

  Pa  ipak,  načelo  podele  vlasti  zbog  navedenih  prigovora  nigde  nije  trajno  napušteno,  već  je 

prihvaćeno i u onim državama koje su svoju državnu organizaciju zasnivale na načelu jedinstva vlasti. 

107

J. Barthelemy, P. Duez: 

Droit sonsitutionnel,

 Paris, 1933. 

108

 M. Veber: 

Privreda i društvo,

 I knjiga, 217–218. i S. Jovanović, 

O državi,

 259–287. 

109

 R. Marković: nav. delo, 213–214. 

110

 R. Virga: 

Diritto constituzionale,

 Milano, 1976. 

111

 R. Marković: nav. delo, 215 

5.3.2. Jedinstvo vlasti 

Iz  dosad  rečenog  može  da  se  izvede  i  pojam  jedinstva  vlasti.

112

  Naime,  jedinstvo  vlasti  je 

organizaciono-tehničko načelo pomoću kojeg se uređuju odnosi između nosilaca glavnih oblika državne 
vlasti suprotno načelu podele vlasti, i to na takav način što ili jedan organ (ili jedan hijerarhijski niz istih 
državnih  organa)  vrši sve tri  vlasti, ili  što  organ (ili hijerarhijski niz organa jedne vlasti) dominira nad 
organima drugih dveju vlasti. U prvom slučaju reč je o apsolutnom, a u drugom o relativnom jedinstvu 
vlasti. Shodno tome, postoje dva glavna oblika jedinstva vlasti: jedinstvo vlasti u užem i u širem smislu. 

Jedinstvo  vlasti  u  užem  smislu  postoji  samo  ako  jedan  organ,  odnosno  jedan  niz  hijerarhijski 

uređenih  istovrsnih  organa,  vrši  sve  tri  vlasti.  Rekli  smo  da  je  u  stvarnosti  teško  naći  ovakav  sistem, 
izuzev u najprimitivnijim i najnerazvijenijim državama, na samom početku stvaranja države. U poznatoj 
ljudskoj istoriji dugo je postojalo upravo takvo apsolutno jedinstvo vlasti, u kome je samo jedan čovek ili 
mala  grupa  povlašćenih  raspolagala  svim  državnim  vlastima.  Međutim,  čim  je  država  postala  iole 
razvijenija, samim tim je nužno došlo do usložnjavanja i podele državnih organa, do podele njihove vlasti 
i do uspostavljanja sistema relativnog jedinstva vlasti. Naime, u tom slučaju svaku od glavnih državnih 
funkcija vrši poseban organ, pa u tom smislu postoji podela vlasti, ali sve tri vlasti nisu nezavisne, pa u 
tom  smislu  postoji  jedinstvo  vlasti,  koje  se  uspostavlja  na  taj  način  što  jedan  državni  organ  ima 
nadmoćnost  nad  drugim  dvema  vrstama  državnih  organa.  Zbog  toga  jedinstvo  vlasti  u  širem  smislu 
predstavlja  sistem  u  kome,  doduše,  svaku  vlast  vrši  jedan  organ  (odnosno  niz  organa),  ali  tako  da  su 
organi dve vlasti potčinjeni organima treće vlasti, tj. da organi jedne vlasti vrše preovlađujući uticaj na 
organe druge dve vlasti, tako da ovi moraju svoju vlast da vrše onako kako to hoće organi ove vrhovne 
vlasti.   

S druge strane, i unutar jedinstva vlasti u širem smislu, dalje mogu da se razlikuju još dva glavna 

oblika, već prema vrsti državne vlasti, tj. organa, koja dominira nad drugim dvema. Shodno tome, ako 
dominira izvršna vlast, tj. uprava,  nad drugim dvema vlastima, tada  je reč o  tzv. birokratskom sistemu 
jedinstva  vlasti,  koji  je  bio  karakterističan  kako  za  drevne  zajednice,  tako  i  za  apsolutnu  monarhiju  u 
poznom  srednjem  veku.  Međutim,  takav  sistem  jedinstva  postojao  je  u  totalitarnim  režimima 
militarističkog  i  policijskog  tipa  i  u  ovom  veku.  Sudska  vlast,  zbog  prirode  svoje  funkcije,  nikad  nije 
dominirala nad zakonodavnom i izvršnom vlašću, iako je na početku ovog veka poznati politički pisac i 
kasnije predsednik SAD, Vudro Vilson, govoreći o prevelikoj vlasti Vrhovnog suda SAD, skovao izraz 
„sudokratija“,  kako  bi  izrazio  faktičku  nadmoć  pomenute  vrhovne  sudske  instance  nad  drugim  dvema 
vlastima, nadmoć koja je nesporno postojala u njegovo vreme. Ako pak dominira zakonodavna vlast nad 
drugim, a posebno nad izvršnom vlašću, tada je reč o tzv. demokratskom sistemu jedinstva vlasti, koji se 
često izjednačava sa modernim i savremenim oblicima jedinstva vlasti. 

Demokratski  sistem  jedinstva  vlasti  ne  treba  izjednačavati  sa  takvom  organizacijom  državne 

vlasti  u  kojoj  je  jedan  organ  nosilac  zakonodavne  (normativne)  funkcije  državne  vlasti  u  celini,  koji 
otuda, shodno materiji i prirodi svoje vlasti, ima nadmoć nad drugim državnim organima. Naprotiv, uz to 
je potrebno još i to da takav zakonodavni organ ima moć i mogućnost da utiče na rad drugih organa vlasti 
ili  da  sam  neposredno,  preko  svojih  posebnih  organa,  vrši  poslove  druge  dve  vlasti,  s  tim  što  nosioci 
izvršne  i  sudske  vlasti  nikako  ne  mogu  da  se  mešaju  u  rad  zakonodavnog  organa.

113

  Takav  sistem 

jedinstva vlasti i danas postoji u Švajcarskoj, u kojoj najbolje i funkcioniše, zbog čega je i dobio naziv 
švajcarski konventski (skupštinski) sistem jedinstva vlasti. Jedinstvo vlasti ne treba mešati ni sa izvesnom 
prevlašću  zakonodavne  vlasti  koja  proizlazi  iz  same  prirode  državne  delatnosti.  Naime,  rekli  smo  da  i 
uprava i sudstvo u stvari svojim aktima samo primenjuju, odnosno izvršavaju zakone, jer pri tome moraju 
da se pridržavaju zakonskih propisa koje samo prilagođavaju konkretnom slučaju. U tom smislu, dakle, 
zakonodavstvo  je  „prirodno“  najviša  vlast.  Ipak,  i  pored  toga,  moguć  je  čist  sistem  podele  vlasti,  kad 
upravni i sudski organi nisu postavljeni (birani) od zakonodavnog organa i kad su u svom radu potpuno 
nezavisni od zakonodavstva, tj. kad zakonodavni organ nikako ne može da se meša u to kako uprava i 
sudstvo primenjuju njegove zakone. Dakle, jedinstvo vlasti postoji samo kad se zakonodavni organ meša 
u rad, u specifičnu nadležnost uprave i sudstva, a ne samo zbog toga što izdaje zakone kojih ovi organi 
moraju da se pridržavaju. 

Uticaj organa jedne, vrhovne vlasti u sistemu jedinstva vlasti vrši se korišćenjem organizacionih i 

funkcionalnih  sredstava.  Prvo,  organi  vrhovne  vlasti  mogu  da  postavljaju  i  smenjuju  organe  druge  dve 
vlasti  i  tako  ih  neposredno  prisiljavaju  da  svoju  vlast  vrše  u  onom  pravcu  u  kome  to  on  i  (tj.  organi 
vrhovne  vlasti)  hoće.  To  znači  da  se  organizaciona  sredstva  svode  na  korišćenje  ovlašćenja  za  izbor 

112

 R. Lukić: 

Uvod u pravo,

 194–198. 

113

 Isto, 216–217. 

naroda, može da tu svoju vlast zloupotrebi marginalizujući ili gaseći opoziciju. Iako do toga ne mora da 
dođe, pomenuta opasnost uvek postoji. I upravo je ta opasnost navela Ž. Vedela da ustvrdi kako jedinstvo 
vlasti u obliku skupštinskog sistema neminovno teži ka svom pretvaranju u faktičku diktaturu.

114

 Štaviše, 

naš S. Jovanović i ne govori posebno o jedinstvu vlasti, već samo o njenoj podeli.

115

 
Iako  je  moderan  sistem  jedinstva  vlasti  nastao  u  Francuskoj  –  odakle  su  ga  preuzeli  i  usavršili 

Švajcarci, od Švajcaraca preuzeli izmenili Sovjeti, a od Sovjeta druge države, uključujući svojevremeno i 
našu – on danas nema onu privlačnu snagu kakvu je nekad imao, zbog čega sve veći broj zemalja uvodi 
sistem podele vlasti. 

5.4. Tri konkretna oblika državne vlasti 

Kako je već pokazano, nijedan od dva načelno različita i pojmovno moguća oblika državne vlasti, 

ni jedinstvo ni podela vlasti, ne mogu se u praksi potpuno sprovesti, ne mogu biti ostvareni onako čisto 
kao njihove teorijske konstrukcije. Usled dejstva raznih činilaca, u praksi dolazi do raznih odstupanja od 
ovih čistih modela, do mešanja elemenata jednog s elementima drugog sistema u najrazličitijim oblicima. 
Ovde,  naravno,  nema  potrebe  podrobnije  izlagati  sve  te  moguće  oblike:  to  je  predmet  (uporednog) 
ustavnog prava. Ovde ćemo samo izložiti tri glavna takva oblika koja su najviše zastupljena u praksi. To 
su tzv. 

predsednički sistem,

 koji je najbliži podeli vlasti; 

parlamentarni sistem,

 koji je najbliži ravnoteži 

(jednakih) vlasti i, najzad, konventski (skupštinski) sistem, koji je najbliži jedinstvu vlasti. 

5.4.1. Predsednički sistem 

Prvi  i  najtipičniji  predsednički  sistem  podele  vlasti  stvoren  je  ustavom  Sjedinjenih  Američkih 

Država iz 1878. godine, a kasnije su ga preuzele mnogobrojne druge, uglavnom američke države. Ovaj 
sistem se zasniva na ideji najpunije podele vlasti: svaka vlast treba da vrši isključivo one poslove koji joj 
po prirodi stvari pripadaju i da bude što nezavisnija od druge dve vlasti. Samo tako, smatrali su tvorci 
ovog  ustava,  moći  će  da  se  ostvare  sloboda  i  demokratija.  Predsednički  sistem  naročito  predstavlja 
sredstvo  da  se,  zbog  materijalne  nadmoćnosti  zakonodavne  vlasti,  sudska  i  upravna  vlast  obezbede  od 
suvišnog  zahvatanja  zakonodavne  vlasti  u  njihovu  oblast.  Stoga  su  naročito  sudska  i  upravna  vlast 
učinjene  jakim,  za  razliku  od  drugih  sistema  podele  vlasti,  gde  su  one  mnogo  slabije  u  odnosu  na 
zakonodavnu  vlast.  Osobito  je  jak  položaj  upravne  vlasti,  koju  vrši  predsednik  države  (odnosno 
republike), zbog čega je tom sistemu i dato njegovo ime. 

U  ovom  sistemu,  zakonodavnu  vlast  vrši  parlament.  Pošto  su  SAD  federacija,  to  je  parlament 

sastavljen  iz  dva  doma.  Ali,  i  inače  ideja  dvodomnog  parlamenta  odgovara  sistemu  podele  vlasti. 
Upravnu  vlast  vrši  predsednik,  koga  takođe  bira  narod,  opštim  pravom  glasa,  kao  i  parlament.  Sudsku 
vlast vrše sudovi, koje, takođe, sem izvesnih izuzetaka, bira narod. Prema tome, u načelu, organe sve tri 
vlasti  bira  narod.  To  znači  da  svi  oni  podjednako  imaju  isti  demokratski  karakter,  u  istoj  meri 
predstavljaju  narodnu  volju  i  imaju  isti  autoritet,  čime  se  obezbeđuje  njihova  jednakost  u  političkom 
smislu i sprečava da jedan nad drugim vrše politički uticaj (kao što bi bilo kad bi samo neki od tih organa 
bio biran, a ostali ne). S druge strane, time se omogućava da se nijedan organ ne meša u postavljanje ili 
smenjivanje drugih organa, tako da su jedni organi u tom pogledu potpuno nezavisni od drugih, čime se 
opet onemogućava uticaj koji bi organi koji učestvuju u uspostavljanju drugih organa mogli na osnovu 
toga vršiti na ove poslednje. 

Predsednik postavlja sve ostale niže, upravne organe, koji su isključivo njemu odgovorni. On 

ne odgovara nikom za svoj radi i jedino može odgovarati ako učini krivično delo. Parlament ne može 
tražiti od predsednika da vodi ovakvu ili onakvu politiku u izvršenju zakona; on mu može naređivati 
jedino  preko  zakona.  S  druge  strane,  predsednik  ne  može  uticati  na  donošenje  zakona  od  strane 
parlamenta; parlament donosi zakone kako želi. 

No, iako je ovo tačno u načelu, ipak od toga ima izuzetaka, po prirodi same stvari, jer, nekakvog 

dodira i mešanja između tri odvojene vlasti ipak mora biti. To mešanje je, rekli smo, uslovljeno i time što 
se želelo da se upravna i sudska vlast ojačaju u odnosu na zakonodavnu. Otuda, predsednik ima pravo 
suspenzivnog  veta  na  zakone  koje  izglasava  parlament.  Ako  parlament  isti  zakon  izglasa  ponovo, 
dvotrećinskom  većinom,  zakon  postaje  punovažan  bez  obzira  na  volju  predsednika.  Time  je  data 
značajna mogućnost predsedniku da utiče na zakonodavni rad parlamenta. S druge strane, on na taj rad 
utiče i time što stavlja izvesne predloge parlamentu u pogledu zakona koje treba doneti. Predsedniku je 

114

 G. Vedel: Manuel elementaire de droit constitutionnel, Paris, 1949. 

115

 S. Jovanović, nav. delo, 400. 

zabranjeno da učestvuje u radu parlamenta, shodno načelu podele vlasti. Ali, ipak, on može parlamentu 
da  upućuje  poslanice,  koje,  u  stvari,  sadrže  njegove  predloge.  Na  taj  način,  zakonodavnu  inicijativu 
najvećim delom vrši predsednik. 

Isto  tako,  parlament  u  izvesnoj  meri  utiče  na  upravnu  vlast  predsednika,  uglavnom  putem 

odobravanja naimenovanja izvesnih visokih upravnih organa, koje inače vrši predsednik, kao i posrednim 
putem,  pregovorima  koje  vodi  s  predsednikom,  odnosno  ministrima,  povodom  pojedinih  konkretnih 
političkih pitanja. 

Dajući  upravnoj  vlasti  pravo  mešanja  u  poslove  zakonodavstva,  a  naročito  prava  veta, 

predsednički  sistem  u  stvari  obezbeđuje  nezavisnost  upravne  vlasti  od  suvišnog  mešanja  zakonodavne 
vlasti u njene poslove, kao što omogućuje i nužnu koordinaciju delatnosti ove dve najvažnije vlasti. 

Odnos  između  zakonodavne  i  sudske  vlasti  takođe  je  uređen  na  načelu  nezavisnosti  dve  vlasti. 

Sudsku  vlast  vrše  sudovi,  koji  rade  po  principu  nezavisnosti,  tj.  oni  primenjuju  zakone  onako  kako  to 
smatraju pravilnim, parlament može sudovima naređivati samo preko zakona; on ne može menjati sudske 
presude, koje imaju snagu zakona. Ali, ako se zakonodavna vlast ne meša u poslove sudske vlasti, sudska 
se meša u poslove zakonodavstva. Naime, kao što smo rekli, u SAD postoji ustav, koji utvrđuje državnu 
organizaciju i koji je viši zakon od običnih zakona. Parlament običnim zakonima ne može menjati ustav. 
Sudu je dato pravo da vrši kontrolu nad parlamentom, odnosno zakonodavstvom,  u pogledu poštovanja 
ustava. Vrhovni sud ima pravo da spreči primenu svih zakona za koje smatra da su suprotni ustavu, tj. 
neustavni. Vrhovnom sudu je na taj način data velika vlast, koja znatno ograničava zakonodavnu vlast i 
istovremeno obezbeđuje nezavisnost i sudstva i upravne vlasti od zahvatanja zakonodavne vlasti. Ali, ako 
je  time  obezbeđena  nezavisnost  ove  dve  vlasti  od  zakonodavne,  nije  obezbeđena  nezavisnost 
zakonodavne vlasti od sudske. Dešava se da sud proglašava neustavnim i one zakone koji to nisu u stvari, 
i  time  prekoračuje  svoju  vlast.  Zbog  toga  mnogi  govore  o  „vlasti  suda“  u  SAD,  tj.  smatraju  da  je 
suverenost  prešla  s  parlamenta  na  sud.  To,  razume  se,  nije  tačno,  jer  sud  nikad  ne  može  sam  doneti 
nikakav zakon; uticaj suda je negativan – on može sprečiti primenu nekog zakona. Ipak, nesumnjivo je da 
sud ima široku vlast sprečavanja – veću, na primer, od predsednikovog prava veta. 

Sve u svemu, sistem stroge podele vlasti, kakav je predsednički, pokazao se nesprovodljivim bez 

izvesnih ublažavanja u praksi. Ipak, ta ublažavanja ne diraju u bitne osobine ovog sistema koji u SAD 
funkcioniše skoro dvesta godina, uglavnom dobro. No, u drugim državama on ne funkcioniše tako dobro. 
To, razume se, ne znači da je on dobar ili rđav; možda bi u Americi i drugi sistemi dobro funkcionisali, a 
u drugim zemljama rđavo. S gledišta organizacije države, taj sistem nesumnjivo suviše kruto deli vlast. 
Drugi sistemi se upravo u tome i razlikuju od njega. 

5.4.2. Parlamentarni sistem 

 
Parlamentarni  sistem  se razvio u  Engleskoj, u  specifičnoj borbi između buržoazije i plemstva, s 

jedne  strane,  i  monarha,  s  druge,  a  kasnije  se  preneo  i  u  mnogobrojne  druge  zemlje,  tako  da  je  postao 
najrašireniji sistem vlasti u buržoaskim državama. 

Bitna  crta  parlamentarnog  sistema  nije  postojanje  parlamenta,  kako  bi  se  reklo  po  imenu,  jer 

parlament  postoji  u  svim  demokratskim  državama,  dakle,  i  u  predsedničkom  i  skupštinskom  sistemu. 
Njegova bitna crta je, naprotiv, znatan uticaj parlamenta, tj. zakonodavne vlasti, ne obe druge vlasti, a pre 
svega na upravnu vlast, uticaj koji nije samo materijalan, kao u predsedničkom sistemu, nego i formalan. 

 
Stoga je druga bitna osobina parlamentarnog sistema ustanova tzv. vlade, ili saveta ministara, kao 

posebnog  upravnog  organa,  koji  je  različit  od  šefa  uprave.  Šef  uprave  je  u  monarhiji  monarh,  odnosno 
predsednik republike u republici. Međutim, u predsedničkom sistemu ne postoji vlada kao poseban upravni 
organ. Tamo, kao što smo videli, celokupnu upravnu vlast vrši samo predsednik. On postavlja sve ostale 
upravne  organe,  koji  jedino  njemu  i  odgovaraju.  Za  pojedine  organe  uprave,  na  primer,  spoljne  poslove, 
vojsku, itd., on postavlja državne sekretare, ali ovi su potpuno njemu odgovorni i potčinjeni isto kao i svi 
drugi upravni organi. U parlamentarnom sistemu nije tako. Monarh je šef uprave, ali on ne vrši efektivnu 
upravu – zato se kaže da „kralj vlada, ali ne upravlja“; a to isto važi i za predsednika republike. Efektivnu 
upravu nad pojedinim granama uprave, kao šefovi tih upravnih grana, vrše ministri, koji daju naredbe svim 
nižim upravnim organima, i sami donose (ili predlažu šefu države da donese) najvažnije upravne akte iz 
svoje  grane.  Šef  države  može  odbiti  predlog  ministra,  ali  i  ministar  može  odbiti  svoj  prema  potpis  na 
njegovom aktu, tako da se njihova vlast uravnotežava. Pošto su ministri odgovorni parlamentu, koji ih može 
smeniti ako ne vrše njegovu volju (izglasati im nepoverenje), to preko ministra parlament u stvari efikasno 
utiče na upravnu vlast, ograničavajući znatno uticaj šefa države na nju. Efektivna vlast prelazi na ministre, a 
opšta linija politike na parlament, koji smenjuje ministre. Međutim, svi ministri sačinjavaju poseban upravni 
organ,  vladu,  koja  određuje  opštu  političku  liniju  rada  svih  ministara.  Vlada  je  kao  kolektivan  organ 
odgovorna takođe parlamentu, kao i svaki njen član pojedinačno. 

III 

PRAVO 

1. OPŠTI PRISTUP 

 
 
Značajno je napomenuti da je u razvoju misli i poimanju prava, kroz istoriju, zabeležen veliki broj 

teorijskih koncepcija i pravnih škola, jedan od mogućih modela grupisanja tih škola mogao bi, globalno 
da izlgeda ovako: 

I Pravo i pravne škole 
 
„Klasične“ pravno-teorijske koncepcije i orijentacije III „Moderne“ pravno-teorijske koncepcije i 

orijentacije 

 
U prvu grupu – prava i pravnih škola spadaju: 
 

–

Bolonjska škola i glosatori, postglosatori i škola elegantne i humanističke 
jurisprudencije 

–

Nemački romantizam i istorijsko-pravna škola 

–

Pokret – škola slobodnog prava 

–

Pojmovna jurisprudencija i pandektistika 

–

Ciljna, interesna i jurisprudencija vrednovanja 

 
U drugu grupu – klasično pravno-teorijskih koncepcija i orijentacija spadaju: 
 
– Prirodno pravne teorije, 
– Pravni pozitivizam i neopozitivizam, 
– Logički pozitivizam i „čista teorija prava“, 
– Zakonski pozitivizam, „legalističko-etatistička“ koncepcija prava, 
– Sociološke teorije prava 
 
Što se triče treće grupe – modernih pravno-teorijskih koncepcija i orijentacija one obuhvataju: 
 
– Apriorističko-fenomenološke koncepcije prava, 
– Kulturalističke koncepcije prava, 
– Američki i skandinavski pravni realizam, 
– Škola ekonomske analize prava, 
– Kritika pravnih studija (Critical legal studies), 
– Kritika prava (Critique du droit), 
– Kibernetički model prava, 
– Integralistička koncepcija prava. 
 

 
2. Pojam prava 

 
 
Mali  je  broj  pitanja  o  ljudskom  društvu  koja  su  ozbiljni  mislioci  postavljali  i  na  njih  davali 

odgovore sa takvom upornošću, na tako različite, čudne, pa čak i paradoksalne načine kao što je pitanje 
što je to pravo. 

Međutim  uprkos  svemu  tome  od  VII  veka  pre  nove  ere,  od  jonskih  filozofa  koji  govore  o 

prvom, pa do današnjeg dana još nije ustanovljena opšteprihvaćena definicija šta je to pravo u formi 
određene naučne i opšteprihvaćene konvencije. Međutim, nije to samo, karakteristično za pravo, toga 
ima i u drugim naučnim oblastima. Tako npr. ni svi božji mudraci i bogoslovi ne znaju šta je bog, pa 
im to ne smeta da propovedaju veronauku. 

Pitanje šta je pravo, nudi zaista obimna literatura i pri tome definišući pravo na različite načine 

kao  npr.:  „Pravo  je  način  na  koji  zvanične  vlasti  rešavaju  sporove“;  „Pravo  je  predviđanje  kakvu  će 
odluku  doneti  sudovi“;  „Zakoni  parlamenta  su  izvori  prava“;  „Pravo  je  sistem  pravnih  normi 
sankcionisano od strane države“. 

Posle  ovih  konstatacija  o  nedefinisanosti  prava  u  opšteprihvaćenom  obliku,  logično  se  nameće 

pitanje zašto je to tako teško dati definiciju prava. 

Odgovor na to pitanje treba tražiti u sledećim činjenicama: 

a)  pravo je kao pojava i fenomen vrlo složena kategorija i podložna istorijskim promenama; 
b)  u samom poimanju prava polazi se od različitih ontoloških i metodoloških predpostavki; 
c)  nisu retki i ideološko-politički pristupi u poimanju prava; 
d)    jezički  nesporazumi  i  jezička  neujednačnost,  u  dobroj  meri  doprinosi  raznolikom  i 

neujednačnom definisanju prava. 

 
Zato,  nakon  navedenih  dilema  i  kontraverzi  u  poimanju  prava,  mnogo  je  sigurniji  put  i  način 

induktivnog poimanja prava tj. određivanjem suštinskih i konstitutivnih elemenata bez kojih nema prava 
tj. onih elemenata koji čine bit prava. 

S tim u vezi tri su osnovna i nezaobilazna elementa suštine prava: 
a)  sistem pravnih normi – pravnih pravila, uz značajnu ulogu države;  
b)  društveni odnosi koji se regulišu putem pravnih normi; 
c)  sistem društvenih vrednosti kao što su pravda, pravičnost, moral, sloboda, mir, tolerancija i dr. 

koje čine osnov ili izvor iz kojih proističu pravne norme koje regulišu pravne odnose. 

 
Istorijskom  analizom,  može  se  uočiti  da  su  u  određenim  vremenskim  periodima  dominirali 

pojedini elementi u poimanju prava. Za razliku od preostala dva  elementa stoga su nastajale i određene 
dominantne teorije u pravu. 

2.1. Normativistička teorija 

Ako se kod definisanja i određenja prava akcenat stavlja na to da je pravo skup ili sistem pravnih 

normi ističe se njegova normativistička dimenzija i priroda. Pravna norma je pravilo ponašanja ljudi, koju 
garantuje  država  i  njeni  organi,  jer  je  predviđena  sankcija  za  njeno  nesprovođenje.  Najpotpuniji  izraz 
normativne  teorije  dat  je  kroz  Kelzenovu  „Čistu  teoriju  prava“,  a  tu  se  ističe  da  je  pravo  hijerarhizovan 
dinamički, promenljiv sistem normi kojima se propisuje kakvo treba da bude ponašanje ljudi, a za suprotno 
ponašanje  od  onog  koje  je  utvrđeno  pravnim  normama  (prekršaj)  predviđa  se  kazna,  odgovornost  ili 
sankcija i to od nadležnih državnih organa. 

 
Pravna  pravila-norme  propisuje  vlast  –  država  sa  svojim  mehanizmima,  prinude,  s  tim  da  se  u 

poslednje vreme pojavljuje sve veći broj nedržavnih stvaralaca prava. 

2.2. Sociološki pravac 

Ovaj  pravac  u  poimanju  prava  naglašava  bit  društvenih  odnosa,  pošto  oni  uslovljavaju  da  se 

donose  i  stvaraju  pravne  norme,  jer  po  tom  svatanju  bez  društvenih  odnosa  nema  ni  pravnih  normi. 
Značajni i poznati teoretičari sociologije prava koji naglašavaju važnost društvenog odnosa u poimanju 
prava  su  Dirkem,  Guvruč  i  Digi.  Suština  i  zajednički  imenitelj  ovih  teoretičara  je  da  su  za  uspešno, 
stabilno i poželjno formulisanje društvenih odnosa potrebne odgovarajuće pravne norme koje uređuju te 
odnose.  

Po  Digiju  pravna  norma  je  tehničko  sredstvo,  a  suština  te  norme  je  u  socijalnom  i  društvenom 

poretku. Po Guvruču pravo i pravna norma je društvena činjenica koja služi da bi se u društvu ostvarivala 
pravda  i  tako  sačuvala  društvena  stabilnost.  Po  Dirkemu  pravo  i  sistem  pravnih  normi  stvara  poželjne 
društvene  odnose.  On  pravo  vezuje  za  društvenu  solidarnost  s  jedne  strane  i  organizovanu  sankciju  u 
slučaju nesprovođenja normi, s druge strane. 

Naš  poznati  teoretičar  prava  Đorđe  Tasić,  koji  pripada  sociološkoj  teoriji  prava,  smatra  da  je 

pravo,  po  svom  osnovnom  poreklu  društvenog  karaktera.  Pravom  se,  u  stvari,  izražava  socijalna  ideja 
koja objedinjava kolektivnu opštu svest. 

U  stvari,  sociološke  teorije  ističu  i  zajedničko  im  je  svatanje  o  jedinstvu  društvenih  odnosa  i 

pravnih  normi,  a  to  shvatanje  proističe  iz  uslovljenosti  pravne  norme  društvenim  odnosima  i  uticajem 
pravnih normi na društvene odnose. 

2.3. Prirodno-

pravne doktrine (značaj društvenih vrednosti) 

Kada  društvena  norma  propisuje  ono  što  treba  da  bude,  kao  „mera  akcije“,  kako  je  to  govorio 

Hobs,  ona  treba  da  je  „saglasna“  sa  stvarnošću,  da  propisuje  samo  ono  što  je  moguće  sa  stanovišta 
društva i čoveka, odnosno norma, da bi bila primenjena ne sme da bude ni nemoćna ni besmislena. 

Ukoliko se radi o relativno stabilnom i uređenom skupu 

društvenih normi

 (pravila) i 

ponašanja, 

tada to čini

 normativan poredak. 

Taj normativan poredak, kao jedinstvo društvenih pravila i ponašanja, 

razlikuje se od idealnog i spontanog poretka. Kako društvene norme postoje u svesti ljudi (bilo da su one 
izražene pisano ili usmeno), kažemo da ljudi imaju 

normativnu svest

 koja usmerava ponašanje. 

S obzirom na to da su društvene norme sredstva koja služe čoveku, one imaju zadatak da utiču na 

ponašanje ljudi, usmeravaju ili uređuju društvene odnose. Društvene norme

su snabdevene svrsishodnom 

instrumetnalnošću i sastoje se iz dva bitna elementa,

116

dispozicije

117

i

 sankcije

.

118

Dispozicija je centralno 

i najvažnije mesto pravne norme. Ona

predstavlja zahtev po kojem se adresati moraju ponašati. Ona čini 

samo biće (

Wesen

) pravne norme. Sankcija predstavlja sredstvo društvene (inormativne) kontrole kojima 

se utiče na ljude da primenjuju i poštuju norme. Putem sankcija adresatima je stavljena u izgled kazna 
zbog nepoštovanja zahteva dispozicije. Sankcije mogu biti 

negativne

 – kazne, tj. sankcije u užem smislu 

reči, koje odvraćaju od aktivnosti koje se smatraju nepoželjnim, i 

pozitivne

 – nagrade, kojima se podstiče 

određeno poželjno ponašanje.

Društvene  norme  razlikuju  se  od 

prirodnih  zakona,

  a  distinkcija  počiva  na  empirijskoj  razlici 

onoga što jeste, sveta realnosti (Sein, etre ili IS), i onoga što treba da bude (Sollen, devoir etre ili Ought), 
dakle, poretka egzistencije i deontološkog poretka. Društvena norma je različita od prirodnih zakona jer 
prirodne  zakone  „otkriva“  ljudski  duh  i 

utvrđuje

  ono  što  se  dešava  po  opštim  prirodnim  zakonima, 

zakonima kauzaliteta, dok društvena norma 

propisuje

 ono što treba da bude. One nastaju spontano, ili ih 

stvara neorganizovano društvo, ili društvene organizacije, među kojima i država. 

3.1.2. Vrste društvenih normi i tehnička pravila 

S  obzirom  na  to  da  postoje  različite  norme  u  društvu,  treba  razlikovati 

pravila  u  društvu

  od 

društvenih pravila.

119

 Prvi pojam, pored društvenih pravila, koja uređuju društvene odnose među ljudima, 

uključuje  i 

tehnička  pravila.

  Tehnička  pravila  su,  takođe,  društvena  jer  nastaju  u  društvu,  ali  ona 

prevashodno  ne  uređuju  odnose  među  ljudima,  nego  odnose  ljudi  prema  prirodi.  Ipak,  i  kod  tehničkih 
pravila određuju se odnosi s ljudima i stvarima da bi se postigla određena posledica, odnosno da bi se 
izbeglo  nepovoljno  dejstvo  kauzalnih  i  funkcionalnih  zakonitosti  koje  su  utvrđene  nekim  naučnim 
(indikativnim, deskriptivnim i jezičkim) iskazima.

120

 Da bi mogli menjati prirodu, ljudi moraju poznavati 

i uvažavati prirodne zakone, odnosno njima prilagođavati svoje delovanje. Tehnička pravila su uspešna 
ako se zasnivaju na pouzdanim i proverenim naučnim saznanjima. Ona ne zavise od dogovora ljudi, već 
od određenih „tehničkih standarda“; menjaju se kako se znanja o prirodi menjaju i prilagođena su vrsti 
delatnosti, tj. predmetu delovanja, više nego subjektu delovanja. Za razliku od društvenih normi, 

tehničke 

norme

 su 

uputstva

 i mogu se prekršiti. One ne sadrže sankciju, jer posledice nepoštovanja dolaze samo po 

sebi, neumitnošću činjenica koje se ne mogu izbeći. S obzirom na to da se kod tehničke norme ne radi 
samo o odnosu prema prirodi, već i o odnosu među ljudima, nastaju izvesni 

tehnički standardi

 koji su, u 

stvari, skup povezanih tehničkih i društvenih pravila. 

U različitim naučnim disciplinama, oko tipova normi vode se oštri i nepomirljivi sporovi. Postoje 

brojne  klasifikacije

121

  duštvenih  normi,  tj.  podele  prema  različitim  parametrima.  Na  primer:  a)  podela 

koja polazi od Kantonovih naziva, na regulativne i konstruktivne norme; 

 
L. Parsonsovo

122

 razlikovanje kognitivnih, ekspresivnih i moralnih standarda; c) Dž. Rajt ukazuje 

na  šest  tipova  normi:  pravila  igre,  propise  (uključujući  i  pravna  pravila),  tehničke  norme,  običaje, 
moralna  načela  i  pravne  ideale;  d)  A.  Ros  suprotstavlja  lične  norme  (zapovesti)  i  bezlične  (moralne  i 
pravne  norme);  e)  N.  Bobio  navodi  opšte  ili  apstraktne  norme,  i  posebne  ili  konkretne  norme;  f)  G. 
Gavaci  razlikuje  primarne  ili  substancijalne  norme  i  sekundarne  ili  proceduralne,  s  time  da  ove  druge 

116

 Uporedi A. Gams: 

Društvena norma,

 Beograd, 1990. 

117

 Dispozicija potiče od latinske reči 

dispositio,

 koja znači 

rasporediti, urediti, odrediti ponašanje.

 Tako je ona i semantički vezana za pojam 

trebanja.

 Sadržaj njene zapovesti kazuje kako adresat treba da se ponaša. 

118

 U teoriji još nije dato zadovoljavajuće objašnjenje prvobitnog značenja i porekla reči 

sankcija.

 Nesporno 

119

M.  Mitrović:  „Pojam  strukture  društva  i  strukture  društvenog  delovanja“, 

Zbornik  radova  Filozofskog

fakulteta  u  Novom  Sadu, 

Institut za filozofiju i sociologiju, 

br. 2, 1989, 92. 

120

 N. Visković: 

Pojam prava,

 174. 

121

Klasifikacija

  potiče  od  latinske  reči 

classis

  (klasa,  grupa,  razred)  i  znači  raspoređivanje  pojedinačnih  predmeta  ili  pojava  po  razredima, 

klasama kojima pripadaju po svojim osobinama. 

122

Parsons Li Houard (Parsons Lee Howard, 1918-) američki filozof, univerzitetski profesor u Bridiportu. Bavio se pitanjima iz 

filozofije, religije, antropologije i etike. Posebnu pažnju posvetio je razvoju filozofije u Poljskoj i Jugoslaviji. 

sankcionišu one prve. Norme se mogu podeliti i prema drugim kriterijumima. Prema vrstama odnosa koji 
se regulišu dele se na: norme o životu, zdravlju, imovini, stanovanju, porodici, igrama, jeziku itd. Zatim, 
prema  učešću  u  donošenju  subjekata  na  koje  se  odnose,  i  na  koje  se  primenjuju  mogu  se  razlikovati: 
autonomne ili vlastite i heteronomne ili nametnute norme. Prema normativnom poretku kome pripadaju 
moguća je podela na: običajne,

123

 moralne

124

, pravne itd. 

123

  Običaj  je  društvena  norma  koja  nastaje  dugotrajnim  ponavljanjem  istog  ponašanja  kada  se  ustali  svest  o  obaveznosti  takvog  ponašanja  (na 

primer, običaji vezani za važnije događaje u životu pojedinca: rađanje, venčanje, smrt itd.). 

124

 Moral je društvena norma i oblik svesti koji naređuje šta je dobro, a šta zlo. Vezan je za specifičnu sankciju 

slobodnom društvu. Naime, postoje dva osnovna stvaraoca pravnih normi, koji čine u svojoj različitosti i 
celini pozitivno pravo, s jedne strane 

društvo,

 a s druge 

država

.

129

 Tako pozitivno pravo u jednom svom 

delu nastaje spontano i nezavisno od države, dok u drugom država stvara pravnu normu, kao nezavisan, 
poseban i suveren organ. Saglasno tome, razlikuju se 

sociološke 

i

 etatističke 

norme. 

Sociološke norme rezultat su prirodne kauzalnosti i društvenih zakonitosti, te nastaju, menjaju se i 

gase u slobodnom društvu. „Svoju podlogu nalaze u društvenoj oceni vrednosti pojedinih stvari, ljudskih 
odnosa  i  ciljeva  i  na  njima  zasnivaju  svoje  stavove  i  pravila  ponašanja.  Sociološke  norme  sačinjavaju 
slobodne  društvene  činjenice,  društvena  fakta  i  faktična  ponašanja  koja  postoje,  recimo,  u  društvu  u 
datom vremenu, odnosno, u trenutku njihovog recipiranja od strane zakonodavca.“ One su istovremeno i 
izraz materijalne pravde koja postoji u društvu. 

Etatističke  norme  rezultat  su  ideoloških  stavova  koje  država  unosi  u  pozitivno-pravni  poredak 

putem svog suverenog imperijuma i one nisu samo proizvod objektivnih i slobodnih društvenih faktora, 
nego  su,  u  suštini,  plod  ideoloških  opredeljenja  države,  i  najčešće  se  izražavaju  putem  prinudnih 
odredbi.

130

 Kao rezultat odnosa države i drugih subjekta u stvaranju pravnih normi razvile su se različite 

teorijske  koncepcije: 

statualizam,  antistatualizam 

i

  istorijski  pristup, 

kao  i

  monističko 

i

  pluralističko 

shvatanje

prava. 

 
U teoriji prava, pravni karakter normi vezuje se i za 

pripadanje određenom pravnom

sistemu 

ili pravnom poretku. 

Pravne norme su one koje su propisane i/ili sankcionisane i saglasne drugim pravnim normama. 

Pravna norma se ne može shvatiti izolovano, bez uvažavanja drugih pravnih normi, pravo je svet normi, 
skup normi ili pravila ponašanja.

131

 Jedno od najčešćih merila izvedeno je iz činjenice 

primene sankcija

ili 

prekršaja

132

  kome  sledi  sankcija.  Pravna  norma  je,  dakle, 

obavezno  pravilo,  zapovest  o  ponašanju  u 

društvu,

garantovana  državnim  autoritetom. 

Tako  se  vrsna  razlika  između  društvene  i  pravne  norme 

nalazi u činjenici da njihovo izvršenje obezbeđuje država monopolom sile. Naravno, ovaj kriterijum ne 
isključuje  to  da  se  poštovanje  norme  kao  zapovesti  vrši  iz  ubeđenja  u  njihovu  ispravnost,  kao  i  da  se 
istovremeno primenjuju i druge društvene sankcije, na primer moralne. To, takođe, ne znači neizostavnu, 
pretežnu, primernu, isključivu upotrebu prinude u svakom konkretnom slučaju za koji je predviđena, već 
primenu sankcije samo u krajnjoj liniji. 

Pravna norma kao zapovest ovlašćenog subjekta izražena je kroz jezičko-logičku tvorevinu kod 

koje  se  ističe  kopula

133

treba

.  U  suštini,  pravno  pravilo  predstavlja  sadržaj  misli  i  volje  (pisane  ili 

usmene),  za  koji  se  vezuje  izvesni  instrumentalni  zahtev  (činjenje,  nečinjenje,  trpljenje)  koji  stavlja  u 
izgled neku posledicu u slučaju udovoljenja ili neudovoljenja zahtevu 

treba.

 Taj zapovedni način norme 

naziva  se 

preskriptivnom  upotrebom  jezika  ili

preskriptivni  govor.

134

U  savremenoj  pravnoj  teoriji 

naročito je Bobio razmatrao preskritivne iskaze koji nisu zapovesti ili norme, već se radi o vrednosnim 
iskazima, savetima, molbama, preporukama, upozorenjima, prekorima. On ukazuje na pet razlika između 
normi,  zapovesti  i  saveta:  subjekat  –  izvor,  razlog  poslušnosti,  subjekat  –  adresat,  cilj  i  posledica 
nepridržavanja.

135

Pravna norma kao zapovest upućena je 

razumu

 i 

slobodnoj volji

 čoveka,

136

 što znači da je ona 

upućena u nameri da iznudi poslušnost, a da je subjekat, adresat, u položaju da bira da li će se ponašati 
u  skladu  sa  normom  ili  će  je  prekršiti.  Da  bi  pravna  norma  bila  delotvorna,  zapovest  mora  biti 
obezbeđena sredstvom podesnim da 

prinudi

 na poslušnost, a to je 

sankcija

. „Otuda se pravna norma još 

određuje kao sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom, iznudljiva zapovest.“

137

 Sama pretnja može 

biti  dovoljna  da  bi  se  subjekat  ponašao  u  skladu  sa  normom,  ali  ako  izostane  ponašanje  po  pravnoj 
normi, država će to ostvariti svojom nadmoćnom silom. 

Sila

 je pravno korisna i potrebna kao 

tehnička 

pomoć, sredstvo 

u ostvarenju zahteva iz norme, ali ona nikako ne čini temelj prava.

138

 Međutim, 

pravo

je  istovremeno  i  organizovana  sila  ili  jedno 

ustrojstvo  sile,

  na  šta  nas  upozorava  jedan  od  glavnih 

predstavnika  skandinavskog  realizma  K.  Olivekrona,  a  A.  Ros,  koji  pripada  istom  duhovnom  krugu, 

129

 B. Marković: „O dualitetu pozitivnog prava“, Osnovni problemi filozofije prava, knj. 15, CANU, Podgorica, 1994, 15. i 26. 

130

 Isto. 

131

 N. Bobio: Teoria generale del diritto, 3. 

132

 Isto, 122. Polazeći od ovog kriterjimua – prekršaja, Bobio razmatra sankcije: moralnu, društenu i pravnu.  

133

 Kopula znači spona i dolazi iz latinskog jezika. Gramatički, to je glagol čija je uloga povezivanje drugih rečeničnih elementa. 

134

  Preskriptivna  upotreba  jezika  ili  preskriptivni  govor  je  iskaz  koji  je  izražen  ili  se  može  izraziti  kopulom  „treba“  ili  sličnim  kopulama,  koji 

utiče neposredno na ponašanje kao slobodu (N. Visković: Isto, 169). 

135

 N. Bobbio: Isto, 69–73. 

136

  Čovek  je  slobodno  biće,  biće  koje  se  samousmerava,  koje  je  snabdeveno  sposobnošću  samoodređenja  ponašanja,  u  izvesnom  smislu 

unutrašnjom sposobnošću „pilotaže“ (upravljanja) (P. Amselek: Science etdeterminisme, ethique et liberte, Paris, 1988). 

137

 R. Vasić, K. Čavoški: Uvod u pravo II, Beograd, 1996, 67–72. 

138

 Isto. 

razvija poimanje 

prava kao skupa normi koje

regulišu silu. 

„Ono što javnom vršenju sile daje posebno 

značenje i izraz jeste da pravo

vršenja fizičke sile u svojoj suštini jeste monopol javnih vlasti. Onamo 

gde  postoji  aparat  za  monopolisanje  sile,  mi  govorimo  o  državi,  dok  je  ’nacionalni  pravni  sistem’ 
integrisani  zbir  pravila  koje  određuju  uslove  pod  kojima  će  se  vršiti  fizička  sila  protiv  pojedinca; 
nacionalni pravni sistem postavlja aparat javne vlasti (sudovi i izvršni organi) čija je funkcija da naredi 
i  izvrši  silu  u  osobenim  slučajevima,  ili  kraće:  nacionalni  pravni  sistem  jesu  pravila  za  utvrđivanje  i 
funkcionisanje državnog aparata“.

139

U određenju pravne norme kao 

zapovesti o ponašanju

 pravnih subjekata i 

prinudnoj

naredbi 

koju 

u krajnjoj liniji sankcioniše država, odnosno „pravu kao skup normi koje reguliše silu“, mora se imati u 
vidu da pravne  norme nisu  proizvoljne,  ni arbitrarne,  već da zavise od  mnoštva  materijalnih i moralnih 
faktora, socioloških i ideoloških, istorijskih itd. Pravne norme su važan instrument koji „proizvode“ nova 
stanja  čoveka  i  društva,  ali  samo  ona  stanja  koja  su  u  odgovarajućim  društvenim  okolnostima  nužna  i 
moguća.  Naravno,  pravo  nije  jedini  instrument,  te  u  okviru  društvenih  pravila  uopšte,  značajnu  ulogu 
igraju i moralne norme. 

 
U  pogledu  odnosa  prava  i  morala,  tj.  odnosa  moralnog  i  pravnog  poretka

140

  kroz  dugu  istoriju 

iskristalisala  su  se  tri  osnovna  shvatanja.  Prvo, 

pravo  i  moral  čine  jedinstvo.

  Tokom  čitave  prirodno-

pravne tradicije zastupana je ova teza ili, drugim rečima, razlikovanje i granice između prava i morala 
ostalo je neodređeno i neizvesno. Na nivou prakse, u primitivnim, arhaičnim društvima društvene norme 
(običajne,  moralne,  religijske  i  pravne),  činile  su  jedinstven  sistem  regulacije  ljudskog  ponašanja.  Isto 
tako,  u  pravnim  sistemima  koji  danas  pripadaju  tipu  islamskog  ili  hindu  prava,  moral  i  pravo  nisu 
izdiferencirani  i  razvoj  prava  je  pod  snažnim  uticajem  religije  (na  primer,  Kurana  ili  bramanske 
religije).

141

 Jedinstvo normativne sfere bilo je naglašeno i u pravnoj praksi SR Nemačke, nakon Drugog 

svetskog  rata.  „Savezni  sud  je  smatrao  da  postoji  slaganje  prava  sa  moralnom  zapovešću.  Pošto  je  za 
vreme  rata  i  Hitlerove  diktature  izricano  nemoralno  pravo  osećala  se  neophodna  potreba  da  se  pravni 
poredak  snažnije  veže  za  moralni  poredak,  kako  bi  se  otrgnuo  od  samovoljnog  raspolaganja  od  strane 
državnog organa.“

142

Međutim, teza o identitetu, tj. jedinstvu prava i morala nije mogla dugo da se održi. Često uopšte 

ne postoje moralne norme ili, ako postoje, one su nejasne i sporne, ili su u okviru važenja jedinstvenog 
poretka  različite,  nejedinstvene,  čak  međusobno  protivrečne  (s  obzirom  na  grupu  ili  region)  ili, 
protivrečne  pravnim  normama.  Stav  o  identitetu  prava  i  morala  bio  je,  takođe,  dogma  i  autoritarnih 
sistema, ne samo nacionalsocijalizma, već i nekih današnjih diktatura.

143

 
Suprotna pozicija polazi od 

potpunog odvajanja,

 izolovanja prava od morala. Pravo i moral se ne 

dodiruju.  Ovo  shvatanje  zastupaju  Grocijus,  Tomazijus,  Kant,  Fihte,  a  u  XX  veku  takvo  shvatanje  je 
bezmalo postalo vladajuće. Među zastupnicima glavnu reč imao je H. Kelzen, kasnije H. L. A. Hart i J. 
Rac, odnosno pripadnici škole analitičke jurisprudencije. Kelzen radikalizuje i formalizuje ovu postavku. 
Sadržaj  pravnog  sistema  potpuno  je  nezavistan  u  odnosu  na  moral.  Delom  bi  se  mogao  prihvatiti  ovaj 
stav u odvajanju prava i morala pošto bi, u suprotnom, moral izgubio svoju kritičku funkciju u odnosu na 
pravo.

144

Treće gledište nalazi se negde između dve krajnosti jedinstva prava i morala, i njihovog potpunog 

odvajanja.  Između  njih  postoji  odnos 

relativne  suprotnosti,

  korelacije,  koja  jednu  strukturu  odnosa  ne 

isključuje nego uključuje“.

145

 Ovo gledište podrazumeva da je moral kritičko merilo za pravo. „Ovu tezu 

međutim nije lako odbraniti“; zaključuje A. Kaufman, ali izvorno, pravo i moral nisu identični niti potuno 
različiti,  nego  se  „jedno  prema  drugome  ne  nalaze  u  jednoj  strukturi  odnosa  poput  koncentričnih 

139

 A. Ros: Pravda i pravo, Podgorica, 1996, 57. 

140

 A. Kaufman: 

Pravo i razumevanje prava,

 175; M. Virally: 

La pense juridique,

 Paris, 1960, 76–87; P. 

Amselek: 

Methode phenomenologique et 

theorie  du  droit,

  Paris,  1964;  H.  Batiffol: 

Problemes  de  base 

de  philospihie  du  droit, 

Paris,  1979;  W.  K.  Brentano:

  Grundlegung  auf  Aufbau  der 

Ethik, 

Bern,  1952;  J.  L.  Garides: 

Essai  sur  les  fondements  a  prirori  de  la  rationalite  morale  et  juridique,

  Paris,  1972;  G.  Kalinowski: 

Le 

probleme de la verite ent moral et en droit,

 Lyon, 1967; H. Perelman: 

Pravo, moral i 

filozofija, 

Beograd, 1983; G. Ripert:

 Les forces creatrices du 

droit, 

Paris, 1955; L. L. Stevenson:

 Facts and 

values, N. Haven, London, 1963; M. Villey: „Moral et droit“, Seize essais de philosphie du droit, Paris, 1969; M. J. Detmold: The Unity of Law 
and Morality, London, 1984. 

141

 J. L. Bergel: 

Theorie generale du droit,

 Paris, 1985, 47. 

142

 A. Kaufman: Pravo i razumevanje prava, 176. 

143

 Isto, 176. 

144

 Isto, 177. 

145

 Isto, 178. 

krivičnog  prava.  Kao  reakcija  na  ovo  shvatanje  nastaje  učenje  da  pravna  norma  ima  tri  elementa: 

hipotezu,

dispoziciju  i  sankciju. 

Nedostatak  ovog  shvatanja  sastoji  se  i  u  činjenici  da  se  nedovoljno

diferencirano  govori  o  svim  bitnim  elementima  norme,  pošto  hipoteza  može  biti  dvojaka  –  hipoteza 
dispozicije  i  hipoteza  sankcije.  Te  nedostatke  otklanja  shvatanje  o 

četvornoj

strukturi 

pravne  norme; 

pravna norma, pored

 dispozicije 

i

 sankcije, 

sadrži i

 hipotezu dispozicije 

i

 hipotezu  sankcije.

150

U okviru 

ovog shvatanja razvile su se dve hipotetičke šeme:

jedna označava vezu između hipoteze i 

dispozicije

 kao 

posledice, dok druga označa vezu između 

prekršaja

  (neostvarene  dispozicije),  kao  uslova  za  sankciju  i 

sankcije

 kao posledice. 

Ako H treba D (ob – Ov) i, ako P treba S.

 Često se broj elemenata pravne norme 

proširuje  sa  šest  na  osam,  pa  čak  i  deset.  Kako  smatraju  pristalice  ovakvog  shvatanja,  samo  se  na  taj 
način može izraziti stvarni i univerzalni sastav pravne norme. Tako prema K. Kosiju u svakoj potpunoj 
pravnoj  normi  nalazimo  osam  elemenata: 

početni  fakt,  činjenje,  subjekt  obaveze,  subjekt  ovlašćenja, 

prekršaj, sankciju, obavezni organ 

i

 volju zajednice. 

3.3.2. Hipoteza dispozicije 

Hipoteza  ili  pretpostavka  dispozicije  je  onaj  deo  pravne  norme  koji  određuje  činjenice  ili 

okolnosti čijim postojanjem je uslovljen zahtev, obaveza ponašanja, odnosno dispozicija. Dakle, obaveza 
da  se  po  zahtevu  sadržanom  u  dispoziciji  ponaša  nastaje  tek  pošto  se  ispune  uslovi  iz  hipoteze 
dispozicije.  Hipotetičnost  nije  realna  vremenska  kategorija,  predviđanje  šta  će  se  pod  određenim 
okolnostima desiti, već „izražava odnos u kojem je jedna činjenica uslov neke druge“... „u biću pravne 
norme uvek jedna okolnost – uslov, 

tek 

zahteva posledicu –

 treba“.

151

Prema tome, hipoteza dispozicije 

je neophodan element svake pravne norme. Na primer, norma propisuje da lica koja navrše sedamdeset 
godina  života  ili  četrdeset  godina  radnog  staža  stiču  pravo  na  starosnu  penziju.  U  ovom  primeru 
pretpostavka dispozicije sastoji se u navršenih sedamdeset godina života ili četrdeset godina radnog staža 
kao uslov za primenu dispozicije. 

Sadržina hipoteze može biti više ili manje određena, pa se hipoteze dispozicije mogu razlikovati 

kao 

apsolutno i relativno određene.

 U slučaju apsolutno određenih hipoteza dispozicija sasvim precizno 

su  određeni  uslovi  za  koje  se  vezuje  ponašanje  pravnog  subjekta  po  dispoziciji,  dok  kod  relativno 
određenih  hipoteza  dispozicije,  uslovi  nisu  precizno  utvrđeni 

kao  obrazac  ponašanja,  po  dispoziciji.

Postavlja  se  pitanje  da  li  postoji  neodređena  hipoteza  dispozicije  tj.  da  li  se  ona  može  konstruisati  po 
zakonima  logike.  Kako  je  hipoteza  uslov  ponašanja  o  dispoziciji,  znači  da  ona  ne  može  biti  sasvim 
neodređena, već samo više ili manje određena. Neodređena hipoteza je stvarno nepostojeća hipoteza.

152

3.3.3. Dispozicija 

3.3.3.1. Pojam dispozicije 

Dispozicija  je  centralni,  bitan  deo  pravne  norme.  Ona  sadrži  zapovest  kojom  se  od  obaveznog 

subjekta traži da prema ovlašćenom subjektu, u predviđenoj situaciji, izvrši svoju obavezu, da se ponaša 
po  dispoziciji.  Dispozicija  sadrži  glavni, 

primarni  zahtev

  o  ponašanju.  Na  taj  način  dispozicija  vrši 

uređivanje

 međusobnih odnosa u društvu raspoređivanjem prava i obaveze među ljudima.

153

 Dispozicija 

je  primaran  zahtev  u  smislu  da  će  se  subjekt  obaveze  ponašati  po  dispoziciji  ukoliko  želi  da  izbegne 
primenu sankcije. Ako 

primarnu 

zapovest u dispoziciji ne ispuni, sankciju ne može izbeći jer će država, u 

krajnjoj

liniji,  njenu  primenu  obezbediti  silom.  Dispozicija  sadrži 

uslovnu,  relativnu  i  alternativnu

zapovest. 

Dakle, pravna norma je „strukturalno i funkcionalno jedinstvo, garantovana zapovest“, kao što su 

to pod određenim uslovima i njeni osnovni elementi – dispozicija i sankcija.

154

 Zapovest može biti u vidu 

naređenja

  upravljena  na 

aktivnost,

  činjenje,  pozitivnu  radnju  (na primer:  roditelji  su  dužni  vaspitavati  i 

izdržavati svoju decu, vlasnici nepokretnosti obavezni su plaćati porez, vojni obveznici služiti vojni rok, 
zajmoprimci  vratiti  dug).  Međutim,  dispozicija  se  može  sastojati  u 

zabrani

  aktivnosti,  tj.  pasivnom 

držanju (zahtev da subjekti nešto ne urade – da ne kradu, da ne kleveću drugog, da ne čine štetu). Zahtev 
u  dispoziciji  može  da  bude  iskazan  i  u  vidu  ovlašćenja  dozvole  (ovlašćenje  subjekta  da  štiti  svoje 
zdravlje,  da  uloži  prigovor,  žalbu).  Ovlašćujućem  subjektu  dispozicija  niti  naređuje,  niti  zabranjuje 

150

 Ima autora koji u sastav pravne norme ubrajaju primarnu hipotezu, primarnu dispoziciju, sekundarnu hipotezu i sankciju (M. Pavčnik: 

Teorija 

prava,

 Ljubljana, 1997, 39. i dalje). 

151

 R. Vasić, K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 76; F. Taranovski: 

Enciklopedija prava,

 Beograd, 1923, 134. 

152

 B. Perić: 

Struktura prava,

 Zagreb, 1972, 20. 

153

 R. Vasić: K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 79. 

154

 Isto, 80. 

određeno ponašanje, već zavisi od volje subjekta na koga se odnosi ovlašćenje da li će se njime koristiti 
ili ne (da li će se lečiti, da li će uložiti žalbu itd.). I ovlašćujuća dispozicija sadrži zapovest, za svakoga da 
ne  ometa  subjekta  ovlašćenja  u  uživanju  njegovog  prava.  Pored  toga,  dispozicija  se  može  sastojati  i  u 

prepuštanju  odlučivanja. 

Međutim,  bez  obzira  na  vrstu  zapovesti  „svaka  dispozicija,  kao  pravilo  o 

ponašanju

subjekta  prava  sadrži  istovremeno  u  sebi  i  pravno  ovlašćenje  i  pravnu  obavezu,  pravo  ili 

obavezu da se nešto čini ili ne čini, da se od drugog traži da nešto čini ili ne čini... Iz svake dispozicije 
proizlaze međusobni odnosi pravnih subjekta, međusobna prava i obaveze. To je cilj prava, jer na takav 
način određene društvene odnose čini obaveznim“.

155

3.3.3.2. Vrste dispozicije 

 
Kako je dispozicija bitan deo norme, karakter dispozicije određuje i karakter pravne norme. 

S 

obzirom  na  način  na  koji  je  izražena  zapovest,

  razlikujemo  četiri  vrste  dispozicije:  naređujuće  ili 

pozitivne  (preceptivne),  zabranjujuće  ili  negativne  (prohibitivne),  ovlašćujuće  ili  dopuštajuće 
(permisivne),  i  deklarativne  ili  interpretativne  (eksplikativne).

156

Naređujuće 

dispozicije  traže  neku 

pozitivnu radnju, akt, činjenje,

 zabranjujuće, 

uzdržavanje

od neke radnje, dok 

ovlašćujuće

 predviđaju 

ovlašćenje da se nešto čini ili nešto zahteva od drugog subjekta. 

Deklarativne

 dispozicije, odnosno one 

koje sadrže objašnjenje ili definiciju, na izgled ne predstavljaju nikakve zahteve za subjekte jer jezički 
izraz nije ni u naredbi, ni u zabrani, ni u ovlašćenju, već u konstataciji ili opisu (na primer: glavni grad 
Jugoslavije  je  Beograd,  opis  zastave  ili  grba).  Međutim,  i  ove  dispozicije,  kao  i  sve  druge,  sadrže 
zapovesti. U navedenom primeru dispozicija predviđa obavezu najviših organa da se konstituišu i svoju 
nadležnost  obavljaju  u  glavnom  gradu,  a  kada  je  u  pitanju  grb  ili  zastava,  u  tom  opisu  „skriven“  je 
zahtev  da  se  istakne,  kada  je  to  predviđeno,  zastava  ili  grb,  upravo  onakav  kakav  je  u  dispoziciji 
određen. 

S obzirom na stepen slobode ovlašćenih i obaveznih subjekata razlikuju se apsolutno određene i 

relativno određene dispozicije. 

Apsolutno  određene 

dispozicije  nazivaju  se  još  i  kategoričkim,  imperativnim,

  ius  cogens,  ius 

strictum. 

Kod  njih  je  zahtev  tačno  određen,  a  zapovest  adresatima  označena  je  „tako  i

nikako 

drugačije“,

157

 ne ostavljajući subjektu u postupanju po dispoziciji nikakvu slobodu. Takve su naređujuće i 

zabranjujuće dispozicije. 

Relativno  neodređene  dispozicije 

mogu  biti,  s  obzirom  na  slobodu  adresata,  dispozicije

sa 

neodređenim  pojmovima  i  pravnim  standardima,  alternativne  dispozicije,  dispozicije  s  diskrecionom 
vlašću i dispozitivne (zamenljive) dispozicije. 

Mnogovrsnost i složenost društvenih odnosa uslovljava da se u pravu nužno koriste 

dispozicije sa 

nedovoljno određenim pojmovima. 

Čak i kad bi tvorac normi pokušao da

stvori dispozicije sa preciznim 

pojmovima,  njihov  broj  bi  bio  toliko  veliki  da  bi  bio  nepregledan,  a  opet  svi  odnosi  koji  bi  trebalo  da 
budu, ne bi bili regulisani i pravo bi bilo neefikasno. U primeru norme da su roditelji dužni da vaspitavaju 
i  izdržavaju  svoju  maloletnu  decu  upotrebljeni  su  relativno  neodređeni  pojmovi  „vaspitanje“  i 
„izdržavanje“; jer je očigledno da svi roditelji niti mogu, niti imaju uslove da vaspitavju i izdržavaju decu 
na isti način. 

 
Stvaralac  norme  ponekad  upotrebljava  i  neodređene  pojmove  koji  se  nazivaju 

pravnim 

standardima 

(npr.  „brza  vožnja“;  „javni  red  i  mir“;  „savestan“;  „dobar  domaćin“;  „opšti

interes“; 

„pravična  naknada“,  „opšte  moralno  shvatanje“,  itd.).  Pravni  standardi  su  pojmovi  koji  menjaju  svoju 
sadržinu  u  zavisnosti  od  konkretnih  okolnosti  u  kojima  se  primenjuju.  Iako  pravni  standard  obuhvata 
raznorodna ponašanja (npr. savesnost lekara u različitim okolnostima), on ne podrazumeva u konkretnim 
okolnostima  slobodu  izbora  za  subjekta  obaveze.  Naprotiv,  samo  jedno  ponašanje  je  u  skladu  sa 
dispozicijom,  a  sva  ostala  predstavljaju  njen  prekršaj. 

Alternativne

158

  dipozicije 

daju  slobodu  subjektu 

adresatu  da  bira  jednu  od  predviđenih

alternativa,  ali  samo  u  okvirima  ponuđenih.  Subjekt  je,  dakle, 

vezan za broj mogućnosti koje je odredio tvorac normi (na primer, dužnik je obavezan da vrati stvar koju 
duguje ili njenu novčanu vrednost; supružnici se, po svom izboru, prilikom sklapanja braka izjašnjavaju o 
svom budućem prezimenu, tako da im bude zajedničko prezime muža ili pak da zadrže svako svoje, ili da 
svaki  bračni  drug  svom  prezimenu  doda  prezime  svog  bračnog  druga).  Alternativna  dispozicija 

155

 S. Blagojević: 

Uvod u pravo,

 Novi Sad, 1994, 172. 

156

 T. Živanović: 

Sistem sintetičke pravne filozofije,

 Beograd, 1959, 39–46. 

157

 To su pravila „

Quod privatorum pactis mutari non potest“

. 

158

 Reč 

alternativan

 potiče iz latinskog jezika i znači 

izbor samo jedne od dve mogućnosti, aler – jedan

od dvojice 

(onaj drugi), a

 alteruter 

znači

jedan  ili  drugi. 

Otuda  i  reč  alternativa  (francuskog  porekla)  koja

označava  izbor  između  dva  jedino  moguća  rešenja.  Kod  nas  je  uobičajena 

upotreba izraza alternativan u značenju izbora dve ili više mogućnosti, pa se tako i određuje i značenje alternativnih dispozicija. 

to  ponašanje  kao  uslov.“

165

  Analiza  prekršaja  u  okviru  logičko-semantičke  strukture  pravne  norme 

podrazumeva 

normativnu kvalifikaciju po kojoj ponašanje (činjenje ili nečinjenje) subjekta S1 kojim se u 

pravnom odnosu ne ostvaruje obaveza prema subjektu S2 jeste uslov obaveze subjekta sankciji da odredi 
izvršenje prinude nad S1.

166

Ponašanje  koje  se  kvalifikuje  kao  prekršaj  suprotno  je  onome  koje  je  označeno  kao  obaveza  i 

sastoji  se  u 

činjenju

  ili 

nečinjenju.

  Prema  društvenom  značaju  i  subjektima  obaveze  razlikuju  se,  pored 

međunarodnih, i prekršaji, tj. delikti u unutrašnjem pravu. Tako se u unutrašnjem pravu izdvajaju četiri 
osnovne vrste delikata: krivičnopravni, građanskopravni, upravnopravni i disciplinski. 

S obzirom na to da se u modernom pravu prekršaj određuje kao 

svesna

 i 

voljna

 radnja, nastaje i 

pitanje 

odgovornosti.

  Ko  je  i  u  kojim  uslovima  treba  da  bude  odgovoran,  i  na  koga  će  se  primeniti 

sankcija zbog prekršaja? Da li je odgovoran jedino subjekt S1 kao prekršilac (individualna odgovornost) 
ili su to još i druge osobe u vezi sa prekršiocem (kolektivna odgovornost)? „U pravu civilizovanih naroda 
lice  koje  je  obavezno  na  izvesno  ponašanje  po  pravilu  je  takođe  i  odgovorno  za  to  ponašanje.  Obično 
čovek odgovara samo... za delikt koji je sam izvršio“,

167

 u zavisnosti od svesti i volje delikventa prema 

prekršaju (umišljaj i nehat u krivičnom pravu, 

dolus

 i 

culpa

 u građanskom pravu). Što se tiče uslova pod 

kojima se prekršilac sankcioniše, najvažniji su oni obuhvaćeni kategorijama odgovornosti zasnovanoj na 
krivici,

168

  kojoj  odgovara 

forma

  subjektivne  odgovornosti,  i  odgovornosti  nezavisno  od  krivice  sa 

odgovornošću u formi objektivne odgovornosti, a danas se sve više govori o socijalizaciji odgovornosti. 

3.3.5. Sankcije 

3.3.5.1. Pojam sankcije 

Sankcija  u  odnosu  na  dispoziciju  predstavlja  alternativno  i  sekundarno  pravilo  o  ponašanju 

pravnih  subjekata.  Ona  je  usmerena  prema  delikventu,  počiniocu  prekršaja  i  prema  državnom  organu 
koji,  ukoliko  je  to  potrebno,  treba  da  izvrši  i  prinudnu  meru  u  odnosu  na  delikventa.  Ovako  shvaćena 
sankcija  je,  kao  posledica  prekršaja,  nužan  i  sastavni  deo  norme.  Međutim,  i  dalje  se  u  pravnoj  nauci 
vode rasprave o tome da li je sankcija bitno ili nebitno svojstvo pravne norme, da li je ona bitna za svaku 
pravnu normu ili za sistem pravnih normi, ko primenjuje sankciju, itd. 

 
U  dugotrajnim  raspravama  o  ulozi  sankcije,  i  pored  brojnih  spornih  pitanja,  stoje  neke 

konstatacije u kojima se autori uglavnom slažu. Pre svega, u društvu jedni subjekti primenjuju prinudu na 
druge, koji su prekršili dispoziciju, radi njihovog motivisanja da se ponašaju na pravno poželjan način. 
Drugo, pravna norma služi se fizičkom silom i prinudnom. Treće, sankcije se primenjuju kao posledica 
nepoštovanja  dispozicije  i,  potom,  savremeno  pravo  obeležava  centralizovanu  i  normativno  uređenu 
upotrebu fizičke prinude. 

 
U  pogledu  vezanosti  pravne  norme  za  sankciju  u  smislu  fizičke  prinude  u  teoriji  su  se 

iskristalisale  dve  velike  grupe  shvatanja: 

sankcionistička

  i 

antisankcionistička.

  Prema  prvoj  grupi  za 

pravo  je  bitna  njegova  vezanost  za  sankciju,  za  fizičku  prinudu,  dok  autori  u  okviru  druge  skupine 
dokazuju  da  prinuda  ni  u  normativnom,  ni  u  faktičkom  smislu  nije  bitno  obeležje  prava.  U  okviru 

sankcionističke  teorije,

  u  objašnjenju  povezanosti  prava  i  sankcije  shvatanja  se  međusobno  znatno 

razlikuju. Najstariji, možda i najrasprostranjeniji, stav ističe da je bitno obeležje prava 

stvarna primena 

državne sankcije

 na prekršioce pravne norme. Zastupnik  ovog „realističkog  stava“, Rudolf fon  Jering u 

svom delu 

Cilj u pravu

 smatra da „ime prava zaslužuju samo one norme postavljene društvom koje iza 

sebe imaju prinudni ili pošto jedino država poseduje monopol na prinudu, kao što smo videli one koje za 
sobom imaju državnu prinudu, čime je implicitno rečeno da su pravne norme samo one kojima je država 
dala  ovo  dejstvo  ili  da  je  država  jedini  izvor  prava“.

169

  U  ovu  grupu  spadaju  autori  najrazličitijih 

orijentacija, na primer pozitivista Džon Ostin, kao i jusnaturalista Žan Daben (Jean Dabin).

170

Prema drugima bitno obeležje prava je 

ustanovljenost sankcije kao elementa svake

pravne norme, 

pri  čemu  stvarna  primena  nije  bitna.  Najistaknutiji  pobornik  ovog  „normativnog  pristupa“.  H.  Kelzen 
smatra  da  je  efikasna  primena  prinude  bitno  obeležje  celine  pravnog  poretka,  dok  je  za  pravnu  normu 

165

 H. Kelzen: Opšta teorija prava i države, Beograd, 1951, 62–63. i dalje. „Delikt je ponašanje istog lica protiv koga je usmerena sankcija kao 

posledica njegovog ponašanja“ (Isto, 64). 

166

 N. Visković: Pojam prava, 201. 

167

 H. Kelzen: Opšta teorija prava i države, 78. 

168

R. Vasić, K. Čavoški: Uvod u pravo II, 87. i dalje. O elementima građansko-pravne odgovornosti vidi J. Salma: 

Obligaciono pravo, Novi Sad, 1999, 408. i 

dalje; S. Perović: Obligaciono pravo, Beograd, 1980. 

169

 R. fon Jering: 

Cilj u pravu,

 Podgorica, 1998, 146. 

170

 J. Dabin: 

Theorie generale de droit,

 Bruxelles, 1953, vidi I deo, poglavlje II, „Karakteristike pravnih pravila“, 55–72. 

bitno  da  sadrži  sankciju  kao  bitan,  normativan  element,  ali  ne  i  da  je  ona  primenjena  u  slučaju 
prekršaja.

171

U  treću  grupu  spadaju  oni  koji  zastupaju  mešovit,  realističko-normativni  pristup  prema  kome 

bitno  obeležje  prava  nije  ni  stvarna  primena,  ni  ustanovljenost  sankcije  za  većinu  normi  jednog 
pravnog sistema, već njihova pripadnost 

jednom poretku pravnih normi.

 Tako, recimo, N. Bobio kada 

govori  o organizovanoj  sankciji  kao konstitutivnom  elementu prava,  misli na  celinu pravnog poretka, 
ne na svaku normu ponaosob, već na „veći deo“ pravnih normi. Sankcija nije stvar važenja prava, nego 
efikasnosti koja je presudna za postojanje pravnog poretka.

172

Pored  navedena  tri  stava,  u  teoriji  i  filozofiji  prava  o  prinudljivosti  prava  ističe  se  stav  o 

empirijskoj  ili  apriornoj 

mogućnosti

  da  se  primeni  prinuda.  Kriterijum  pravnosti  ne  identikuje  se  sa 

fizičkom  mogućnošću  da  se  primeni  prinuda,  već  sa  mogućnošću  sile  u  apriornom  smislu,  koja  se 
dedukuje  iz  logičke  prirode  prava.  Pravo  pripada  svetu  vrednosti,  te  kriterijum  pravnosti  pripada  ne 
iskustvenom,  realnom  svetu,  već  svetu  nadiskustva.

173

  Suprotno  del  Vekiju  koji  mogućnost  prinude 

shvata  apriornom  silom,  F.  Đeni  i  Ž.  Gurvič  prinudu  poimaju  u  iskustvenom  smilu,  kao  eventualnu 
mogućnost koja proističe iz same strukture pravnih pravila.

174

  Za  Gurviča  pravo  ne  zahteva  „kao  uslov 

svog  izvršenja  preciznu  spoljnu  prinudu,  pravo  dopušta  mogućnost  da  ga  ta  prinuda  prati...  ali  čitavo 
pravo  ne  mora  uvek  pratiti  prinuda.

175

  Za  F.  Ženija,  pravne  norme  se  jasno  razlikuju  po  tome  što  su 

„podvrgnute  spoljnoj  sankciji  i  mogućnosti  prinudljivosti“,  a  ta  „tendencija  prinudljivosti  odvaja  jasno 
pravne norme od ostalih društvenih normi“.

176

Izuzev  ovih  sankcionističkih  shvatanja,  u  okviru  socioloških  teorija  prava  razvija  se  stav  da  za 

pravo  nije  bitna  organizovana  državna  prinuda,  nego 

prinuda  kao  spontana  reakcija 

ljudi  na  kršenje 

pravnih pravila i društvenih vrednosti. Ovo shvatanje razvio je početkom XX veka Leoni Digi, polazeći 
od  ideje  da  društvene  norme  (ekonomske,  moralne  itd.)  postaju  pravne  kada  prodru  u  svest  mase  i 
pojedinaca,  kada  oni  osećaju  i  smatraju  da  osećanje  društvenosti  i  pravde  zahteva  da  norma  bude 
sankcionisana.  Pri  tome nije bitna organizacija prinude, već da se u  okviru individualne svesti izazove 
namera  primene  sankcija.

177

  Shvatajući  prinudu  na  ovaj  način,  L.  Digi  se  udaljava  od  tada  vladajuće 

nemačke  teorije  na  čelu  sa  R.  Jeringom,  ali  istovremno  odgovara  na  primedbe,  suprotstavljajući  se 
stavovima F. Ženija.

178

U modernoj pravnoj nauci, nasuprot sankcionističkoj teoriji prava, razvijaju se 

antisankcionistički 

stavovi 

u okviru kojih dominira ideja da prinuda nije bitno obeležje prava, kao

što to nije ni državnost. U 

prilog tom stavu navode se mnogi razlozi. Pre svega, ističe se da najveći broj subjekata stvara i izvršava 
pravne norme dobrovoljno, a efikasnost pravne norme ne počiva na pretnji ili primeni prinude nego na 
moralnoj stazi ili drugim društveno-psihološkim garancijama. 

Pored toga, u pravnom sistemu postoje i nesankcionisane norme. Prinuda je, kako kaže N. Bobio, 

svojstvo  velike  većine,  ali  ne  i  svih  pravnih  normi.  Postavlja  se  pitanje  karaktera  pravila  bez  sankcije 
(prinude),  tj.  da  li  su  ona  pravna  ili  ne.  Unutar  jednog  pravnog  poretka  nemaju  sve  norme  državnu 
sankciju, one ne pokrivaju ceo, već samo najveći deo pravnog poretka.

179

 Pre svega, u tu grupu spadaju 

norme  koje  se  odnose  na  vrhovne,  ustavotvorne  organe.  Pošto  nisu  snabdevene  sankcijom,  one  su  po 
svojoj  prirodi  političke,  a  ne  pravne  norme.  Isto  pitanje  postavlja  se  i  u  pogledu  normi  međunarodnog 
prava,  kao  i  novokonstituisanog  prava  Evropske  unije,  prirodnih,  tj.  naturalnih  obligacija,

180

  leges 

imperfectae,

181

 lex mercatoria

182

 koji imaju neka obeležja pravnih normi, ali im nedostaje bitno svojstvo, 

državna sankcija.  

171

 H. Kelzen: 

Opšta teorija prava i države,

 43–44 i 126–127. 

172

 N. Bobio: nav. delo, 166–168. 

173

 G. del Vechhio: 

Philosphie du droit,

 Paris, 1953, 260. i dalje. 

174

 G. Gurvitch: 

L’Idee du droit social,

 Paris, 1932, 111. 

175

 Ž. Gurvič: 

Sociologija prava,

 66. 

176

 F. Geny: Science et tehnique en droit prive positif, T. I, 47. i dalje. Isto tako i T. Živanović smatra da se stvarna, efikasna i konkretna prinuda 

ne može „smatrati elementom prava, jer se pravo obično ostvaruje i bez nje. Elemenat prava je samo eventualna mogućnost prinude (prinuda 
virtuelna i u potenciji, ne u aktu)“. T. Živanović: Sistem sintetičke pravne filozofije, 75. 

177

 L. Duguit: Traite de droit constituonnel, Paris, 1921, 36. 

178

 Isto. O normativnim i konstitutivnim tehničkim pravilima, osećanju društvenosti i pravde: 26–56. 

179

 N. Bobio: Nav. delo, 135. 

180

 Prirodna obligacija je obaveza koja se može punovažno ispuniti, ali se ispunjenje ne može tužbom ostvariti, ne postoji pravna sankcija. 

181

 Leges imperfectae su zakoni u formalnom i materijalnom smislu, ali nemaju sankciju koja ih obezbeđuje. 

182

 Lex mercatoria – međunarodno trgovačko pravo. 

egoizma“;  „samoograničenjem  sile“,  a  F.  Hek  „opstankom  društva“  ili  Du  Paskije  (Du  Pasquier) 
mirotvornom  funkcijom  prava,  kao  osnovi  društvenog  poretka  mora  osigurati  supostojanje  grupe  i 
realizaciju ravnoteže između suprotnih interesa.

187

U trećoj grupi, 

interesno-neutralne

 koncepcije konstatuju da su pravne norme tehike prinudnog 

razrešenja interesnih sukoba među ljudima i društvenim grupama, ali ne rešavaju da li je to tehnika u 
službi zajedničkih, opštih interesa ili pak pojedinačnih. U ovu grupu, koja se inače teško razlikuje od 
interesno-solidarističkih,

188

  izdvajamo  H.  Kelzena

189

  i  N.  Bobia.  Kelzen,  kao  i  Bobio,  više  opisuje 

formalno  dejstvo  pravne  norme  kao  tehnike  uspostavljanja  mira  i  razgraničenja  sukobljenih  interesa, 
nego  što  ispituje  sadržaj  tih  efekata  u  društvenim  odnosima.

190

  U  ovu  grupu  spadaju  i  koncepcije  o 

interesno-diskriminatorskoj

funkciji 

pravnih  normi.  Pravne  norme  su  sredstva  prinudnog  razrešenja 

sukoba  interesa  i

održavanja  društvane  jednakosti  i  dominacije,  sredstva  kojim  vladajuća  grupa 

prinudno ostvaruje svoje interese i, na taj način, drži u pokornosti druge društvene grupe. U ovoj grupi, 
iako ona nije mnogobrojna, najuticajniji su marksistički teoretičari F. Engels i V. I. Lenjin, sovjetski 
pisci ranog perioda Stučka, Pašukanis, Golunski, Strgovič, Denisov i drugi. 

Pitanje funkcije postaje naročito značajno, jer tek sa razmatranjem uticaja pravne normativnosti 

zalazimo u oblast „povezivanja zbiljskih društvenih odnosa i aksiološko-teološke svesti i normativnosti 
po kojem se predmet pravnog iskustva pokazuje kao specifičan društveni proces koji nazivamo 

pravo“.

191

U  razmatranju  društvene  funkcije  zadržavamo  se  samo  na  dejstvu  pravnih  normi  na  pravne 

odnose, vrednosti i ciljeve, u čemu se i manifestuje složena funkcija pravne norme kao normativnog 
elementa pravnog poretka.

192

Posredstvom pravnih normi, koje su tehnika društvene kontrole, „socijalnog inžinjeringa“ kako je 

to  nazivao  Rosko  Paund, 

vladajuće  društvene  grupe

  kontrolišu,  rešavaju  interesne  sukobe  i 

razgraničavaju  oblasti  slobode  svih  adresata  u  pravnim  odnosima,  neposredno  u  svom  interesu,  a 
posredno  ili  sekundarno  s  obzirom  na  društvo  kao  celinu,  te  jedino  politička  vlast  primenjuje  fizičku 
prinudu, što  je zabranjeno  svim ostalim pravnim subjektima.  Naime,  norme su 

izraz  sukoba  interesa

  u 

pravnim  odnosima,  a  ujedno  i 

sredstvo razrešenja tih sukoba 

u  skladu  sa  vrednosnim  principima  mira, 

reda, pravde i sigurnosti vladajućih društvenih grupa. 

Prema  tome,  primarna  funkcija  pravnih  normi  je  zaštita  postojećih  i  uspostavljanje  novih 

temeljnih odnosa dominacije i nejednakosti u raspodeli društvene moći i dobara. Ta funkcija označava se 
kao 

represivna.

  Pored  nje,  ukazuje  se  i  na 

promocionalnu

  i 

reformatorsku  ulogu 

prava  polazeći  od 

promena u svremenom društvu u kojoj državni organi

imaju nove ciljeve pa se usled toga koriste novim 

tehnikama društvene kontrole, a naročito tehnikom 

podsticanja.

193

Samo izuzetno i relativno kratkotrajno pravne norme služe i korenitim, suštinskim preobražajima, 

odnosno legalizaciji tekovine revolucija,

194

 dakle, imaju 

revolucionarnu funkciju.

 Nakon svake revolucije 

uspostavlja  se  jedan  novi  raspored  odnosa  moći  i  vlasti  u  kojem  su  opet  pravne  norme  sredstvo 
oblikovanja  i  zaštite  novonastalih  odnosa.  U  pravnoj  teoriji  odavno  se  došlo  do  zaključka  da  pravne 
norme  imaju  dvostruku  ulogu: 

razraničenje

  i 

garantovanje

  oblasti  ljudske  slobode,  tj.  da  više  ili  manje 

precizno određuju šta ljudi smeju ili ne smeju da čine, na šta su ovlašćeni u pravnim odnosima. „Pravo 
ima zadatak da organizuje slobodu... da je razgraniči, a samim tim i da je ograniči.“

195

U  zaključku,  pokušavajući  da  na  najopštijem  teorijskom  nivou  objasnimo  kakva  je  funkcija 

pravne  norme  s  obzirom  na  celokupnu  ljudsku  istoriju,  polazimo  od  sledećeg:  uticaj,  održavanje, 
promene  postojećeg  stanja,  u  okviru  istorijskih  nužnosti  datog  stanja,  vrši  se  upotrebom  različitih 
sredstava.  U  okviru  tih  sredstava  pravne  norme  su  se  istorijski  pokazale  kao  jedno  od  najefikasnijih. 
Njima se može uticati na društvene odnose i kretanja, jer se javljaju ne samo kao čovekov proizvod, nego 
i  svojevrstan  sistem  vrednosti.  Ako  se  posmatra  sloboda  kao  bitno  obeležje  čoveka,  pravo  kao  sistem 
normi  gledano  u  opštoj  istorijskoj  perspektivi  pretežnijim  i  svojim  bitnim  odnosom  pokazuje  se  kao 

187

 C. Du Pasquier: Intruduction a la theorie generale et a la philosophie du droit, Paris, 1948, 19. 

188

 N. Visković: Pojam prava, 260. 

189

 H. Kelzen: Opšta teorija prava i države, 28. 

190

 N. Visković: Pojam prava, 260. 

191

 Isto, 261. 

192

 Normativni element pravnog poretka čine pravne norme i pravni akti. 

193

 Vidi analizu N. Bobia represivnog i promocionalnog poretka, s obzirom na cilj, sredstva, strukturu i funkciju. 

194

 Izraz revolucija, kaže Hana Arent (1906–1975), postao je elastičan pojam i stekao široku primenu i opštu popularnost, sa sličnom sudbinom 

kao i reč demokratija. A atribut socijalno često ne određuje bliže imenicu, već unosi zabunu, čak i konfuziju u određivanju njenog značenja. U 
svakom slučaju, revolucionarnom promenom jedna stvar prelazi u drugu, menja se smisao, menja se suština stvari, prethodna stvar prestaje biti to 
što je bila i postaje nešto drugo. Socijalnom revolucijom pak ne menjaju se samo „političke i pravne ustanove, nego i sav ekonomski i kulturni 
život postavlja na nove osnove, bitno se menja svekolika struktura društva“ (Lj. Tadić: Nauka o politici, Beograd, 1988, 134). 

195

 L. L. Lacambra: 

Filosofia del Derecho,

 Barcelona, 1961, 280. (citirano prema N. Visković: Nav. delo, 262). 

snažno  sredstvo  oslobođenja  čoveka.  Ono  i  postoji  da  bi  faktičko  podiglo  na  stepen  željenog.  Smisao 
idealnog, normativnog u pravu je upravo aktivistički odnos prema stvarnosti, napor za njenim menjanjem 
u  skladu  sa  dotad  neostvarenim  ili  nedovoljno  ostvarenim  vrednostima.  Istina,  pravne  norme  su  samo 
jedno od mnogih sredstava, ali zbog svoje sveobuhvatnosti, zbog širine odnosa koje regulišu moraju se 
smatrati jednim od značajnih činilaca. 

Pravne norme, s obzirom na celokupnu ljudsku istoriju, imaju svojstvo važnog sredstva određenja 

i razgraničenja slobode. Međutim, može se postaviti pitanje da li su one ovu funkciju u svim vremenima i 
društvima  podjednako  iskazivale.  Pri  davanju  odgovora  na  ovo  pitanje  mora  se  primeniti  odgovarajući 
način saznanja i ocenjivanja prava u smislu ukupnosti normi. Svaki istorijski trenutak u razvoju čoveka i 
društva uokviren je odgovarajućim nužnostima koje grade granice društveno-ekonomske epohe. Ukupno 
stanje nužnosti uvek pruža određeno šire ili uže polje slobode, nekoliko mogućnosti u skladu sa saznatom 
nužnošću.  U protivnom,  svaka ljudska akcija bila bi lišena smisla. Svako pravo koje u datim okvirima 
nužnosti uspeva da afirmiše, pomogne  afirmaciju  istorijski optimalne mogućnosti čoveka u određenom 
društvu, u određenom istorijskom periodu delovalo je kao sredstvo ostvarenja slobode čoveka i društva. 
Kriterijum  se,  tako,  neposredno  izvodi  iz  okvira  istorijske  situacije,  iz  ukupnosti  odnosa  nužnosti, 
mogućnosti  delovanja  u  okviru  njih  i  podobnosti  datog  sistema  prava  da  afirmiše  u  tom  istorijskom 
trenutku  ostvarljive  potencije  čoveka  i  društva.  Na  taj  način  meren,  niz  pravnih  sistema  pojedinih 
društava  i  istorijskih  epoha  će  se  pokazati  kao  sistemi  koji  su  stajali  ispod  nivoa  svojih  istorijskih 
mogućnosti.  Ipak,  u  celini  uzev,  pravo  je  u  dosadašnjim  društvima,  pa  i  najprimitivnijim,  omogućilo 
čoveku,  u  okviru  postojećih  istorijskih  nužnosti,  autentičniji  život  i  osiguralo  minimum  mogućnosti  za 
razvijanje  njegovih  istorijskih  potencijala  u  datom  trenutku.  Na  ovaj  način,  odgovorom  na  postavljeno 
pitanje  društvene  funkcije  pravnih  normi  nesumnjivo  smo  se  približili  i  odgovoru  o  suštini  prava,  jer 
osnovna  funkcija  pravnih  normi  (ostvarivanje  vrednosti  i  u  tom  smislu  oslobođenje  čoveka  i  njegovog 
društva) ne može biti u indiferentnom odnosu prema suštini prava. 

3.5. Odnos između društvenih i pravnih normi 

Pravne norme pripadaju generički društvenim normama, ali između pravnih i društvenih normi, 

zapravo između pravnih normi sa jedne, i običajnih i moralnih normi, sa druge strane, postoje određene 
razlike. U pravnoj teoriji i društvenim naukama predlagani su različiti kriterijumi njihovog međusobnog 
razlikovanja. Primera radi, kao kriterijumi razlikovanja pravnih od običajnih i moralnih normi predlagani 
su: 

vrednosna  usmerenost,

sadržaj  norme,  autonomnost  i  heteronomnost,  vezanost  za  državu  i  fizička 

sankcija,  način  nastajanja  i  sankcionisanja 

i  sl.

196

Valja,  takođe  imati  u  vidu  i  one  kriterijume 

razlikovanja  koji  se  tiču 

poznatosti  adresanta  normi

  (kod  pravnih  normi  je  adresant  poznat,  dok  kod 

običajnih ili moralnih normi to nije slučaj), 

određenosti adresata normi

 (kod pravnih normi adresat može 

biti  krajnje  precizno  određen,  a  kod  običajnih  normi  ta  poznatost  adresata  je  daleko  manja), 

kodifikovanosti  normi

  (pravne  norme  su  sadržane  u  nekom  pravnom  aktu,  dok  običajne  norme  nisu 

sakupljene  u  neki  kodeks), 

načina  donošenja

  (pravne  norme  se  donose  po  nekoj  unapred  poznatoj 

pravnoj  proceduri,  a  običajne  norme  nastaju  spontano)  itd.  Budući  da  su  u  ovim  kriterijumima 
diferenciranja istovremeno sadržana najosetljivija i najznačajnija pitanja pravne nauke i pravne teorije, ne 
treba da iznenadi to što su i saglasnosti između autora koji se bave ovom problematikom veoma male i 
retke. Otuda B. Kroče kaže: „Odnos između prava i morala koji je po Jeringu – rt oluja – pravne nauke, 
po nama je u pravom smislu rt brodolomnika“:

197

Neki  kriterijumi  razlikovanja  pravnih  i  drugih  društvenih  normi  nisu  naučno  i  iskustveno 

prihvatljivi. 

Tako,  kriterijum  heteronomnosti  ili  autonomnosti  protivureči  iskustvu  koje  pokazuje  da  su  sve 

društvene  norme,  isto  kao  i  vrednosni  principi,  u  većoj  ili  manjoj  meri  izrazi  kolektivnog  života  i 
spoljašnje nametnuti, obavezni za subjekte čija ponašanja kvalifikuju i uređuju. 

Kriterijum strukture ponašanja (spoljne i unutrašnje, prinudno i autonomno ponašanje) u principu 

je  prihvatljiv  i  ispravan,  ali  je  on  istovremeno  i  nedovoljan  za  razlikovanje  pojedinih  vrsta  društvenih 
normi pošto svi normativni oblici mogu formalno spominjati bilo kakvu vrstu društvenog ponašanja, a pri 
tome lako može doći i do tzv. „zloupotrebe normativnog oblika“. 

196

 N. Visković: Pojam prava, 218. 

197

 Benedeto Kroče (Bendetto Croce, 1886–1952), italijanski filozof, kritičar i političar. Njegovo poznato delo je: Riduzione della filosofia del 

diritto alla filosofia dell economia, Napoli, 1926. 

koherentniji, potpuniji i određeniji od sistema moralnih i običajnih normi, odnosno da su pravne norme 
efikasnije  ili  prinudnije  od  moralnih  ili  običajnih  normi.  Tačno  je,  međutim,  to  da  se  koherentnost, 
potpunost i određenost ostvaruju u pravnom sistemu na poseban način i posebnim mehanizmom koji su 
nepoznati moralnosti i običajnosti.

206

 
Otuda se u kontekstu razlikovanja koje se pravi između pravnih i drugih društvenih normi, može 

konstatovati da pravna norma predstavlja društveni zahtev sankcionisan fizičkom pirnudom. Taj zahtev je 
nastankom, primenom i prestankom vezan za organizaciju državne i političke vlasti i formalno-sadržajno 
određen  u  jednom  hijerarhijskom  sistemu  istovrsnih  zahteva  u  kome  se  koherentnost,  potpunost  i 
određenost postižu posebnim tehnikama i koji ima funkciju ostvarivanja specifičnih društvenih interesa i 
ciljeva.

207

3.6. Kriterijumi klasifikacije pravnih normi 

 
Imajući  u  vidu  nekoliko  momenata  vezanih  za  pravnu  normu,  naime,  od  koga  potiču,  kome  su 

upućene,  šta  sadrže  i  kakvi  su  njeni  zahtevi,  pravne  norme  mogu  se  klasifikovati  prema  različitim 
kriterijumima: 

 
1)  S obzirom na obim i krug subjekata, razlikuju se 

opšte i pojedinačne. 

2)    Prema  stepenu  određenosti  zapovesti  dispozicije,  mogu  se  podeliti  na 

apsolutno

  i 

relativno 

određene,

  a  s  obzirom  na  karakter  zapovesti,  postoje  četiri  vrste  normi  zapovesti: 

naredba,  dozvola, 

prepuštanje, odlučivanje. 

 
3)  S obzirom na to da li je pravilo o ponašanju određeno pod uslovom ili bezuslovno, dele se na 

uslovne

 i 

bezuslovne. 

4)  S obzirom na obim i broj slučajeva koji regulišu, mogu biti 

apstraktne

 i 

konkretne

. 

 
5)    S  obzirom  na  njihov  predmet,  mogu  biti  ustavne,  imovinske,  radne,  upravne,  privredne, 

međunarodno-javne, itd. 

 
6)  Prema intenzitetu pravne snage, razlikuju se 

više i niže. 

 
7)    Prethodnoj  podeli  vrlo  je  srodno  razlikovanje  na  tzv. 

primarne  pravne  norme

  i 

nedržavnog 

porekla. 

 
8)    Prema  njihovim  tvorcima,  adresatima,  subjektima  i  stvaraocima  mogu  biti 

državnog

  i 

nedržavnog porekla. 

 
9)    S  obzirom  na  pravac  delovanja,  pravne  norme  mogu  biti  sa 

aktivnim

  ili 

retroaktivnim 

snagama. 

3.6.1. Obim (i krug) subjekata na koje se norma primenjuje 

S obzirom na određivanje normativnih subjekata, pravne norme mogu biti 

opšte

 u slučaju kada se 

odnose na neodređen broj lica, kada su upućene svim pravnim subjektima ili grupi ljudi (na primer: svi 
građani su slobodni, građani koji imaju nepokretnosti dužni su da plate porez). Opštost kao bitno svojstvo 
dopunjava stalnost ili trajnost. Dakle, jednom primenjena norma ne prestaje da važi, nego važi i za sve 
buduće slučajeve, dok se ne ukinu. 

Pojedinačna

 norma upućena je tačno određenom pojedincu (poreski 

obveznik Petar Petrović dužan je da plati porez). Budući da se norma odnosi na konkretnog, pojedinačno 
uzetog subjekta, bitno je da su ti subjekti, fizička ili pravna lica, precizno identifikovani. Između opštih i 
pojedinačnih  pravnih  normi  postoji  povezanost  i  među-zavisnost.  Pojedinačne  norme,  prema  načelu 
zakonitosti, moraju biti u skladu sa opštim normama. Pri tome, ne postoji samo jednosmerna povezanost i 
međuzavisnost opštih i pojedinačnih normi, nego i obrnuto, opšta norma nalazi svoju konkretizaciju, tj. 
primenu u pojedinačnoj normi. 

3.6.2. Stepen određenosti i karakter zapovesti 

S  obzirom  na  stepen  određenosti  dispozicije,  kako  je  to  već  rečeno,  pravne  norme  mogu  biti 

apsolutno  određene  ili 

striktne,  imperativne,  kogentne.

  Relativno  određene,  mogu  se  podeliti,  prema 

stepenu  slobode  subjekata  u  pravnom  normiranju,  na 

dispozicije sa  neodređenim pojmovima i pravnim 

standardima, alternativne, dispozicije sa diskrecionom vlašću i dispozitivne dispozicije. 

Prema načinu na koji je zapovest u dispoziciji formulisana, pravne norme se dele na: 

norme sa zapovešću (naredbom), zabranom, dozvolom, prepuštanjem odlučivanja. 

206

 Isto, 221. 

207

 Isto. 

Kada  je  u  pitanju  ova  grupa,  da  bi  se  objasnile  veze  između  ovih  normi  i  put  ka  pravnom 

zaključivanju, treba poći od logike zaključivanja. Pri tome, logika zaključivanja je jednostavnija od logike 
normi te je stoga neophodno da se ona razvije. Ovde su bitna samo ona načela koja treba preuzeti i kada je 
pravna logika u pitanju. 

3.6.3. Ispunjenost uslova za primenu pravne norme 

 
S obzirom na to da li je zapovest data pod nekim uslovom ili bezuslovno, pravne norme mogu se 

podeliti  na  bezuslovne  i  uslovne. 

Bezuslovne

  pravne  norme  odnose  se  na  određnu  situaciju,  stanje, 

događaj  (krađa,  ubistvo,  kleveta,  šteta).  Takvom  pravnom  normom,  tvorac  normi  reguliše  i  štiti  neku 
konkretnu situaciju. 

Uslovne

 pravne norme predviđaju jedan ili više uslova da bi se dispozicija primenila. 

One se odnose na stanja, situacije, događaje, radnje i sl., koje još nisu nastupile. Stvaralac unapred donosi 
pravnu normu predviđajući uslove za njenu primenu. Kod ove podele radi se, u stvari, o dva „modela“, tj. 
načina pravnog regulisanja društvenih odnosa. 

3.6.4. Obim (i broj) slučajeva na koje se pravna norma odnosi 

S  obzirom  na  broj  slučajeva,  sitaucija,  radnji,  tj.  događaja  koji  su  regulisani  pravnom  normom, 

one se dele na 

apstraktne,

 koje regulišu  neodređen broj slučajeva, i 

konkretne,

 koje se odnose na jedan 

konkretan slučaj. Inače, u pravnoj teoriji se često nedovoljno razlikuju opšte i apstraktne, i pojedinačne i 
konkretne pravne norme.

208

 Podela na apstraktne i konkretne prihvatljiva je pošto insistira na razlikovanju 

događaja  koji  je  neponovljiv  i  iscrpljuje  svoj  pozitivitet  jednom  primenom  (na  primer:  plaćanje 
određenog iznosa poreza na konkretnu nepokretnost za određen period). Apstraktna pravna norma se pak 
odnosi na čitav niz, skup događaja i važi sve dok se ne ukine (pravna norma o obavezi plaćanja poreza na 
nepokretnost).  Moguće  su  i  kombinacije  četiri  osobine  pravnih  normi:  opštost,  apstraktnost, 
pojedinačnost, i konkretnost, pa tako imamo: 

opšte i apstraktne

norme 

(takav tip normi sadrži najveći deo 

zakona,  npr.  krivični  zakon);

  opšte  i  konkretne  norme 

(zakon  o  opštoj  mobilizaciji  za  konkretnu 

situaciju);

 pojedinačne i apstraktne norme 

(zakon koji dodeljuje određenoj osobi zvanje sudije ustavnog 

suda);

 pojedinačne i konkretne norme 

(sudske presude).

209 

3.6.5. Predmet regulisanja pravne norme 

Prema  vrstama  društvenih  odnosa  koji  su  predmet  pravnog  regulisanja  razlikuju  se  sledeće 

norme: 

ustavne, imovinske, radne, upravne, privredne, međunarodno-javne, krivične, krivično-procesne, 

građansko-procesne 

i dr. Na toj podeli ustanovljen je (naučni)

pravni sistem pravnih normi sastavljen od: 

pravnih  ustanova  (institucija),  pravnih  grana  i  pravnih  oblasti  (javnog  i  privatnog,  materijalnog  i 
formalnog, i međunarodnog i unutrašnjeg prava). 

3.6.6 Intenzitet pravne snage pravne norme 

Prema pravnoj snazi, a to znači meri uticaja koji pravna norma trpi i vrši, pravne norme mogu se 

podeliti  na 

više

  i 

niže

.  Na  ovom  svojstvu  pravnih  normi  temelji  se  njihova  hijerarhija,

210

  odnos 

neprotivurečnosti  nižih  sa  višim,  u  cilju  ostvarenja  jedinstvenog  pravnog  sistema.  Iz  zasnovanosti 
pravnog sistema na hijerarhiji pravnih normi proističe princip koherentnosti. 

 
Neke  pravne  norme  su  više  u  odnosu  na  druge  po  tome  što  ih  prinudno  određuju  materijalno  i 

formalno. 

Materijalno

  određenje  znači  da  više  norme  određuju  sadržinu,  više  ili  manje  određeno,  nižih 

normi. 

Formalno

 određenje znači da se višim normama određuje nadležnost (stvarna i mesna), postupak i 

oblik, kojima treba da budu donešene, menjane ili stavljane van snage niže pravne norme. U tom smislu 
Kelzen  kaže  da  „pravo  reguliše  svoje  sopstveno  stvaranje“  utoliko  što  „jedna  pravna  norma  određuje 
način na koji se stvara druga pravna norma i, tako isto, u izvesnoj meri i sadržinu te norme... Norma koja 
određuje  stvaranja  neke  druge  norme  jeste  viša,  norma  koja  je  stvorena  prema  tim  odredbama  –  jeste 
niža. Pravni poredak... je hijerarhija različitih stupnjeva normi jedne norme – niže – određeno drugom – 
višom – čije je stvaranje određeno jednom još višom normom.“

211

  Time  se  obezbeđuje  jedinstvo,  sklad 

svih akata, tj. normi i dejstvo u istom pravcu ispunjavajući određenu društvenu funkciju. 

208

 U teoriji se izdvajaju 

tipska pravila

 kao opšta i apstraktna pravna pravila (M. Pavčnik: Nav. delo, 64–68). 

209

N. Bibio: Nav. delo, 150. 

210

Načelo hijerarhije

 znači da je neka celina ili neki sistem koji ima sastavne delove složena po nekim kriterijumima vrednosti, te da je jedan deo 

viši, a drugi niži, odnosno, da na vrhu stoji najviši, a na dnu najniži. 

211

 H. Kelzen: Nav. delo, 128. i dalje. 

stupnja“.

218

 Ovaj naziv, pored toga što ima prednost da ne sugeriše nikakav vrednosni sud, dobro ukazuje 

na karakter sekundarnih normi u funkcionalnom i strukturalnom smislu.

219

Razlikovanje ovih dveju vrsta normi o ponašanju i normi i normama, omogućava diferenciranje 

normativnih  sistema,  s  obzirom  na  veću  ili  manju  složenost.  Tako  Bobio  razlikuje 

jednostavne  pravne 

sisteme

  koji  su  sastavljeni  od  primarnih  normi  i  od  norme  ili  normi  za  identifikaciju  sistema  (koji  na 

izvestan  način  prethode  samom  formiranju  sistema  i  bez  kojih  se  ne  bi  uopšte  moglo  govoriti  o 
normativnom sistemu), 

polusložene pravne sisteme, 

koji sadrže, pored primarnih normi, ili jedan ili drugi 

tip normi o normama koje čine

norme drugog stupnja (tj. norme o sankciji i norme o proizvodnji prava) i 

složene pravne

sisteme, 

koji obuhvataju oba tipa normi. 

3.6.8. Adresanti stvaranja pravne norme 

 
Pravnim  tvorcima,  s  obzirom  na  pluralitet  subjekata  stvaralaca  prava,  pravne  norme  mogu  biti 

državnog  porekla

  (bilo  u  celini  ili  delu):  ustavne,  zakonske,  precedentne  norme  itd.  Pravne  norme 

nedržavnog  porekla

  u  svoj  ukupnosti  čine  tzv. 

autonomno  pravo.

  Istorijski  i  danas  poznati  oblici 

autonomnog  prava  su  običajno,  cehovsko,  esnafsko,  crkveno,  pravo  međunarodne  trgovine,  itd.  Usled 
toga, značajna je pluralistička koncepcija pravnih normi.

220

3.6.9. Pravac delovanja pravnih normi 

 
Prema pravcu delovanja pravnih normi 

u vremenu,

 pravne norme dele se na norme sa 

aktivnom 

i 

sa

 retroaktivnom 

snagom. Pravna norma aktuelno obavezuje kada stupi na

snagu, kada važi za slučajeve 

koji tada nastaju i koji će tek nastati, u budućnosti. Uslovi za važenje pravnih normi podrazumevaju da je 
ona  donešena  od  nadležnog  subjekta  (državnog  organa,  građana)  u  predviđenom  postupku  i  da  nije 
ukinuta, tj. da nije prestala da važi. U slučaju opštih pravnih normi, one, po pravilu, počinju da obavezuju 
(važe)  istekom  određenog  roka  posle  njihovog  objavljivanja.

221

  Svrha  zakonske  vakacije  jeste  da  se 

subjekti, tj. adresati upoznaju sa sadržajem zakona, sa pravnom normom. Pošto prođe taj rok, niko se ne 
može  pozivati  na  to  da  ne  poznaje  pravne  norme  i  da  ih  zbog  toga  ne  primenjuje.  Važi  načelo: 
nepoznavanje  prava  (zakona)  svakome  škodi  (

ignorantio  iuris  /legis/

cuique  nocet

),  odnosno 

nepoznavanje  prava  nikoga  ne  izuzima  (

ignorantio  iuris  nemineme  excusat

).  Na  prvi  pogled  izgleda  da 

ovo pravilo nije u skladu sa moralom. Međutim,

primena ovog načela je nužna za funkcionisanje pravnog 

poretka.  Ukoliko  bi  svako  mogao  da  se  izvinjava  i  izgovara  da  nije  poznavao  važeću  pravnu  normu, 
pravni  poredak  bi  bio  neefikasan.  Dakle,  između,  u  određenoj  meri  neetičnog  principa,  i  svoje 
neefikasnosti pravni poredak bira efikasnost. 

U načelu, pravne norme važe samo za one slučajeve koje nastanu kada su one stupile na snagu. 

Ovakav način regulisanja potpuno je u skladu sa načelom zakonitosti i pravne sigurnosti. 

Moguće je ipak, izuzetno, da se pravna norma proteže i na one društvene odnose koji su nastali 

pre  donošenja  pravnih  pravila.  Ukoliko  se  pravna  norma  primenjuje  i  na  one  slučajeve  koji  su  već 
nastali  pre  njenog  stupanja  na  snagu,  radi  se  o 

povratnom,  retroaktivnom 

dejstvu  pravne  norme.  S 

obzirom na to da se time narušava pravna sigurnost, kao

značajan deo ukupne individualne i društvene 

sigurnosti,  ovaj  princip  primene  pravne  norme  je  izuzetan,  a  pojedine  grane  prava  ga  potpuno 
isključuju.  U  krivičnom  pravu  važi  princip  strogog  legaliteta,  princip  –  nema  dela,  nema  kazne  bez 
zakona  (Nullum  crimen  nulla  poena  sine  lege),  te  je  retroaktinost  pravnih  normi  isključena.  Pravne 
norme  primenjivaće  se  retroaktivno  samo  ako  su  u  interesu  pojedinaca,  ukoliko  nije  novim  pravnim 
normama kazna potpuno oproštena ili je predviđana blaža vrsta ili blaža mera kazne. 

218

 N. Bobio: Nav. delo, 68. 

219

 Isto. 

220

Navedenim podelama pravnih normi mogle bi se dodati i druge, kao što je moguće podele i kombinovati. 

Na primer, zakonske norme su: opšte, 

apstraktne, iz svih grana prava, uslovne, državne itd. 

221

 Taj namenski rok između objavljivanja i stupanja na snagu (zakona) zove se 

vocatio legis. 

4. Pravni pluralizam, statualizam i antistatualizam 

4.1. Pravni pluralizam 

– ideja i pojam 

Teorijska  i  praktična  problematika  pravnog  pluralizma  izlazi  iz  okvira  uobičajenih,  uglavnom 

uprošćenih  dihotomija: 

autonomno

  i 

državno  pravo,  sankcionisano  i  nesankcionisano  pravo. 

Argumentacijski  i  metodološki  pravni  pluralizam  se,  naročito  sada,  teško

može  uklopiti  u  klasični 

antagonizam 

statualizma  i  antistatualizma,

  ili  tradicionalno  interpretiranog  odnosa  prirodnog  i  pozitivnog 

prava.  Takođe,  pravni  pluralizam  se  teško  može  razumeti  i  sagledati  u  aktuelnoj  (savremenoj)  dimenziji 
(„vezivanjem“  za  krajnosti  dijalektičke  šeme 

pravog  kontinuiteta  i  pravnog  diskonituiteta,

  ili  državno-

pravnih oblika 

unitarizma i federalizma. 

 
Ideju pravnog pluralizma nalazimo u prirodno-pravnim učenjima koja ističu da, pored državnog 

prava, postoji i prirodno pravo, koje je nezavisno i stoji iznad države i državnog prava. Prirodno pravo 
nije  vezano  za  državu,  ono  je,  čak,  nadređeno  u  odnosu  na  državno,  pozitivno  pravo  i  ima  apsolutnu 
pravnu snagu. 

Međutim, za praćenje razvoja i raznovrsnosti shvatanja pravnog pluralizma daleko su značajnija 

sociološko-pravna shvatanja, po kojima pravo nije idealan, nadiskustven normativan sistem, već je dato i 
postoji u stvarnosti. Nema samo država svoje pravo, već i svaka društvena grupa i zajednica. Tako, prema 
pristalicama ideje pravnog pluralizma, bez obzira na razlike koje među njima postoje, nije samo država 
stvaralac pravnih pravila, nego ona nastaju autonomno u okviru ostalih društvenih organizacija i grupa, 
među  kojima  je  država  samo  jedna  od  značajnijih.  Usled  toga  se  ova  raznovrsna  pravila  i  nazivaju 
autonomnim pravom. 

 
Polazna osnova pluralističkog shvatanja nalazi se u sociološkom i političkom pluralizmu, kao i u 

kritici  pozitivističke  teorije  prava.  Otkrivajući  kompleksnost  i  heterogenost  društvenih  života,  u 
sociologiji  se  s  pravom  isticao  značaj  mnoštva  društvenih  grupa  i  legitimnosti  njihovog  učešća  u 
stvaranju  prava.  Radovi  Ota  fon  Girkea  ukazali  su  na  nezavisnost  korporacija,  koje  država  eventualno 
priznaje  kao  već  stvoreni  pravni  subjekt.  Korporacija,  kao  i  „svaka  organska  zajednica“,  naročito 
„organizovana  zajednica“,  stvara  svoje  pravo  (npr.  država,  crkva,  opština,  itd.).  Istorijska  istraživanja 
srednjeg  veka  takođe  su  pokazala  na  mnogobrojnim  primerima  ograničenje  državne  vlasti.  Tako  su 
cehovi,  esnafi  i  crkva  posedovali  dosta  široku  normativnu  autonomiju  u  odnosu  na  državu  i  državno 
pravo.  Iz  novije  istorije  primeri  pokazuju  da  se  poslednjih  decenija  XX  vekao  povećao  značaj  i  uloga 
specijalnih  organizacija  i  ekonomskom  i  društvenom  životu  uopšte.

222

  Usled  dinamike  života  i  statike 

prava, neke pravne institucije morale su trpeti i promene. Privatna svojina se ograničava i „socijalizuje“, 
te se napušta shvatanje o privatnoj svojini kao svom, neograničenom pravu. 

Oslanjajući se na preobražaje u društvenim odnosima, osporavaju se apsolutne pretenzije države u 

pogledu  prava.  Kritikuje  se  i  ne  prihvata  „fetišizam  zakona“  i  „svemoć  kodeksa“.  Kao  posledica  toga, 
početkom  XX  veka  interes  izvesnih  teoretičara  bio  je  usmeren  na  normativnu  delatnost  i  drugih 
stvaralaca prava. Pošto realne izvore prava po njima treba tražiti u samom društvu, izvan kodeksa, pored 
sudske prakse proučava se i običaj kao izvor prava.

223

 Na taj način, pisci su izražavali „le revolte des faits 

contrel le Code“.

U Francuskoj Fransoa Ženi (Francois Geny), Leon Digi (Leon Duguit),

224

 Moris Oriju (Maurice 

Hauriou)  i  Luj  le  Fur  (Louis  le  Four)  bili  su  veliki  inspiratori  i  animatori  ideje  pravnog  pluralizma, 
posebno doktrine socijalnog prava. 

Misao  o  postojanju  pravnog  pluralizma  zastupana  je  u  okviru  veoma  različitih  teorijskih 

koncepcija  o  intuitivnom,  društvenom  (tj.  socijalno)  živom  pravu  itd.,  prema  kojima  pravo  nastaje 
spontano, nezavisno od države, nasuprot monističkom poimanju prava, prema kojem je pravo u celosti 
proizvod  države.  Međutim,  između  tih  dveju  krajnosti, 

pravnog

monizma 

i

  pluralizma, 

uočava  se 

kompromisna teorijska struja koju neki autori nazivaju

 etatističkom koncepcijom pravnog pluralizma.

1

225

222

 Teorijski izraz postojećeg stanja nalazimo u Dirkemovom shvatanju da su profesionalne grupe ili korporacije središta organske solidarnosti, te 

na taj način obavljaju funkcije koje ni država ni srodničke grupe ne mogu da ispune (E. Dirkem: 

O društvenoj podeli rada,

 Predgovor drugom 

izdanju, Beograd, 1972, 55. i dalje). 

223

 Put analitičkom istraživanju prava trasirao je još F. Ženi, koji je smatrao da sudska praksa predstvlja izvor prava, pošto sudija ponovo „daje 

život“ pravnim tekstovima inspirušući se društvenim i ekonomskim promenama koje, u stvari, čine prevashodnu materiju (le donne) prava (F. 
Geny: 

Methode

d’interpretation et sources en droti prive postif, 

Paris, 1899;

 Sociences et te chinque en droit prave positif, 

T.I, Paris, 1914). 

224

Tako, na primer, Digi ističe da pravo nastaje nezavisno od države i da se oblikuje u društvu (L. Duguit: 

Traite de droit Constutionnel, 

T. I, Paris, 

1927, 95). 

225

 J. Carbonnier: 

Sociologie juridique,

 Paris, 1978, 217. 

pravila“.

230

 Pravda,  po njemu, predstavlja konstitutivan elemenat prava i postoji intuitivno normativnim 

faktima.  Normativni  fakti  su  „društveni  fakti  koji  svojom  egzistencijom  realizuju  pravdu  i  inkarniraju 
pozitivne  vrednosti“.

231

  Normativni  fakti  ili  društvene  strukture  koje  oličavaju  ostvarene  vrednosti  nisu 

nužno organizovane niti imaju predviđena sredstva spoljne prinude, a najmanje bezuslovnu prinudu, koja 
je  svojstvena  državi.

232

  Za  Gurviča,  društveno  pravo  izvlači  svoju  obaveznu  snagu  iz  grupe  u  kojoj  je 

integrisano,  u  kojoj  nastaje.

233

  Ono,  dakle,  predstavlja  autonomno  pravo  svake  grupe,  „koje  inkarnira 

pozitivne i racionalne vrednosti“: Ukoliko pak organizacija grupe postaje zatvoren i nepristupačan uticaju 
svojih pripadnika, tj. ukoliko postaje samo oni koji upravljaju i oni kojima se upravlja, utoliko društveno 
pravo  prestaje  biti  pravo  integracije.  U  tom  slučaju  bi  postojala  subordinacija  i  dominacija,  kao,  na 
primer,  u  nedemokratskim  državama  ili  kapitalističkim  preduzećima.  Obrnuto,  ukoliko  bi  organizacija 
bila pristupačna uticaju svojih pripadnika, uvođenjem radničkih saveta ili samoupravljanjem, izgubio bi 
se potpuno nedemokratski karakter i nastupila bi prava vladavina društvenog prava. Ona u ekonomskom 
društvu  odgovara  decentralizovanim  preduzećima  sa  samoupravljanjem  radnika.

234

  Društveno  pravo  je 

suština  demokratije.  Pravo  izražava  u  sebi  ideju  samoupravljanja  kolektiva  na  osnovu  slobode  i 
jednakosti.  Tako  je  demokratija  organizovano  društveno  pravo,  a  suverenost  društvenog  prava  – 
demokratija. Definitivan trijumf ekonomske demokratije postići će se i u potpunoj zameni individualnog 
prava društvenim pravom.

235

Gurvičeva  pluralistička  filozofija  prava  zasnovana  je  na  ideji 

o  mnogobrojnom  društvenom  pravu, 

široko

 spontanom, pravu kolaboracije 

i

 kooperacije. 

Različiti centri autonomnog stvaranja prava mogu biti ili 

iznad  države  ili  podređeni  državi  (sindikati,  trustovi,  fabrike,  crkve,  decentralizovane  javne  službe, 
međunarodne  organizacije  itd.).  Posmatrajući  zapadna  društva  s  početka  XX  veka,  Gurvič  nam  sugeriše 
tipologiju društvenog prava. Društveno pravo postoji najpre kao 

droit social pur et independent,

 kao društveno 

pravo u čistom i nezavisnom položaju u odnosu na državu. Ono ostvaruje integrativnu funkciju bez obraćanja 
bezuslovnoj  prinudi  (na  primer,  međunarodno,  crkveno  pravo,  neorganizovane  nacionalne  zajednice,  pravo 
ekonomskih  grupa  itd.).  Ove  vrste  društvenog  prava  svakim  danom  postaju  sve  brojnije  i  predstavljaju 
najefikasnije  ograničenje  državne  vlasti,  one  su  manifestacija 

per  excellence

  pravnog  pluralizma.  Zatim 

Gurvič navodi 

droit

socila pur, mais soumis a la toutelle Etatique 

čisto društveno pravo koje je podvrgnuto

državnom tutorstvu, kao na primer sindikalno pravo, pravo profesionalnih organizacija, koje pokriva područje 
državnog privatnog prava, u koje ulazi i trgovačko pravo. Gurvič pokazuje da pravni poredak ne prestaje da 
postoji činjenicom postojanja sukoba i njegovog podvrgavanja državnoj odluci. On i dalje evoluira u funkciji 
grupe kojoj odgovara, tj. u kojoj se stvara. Za ovu vrstu autonomnog prava ne postoji obavezno i efektivna 
zaštita. Ono je integrisano u okviru državne organizacije i predstavlja protivtežu državnom pravu. 

Droit social 

annexe par l’Etat, mais restant autonome

  je  pridruženo  društveno  pravo  kao  decentralizovana  sfera  javnog 

prava (na primer, pravo lokalnih kolektiviteta, decentralizovanih  javnih službi, itd.). I na kraju, četvrti tip je 

doit social condense en ordre de

droit de l’Etat democratique, 

tj. društveno pravo kondenzovano u poredak 

prava demokratske države.

236

Za  Gurviča,  jedinstvo  i  pluralizam  nisu  kontradiktorni,  „jedinstvo  prava  se  afirmiše  na  čisto 

imanentan  način  i  realizuje  se  u  pluralizmu  jednakih  normativnih  fakata  i  različitih  središta  pravnog 
iskustva. Jedinstvo je svojstveno toj različitosti, to je poslednja reč teorije pluralističkih izvora prava“.

237

Inače Gurvičevo delo teško je razumljivo, sadrži i dosta praznina i protivurečnih mesta. Tako, na 

primer, ukoliko u proučavanju prava i uzima u obzir društvene sukobe, on ih uzima samo virtuelno. Pošto 
je  u  istraživanju  bio  isključivo  usmeren  na  vrednosti,  nije  istraživao  pravne  institucije,  a  ukoliko  ih  je 
proučavao, bilo je to samo u slučaju reakcije na prekršaj. 

Bez  obzira  na  primedbe  koje  se  mogu  uputiti  Gurvičevoj  pluralističkoj  teoriji  prava,  njegovo 

shvatanje  društvenog  prava  ima  i  niz  pozitivnih  strana.  Pomenućemo  samo  da  je  značajno  njegovo 
insistiranje  na  autonomnim  manifestacijama  prava  i  u  okviru  različitih  zajednica,  gde  se  odnosi 
zasnivaju  na  saradnji,  solidarnosti  i  međusobnoj  pomoći.  Takvo  društveno  autonomno  pravo 
predstavlja jezgro demokratskog političkog sistema. 

230

 Isto, 19–80. 

231

 Isto, 142. 

232

  Spoljno  manifestovanje  društvenog  prava  sastoji  se  u  društvenoj  moći  (pouvoir  social),  koja  suštinski  nije  vezana  za  bezuslovnu  prinudu. 

Društveno pravo se u najvećem broju slučajeva ostvaruje uslovnom prinudom. Pojedinac se, u krajnjoj liniji, može povući iz te zajednice te se, 
na taj način, osloboditi prinude. 

233

 G. Gurvitch: 

L’idee du droit social,

 vidi naročito odeljak II, posvećen definiciji pojma socijalnog prava, 15–46. 

234

 G. Gurvitch: 

Probleme de la socilogie du droit,

 203–204. 

235

 G. Gurvitch: 

L’experience juridique et la pihilosophie pluraliste du droit,

 263–264. 

236

 G. Gurvitch: 

L’idee du droit social,

 46–95. 

237

 G. Gurvitch: 

L’experience juridique et la philosophie pluraliste du droit,

 80. i dalje, 151. 

Kao i u nizu drugih oblasti, tako i u proučavanju prava, značajan doprinos dao je 

Maks

Veber 

(Max  Weber).  S  pravom  se  ističe  da  on  „spada  u  nekoliko  najvećih  naučnika  na

polju  društvenih 

nauka,  posebno  sociologije“.

238

  On  smatra  da  postoje  mnogobrojni  pravni  poreci  zasnovani  na 

autoritetu drugačijem od političkog autoriteta države (na primer, pravila udruženja nemačkih studenata, 
norme  slovenskih  „zadruga“  ili  pak  norme  različitih  crkava).  Isto  tako,  nije  retkost,  izvan  pravnog 
sistema  na  evropskom  kontinentu,  da moderno državno pravo  prihvata  kao  izričito  „važeće“  i  norme 
drugih  organizovanih  grupa  i  preispituje  njihove  konkretne  odluke.

239

  Sve  te  mnogobrojne  norme  su 

takođe, pravne norme u meri u kojoj su zagarantovane primenom specijalnog aparata prinude. Dakle, 
mnogobrojni kolektiviteti mogu stvarati pravne norme. „Postojanje aparata za prinudu treba za nas da 
bude  presudno  za  pojam  prava“.

240

  Koja  prinuda,  da  li  ekonomska,  psihička  i  dr.,  po  njemu,  to  je 

irelevantno.  „I  konzulska  kazna  i  ’bratska  opomena’  spadaju  u  prinudu,  ukoliko  su  bile  regulisane 
pravilom i ako ih je sprovodio aparat ljudi.“

241

 Isto tako, primena fizičke prinude karakteriše i državno 

pravo. „O državnom pravu, tj. pravu koje jemči država, govorićemo samo u slučaju kad se ono jemči, 
tj. kad se primenjuje pravna prinuda specifičnim, tj. u normalnom slučaju direktno fizičkim sredstvima 
prinude te političke zajednice“.

242

 Naravno, poštovanje pravnih normi nije pretežno ili jedino, zato što 

iza  toga  stoji  aparat  za  nasilje.  Pobude  mogu  biti  veoma  različite.  Pokušavajući  da  da  odgovor  na  to 
pitanje,  Veber  ističe  da  „u  većini  slučajeva  one  imaju  ili  više  utilitaristički  karakter,  ili  više  etički 
karakter,  ili  subjektivno  konvencionalan  karakter,  tj.  u  pitanju  je  strah  od  neodobravanja  okoline“.

243

Zasluga  Vebera,  pored  iznijansirane  kritike  birokratizma,  leži  i  u  obilju  podataka  koje  nam  pruža  u 
proučavanju pravnog pluralizma. 

4.3. Pravnipluralizam u američkoj sociologiji i antropologiji prava 

 
Doktrina  pravnog  pluralizma,  posebno  društvenog  prava,  od  četrdesetih  godina  XX  veka  beleži 

vidnu  oseku  u  odnosu  na  tradicionalne  pozitivističke  teorije  koje  usmeravaju  svoju  pažnju  na  zakon  i 
državno pravo. Tako, ponovo, po ko zna koji put u istoriji pravne misli, dominira dogmatsko shvatanje 
prava. Tek početkom šezdesetih godina, kod izvesnih predstavnika savremene sociologije prava ponovo 
oživljava  interes  za  problematiku  pravnog  pluralizma.  Posebno  značajno  mesto  pripada  američkim 
autorima  (Evan,  Pospisil  i  dr.).

244

  Najneposredniju  ulogu  u  obnavljanju  i  razvijanju  ideje  pravnog 

pluralizma igrale su sociologija organizacija i antropologija prava. 

Sociologija  organizacija 

otkriva  i  ispituje  složenost  različith  organizacionih  mehanizama  i 

njihove  osobene  manifestacije  prava.  Među  onima  koji  su  zastupali  pluralističko  shvatanje  prava 
značajno  mesto  pripada  Vilijamu  Evanu  (William  M.  Evan).

245

  Da  bi  se  bolje  shvatio  specifičan 

društveno-strukturalni aspekt prava, koji počiva na pojmu pravnog sistema, on smatra da pravo ne treba 
vezivati  za  državu  i  njenu  prinudu.  Strukturu  pravnog  sistema,  po  njemu,  čine  dva  nužna  i  dovoljna 
elementa:  mnoštvo  pravnih  normi  i  njima  odgovarajuće  normativne  uloge  –  zakonodavna,  upravna  i 
sudska. Za razlikovanje pravnih sistema u istom globalnom društvu Evan predlaže dva komplementarna 
kriterijuma. Prvi je relativan i odnosi se na jurisdikciju pravnog sistema. On može biti javan ili privatan, u 
zavisnosti od toga da li se proteže na sve članove tog društva ili samo na članove organizacije. Iz ovoga 
proističe zaključak i metodološko iskustvo: ukoliko se želi saznati i sam državno-pravni sistem u celini, 
ne  mogu  se  nikako  zapostaviti  grupe  i  organizacije  unutar  njega.  Drugi  kriterijum  počiva  na  razlici 
između demokratskog i nedemokratskog pravnog sistema. Ukoliko se ovi kriterijumi kombinuju, moguće 
je govoriti o tipologiji sa četiri stupnja: javni demokratski sistem, javni nedemokratski sistem, privatan 
sistem demokratskog i privatan sistem nedemokratskog tipa. 

Ova  tipologija  ukazuje  na  značaj  komparativnog  proučavanja  pravnih  sistema.  Na  ovakav  način 

postavljen, problem pravnog pluralizma zahteva ispitivanje međusobnog odnosa između privatnog i javnog 
sistema i odnose između različitih privatnih sistema u istom globalnom društvu. I najzad, iz perspektive koju 
predlaže V. Evan, nameću se proučavanja različitih transformacija i uzroka prelaza iz jednog u drugi pravni 
sistem.   

238

 Vidi pdredgovor R. Lukića u knjigama M. Vebera: Privreda i društvo, I i II, Beograd, 1976.

239

 M. Veber: Isto, 256. 

240

 Isto, 24. 

241

 Isto. 

242

 Isto, 254. 

243

 Isto, 255. 

244

  Kako  je  već  zapaženo  u  američkoj  teoriji  prava,  čiji  su  glavni  tokovi  analitički,  filozofski i  sociološki,  dva  poslednja  daju  osnovni  ton  (V. 

Toumanov: Prensee juridique burgeoise contemporaine, Moscou, 1974, 287). 

245

 M. W. Evan: „Public and Private legal System“, Law and Socilogy, Exploratory Essays, New York, 1962. 

objašnjenju prava tih zemalja polazi se od činjenice da je pravo vezano za svaku konstituisanu grupu koja 
je središte pravnog iskustva. Jedinstvo društvenih realnosti prava su stvorene grupe, a ne država i njena 
prinuda. 

Na  kraju,  treba  napomenuti  da  su  istraživanja  i  rešenja  koja  su  predložena  u  američkoj 

antropologiji  prava  šezdesetih  godina  interesantna  i  značajna  za  dalje  prodore  u  ovoj  oblasti.  Poseban 
doprinos predstavlja proučavanje konfliktnog aspekta pravnog pluralizma, vezanog za činioce društvene 
osnove, društvene grupe i kolektivitete koji ne moraju imati jasno definisane okvire. 

4.4. Savremena shvatanja o pravnom pluralizmu 

U  odgovoru  na  pitanje  šta  je  pravni  pluralizam  u  savremenom  značenju  toga  pojma  valja  se 

rukovoditi sintetičkom koncepcijom onih pravnih teoretičara, sociologa i antropologa prava koji pravni 
pluralizam shvataju kao 

koegzistenciju različitih normi

 ili 

pravnih

sistema u istom 

ili u

 komplementarnim 

političikim  i  pravnim  poljima 

(espaces  juridiques)

„kombinovanih,  pa  čak  i  suprotstavljajućih  u  duhu  i 

akciji  svakog  prava“.

252

  Tako  se  onda  može  razumeti,  na  primer,  egzistirajući  pravni  pluralizam  u 

političkom prostoru Evropske unije i procesi njegove dalje ekspanzije. Drugim rečima, pravni pluralizam 
je takav „pravni splet“ koji nastaje ukrštanjem i slaganjem, kao jedan fenomen interlegaliteta, dinamički 
proces nepravilne i nestabilne kombinacije pravnih sistema. 

Moglo bi se reći da moderna, savremena promišljanja prava, a to u krajnjoj liniji znači i moderna 

shvatanja pravnog pluralizma, polaze od neophodnosti da se pre svega sagleda i obuhvati kompleksnost i 
fleksibilnost pravne stvarnosti. 

Pravo  je  obimno  i  raznovrsno,  tekuće  i  pokretljivo,  konzistentno  i  razuđeno,  o  čemu  rečito 

svedoče  brojna  empirijska  istraživanja.  Na  osnovu  tih  činjenica,  Boaventura  de  Santos  sugeriše  jednu 
tipologiju  prava  kapitalističkog  društva  koja  pokriva  četiri  strukturalna  aspekta  sa  određenom  formom 
prava: 

pravo  domaćinstva

  (porodica  kao  primarna  grupa), 

pravo  proizvodnje 

(klasa  i  preduzeća),

teritorijalno pravo 

(individua i država) i

 sistematsko pravo 

(nacija i međunarodna razmena).

253

Iako je De 

Santosovo shvatanje značajno za sagledavanje oblasti u kojima nastaje pravni pluralizam, ono ukazuje na 
čitiri  tipa  prava  koja  funkcionišu  relativno  autonomno.  Na  taj  način,  izvan  domašaja  ostaje  dinamika 
prava savremenog društva. De Santos posmatra pravni pluralizam iz promarksističke perspektive, koja je 
za  njega  primarna  saglasnost  pa,  slično  Guvriču,  ne  stiže  do  unutrašnjih  društvenih  suprotnosti,  tj. 
društvenih sukoba bez kojih se pravni fenomen u svojoj celovitosti i složenosti ne može razumeti. 

Iz sasvim suprotnih razloga, grčki teoretičar Nikos Pulancas tvrdiće da pravo počiva, u okviru jedne 

društveno-istorijske formacije, na različitim načinima proizvodnje. Zbog toga se pravo i sastoji iz konkretne 
koegzistencije više različitih teorijskih tipova prava,  koja pripadaju različitim načinima proizvodnje.  Ove 
teorijske  postavke  pružaju  nam  značajan  osnov  u  proučavanju  promena  prava,  posebno  za  razumevanje 
kontinuiteta i diskontinuiteta prava u doba socijalnih revolucija.

254

 
Pored  navedenog  shvatanja  pravnog  pluralizma,  po  kome  u  okviru  istog  pravnog  poretka 

keogzistira mnoštvo različitih pravnih poredaka, izraz 

pravni pluralizam

 u pravnoj nauci upotrebljava se i 

u  drugim  značenjima.  Pravni  pluralizam  postoji,  kako  kaže  Žak  Vanderlinden,  nekada  profesor 
Slobodnog  univerziteta  u  Briselu,

255

  kada  se  u  okviru  istog  pravnog  poretka  u  identičnim  situacijama 

primenjuju različiti mehanizmi.

256

 Ovim značenjima izraza 

pravni

 pluralizam dodaju se i nova značenja kao orkestracija pluralizma, 

u smislu postojanja unutar pravnog sistema više pravnih podsistema.

257

 Tek tada bi se političkoj dimenziji 

mogao  pridodati  metodološki  i  epistemološki  značaj  diferenciranja  različitih  shvatanja  izraza 

pravni 

pluralizam.

 Rasprava o pravnom pluralizmu imala bi jasan i razgraničen normativni nivo od ostalih nivoa 

analize.  

Ž. Vanderlinden daje značajan prilog sintezi problematike pravnog pluralizma: poreklu, objektu, 

obilicima  i  svrsi.  Prema  njegovom  mišljenju,  jedinstvo  prava  je  neopravdano  i  nepravedno  pošto  se 
pomoću  „jedinstvenog  prava“  ne  obezbeđuje  pravda,  a  ni  efikasnost  prava.  Pluralizmom  prava  se, 
naprotiv,  nužno  obezbeđuje  nekoliko  efekata:  afirmacija  superiornosti  dominantne  grupe,  osiguranje 

252

 P. Maisani, F. Wiener: „Reflexion autour de la conception postmoderne du droit“, 

Droit et Societe,

 1994, br. 24, 448. 

253

 S. S. de Boaventura: „On Modes of Producton of Law and Social Power“, International Journal of the Sociology of Law, 1985, br. 13. 

254

 N. Poulantzas: „A propos de la theorie marxiste du droit“, Archives de piholosphie du droit, T. XII, 1967, 154  (vidi deo prevoda navedenog 

članka Pulancasa u knjizi G. Vukadinović: Izbor tekstova iz teorije prava, Novi Sad, 1998). 

255

 Isto, 19–57. 

256

 J. Vanderlinden: „Le pluralisme juridique – Essai de synthese“, Le pluralisme juridique, 19. i dalje. 

257

 152  Isto, 22. i dalje. 

ravnoteže  između  jednakih  grupa,  ostvarenje  specifičnosti  i  nezavisnosti  institucija,  kao  i  realizacija 
pravne decentralizacije. Ako se pravni pluralizam posmatra u zavisnosti od objekta, onda on može da se 
odnosi na pravo u celini datog društva, što je u praksi dosta retko (npr. pravo u srednjem veku) ili pak na 
određenu pravnu granu ili, što je još češće, na više ili manje važan deo jedne grane prava. Slično Gurviču 
koji  nam  je,  posmatrajući  zapadna  društva  s  početka  XX  veka,  sugerisao  tipologiju  društvenog  prava, 
tako  i  Vanderlinden  više  od  pola  stoleća  kasnije  razlikuje  pravni  pluralizam: 

parelelan  ili  integrisan, 

kumulativan  ili  izolovan,  željeni  ili

obavezujući,  nezavisan  ili  kontrolisan,  delotvorni  ili  anticipativni, 

antagonistički  ili  komplementarni,  i  nametnut  ili  saglasan. 

Kada  je  reč  o  svrsi  pravnog  pluralizma, 

najkraće,

ona  se  nalazi  u  uspostavljanju  ili  ponovnom  uspostavljanju  jedinstva  prava,  koje  se  sastoji  u 

materijalnoj i psihološkoj homogenizaciji društvenih grupa. 

Pored teorije prava, u savremenoj sociologiji i antropologiji prava raste interes za različite aspekte 

pravnog pluralizma. Henri Stjuart u Engleskoj i Kanađanin, profesor univerziteta Žan-Gi Belej (Jean-Guy 
Bellay)

258

 na izvestan način mogu se smatrati nastavljačima ideja Erliha i Gurviča i to u onoj meri u kojoj se 

pojam  pravnog  pluralizma  vezuje  za  društvene  promene  nutar  zapadnih  društava.  Henri  Stujart

259

  se 

zadržava na analizi oblika prava i pravde u sferi rada. On ukazuje da su stvaranje i primena prava izuzetno 
dinamični društveni procesi, obeleženi neprekidnim uzajamnim uticajima između formalnog i neformalnog, 
s  jedne,  i  između  različitih  činilaca  sistema  privatne  ili  javne  društvene  kontrole,  sa  druge  strane.  Ta 
međusobna  interakcija  je  konstitutivan  elemenat  svake  pravne  regulative.  Žan-Gi  Belej  na  početku 
istraživanja pravnog pluralizma akcenat stavlja na 

društveni sukob, 

bilo da je taj sukob generalno vezan za 

pravni proces u celini ili pak

samo za primenu prava. Kasnije u prvi plan postavlja 

nezavisnost državnih i 

nedržavnih

manifestacija prava i pravde. 

Na globalnom nivou savremenih društava ova problematika, po 

njemu,  povezana  je  sa  ključnim  problemom  analize,  fenomenom 

etatizacije  prava

  u  podeli  pravnog 

regulisanja između države i drugih centara moći. 

Kod pojedinih sociologa prava pravni pluralizam je osnovna hipoteza njihove naučne discipline u 

proučavanju  pravnog  sistema.  Tako  se  za  Karbonijea  pravni  pluralizam  ogleda  u  različitim 
manifestacijama 

infa-prava

  o  čemu  svedoči  u  celini  njegovo  delo 

Sociologija  prava.  Državno  pravo 

odgovara  globalnom  društvu  ili  naciji,  dok  je

  infra-pravo 

(verovanja,  ponašanja)  efektivno  za  različite 

delove  populacije  (subkulture,  društvene  klase,  grupe  dece).  Infra-pravo  je  povezano  sa  postojanjem  i 
evolucijom  državnog  prava.  Tako  se,  na  primer,  mogu  primenjivati  stara  pravna  pravila,  formalno 
ukinuta od strane države, ali ipak živa, odnosno važeća unutar jednog dela populacije (

folklorno pravo

). 

Karbonije, takođe, pravni pluralizam vidi i u postojanju narodne pravne svesti o samom državnom pravu 
(

vulgarno  pravo

), a ona može biti više ili manje udaljena od svesti profesionalnih pravnika. Gledano u 

celini, infra-pravo čini jedan poseban pravni sistem unutar globalnog pravnog sistema.

Antropologija  prava

260

u  pogledu  pravnog  pluralizma  prešla  je  nešto  drugačiji  razvojni

put  u 

odnosu  na  teoriju  i  sociologiju  prava.  Prvo  važno  delo  koje  Norbert  Rulan  (Norbert  Rouland),

261

najznačajniji  savremeni  antropolog  prava  u  Francuskoj,  navodi  iz  oblasti  pravnog  pluralizma  je  delo 
nemačkog romaniste Mitejsa iz 1896. godine, koji je proučavao odnos između rimskog prava i autohtonih 
prava u orijentalnim provincijama Rimske imperije. Na teorijskom planu služeći se analizama Aristotela, 
Gaj  koristi  koncept 

ius  gentium 

da  bi  razrešio  problem  mnoštva  pravnih  sistema  koji  su  funkcionisali 

među  onim

narodima  koje  su  Rimljani  pokorili.  Međutim,  s  obzirom  na  mali  uticaj  ovih  istraživanja, 

stvarni  osnivači  pluralističkog  shvatanja  u  antropologiji  prava  bili  su  autori  holandske  škole  običajnog 
prava  s  početka  XX  veka  (

Adat  Law  School

).  Oni  su  analizirali  pravo  autohtone  populacije  u  nekim 

kolonijalnim  zemljama.  Ovo  usmerenje  na  kolonijalna  društva  može  se  objasniti  sledećim  razlozima: 
najpre istorijskim, jer je razvoj antropologije bio vezan za proces kolonijalizacije, a zatim konceptualnim, 
pošto je bilo lako konstatovati 

pluralitet prava u sredinama koje karakteriše velika heterogenost kulture. 

Ako  se  među  brojnim  istraživanjima  pokuša  utvrditi  ono  što  je  zajedničko,  onda  su  to  bar  tri 

stvari.  Pre  svega,  pravni  pluralizam  je 

univerzalni  fenomen.

  Svako  društvo  je  u  praksi  strukturalno 

pluralno, sa mnoštvom pravnih sistema. U etatističkim društvima pravni pluralizam ne stoji obavezno u 

258

 Žan-Gi Belej odbranio je doktorski rad u Parizu 1974. godine (Conflit social et le pluralisme juridique en sociologie du droit).  Rad je dosta 

citiran i visoko ocenjen. Tako, Karbonije ocenjuje da se radi o produbljenoj studiji sa veoma bogatom literaturom, naročito na engleskom jeziku 
(J. Carbonnier: Sociologie juridique, Paris, 1978, 173). 

259

  S.  Henry: 

Private  Justice.  Towards  Integrated  Theorizing  in  the  Socilogy  of  Law,

  London,  1983.  155   Ideju  o  infra-pravu  nalazimo  i  u 

shvatanju pravnog pluralizma kod Ondrea Žana Arnoa, po kome infra-

pravo čini mnoštvo pravnih sistema, koji mogu biti u različitim odnosima sa 

pravnim sistemom koji postavlja politički autoritet. Kako on kaže radi se o simultanim polisistemima (polysistemie simultanee). A. J. Arnaud: 

Critique de 

la raison juridique. Ou va la sociologie du droit?

 Paris, 1981, 273–387. 

260

 Navodi se da je antropologiji prava termin pravni pluralizam prvi put upotrebio J. S. Furnival 1939. godine u delu O ekonomiji Indonezije (J. 

S. Furnival: Netherlamds India a study of plural Economic, Cambridge, 1939). 

261

 N. Rouland: 

Antrologie juridique,

 Paris, 1988; G. Vukadinović, R. Stepanov: „Osvrt na pravnu antropologiju“, 

Teorija, filozofija i sociologija 

prava u svetu,

 Jugoslovensko udruženje za teoriju, filozofiju i sociologiju prava, Beograd, 1998, 35–41. 

formalno  unifikuje.

266

  Njegovo  prihvatanje  je  tako  široko  da  se  slobodno  može  reći  da  se  primenjuje  šire 

nego Povelja UN (na primer, jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive). 

U  slučaju  kršenja  i  spora  za  autonomne  norme  takođe  postoje  sankcije  i  organi  za  rešavanje 

novonastale situacije. Razlikuje se suđenje po autonomnim normama, ili suđenje po pravičnosti ili, pak, 
po državnim normama. Efikasnost se obezbeđuje raznim vrstama sankcija, bilo državnim bilo onim koje 
sami subjekti uspostavljaju autonomno, principom poštenja, dobrih običaja, novčanim kaznama, pretnjom 
raskida  ugovornih  odnosa,  gubitka  kredita,  poslovnog  ugleda,  stavljanjem  na  tzv.  „crne  liste“; 
isključenjem iz profesionalnih udruženja itd. Kod težih oblika sankcija država uspostavlja kontrolu, neke 
sankcije  čak  i  zabranjuje  (npr.  bojkot).  Očigledno  je  da  država  najteže  prepušta  polje  sankcija,  osta­ 
vljajući sebi bar kontrolu ili neku drugu intervenciju (npr. sužavanje mogućnosti primene sankcije). No, u 
najvećem broju slučajeva i obična pretnja unešena u arbitražnu odluku da će se objaviti ime stranke koja 
odbija  da  izvrši  obavezu  dovoljna  je  da  dovede  do  ispunjenja.  Na  taj  način  dolazi  do  izražaja  vrlo  jak 
uticaj i pritisak mišljenja grupe u izvršenju onoga o čemu su se dogovorili. 

Sve  ovo  upućuje  na  zaključak  da,  u  savremenom  svetu,  pored  prava  koje  stvara  država,  postoji 

naročito na području trgovačkog prava, i mnoštvo autonomnog prava. Ulogu stvaraoca prava dele državni 
organi i druge interesne grupe,

267

 usled čega se opravdano govori o pluralističkom shvatanju prava. Sa svoje 

strane,  demokratska  pravna  država  treba  da  pospešuje  slobodu  samostalnog  uređivanja  odnosa  i  da  toj 
regulativi, kao uostalom i celokupnom pravu, obezbeđuje efikasnost. 

4.7.6. Etatistička koncepcija pravnog pluralizma 

U  etatističku  grupu  mogla  bi  se  ubrojati  sva  ona  shvatanja  pravnog  pluralizma  koja,  istina, 

priznaju  postojanje  izvandržavnih  središta  prava,  ali  ističu  da  se  država,  izričito  ili  prećutno,  mora 
saglasiti s njihovim postojanjem. Ovakve premise vodile su zaključku da se, u krajnjoj liniji, u državnom 
monopolu fizičke prinude nalazi bitan, konstitutivan elemenat prava. Tako Del Vekio (Del Vecchio),

268

razmatrajući  odnos  države  i  prava,  podvlači  da  država  daje  formalnu  pozitivnost  pravu.  „Država  je 
idealna  tačka  konvergencije  na  koju  se  moraju  obraćati  sva  pravna  određenja  koja  pripadaju  jednom 
sistemu. Međutim, istovremeno Del Vekio izričito kaže da je moguće da izvesna pravna pravila nastanu i 
izvan  države,  u  okviru  određenih  društvenih  grupa  (npr.  međunarodne  organizacije,  korporativne 
organizacije, sindikati, crkva, itd.) koje „teže kao i svako duštveno okupljanje da stvore vlastito pravo ili 
tačnije  rečeno,  imaju  u  sebi  već  na  određen  način  logičku  formu  prava“.  Ti  društveni  organizmi  „žive 

iure proprio“

 vezujući se za državu spoljnim vezama ili nekim opštim vezama koje ne diraju u njihovu 

strukturu  i  ne  uništavaju,  prema  tome,  njihovu  autonomnu  organizaciju.  Analizirajući  naročito  odnos 
između  prava  korporativnih  udruženja  i  državnog  prava,  smatra  da  se  među  njima  „suprotnost  može 
manifestovati  ili  pomoću  tolerancije  ili  pomoću  otvorene  suprotnosti“,  te  da  je  „pozicija  nestabilne 
ravnoteže između društvenih snaga više pravilo nego izuzetak“. Ukoliko postoji konkurencija između ta 
dva  sistema,  sukobi  mogu  da  se  reše  na  tri  različita  načina.  Najpre,  država  može  da  rastavi  elemente 
korporativne  organizacije,  uništavajući  je.  Zatim,  korporativna  organizacija  može  da  se  pretpostavi 
državi,  postajući  i  sama  država.  I  najzad,  država  može  da  apsorbuje  korporativnu  organizaciju, 
podvrgavajući je svojoj vlasti.

269

Za ovu teorijsku struju karakteristično je da, istina, s jedne strane priznaje autonoman karakter, 

kao  i  pluralizam  pravnih  normi,  ali,  s  druge  strane,  posebno  ističe  direktno  mešanje  državne  vlasti  u 
harmonizovanje  ukupne  normativne  aktivnosti.  U  tom  smislu  se  ovo  shvatanje  i  može  označiti  kao 
kompromisno,  pošto  se  nalazi  između  stava  da  je  celokupno  pravo  stvoreno  i  sankcionisano  od  strane 
države i stava da pravo može postojati izvan države, potpuno nezavisno od nje, kako u nastanku, tako i u 
funkcionisanju. 

266

  Osim  formalne  unifikacije  postoji  i  jedna  faktička  unifikacija  koja  nastaje  stvaranjem  autonomnog  prava  preko  formalnih  ugovora  (A. 

Goldštajn: 

Međunarodno trgovačko pravo,

 Zagreb, 1970, XX). 

267

 U privrednom životu živi i nešto drugo od onoga što je napisano u zakonskim propisima, nešto što ne vodi računa o zakonima, ignoriše ih ili 

čak  negira. Borba  se  ne odvija više  samo u parlamentu ili drugde gde se  stvaraju  zakoni, nego su tvorci normi sami učesnici  prometa, pa se 
gledišta konfrontiraju izvan klasičnih organa i metoda stvaranja propisa. Tome treba dodati sve veće značenje arbitraža koje  tome pravu daju 
sankciju i zbog svojeg sastava, svojim odlukama nadilaze pravne ideje domaćeg prava!“ (A. Goldštajn: 

Međunarodno trgovačko pravo, 

XXI). 

268

 G. del Vecchio: 

Philosophie du droit,

 Paris, 1952, vidi naročito 363–369. 

269

  Ovu  varijantu  ideje  pravnog  pluralizma  zastupaju  i  neki  američki  autori.  Tako,  R.  Paund,  suprotstavljući  svoje  shvatanje  prava 

pozitivističkom, pravo smatra sredstvom socijalne kontrole koje se izvršava upotrebom prinude, kojom raspolaže političko društvo. 

5. PRAVNI AKT 

5.1. Pojam pravnog akta 

 
Akt je izraz latinskog porekla (

actum

 – radnja ili delo; 

agere

 – činiti, obavljati, urediti, vršiti neku 

aktivnost), pa se otuda pod pojmom „pravni akt“ u  najopštijem smislu  može shvatiti „akt  normativnog 
karaktera  koji  uređuje  neku  objektivnu  pravnu  situaciju“.  U  pravnoj  teoriji  pravnoj  nauci  različito  je 
definisan  pojam  pravnog  akta.

270

  Karakteristično  je  nekoliko  definicija  pravnog  akta.  Tako  se,  primera 

radi,  pravni  akt  uzima  kao  sredstvo  stvaranja  i  primene  prava.

271

  Pravnim  aktom  se  označava  „akt 

stvaranja  norme,  gotova  tvorevina  to  jest  sama  pravna  norma,  i  njen  materijalni  izraz“.

272

  Može  se, 

takođe, reći da strukturu pravnog akta čine dva elementa: „psihički akt – odluka volje spoljni akt – izjava 
volje“.

273

  Doista,  psihičko  i  materijalno  u  pravnom  aktu  jesu  veoma  komplementarni  i  oni  se  samo 

„teorijski“  mogu  i  moraju  razlikovati.  Međutim,  u  zbilji  pravnog  života,  „pravni  akt  se  pokazuje  u 
materijalnim radnjama koje ga ispoljavaju, slede i ostvaruju, dok se, na drugoj strani materijalne radnje 
pokazuju kao pravno  relevantne jedino ako su  utemeljene  na  pravnim aktima.  Više od toga, donošenje 
pravnog  akta  je  uistinu  mešovit  psiho-fizički  proces,  sastavljen  od  istovremenog  ili  kratkovremenski 
sledujućeg  mnoštva  radnji  –  mišljenja,  osećanja,  volje,  pokreta  glasa  i  slično“.

274

  U  jednoj,  pretežno 

normativističkoj ravni izrazom „pravni akt“ označavaju se, u teoriji i praksi prava, dve veoma različite 
stvari. Najčešće pod pravnim aktima misli na pisane jezičke oblike (tekstove) koji sadrže pravne norme – 
normativni pravni akti. Ali, pod pravnim aktima se, takođe misli i na ljudske radnje koje imaju pravna 
dejstva – pravne radnje. 

U tom smislu, može se reći da je pravni akt tekst koji sadrži jednu ili više

pravnih  normi;  on  se  sastoji  od  jedne  ili  više  rečenica  –  odredbi,  u  kojima  su  ili  celovite  pravne 
norme ili, u pravilu, pojedini elementi pravnih normi.

275

Pravni  akt  se  sastoji  iz  dva  osnovna  elementa:  unutrašnjeg  (psihičkog)  i  spoljašnjeg 

(materijalnog). Supstrat pravnog akta čini njegova unutrašnja sadržina – norma ili odluka kojom se jedna 
ili  više  pravnih  normi  stavlja  u  „pokret“  (dejstvo).  „Ovaj  duhovni  sadržaj,  preskriptivna  misao  ili 
značenje, ima dvostruko bivstvo  – ono koje potiče od tvorca kao njegova namera i ono koje potiče od 
posmatrača  kao  njegovo  razumevanje.“

276

  Kao  značenjska  struktura  i  kao  sadržina  pravnog  akta  u 

njegovoj  psihičkoj  egzistenciji,  pravna  norma  se  izražava  materijalnim  aktima  –  jezikom,  govornim  i 
pisanim,  ili  drugim  „materijalnim  znacima“.  Takvi  materijalni  znaci  mogu  biti  konkludentne  radnje 
(odrično  ili  potvrdno  klimanje  glavom,  davanje  pristanka  dizanjem  ruke,  pružanje  novca),  postavljanje 
određenih znakova upozorenja kojima se izražavaju normativne zapovesti u saobraćaju 

sl. Kako je pravo sredstvo društvene kontrole, norma mora biti iskazana autoritativnim tekstom ili 

objavljena  od  strane  autoritativnih  lica,  tj.  subjekta  koji  je  ovlašćen  i  prema  postupku  koji  je  propisan. 
Odlučujući  korak  predstavlja  –  piše  H.  Hart  –  „da  se  pozivamo  na  pisani  akt  ili  inskripciju  kao 

autoritativan

 akt tj. da je to 

pravi

 način da se oslobodimo sumnji da li norma postoji ili ne“,

277

 „kao i da 

saznamo  izvesno,  bolje  reći  približno  tačno...  obvezujuću  sadržinu  ponašanja  kojim  se  sankcija 
izbegava“.

278

Dakle, u današnje vreme veoma razvijene elektronike i sofisticirane komunikacije pravne norme 

mogu biti izražene ne samo jezičkim, već i nejezičkim znacima, npr. svetlosnim, zvučnim ili likovnim. 
One,  takođe,  postoje  u  našem  pamćenju  i  govoru,  kao  što  ponekad  postoje  običajne  i  moralne  norme. 
Ipak,  pravne  norme  najčešće  se  izražavaju  (iskazuju)  u  pisanom  (materijalnom)  obliku,  tj.  u  (pisanim) 
tekstovima. 

Prednosti ovakvog načina izražavanja pravnih normi su višestruke. 

Prvo,  pisani  tekstovi  omogućavaju  jasno,  trajno  i  objektivnije  iskazivanje,  očuvanje  i 

razumevanje  pravnih  normi,  koje  bi  inače,  da  nisu  napisane,  ostale  nedovoljno  određene,  lakše  bi  se 
zaboravljale i mogle bi se prikazivati i tumačiti na razne načine, u zavisnosti od ličnih interesa ili snage 
pamćenja pojedinih osoba – što bi stvaralo neizvesnosti i češće sukobe među pravnim subjektima. 

270

 Vidi tematski broj Droits, L’acte juridique, 1986, br. 7. 

271

 B. Pupić: Teorija države i prava, 1983, 331. 

272

 R. Vasić, K. Čavoški: Uvod u pravo II, 1997, 103. I. Melvinger: Uvod u pravo, 33. 

273

 S. M. Blagojević: Uvod u pravo, 1994, 182. 

274

 R. Vasić, K. Čavoški: Uvod u pravo II, 1997. 103. 

275

 Isto, 177. 

276

 R. Vasić, K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 1997, 104. 

277

 H. L. A. Hart: 

Pojam prava,

 126. 

278

 R. Vasić, K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 1997, 104–110. 

Odnos forme i sadržine pravnog akta nalazi se u centru pažnje pravne tehnike, pravne nauke i 

pravne hermeneutike. 

Pravna tehnika može da znači svojevrsnu veštinu primene pravnih propisa na konretne slučajeve; 

ona može da znači i formalno  ostvareno  pravo ili  sva sredstva potrebna da  sadržina  dođe do izražaja i 
primene u obliku pravnih pravila i pravnih akata. 

Pravna  nauka  bavi  se,  takođe,  odnosom  forme  i  sadržine  pravnog  akta  i  ona  je  doprinela 

nastajanju  nove  pravne  discipline  koja  se  zove 

nomotehnika.

287

  Nomotehnika  izučava  pravilnosti  i  daje 

uputstva za valjano jezičko i „tehničko“ uobličavanje pravnih akata. 

Hermeneutika  predstavlja 

tumačenje

  pravne  norme;  ona  obuhvata  svojevrsno  „dostaviranje“, 

koncipiranje, uobličavanje pravne norme kao značenjske tvorevine. 

5.3. Hijerarhija pravnih akata 

1.Pravni  sistem  karakteriše  skup  normi  koje  međusobno  stoje  u  strogim  višestupnjevitim 

hijerarhijskim odnosima  – kao 

više

 i 

niže

 norme. Naravno, u identičnim hijerarhijskim odnosima stoje i 

pravni akti koji te norme sadrže. 

Razlika između višeg i nižeg pravnog akta (norme) naziva se 

pravna snaga

 i njoj je adekvatan 

položaj  pravnog  akta  kao 

nadređenog

  i  kao 

podređenog. 

Pravna  snaga  jednog  pravnog  akta  (norme) 

jeste  njegov  položaj  nadređenosti  ili  podređenosti  prema  drugim  pravnim  aktima  (normama)  u 
hijerarhijskoj lestvici pravnog sistema.

288

Drugim rečima, pravna snaga pravnog akta može se odrediti kao 

mera  uticaja  koju  jedan  akt 

vrši 

na druge (od njega niže) i kao

  mera  uticaja  koju  trpi 

od  drugih  (u  odnosu  na

njega) viših akata. 

Spolja posmatrano, pravni akt ima onoliku snagu kolika je moć organa koji ga donosi. Ili, pravna snaga 
akta zavisi od njegove forme, a ne od njegove sadržine, mada je sasvim očigledno da formu uslovljava 
sadržina – značaj predmeta regulisanja.

289

Ovde  valja  ukazati  na  razliku  između  pravne  snage  pravnih  propisa  –  akata  i  njihove  pravne 

obaveznosti.  Svi  pravni  propisi  su  podjednako  pravno  obavezni  i  pošto  su  deo  jedinstvenog  sistema 
pravnih propisa svaki od njih obavezuje sve one čije ponašanje reguliše. 

Dakle, među pravnim aktima uspostavlja se hijerarhijski odnos u kojem važi osnovno pravilo da su 

opšti pravi akti viši od pojedinačnih pravnih akata. Načelo hijerarhije akata i normi jedno je od najvažnijih u 
izgradnji  pravnog  sistema  i  stvaranju  pravnog  poretka. 

Načelo  hijerarhije

  znači  da  neka  celina  ili  neki 

sistem  koji  je  „komponovan“  iz  brojnih  sastavnih  delova,  konzistenciju  –  unutrašnji  sklad  i  sređenost 
ostvaruje  prema  nekom  (svom)  kriterijumu  vrednosti;  takav  jedan  „logični“  princip  stvaranja  pravnog 
sistema može biti sledeći: u „piramidi pravnih akata“ na vrhu stoji najviši pravni akt, a na dnu se nalaze 
najniži pravni akti.

290

  Da  bi  pravo  kao  „sredstvo  disciplinovanja  društvenih  odnosa“  bilo  delotvorno,  ono 

mora  biti  jedinstveno,  koherentno.  Prema  osnovnom  pravilu  koje  samo  pravo  propisuje  da  viši  akt 
podrobnije  određuje  formu  i  samo  okvirno  sadržinu  nižeg  pravnog  akta,  pravo  se  izgrađuje  i  ostvaruje. 
Samo jedinstveno i usklađeno pravo može postići svoju socijalnu svrhu. Otuda se između opštih pravnih 
akata  (izvora  prava)  uspostavlja  odnos  subordinacije,  a  vertikalni  položaj  pravnog  akta  u  sistemu  prava 
određuje njegova pravna snaga.

291

 Opšti pravni akti sadrže opšte pravne norme i oni „usmeravaju ponašanje 

nekih grupa ili kategorija subjekata“, dok individualni pravni akti sadrže individualne pravne norme, a to 
znači da uređuju ponašanja imenom i prezimenom označenih subjekata.

292

Svaki pravni akt ima određenu 

pravnu snagu

 – veću ili manju, kao i svoj 

položaj

 – viši ili niži, u 

pravnom sistemu. 

Od  čega  zavisi  pravna  snaga  pravnog  akta?  Najzad,  od  čega  zavisi  hijerarhija  pravnih  akata  i 

pravnih normi u (jednom) pravnom sistemu? 

U  odgovoru  na  ovo  pitanje  valja  imati  u  vidu  da  hijerarhija  pravnih  akata  zavisi  pre  svega  od 

„nivoa“  vlasti  državnih  i  društvenih  subjekta  koji  ih  stvaraju  i  donose.  Dakle,  pravna  snaga  svakog 
pravnog  akta  adekvatna  je  vlasti  –  moći  subjekata  koji  ga  donosi,  a  ta  je  moć  jedna  socijalno-politička 

287

M. Vuković: 

Nomotehnika,

 1967; S. M. Blagojević, B. Ivanović: 

Pravno normiranje,

 1984; M. Pajvančić: 

Pravno normiranje, 

1995. 

288

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 2001, 178. 

289

 R. Vasić, K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 1997, 112. 

290

  S.  Vračar: 

Socijalna  sadržina  funkcije  državnopravnog  poretka.  Razmatranje  o  ulozi  države  i  prava

u  procesu  političkog  konstutisanja 

društva, 

Beograd, 1965. 

291

 Vidi R. Vasić, K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 112. 

292

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 177. 

činjenica  koju  izražavaju  socijalno  političke  norme  o  kompetencijama  –  nadležnostima  društvenih 
subjekata.

293

 
Ova  komplementarnost  –  pravne  snage  pravnih  akata  i  moći  odn.  vlasti  subjekata  –  vidi  se  u 

državnopravnom sistemu na taj način što hijerarhijska lestvica državnih pravnih akata potpuno odgovara 
hijerarhijskoj lestvici državnih delatnosti i državnih organa. Svaki viši organ stvara višu vrstu akta, kao 
što svaki niži organ stvara nižu vrstu akta (šema 1). 

 
Hijerarhija  organa  i  pravnih  akata  prikazana  u  obliku  piramide  jedne  strane  –  prikazuje  da 

„organa“ i „akata“ ima sve manje što su oni viši (

samo jedan

 suvereni ustavotvorac donosi 

jedan

 ustav), a 

sa  druge  strane  organa  i  pravnih  akata  je  više  što  su  niži  i  (kako postaju)  izvršni  prema  više  (pravnim 
aktima). Doduše, ovaj piramidalni prikaz bio bi znatno složen kada bi šematski mogao da izrazi „odnose 
moći“ kako subjekata tako i pravnih akata – ne samo unutar (jedne konkretne) državne organizacije, nego 
međunarodnom  pravu  ili  u  širem  regionalnom  kontekstu  (kao  što  je  Evropska  unija)  gde  autonomno 
egzistiraju u pravnom saobraćaju i brojni nedržavni subjekti koji, takođe, stvaraju pravne akte. 

Pravna snaga svakog akta je (jednako kao i moć svakog državnog organa) i relativna 

relaciona. Naime, svaki je pravni akt „viši“ i „jači“ (osim onih najnižih) u odnosu prema nekim 

drugim  „nižim“ aktima,  a istovremeno pravni akt „niži“ (osim najvišeg  akta,  ustava) i „slabiji“ (manje 
pravne snage u odnosu prema nekim (višim) aktima. 

Opšti pravni akti (propisi) su pretežno viši akti, dok su individualni pravni akti niži u pravnom 

sistemu. To je zato što individualne akte stvaraju češće organi i drugi subjekti niže društvene moći, tj. 
vlasti i jer su oni „izlišni“ u odnosu na opšte akte. U tome, jasno, ima izuzetaka – jer i zakonodavac i šef 
države  mogu  donositi  individualne  akte  visoke  pravne  snage  (na  primer  akti  o  postavljanju  ministara, 
ukazi) kao što ima i opštih pravnih akata sa nižom pravnom snagom (na primer, upravna uputstva). Inače, 
strukturu opštih pravnih akata po pravilu čini: akt o proglašenju, pravni osnov donošenja, naziv (naslov), 
sadržaj,  uvodni  deo,  centralni  (osnovni)  normativni  deo,  kaznene  odredbe,  prelazne  izavršne  odredbe, 
završni deo. „Formalne elemente“ opšteg pravnog akta (pravnog propisa) čine: glave ili poglavlja, odeljci 
ili odseci, članovi ili paragrafi, stavovi, tačke.

294

Akti nedržavnih organizacija i građana po pravilu su niže pravne snage od znatnog broja državnih 

akata, što je izraz odnosa moći između države i drugih subjekata i izraz njene suverenosti. Ali i tu ima 
izuzetaka  –  pa  su  tako  u  savremenim  društvima,  na  primer,  kolektivni  ugovori  između  poslodavaca  i 
sindikata, pravni akti velike pravne snage, redovno obavezujući kako za sudove tako i za upravu. 

Osnovni uslov ne samo efikasnosti nego i samog opstanka pravnog sistema je da se na opštim i 

višim  pravnim  aktima  „zasnivaju“  (temelje),  indvidualni  i  niži  pravni  akti,  koji  onda  te  više  akte 
dopunjavaju i izvršavaju u konkretnim društvenim odnosima. Pravni sistem se tako gradi kao proces ili 
lanac stvaranja, utemeljenja i izvršavanja opštih pravnih akata. 

Opšti  pravni  akti  ili  propisi,  kao  što  su  ustav,  zakoni,  uredbe,  pravilnici,  naredbe,  statuti, 

kolektivni  ugovori,  pravni  običaji  itd.,  nazivaju  se  formalnim  izvorima  prava.

295

  Tim  izrazom  se  jasno 

izražava  činjenica  da  su  ustavi,  zakoni  i  drugi  viši  opšti  pravni  akti  jezičke  forme  u  kojima  se  nalaze 
najviše pravne norme, temelji pravnog sistema, a iz kojih izviru svi niži opšti i svi indvidualni pravni akti, 
kao što su presude, rešenja i privatni pravni poslovi.

296

 Svaka pravna grana ima svoje formalne izvore ili 

opšte akte, te se otuda može govoriti o formalnim izvorima ustavnog, građanskog, privrednog, krivičnog, 
porodičnog,  finansijskog  i  dr.  prava;  na  njima  se  temelji  ili  iz  njih  „izviru“  kako  niži  opšti  akti  tako  i 
presude, rešenja i pravni poslovi (iz) tih pravnih grana. 

U  čemu  se  –  strukturalno  i  funcionalno  –  na  „nivou  sistema“  posmatrano,  ispoljava  (sastoji) 

korelacija  pravnih  akata  različite  pravne  snage?  Drugim  rečima,  kakav  je  odnos  propisa  manje  pravne 
snage  prema  propisima  veće  pravne  snage  i  obratno?  Odgovor  na  ovo  pitanje  je  sledeći:  propis  manje 
pravne  snage  mora  biti  saglasan  sa  propisom  veće  pravne  snage.  Propis  manje  pravne  snage  ne  sme 
sadržati ništa što bi protivurečilo propisu veće pravne snage. Shodno tome ako propis manje pravne snage 
ne može svojim odredbama menjati ili dati odredbe propisa veće pravne snage, obratno je uvek moguće. 
Propisi veće pravne snage se, bez ograničenja, mogu menjati ili ukidati od manje pravne snage. „To biva 
na  tri  načina:  prvo  samim  odredbama  prepisa  veće  pravne  snage  odredbe  propisa  manje  pravne  snage 
mogu  se  neposredno  ukinuti,  odnosno  izmeniti;  drugo,  odredbe  propisa  veće  pravne  snage  moraju 
sadržati  zapovest  organu  nadležnom  za  donošenje  propisa  manje  pravne  snage  da  pristupi  menjanju, 

293

 Isto, 179. 

294

 O tome više v. M. Pajvančić: 

Pravno normiranje,

 28–32. 

295

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 180. 

296

Ovako definisane „formalne izvore prava“ svakako valja razlikovati od „materijalnih izvora prava“ i naravno ove izvore prava valja razlikovati od pravednosti i 

drugih pravnih vrednosti koje se mogu označiti kao „etički izvori prava“. Vidi tematski broj Sources du droit, 

Archives de philosophie du droit,

 T. 26, 1982. 

ovi  faktori  određuju  sadržinu  subjektivne  pravne  svesti,  pa  takođe  i  onu  promenljivu  i  osobitu,  prema 
vremenu i mestu, kombinaciju u društvu postojećih predstava o pravu, koja se javlja u pozitivnom pravu. 
Na taj način svi faktori društvenog razvitka su u isto vreme faktori koji proizvode pravo ili izvori prava u 
materijalnom smislu“:

304

 
Pod 

izvorima  prava  u  formalnom  smislu

  „razume  se  naročiti  pravnički  termin  za  označavanje 

onih  spoljašnjih  fakata,  koji  izazivaju  pozitivaciju  prava,  tj.  postanak  pravnih  normi,  objektivno 
obaveznih“.

305

Dakle, „izvori prava“ po mišljenju Taranovskog imaju „raznolik značaj“, zbog čega je neophodno 

potrebno da se svaki put unapred i izričito naglasi u kojem se „baš smislu“ upotrebljava sintagma 

izvori 

prava.

  Međutim  upravo  se  zbog  toga  i  vidi  koliko  ovaj  tradicionalni  termin  nije  baš  uvek  pogodan  za 

„pravnu upotrebu“ kao i to da određenu pažnju zbog svoje upotrebljivosti zaslužuje jedan novi termin – 

normativni fakt.

 Taj termin „ne izaziva nikakav nesporazum i više odgovara suštini izraženog pojma“:

306

 
Najzad, Taranovski napominje da treba razlikovati „

normativne fakte

 od 

pravnih fakata

“.

 Pravni 

fakti 

su  oni  fakti  „koji  izazivaju  postanak,  promenu  ili  prestanak  pravnih  odnosa“. 

Normativni  fakti

  ili 

relevantni  (za  pravo  fakti

  su  oni  fakti  „koji  prouzrokuju 

pozitivaciju

prava, 

tj.  postanak  same  pravne 

norme  u  pozitivnom  smislu“.  Pravni  fakti  su  predviđeni  u  hipotezi  pravne  norme  i  „baš  zbog  toga 
dobijaju  samo  svojstvo  pravnih  fakata“.  Upravo  zbog  toga,  pravni  fakti  nisu  logički  mogući  bez 
prethodnog postojanja pravne norme. 

Izvori  prava  ili  normativni  fakti,  naglašava  Taranovski,  spadaju  u  četiri  osnovne  kategorije:  a) 

ustanovljavanje  prava  autoriteta  jednog  fizičkog  ili  pravnog  lica;  b)  ustanovljavanje  prava  kolektivnim 
autoritetom ili „autoritetom ljudske mase“; c) ugovor ili izjavljena saglasnost volje dvaju ili više lica  – 
fizičkih ili pravnih; d) praksa državnih ustanova, osobito sudska praksa.

307

 
U 

Uvodu u pravne nauke

 (1933), pravni teoretičar i sociolog prava između dva rata Đorđe Tasić 

određuje  „formalni  izvor  prava  kao  oblik  u  kome  se  pojavljuje  obaveznost  prava“.  Što  se  tiče 
materijalnog  izvora  prava,  Tasić  razlikuje  dva  značenja  ovog  pojma.  U  jednom,  kauzalno-sociološkom 
značenju,  „materijalni izvor prava su  društveni činioci koji  utiču na  zakonodavca i  druge autoritete (tj. 
tvorce formalnih izvora prava) da su oni dospeli do toga da njihove odluke imaju obaveznu snagu i da su 
po svojoj sadržini ovakve a ne onakve ili prostije rečeno, to su društveni činioci koji određuju subjekte 
koji  donose  formalne  pravne  izvore  i  sadržinu  ovih“.  U  drugom,  normativnom  značenju,  „materijalni 
izvor prava je onaj činilac u kojem treba crpsti sadržinu prava odn. formalnog pravnog izvora (kao, na 
primer, kolektivna pravna svest ili idealna načela)“. 

 
U  svom  radu 

Prilog  teoriji  o  pojmu  prava

  (Zagreb,  1952),  teoretičar  prava  Ivo  Krbek  razlikuje 

materijalni od formalnog izvora prava. Materijalni izvor prava je 

sam temelj,

 odnosno 

razlog zbog čega 

važi  pravna  norma;

  materijalni  izvori  prava  mogu  biti  i  svi  oni  „

različiti  faktori,  odnosno  ideje  koje 

utječu  na  stvaraoca  prava

“.  Na  stvaraoca  prava  mogu  uticati  ne  samo 

juridički,

  nego  i 

metajuridički

faktori (činioci) kao što su politička načela, moral, običaj i sl. Pod uticajem ovih okolnosti tvorac prava 
stvara  pravne  norme,  tj.  formalne  izvore  prava.  „Pravno  vrelo  u  formalno-tehničkom  smislu“  jesu  oni 
oblici „u kojima se javlja pravo u objektivnom smislu, a to je pravna norma“ (nauka o pravnim izvorima 
je nauka o pravnim normama). U formalne izvore prava, po Krbekovom mišljenju, ne treba ubrajati samo 
opšte pravne norme, tj. akte – zakone, nego i pojedinačne norme, iako ove dve vrste normi imaju različita 
dejstva u pravu. 

 
U svom delu 

Struktura prava,

 teoretičar prava Berislav Perić izvorima prava pridaje i marginalnu 

pažnju  i  na  njih  se  osvrće  jedino  u  odeljku  o  pravnim  aktima.  On  pravi  razliku  između  materijalnih  i 
formalnih izvora prava, a potom materijalne izvore prava deli na objektivne i subjektivne. 

Objektivni  materijalni  izvori  prava 

su  one  društvene  činjenice  institucije  koje  dovode  do 

uspostavljanja  i  funkcionisanja  nekog  državno-pravnog  poretka  koji  (taj  poredak)  stvara  i  koji  čini 
efikasnim  svoje  pravo. 

Subjektivni  materijalni  izvor  prava

  jesu  svesne  društvene  sile  i  faktori  (grupe, 

pojedinci) koje uspostavljaju i stvaraju pravo. 

Što se tiče formalnih izvora prava, on smatra da ih ne treba odrediti kao oblike spoznaje prava – 

jer pravo može da se sazna i iz knjiga koje nisu izvor prava  – „nego kao sve oblike u kojima se pravo 
ispoljava“:

308

  Da  bi  se  razrešio  problem  izvora  prava  treba  poći  od  podele  pravnih  akata  na  opšte  i 

pojedinačne,  pošto  je  upravo  ta  podela  veoma  značajna  za  razumevanje  pravnog  poretka.  Naime, 

304

 Isto, 165. 

305

 Isto, 165. 

306

 Isto, 165. 

307

 Isto, 167–168. 

308

 B. Perić: 

Struktura prava,

 99–192. 

pojedinačne pravne norme proizilaze iz opštih i podređene su opštim normama; isti princip se odnosi na 
pravne  akte.  Opšti  pravni  akti  su  viši  od  pojedinačnih  i  smatraju  se  „izvorima“  pojedinačnih  pravnih 
akata; dakle, pojedinačni pravni akti proizilaze iz opštih i donose se na osnovu njih. Otuda se opšti akti i 
nazivaju „izvori prava“.

309

U savremenoj pravnoj teoriji sintagma „izvor prava“ ima dva značenja, a samo u jednom od njih 

označava  opšti  pravni  akt.  Prvo  značenje  je  tzv.  materijalni  izvor  prava  (izvor  prava  u  materijalnom 
smislu). U tom značenju izvor prava predstavlja društvenu činjenicu, „socijalni supstrat“ iz kojeg nastaje, 
odnosno  „izvire“  pravo.  Drugo  značenje  je  formalni  izvor  prava  (izvor  prava  u  formalnom  smislu).  U 
ovom svojstvu izvor prava označava opšti pravni akt, tj. sredstvo pomoću kojeg se izražava materijalni 
izvor prava. Različiti pravni sistemi dali su i značajne doprinose klasifikaciji izvora prava. Velika zasluga 
pripada  francuskom  velikanu  Fransoa  Ženiju  (F.  Gene)  koji  je  uveo  pluralističku  teoriju  izvora  prava, 
tako da se i danas mnogi pisci „vraćaju“ njegovom delu 

Izvori  u  privatnom  pozitivnom  pravu

  (

Sources 

droit  Prive  Positif,

  1899).  Ženi  je  prilagodio  shvatanje  istorijskopravne  škole  situaciji  u  zemlji,  gde  je 

privatno  pravo  bilo  kodifikovano  i  gde  je  dominantan  izvor  prava  bio 

Code  civil. 

Kasnije,  u  skladu  sa 

svojom sociologijom prava Žan Karbonije (Jean Carbonnier) razlikuje osnovne (

de iure

) i dopunske (

de 

facto

) izvore prava. To, u stvari, znači da kao svojstvo izvora prava priznaje zakone i običaje, dok pravnu 

nauku  i  pravnu  praksu  ne  priznaje  izvorima  prava  u  pravom  smislu  –  to  jesu  autoriteti 

de  facto,

  ali 

moralni,  a  pravni.  Pravna  nauka  i  sudska  praksa  imaju  karakter  dopunskih  izvora  prava  jer  je  njihova 
uloga  usmerena  na  tumačenje  pravnih  pravila  i  pomoć  u  spornim  slučajevima  kada  odgovarajućih 
pravnih  pravila  nema  ili  su  postojeća  nedovoljna.  Francuski  teoretičar  Anri  Levi-Bril  (A.  Levy-Bruhl) 
deli  izvore  prava  na  „istorijske“  i  „dokumentarne“.  Pod  izvorima  prava  u  dokumentarnom  smislu 
označavaju se podaci (donnes) bilo kakve prirode iz kojih je moguće saznavanje prava. Izvori saznanja 
prošlih prava mogu biti rukopisi i drugi zapisi, arheološki spomenici, običaji, usmena predanja, dakle, sve 
ono  što  nas  može  obavestiti  o  bivšim  i  sadašnjim  pravnim  institucijama,  što  može  biti  izvor  našeg 
saznanja  o  pravu.

310

  Saglasno  svom  konceptu  prava,  Alf  Ros,

311

  deli  izvore  prava  na  potpuno 

objektivizirane,  autoritativne  formulacije  (a  to  je  zakonodavstvo  u  najširem  smislu),  delimično 
objektivizirane (običaj i sudski precedent) i neobjektivizirane ili „slobodne“ (a to je „razum“). 

U  angloameričkoj  literaturi  pod  izvorima  prava  podrazumevaju  se  i  izvori  saznanja  o  pravu 

(

literary sources

). Izvori u ovom značenju su zapravo knjige i drugi spisi iz kojih se može saznati kako 

glase  važeća  pravna  pravila.  To  su,  na  primer,  sudski  izveštaji,  zbirke  zakona  koje  donosi  parlament, 
skraćene  verzije 

case  law

-a,  administrativni  izveštaji,  međunarodni  ugovori,  naučne  studije,  pravni 

časopisi,  enciklopedije  i  slično.  Naša  teorija  prava  razlikuje  uglavnom  tri  vrste  izvora  prava:  državne, 
nedržavne (autonomne) i mešovite. 

5.4.2. Materijalni izvor prava 

Materijalnom  izvoru  prava  daju  se  često  različita  značenja  i  o  njemu  postoje  mnogobrojna 

teorijska stanovišta. Prema jednom stanovištu materijalni izvor prava predstavlja svojevrstan „uzrok koji 
izaziva  stvaranje  prava“.  Drugo  stanovište  je  nešto  kompleksnije  od  prvog  i  ono  ukazuje  na  to  da 
materijalni  izvor  prava  predstavlja  snažna  socijalna  komponenta,  čije  dejstvo  uzrokuje  stvaranje  prava. 
Naravno,  krajnja  konsekvenca  nastanka  prava,  uzrok,  može  biti  različitog  „fizičkog“  ili  „duhovnog“ 
predznaka. Naime, negde je uzrok nastanka prava, kao u prirodnopravnoj teoriji „volja božija“, „priroda – 
natura“, „ljudski razum“; ili, u nemačkoj istorijsko-pravnoj školi materijalni izvor prava je „narodni duh 

–  Volksgeist“,  a  u  sociološki  orijentisanoj  pravnoj  teoriji  „nacionalni  ili  međunarondi  faktor“, 

„snažni socijalni zahtevi“, „presudan politički događaj – revolucija“, itd. 

U svakom slučaju,  materijalni izvor prava,  čak i bez obzira na  prirodu uzroka,  predstavlja neki 

presudni faktor na temelju kojeg je jedno pravo profilisano takvim kakvo doista jeste. 

5.4.3. Formalni izvor prava 

Pošto  su  materijalni  izvori  prava  određeni  kao  „metapravne  okolnosti“,  kao  poreklo  ili  osnov 

pravnih  pravila,  osnovno  pitanje  je  na  koji  način  se  neka  idealna  načela  (socijalni  ili  psihički  fakti) 
preobraćaju  u  pozitivno-pravnu  normu?  Odgovor  je  sledeći:  zahtevi  „treba“,  kojima  pravo  uređuje 
relevantne procese i odnose u društvu, formiraju se normativnom 

delatnošću 

(koja može biti spontana ili 

309

 R. D. Lukić: 

Izvori prava,

 10–11. 

310

 R. Vasić, K. Čavoški: 

Uvod u pravo II,

 114. 

311

 A. Ros: 

Pravo i pravda,

 99–133. 

Prvi je postojanje jednog izvornog, višeg zakona – prirodnog ili božanskog. Na osnovu postojanja 

takvog,  hijerarhijski  najvišeg  zakona  mogla  se  ograničiti  svaka  volja  vlasti  ili  vladara,  i  svaki  ljudski 
zakon morao je biti niži od tog vrhovnog zakona. 

Drugi izvor jesu lična prava koja je trebalo zaštiti jednim, posebno jakim zakonom ili ustavom. 

Treći  izvor  predstavljaju  povelje  (

charter

)  ili  pisani  dokumenti.  Otuda  se  može  reći  da  ustav 

predstavlja najviši ili glavni zakon o državnoj vlasti kojim se štite prava i slobode pojedinaca, izloženih u 
pisanoj formi (Walton H. Hamilton). 

Pojavu formalnih ustava obeležavaju prvi pisani i svečani tekstovi kojima se ograničava vladareva 

samovolja,  odnosno  neograničena  vlast  suverena.  Svrha  ovih  tekstova,  odnosno  pravno-političkih 
dokumenata bila je trojaka: prvo, da utvrde prava i slobode koje će biti poštovane od strane svih nosilaca 
državne  vlasti;  drugo,  da  jemče  predstavničkim  telima  (parlamentu)  da  neće  biti  isključeni  iz  stvarnog 
procesa vršenja vlasti, treće, da omoguće i obezbede puni legitimitet pravnog i političkog  funkcionisanja 
državnih i političkih institucija. 

Takvi  pisani  i  svečano  proglašeni  tekstovi  pojavili  su  se  najpre  u  srednjovekovnoj  Engleskoj, 

Severnoj Americi i Francuskoj. 

Ustavi  se  tako  pojavljuju  u  funkciji  pisanih  pravnih  akata  kojima  se  jemče  slobode  i  prava 

pojedinaca, ograničava javna vlast i uređuju odnosi između javnih vlasti. 

U pogledu pojma ustava, valja praviti razliku između ustava u materijalnom i ustava u formalnom 

smislu. Međutim, i jedan i drugi aspekt ustava predstavlja normativni pojam ustava, koji polazi od toga 
da je ustav skup normi. 

Pod  ustavom  u  materijalom  (ili  širem)  smislu  podrazumeva  se  skup  normi  (pravila)  kojima  se 

uređuju osnovi društvene organizacije u jednoj političkoj zajednici, način vršenja državne vlasti u njoj, 
kao i granice državne vlasti. Takve granice su slobode prava pojedinaca i kolektiviteta. U svakoj državi 
postoje  izvesna  pravila  koja  uređuju  odnose  u  konkretnoj  državi  i  njen  pravni  sistem.  Oblik  i  forma  u 
kojoj  se  takva  pravila  izražavaju  mogu  biti  različiti.  To  mogu  biti  pisana  ili  nepisana  pravila,  pravne 
norme ili pravila stvorena običajnim pravom, pravila sistematizovana i koncentrisana u jednom pravom 
aktu ili u više akata. 

Ako  se  pod  ustavom  razume  postojanje  pravila  koja  uređuju  organizaciju  države,  tada  se  može 

prihvatiti  stanovište  po  kome  svaka  država  ima  ustav,  jer  u  svakoj  državi  postoje  pravila  koja  uređuju 
državnu vlast, njenu organizaciju, nadležnost i funkcionisanje. 

Mogu se razlikovati dva stanovišta o pojmu ustava u materijalnom smislu. Prvo stanovište vezuje 

pojam materije ustava za državu, a drugo za društvo. 

Pod  ustavom  u  formalnom  (užem)  smislu  podrazumeva  se  formalni,  pisani  opšti  pravni  akt 

najjače snage. Za pojam ustava u formalnom smislu bitno je da je sadržaj ustava pismeno fiksiran (M. 
Jovičić),  da  ga  je  doneo  ustavotvorni  organ  po  ustavotvornoj  proceduri  (ili  zakonodavni  organ  po 
posebnoj proceduri). 

Kako  se  u  razvijenoj  i  modernoj  državi  društveni  odnosi  u  pravnom  obliku  uređuju  zakonima, 

kojih ima mnogo, ustav je samo jedan. Otuda se za pisani ustav još kaže da je „osnovni zakon“, čime se 
ukazuje i na njegovu „nadzakonsku pravnu snagu“. 

Svaka država, bez obzira na to da li je reč o starijim ili modernim državama, ima ustav u materijalnom 

smislu.   

Ali  ustav  u  formalnom  smislu  ne  mora  da  ima  svaka  država.  U  zemljama  u  kojima  ne  postoji 

ustav u formalnom smislu postoje pisani propisi koji su u materijalnom smislu od ustavnog značaja (npr. 
Velika Britanija: 

Magna Charta

 /1215/, 

Zakon o pravima

 /1698/, 

Zakon o parlamentu, 

/1911, 1949/). 

 
Moderni  talas  ustavnosti  poznaje  bez  izuzetaka  ustav  u  formalnom  smislu.  Pored  izraza 

ustav 

sreću  se  još,  premda  ređe,  upotrebljeni  kao  sinonimi,  sledeći  izrazi:

  ustavni  zakon,  osnovni  zakon, 

organski zakon, osnovna norma. 

Znatno ređe, i u savremeno doba mogu

se sresti i drugi nazivi: 

povelja, 

deklaracija

. 

Ustav u materijalnom smislu (kao širi pojam) obuhvata i ustav u formalnom smislu (kao uži pojam). 

Pošto pisani ustav ne može da obuhvati sve norme sa područja ustavne materije, pored pisanog ustava, tzv. 
ustavna  materija  uređuje  se  još  i  zakonima,  kao  i  mnoštvom  običajnih  pravila  koji  omogućuju  lakše 
prilagođavanje  ustava  promenljivim  (dinamičnim)  socijalnim  uslovima  (prilikama).  Naime,  zakone  i 
običajna  pravila  lakše  je  primeniti  od  formalnog  ustava,  čime  se  smanjuje  potrebama  za  formalnim 
promenama  ustava,  a  time  se  smanjuju  i  političke  napetosti  koje  promena  ustava  u  formalnom  smislu 
povlači za sobom. 

Pored  normativnog,  postoji  i  politički  pojam  ustava.  Ustav  u  političkom  smislu  postoji  kada  je 

onemogućena  (ili  svedena  na  minimum)  subjektivnost  (voluntarizam),  samovolja  i  zloupotreba  nosilaca 
državne vlasti. Ustav je akt institucionalizacije i objektivizacije vršenja državne vlasti. Putem ustava se kao 

najviša  volja  u  državi, uspostavlja  apstraktna volja objektivnog prava, isključuje, kao najviša volja, lična 
volja onih koji vladaju. 

Elemente  političkog  pojma  ustava  čini:  podela  vlasti,  unapred  propisani  pravni  mehanizam  za 

saradnju više oblika vlasti (kako bi se izbegli zastoji, blokade u vršenju vlasti), racionalni metod ustavnih 
promena  i  time  prilagođavanja  ustava  društvenoj  stvarnosti  (da  bi  se  izbeglo  nasilje  i  anomija), 
priznavanje  sloboda  i  prava  pojedincu,  postojanje  mehanizama  za  zaštitu  sloboda,  prava  i  područja 
pojedinačnog samoodređenja u odnosu na državu (Karl Levenštajn). 

Jedna  zemlja  ima  ustav  u  političkom  smislu  ukoliko  je  u  njoj  delotvorno  ograničena  državna 

vlast.  Ustav  u  političkom  smislu  je  politički  proces  delotvornog  ograničenja  i  kontrole  državne  vlasti. 
Postojanje  pisanog  ustava  nije  garancija  postojanja  ustava  kao  političkog  procesa  delotvornog 
organičenja državne vlasti (Karl Joahim Fridrih). Proces delotvornog ograničenja državne vlasti kristališe 
se  u  manje-više  poznatim  pojmovima  kakvi  su  zakonodavna,  izvršna  i  sudska  vlast,  prava  federalnih 
jedinica, zakonom propisani postupak, sloboda govora i sl. To su „pojmovi-modeli“ koji postaju simbol 
ustavnog  poretka  u  kojem  je  ustav  politička  snaga.  Oni  su  sastavni  delovi  celokupne  problematike 
ustavnosti,  bez  koje  nema  ustava  kao  političkog  procesa.  Ustav  se  odnosi,  tj.  on  obuhvata  dve  vrste 
pitanja: prva grupa pitanja vezuje se za državnu vlast, a druga za društvo i njegove pripadnike – građane. 
Obe grupe pitanja čine tzv. ustavnu materiju, sadržinu ustava. 

 
Posle nepisanog, običajnog ustava, preovlađujući oblik izražavanja ustava jedne zemlje jeste pisani 

ustav.  Pisani  ustav  je  pretežno  pravni  akt,  što  znači  da  u  njemu  preovlađuju  normativni  govor  i  način 
izražavanja, ali pošto je on i politička povelja u njemu mogu biti prisutni i deklarativno-politički elementi 
jezika.   

U  ustavnoj  teoriji  postoje  različite  klasifikacije  ustava  (izvedene  prema  formalnim  kriterijima): 

pisani  i  nepisani  ustavi,  kodifikovani  i  nekodifikovani  ustavi,  čvrsti  i  meki  ustavi,  oktroisani  ustavi  – 
ustavi paktovi – narodni ustavi, nominalni i semantički ustavi i sl. (Džems Brajs). Otuda, struktura ustava 
može da sadrži sledeće elemente: preambulu, osnovna načela, normativni deo, ustavne dodatke i ustavne 
amandmane. 

Dakle,  ustav  kao  najviši  pravni  akt  u  svakom  slučaju  sadrži:  norme  o  osnovnim  političkim  i 

socijalnim pravima i slobodama čoveka i građanina; osnovne norme o ekonomskom sistemu (vlasništvo, 
novac,  tržište,  planiranje),  norme  o  ustanovljavanju  (konstituisanju)  državne  organizacije,  tj.  norme  o 
ustrojstvu  i  delovanju  zakonodavnih,  izvršno-političkih,  sudskih  i  upravnih  organa,  norme  o  obliku 
vladavine, norme o državnom uređenju, o centralizaciji ili decentralizaciji, norme o političkom sistemu, 
norme o jedinstvu ili podeli vlasti. 

Sa  ustavom  kao  pravnim  aktom  najviše  pravne  snage,  normativnim  temeljem  države  (nazvanim 

još  i  „najvišim  zakonom“),  svi  ostali  pravni  akti,  prema  „principu  ustavnosti“,  moraju  biti  saglasni, 
formalno i materijalno. Tu saglasnost nadzirao je u početku modernog konstitucionalizma samo suvereni 
parlament, ali kada se ubrzo ozbiljno postavilo pitanje „ko će nadzirati i samog zakonodavca“, rešenje se 
našlo  u  uspostavljanju  sudske  kontrole  ustavnosti  zakona  i  svih  drugih  akata.  Takav  nadzor  može  da 
obavlja ili vrhovni sud unutar redovnog sudstva (kao što je to slučaj u SAD i nekim drugim američkim 
državama) ili poseban ustavni sud (kao što je to u evropskom pravosuđu).

318

Budući  da  je ustav najviši pravni akt, on se donosi u  jednoj složenoj proceduri  i,  za razliku od 

svih  drugih  opštih  pravnih  akata  (formalnih  izvora  prava),  po  jednom  složenijem  postupku  (u  široj 
narodnoj  raspravi  o  njegovom  položaju  i  s  posebnom  –  kvalifikovanom  većinom  glasova  u 
ustavotvornom telu). Iz istog razloga, u samim ustavima postavlja se teži postupak za njegovu promenu, 
nego što je postupak za promenu zakona. 

5.4.3.1.2. Zakon 

 
U narodnom jeziku izraz 

zakon

 ima jedno šire značenje, koje je identično značenju izraza 

pravo.

U  tom  smislu  nepravnici  govore  o  zakonu  kada  misle  na  bilo  koji  pravni  akt  ili  na  bilo  koje  pravno 
pravilo – od stvarnog zakona do opštinske odluke i presude. Istini za volju, u jednoj takvoj identifikaciji, 
pravo=zakon,  krije  se  dobra  intuicija  da  bi  svaki  pravni  akt  i  pravna  norma  morali  biti  utemeljeni  na 
zakonu. Tako je u  engleskom  jeziku ostalo da se i pravo uopšte i  zakon nazivaju 

law,

 nasuprot drugim 

evropskim jezicima, gde se pravo i zakon terminološki razlikuju (fr. 

droit

 i 

loi;

 nem. 

Recht

 i 

Gesetz,

 tal. 

diritto

 i 

legge 

itd.). 

Nasuprot  laičkom  izjednačavanju  značenja,  u  pravnom  jeziku  zakonom  se  naziva  samo  najviši 

opšti pravni akt posle ustava koji donosi skupština narodnih poslanika (predstavnika), a to je parlament ili 

318

 214  R. Marković: Ustavno pravo i političke institucije, 1999, 29 i dalje. 

(državnom  službenom  glasniku).  Deveto,  zakon  stupa  na  snagu  nakon  isteka  određenog  roka  (

vacatio

legis

) koji služi tome da se adresati upoznju sa zakonskim normama. 

Uz  takvo  donošenje  zakona  od  strane  narodnih  poslanika  i  po  zakonodavnom  postupku,  ustavi 

savremenih država omogućavaju ponekad i referendumsko odlučivanje, tj. neposredno glasanje građana o 
nekom  zakonskom  predlogu  ili  o  nekom,  u  parlamentu  već  izglasanom,  zakonu  na  primer,  za  i  protiv 
promene oblika vladavine, promene izbornog zakona, zakonu o davanju azila i sl. U složenim državama 
postoje  savezni  zakoni  i  zakoni  država  članica.  Naravno,  u  takvim  situacijama  pojavljuju  se  važni 
problemi  odnosa  te  dve  vrste  opštih  pravnih  akata  i  načina  razrešavanja  neusklađenosti  među  njima. 
Uobičajeno je da je u federacijama savezni zakon nadređen zakonima članica; to, ipak, „samo po sebi“ ne 
znači ugrožavanje interesa federalnih jedinica – jer su članice zastupljene u saveznom parlamentu – i to u 
njegovom  drugom  domu  obično  na  ravnopravan  način,  tj.  jednakim  brojem  zastupnika  nezavisno  od 
broja stanovnika (svake pojedine države članice; primer Senata u SAD). 

Uz zakone suvremeni parlamenti donose još deklaracije i odluke, te važne godišnje akte: državni 

budžet (proračun) i završni račun koji imaju karakter zakona. 

5.4.3.1.3. Podzakonski akti 

Izraz „podzakonski pravni akti“ nazivaju se državni opšti akti nižih od zakona koje donose izvršno-

politički, upravni i lokalni organi samouprave.

319

 Drugim, rečima, „podzakonski opšti pravni akti su akti koje 

donose  državni  organi,  a  koji  su  niži  od  zakona.  Ovi  akti  obuhvataju  brojne  i  različite  akte  koji  imaju  i 
određene zajedničke karakteristike“.

320

  Te  zajedničke  karakteristike  su  sledeće:  pravna  snaga  podzakonskih 

opštih akata manja je od zakona; podzakonski opšti akti proističu iz zakona, njih donose prvenstveno izvršni i 
upravni  organi;  podzakonski  akti  donose  se  nakon  donošenja  zakona;  najzad,  podzakonski  akti  donose  se, 
najčešće, u cilju primene zakona. Dakle, zajednička odlika svih podzakonskih akata je sledeća: to su pravni 
akti slabije snage od ustava i zakona koji stoje u funkciji primene zakona. 

Otuda je još Aristotel u svom delu 

Politika

, razmišljajući o suverenosti zakona i o izvršnoj delatnosti, 

pisao: „Iz prvog problema koji smo postavili proizilazi sasvim jasno da vrhovna vlast treba da pripada mudro 
sastavljenim zakonima, a nosioci vlasti, bilo da je jedan ili više, treba da raspolažu tom vlašću samo utoliko 
ukoliko zakoni nisu precizni, jer nije lako opštim odredbama obuhvatiti sve pojedine slučajeve“: Reč je, dakle, 
o  tome  da  su  zakonske  norme  često  i  nužno  odviše  apstraktne  da  bi  mogle  biti  direktno  (neposredno) 
primenjene na konkretne društvene odnose. Zato ustavotvorac, tj. zakonodavac ovlašćuje šefa države, vladu, 
ministarstva i druge upravne organe da donose opšte akte niže snage, kojima će precizirati ono što je ustavom i 
zakonom propisano i kojima će propisati nužnu tehniku (postupke, finansiranje, evidencije, formulare, nadzor) 
za  izvršavanje  ustavnih  i  zakonskih  normi.  Pored  toga,  u  savremenim  državama  egzekutiva  i  najviši 
podzakonski  akti  imaju  neke  važne  zadatke.  Naime,  događa  se  da  zakonodavna  tela,  sa  njihovim 
komplikovanim i sporim postupcima, u kojima sukobljene parlamentarne stranke vežbaju demagogiju i teško 
se usaglašavaju, često ne stižu da na vreme i kvalitetno normiraju društvene odnose koji traže brzo i stručno 
regulisanje.  Upravo  zbog  takvih  neprilika,  ustavi  daju  vladi  (i  šefu  države)  ovlašćenje  da  takve  odnose 
uredbama  sami  u  celini  normiraju,  sa  pravnom  snagom  faktično  ravnom  zakonskoj,  uz  uslov  da  naknadno 
podnesu te uredbe na potvrdu zakonodavnom telu.

321

Na  osnovu  toga  proizilazi  da  su  uredbe  najviši  podzakonski  (opšti)  pravni  akti  (posle  zakona). 

Imajući u vidu sadržaj pitanja koja se regulišu uredbom, kao i način utvrđivanja ovlašćenja za donošenje 
uredbe, moguće je razlikovati: uredbe radi izvršenja zakona, delegirano zakonodavstvo i uredbe za slučaj 
nužde.   

Uredbe  radi  izvršenja  zakona  donose  organi  izvršne  vlasti  na  osnovu  generalnog  ovlašćenja, 

sadržanom u ustavu, ali i posebnog ovlašćenja utvrđenog u zakonu. Ovim uredbama regulišu se osnovna 
pitanja od značaja za sprovođenje, izvršenje i primenu zakona; ovim uredbama konkretizuju se odredbe 
sadržane  u  zakonu.

322

  Tzv.  delegirano  zakonodavstvo  predstavljaju  uredbe  kojima  vlada  uređuje  ona 

pitanja i onu materiju koja po svojoj sadržini predstavlja zakonsku materiju. Dakle, pitanja koja su vladi 
poverena  od  zakonodavnih  organa  ona  reguliše  uredbama  sa  „zakonskom  snagom“.  Uredbe  sa 
zakonskom  snagom vlada  je dužna da podnese na potvrdu  zakonodavnom telu. Uredbe  za  slučaj nužde 
donosi  izvršni  organ  vlasti  (vlada  ili  šef  države)  u  slučaju  nekog  vanrednog  stanja,  neposredne  ratne 
opasnosti ili rata. Njihovo vremensko  dejstvo  vezuje se uz  okolnosti koje su izazvale donošenje uredbe 
po nuždi. 

319

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 2001, 187. 

320

 M. Pajvančić: 

Pravno normiranje,

 1995. 133–134. 

321

 N. Viksović: 

Teorija države i prava,

 2001, 188. 

322

 M. Pajvančić: 

Pravno normiranje,

 1995, 134–135. 

Danas  je  u  svetu  opšta  tendencija  da  vlada  ili  šef  države  putem  uredbi  normiraju  sve  širi  krug 

društvenih odnosa i to ne samo radi primene zakona nego i „umesto zakonodavca“. To širenje uredbodavne 
delatnosti izvršno-političkih organa (egzekutive) ima više uzroka; između ostalog – preopterećenost, sporost 
rada  i  nedovoljna  stručnost  parlamenta.  Naime,  zbog  potrebe  hitnog  normiranja  velikog  broja  i  stalno 
promenljivih društvenih odnosa, zbog potrebe za stručnom izradom normativnih akata, a ponekad i zbog 
težnje  vladajuće  stranke  i  vlade  da  izbegnu  političke  rasprave  u  parlamentu  (čime  se  otežava  i  nadzor 
opozicije  nad  egzekutivom)  vlada  postaje,  sa  jedne  strane,  glavni  predlagač  zakona  i,  sa  druge  strane, 
preuzima sve veći deo normativnih nadležnosti koje po ustavu pripadaju parlamentu. To su glavni aspekti 
evidentne krize parlamenta u savremenim državama. Pri svemu tome posebno su moćne i opasne „uredbe 
po nuždi“ sa zakonskom snagom koje su predviđene za izvanredna stanja rata, nereda, prirodnih katastrofa i 
sl.,  a  „stoje“  u  nadležnosti  šefa  države  ili  vlade  –  za  hitno  suočavanje  sa  opasnim  stanjima  kada  se 
parlament ne može sastati ili je njegov rad otežan.

323

Odluka 

je  naziv  za  opšte  akte  koje  donose  razni  organi,  među  njima  –  parlament,  vlada  i 

ministarstva. Za lokalnu upravu i samoupravu osobito su važne odluke opštinskih skupština, kojima  se 
regulišu  glavni  predmeti  iz  nadležnosti  tih  najviših  tela  lokalne  vlasti.  Najviši  normativni  akti  opštine, 
odnosno  drugih  jedinica  decentralizovane  vlasti  (autonomija,  provincija,  regija)  kojima  se  uređuje 
organizacija i rad opštinskih skupština i njenih izvršnih organa jeste statut opština. 

Pravilnik 

predstavlja 

zajednički naziv za mnogobrojne akte državnih i nedržavnih organa.On označava izvor prava, na primer, 
kada je najviši propis uprave (pravilnik o načelima za organizaciju opštinskih vatrogasnih jedinica). 

Naredba 

je  izvor  prava  kada  reguliše  pojedinačnu  situaciju  na  opšti  način  (naredba  o

ograničavanju saobraćaja za pojedine vrste vozila na javnim putevima). 

Podzakonski  akti  moraju  biti  formalno  i  sadržajno  usklađeni  sa  ustavom  i  zakonima,  ali  i 

međusobno prema njihovoj hijerarhiji. 

5.4.3.1.4. Osnovni akti društvenih organizacija 

Opšti  pravni  akti  koje  donose  razne  društvene  organizacije  (privredna  preduzeća,  trgovačka 

društva,  zdravstvene,  prosvetne,  kulturne,  sportske  i  druge  organizacije  i  udruženja)  čine  nedržavno, 
društveno, više ili manje 

autonomno pravo.

 Stepen autonomije ove normativne delatnosti zavisi od toga 

koliko  su  organizacija  i  rad  društvenih  organizacija  državno  normirani,  a  koliko  im  državni  propisi 
ostavljaju  slobode  da  same,  vlastitim  aktima,  uređuju  svoje  unutrašnje  i  međusobne  odnose.  Naravno, 
uvek  ima  i  jednog  i  drugog  –  i  heteronomnog  državnog  i  autonomnog  normiranja  u  organizaciji  i  radu 
društvenih organizacija. 

Svaka društvena organizacija ima svoja pravila i konstituše se kao organizacija i kao pravno lice 

upravo  putem  tih  pravila. 

Statut

  je  njihov  tremeljni  akt.  To  je  osnovni  opšti  akt,  neka  vrsta  „ustava“ 

organizacije. Statutarnim normama propisuju se: ciljevi, sedište, naziv organizacije, sastav, nadležnosti i 
hijerarhija  njenih  organa,  obaveze  i  ovlašćenja  njenih  članova,  odnosno  njenih  korisnika,  odnosi  među 
osnivačima  i  deoničarima,  načini  sticanja,  održavanja  i  evidencija  imovine,  osnovni  odnosi  u  radu  itd. 
Donošenje statuta može biti više ili manje zavisno, odnosno „osamostaljeno“ od države, ali se statutarne 
norme svakako moraju temeljiti na ustavnim, zakonskim i drugim državnim aktima, koji upravo regulišu 
osnivanje, organizaciju, delovanje i prestanak organizacija kao pravnih lica – što je uslov za registraciju 
ili upis organizacije u državne registre pravnih lica. To, praktično,  znači da i za statutarne norme vredi 
načelo  zakonitosti  –  formalne  i  materijalne  saglasnosti  sa  normama  viših  pravnih  akata,  razume  se,  u 
onolikoj meri koliko država reguliše odnose koji su predmet statutarnih pravila. 

Osim statuta, kao svojih temeljnih i konstitutivnih pravnih akata, društvene organizacije donose i 

druge pravne akte koji su im potrebni za funkcionisanje – npr. pravilnik o radu (radnim mestima, radnoj i 
disciplinskoj odgovornosti, platama i dr.) ili poslovnike o radu pojedinih organa pravnog lica (skupštine, 
upravnog odbora, nadzornog odbora i dr.). U savremenim društvima sve su važniji i opšti normativni akti 
zvani 

kolektivni ugovori,

 kojima radnički sindikati i udruženja poslodavaca, uz eventualno učestvovanje 

ili posredovanje države, dogovorno uređuju osnovne uslove radi dohotka na nacionalnom, granskom ili 
konkretnom nivou organizacije i oni su onda obavezujuća osnova za sklapanje pojedinačnih ugovora o 
radu. 

323

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 2001, 189–190. 

5.5. Pojedinačni pravni akti 

5.5.1. Pojam 

Pojedinačni  pravni  akt  je  onaj  pravni  akt  koji  stvara  ili  sadrži  pojedinačnu  normu,  bilo  u  celini  ili 

delimično.

326

 Drugim rečima, pojedinačni (individualni) pravni akti jesu pisani tekstovi ili usmeni iskazi koji 

sadrže  individualne  pravne  norme,  tj.norme  za  konkretne  odnose  između  subjekata  određenih  imenom  i 
prezimenom. 

5.5.2. Vrste 

pojedinačnih pravnih akata 

U pravnoj teoriji često se sreće podela pojedinačnih pravnih akata na potpune pojedinačne akte i 

nepotpune pojedinačne akte. 

Potpuni  pojedinačni  akti  stvaraju  oba  normativna  elementa,  tj.  pojedinačnu  dispoziciju 

pojedinačnu  sankciju.  Nepotpuni  pojedinačni  akti  stvaraju  samo  pojedinačnu  dispoziciju  ili  sankciju. 
Međutim,  ovakva  „logička  podela  pojedinačnih  pravnih  akata  nije  izvedena  do  kraja  ni  u  jednom 
pozitivnom poretku“.

327

 Osnovna podela pojedinačnih pravnih akata, po mišljenju slovenačkog pravnika 

Marijana  Pavčnika,  odgovara  podeli  na  pravne  akte  organa  vlasti  i  na  pravne  akte  koji  ne  pripadaju 
organima vlasti. Akti organa vlasti jesu upravni i sudski akti, a akti koji nisu akti organa vlasti su posebni 
pravni  akti.  Njihova  zajednička  karakteristika  je  da  čine 

vezu između opštih pravnih akata i konkretnih 

pravnih odnosa. 

Postoje četiri glavna tipa individualnih pravnih akata; 

ukaz, sudska presuda,

upravno rešenje 

i

pravni posao. 

Prva su tri tipa državni akti, a pravni posao je privatni

akt fizičkih lica, društvenih pravnih 

lica i države kada ona ne nastupa kao vlast, nego kao ugovorna stranka ravnopravno sa privatnim licima. 

Ukaz 

je  pravni  akt  kojim  šef  države  odlučuje  o  poslovima  iz  svoga  delokruga  –  promulgira 

zakone, postavlja diplomate, daje pomilovanje, dodeljuje ordenje itd. To je akt visoke pravne snage, ali 
nije opšti pravni akt, već sadrži pravnu normu za konkretan odnos. Tako, na primer, ukaz o pomilovanju 
glasi  uvek  na  ime  i  prezime  određenog  osuđenika  (za  razliku  od  zakona  o  amnestiji  koji  oslobađa  od 
izdržavanja kazne ili smanjuje kaznu čitavoj kategoriji osuđenika). 

Presuda 

je glavna vrsta sudskog akta kojom se, uvek na temelju zakona ili drugih opštih

akata, 

rešava jedan sudski spor i određuju sankcije u krivičnom, građanskom, trgovačkom, upravnosudskom ili 
drugom sudskom postupku. Presuda sadrži individualnu normu koja postavlja pravne obaveze i pravna 
ovlašćenja strankama u konkretnom sporu, odnosno presuda je individualni pravni akt koji utvrđuje da li 
je tuženi učinio delikt za koji je tužen i, ako ga je učinio, sa kakvim stepenom krivice ga je učinio i kako 
treba da bude kažnjen. Presudom se ili usvaja ili odbija tužba kojom je sudski postupak pokrenut i to tako 
što sudija odlučuje koja od stranaka, tuženi ili tužitelj, ima pravo u onome što tvrdi: prvo, s obzirom na 
pravne  norme  koje  regulišu  njihov  odnos  (pravna  pitanja)  i  drugo,  s  obzirom  na  utvrđene  činjenice 
njihovih  radnji  (činjenična  pitanja).

328

  S  logičkog  gledišta  presuda  kao  individualna  norma  ima  oblik 

silogističkog zaključivanja u kojem se primenjuju i dedukcija i indukcija: dedukcija utoliko što se kreće 
od  opšte  norme  prema  pojedinačnom  slučaju,  a  indukcija  utoliko  što  se  utvrđivanjem  niza  činjenica 
dolazi do jedne iskustvene istine. 

Ako se tužba usvaja, presuda je osuđujuća, tj. tuženi se obavezuje na neku radnju u korist tužitelja 

ili mu se određuje kazna. Ako se tužba odbija, presudom se utvrđuje da tužitelju ne pripada ovlašćenje na 
koje  se  on  poziva  i  proglašava  da  tuženi  nije  odgovoran  za  utuženi  delikt.  Presuda  se  donosi  na  kraju 
složenog  sudskog  postupka,  koji  je  detaljno  propisan  u  krivičnom,  građanskom,  upravnosudskom  i 
drugim sudskim postupcima. Greške u primeni materijalnopravnih normi i greške u sprovođenju sudskog 
postupka  stvaraju  materijalnu  i  formalnu  nezakonitost  presude  i  osnove  su  za  žalbu  i  ukidanje  presude. 
Presuda se proglašava  usmeno i strankama dostavlja  u  pismenom  obliku  – od kada počinje teći rok  za 
pravni lek. Ona ima četiri obavezna dela: 

uvod

 (sa osnovnim podacima o sudu, o strankama, vrsti spora), 

izreku

  (osuđujuća  ili  oslobađajuća  odluka), 

obrazloženje 

odluke  i

  pouku  (uputstvo)  o  pravnom 

leku.

329

326

 R.D. Lukić, B. Košutić: 

Uvod u pravo

, 1991, 159 i dalje. 

327

 R. D. Lukić, B. Košutić: 

Uvod u pravo,

 1919, 160. 

328

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 2001, 192. 

329

 Isto, 194. 

U  sistemu  tzv.  kontinentalnoevropskog  prava,  kojem  pripada  i  naše  pravo,  presuda  je  uvek 

pojedinačni pravni akt; ona se odnosi, kao norma, samo na imenovane stranke na koje je adresirana. Za 
razliku od toga, u angloameričkom pravu, neke presude, pored toga što su važeće za konkretne stranke – 
adresate, stiču još i svojstvo opštih pravnih akata, tj. formalnih izvora prava, utoliko što postaju obavezan 
uzor  za  donošenje  budućih  presuda  s  istim  karateristikama  pravnog  spora.  Takve  presude  nazivaju  se 
sudski  precedenti  i  njih  stvaraju  (viši)  sudovi  u  Engleskoj,  SAD,  Kanadi  i  drugim  bivšim  engleskim 
kolonijama.  To  su  „prve  presude“  (

praecedere

=prethoditi)  u  jednoj  konkretnoj  vrsti  odnosa.  Precedent 

nastaje  u  jednom  individualnom  sporu  (pa  se  i  naziva  prema  strankama  toga  slučaja,  npr.  Thomas  vs 
Patrick 1990), a zatim su svi sudovi dužni da ponavljaju tu prvu odluku u svakom budućem istovrsnom 
sporu.  Ponekad  se  tvrdi  da  je  precedentno  pravo  kruto  i  konzervativno,  jer  primorava  sudije  na 
ponavljanje  starih,  životom  prevladanih  presuda.  Ipak,  nije  sasvim  tako,  jer  zastarele  precedente  sudije 
dosta  lako  napuštaju,  odlučujući  da  spor  o  kojem  presuđuju  ne  potpada  pod  slučaj  iz  (odnosnog) 
precedenta,  pa  tako  stvaraju  nove,  životu  primerene  precedente.  Sa  druge  strane,  sve  više  društvenih 
odnosa uređuje se zakonima i drugim opštim aktima u državama angloameričkog prava, tako da se polje 
delovanja precedenata sužava. 

Ipak, precedenti nastaju i unutar zakonski regulisanih odnosa, budući 

da se sudskim tumačenjem moraju odrediti zakonski neodređeni pojmovi – pa, stoga, neka sudska 
tumačenja rađaju nove precedente.

U kontinentalnoevropskom pravu, koje nema sudske precedente, postoji ipak nešto slično tome – 

presude  vrhovnih  sudova  predstavljaju  tzv. 

sudsku  praksu.

  To  su  „ogledne“  sudske  odluke  koje  nisu 

formalno  obavezujuće  na  niže  sudove,  ali  ih  ovi  ipak  poštuju  i  ponavljaju  u  budućim  istovrsnim 
slučajevima.  I  kao  što  se  sudski  precedenti  u  angloa-meričkim  državama  vrlo  pažljivo  objavljuju  u 
posebnim  zbornicima,  tako  se  u  državama  s  kontinentalnoevropskim  pravom  objavljuju  publikacije  sa 
izborom sudske prakse koje pravnici prate sa velikom pažnjom. 

Upravno  rešenje, 

je  vrsta  upravnog  akta  kojim  državni  upravni  organ  ili  nedržavni  organi 

odlučuju,  na  osnovu  zakona  i  drugih  opštih  akata,  o  individualnim  stvarima  iz  njihovog  delokruga. 
Takvim konkretnim odlučivanjem izvršavaju se opšti pravni akti kada se, na primer, upravnim rešenjem 
poziva  na  vojnu  službu,  daje  ili  odbija  dozvola  za  gradnju  kuće,  razrezuje  porez  pojedincu,  određuje 
odlazak  u  penziju  jedne  osobe  i  sl.  Rešenja  su,  takođe  individualne  odluke  nedržavnih  javnopravnih 
organizacija,  preduzeća  i  ustanova,  kojima  se,  na  primer,  raspoređuju  radnici  na  pojedina  radna  mesta, 
određuje vreme godišnjih odmora ili izriče disciplinska kazna pojedincima zbog povrede radnih obaveza. 

Upravno rešenje donosi se u posebnom, zakonom propisanom upravnom postupku. Ono načelno 

ima isti sastav (strukturu) kao presuda i može se osporavati zbog formalne i materijalne nezakonitosti, i 
to prvo žalbom na viši upravni organ, a zatim tužbom sudu. 

Pravni posao 

je privatni individualni pravni 

akt  kojim  pravni  subjekti,  pojedinci  i  pravna  lica,  slobodno  raspolažu  vlastitom  imovinom  i 
sposobnostima radi  ostvarivanja željenih ciljeva koji nisu  u sukobu  sa strogim državnim normama i sa 
moralom. Za razliku od tri ranije spomenuta individualna pravna akta, koji su državni i koje službena lica 
moraju  donositi  radi  ostvarenja  interesa  države  (i  društva),  privatni  subjekti  posve  slobodno  odlučuju 
hoće li ili neće sklopiti pravni posao i kako će posredstvom njega raspolagati svojim interesima. Privatni 
subjekti mogu pravnim poslovima čak i žrtvovati svoje interese, npr. odlukom da prodaju i unajme svoje 
stvari ispod njihove stvarne vrednosti ili da ne potražuju činidbe na koje su pravnim poslom ovlašćene. 

Ta sloboda stranaka u pravnim

poslovima izraz je (i posledica) načela autonomije volje koje vlada 

celokupnim privatnim pravom – kao načela slobodnog raspolaganja subjekata vlastitim stvarima i 
sposobnostima.

330

Pravni  posao  je  izraz  volje  jedne,  dve  ili  više  osoba,  kojom  one,  u  granicama  dopuštenim  u 

pravnom sistemu, slobodno zasnivaju, menjaju ili ukidaju neke pravne odnose, tj. neke pravne obaveze i 
pravna ovlašćenja u građanskim, obligacionim ili radnim odnosima.

331 

Pravni poslovi dele se na 

jednostrane

 i 

dvostrane,

 u zavisnosti od toga ko treba da izrazi volju 

da bi pravni posao nastao. 

Jednostrani  pravni  poslovi  su  oni  za  čiji  nastanak  je  dovoljna  izjava  samo  jedne  osobe,  npr. 

testament.  Da  bi  oporuka  nastala,  naime,  dovoljna  je  valjana  izjava  volje  oporučitelja,  izrečena  ili 
napisana na način kako određuje Zakon o nasleđivanju; pri tome nije potrebna nikakva izjava osobe kojoj 
je imovina ostavljena (namenjena) niti ona čak mora znati za testament. 

„Korisnik“ testamenta moraće 

da  izjavi  svoju  volju  tek  onda  kada

se  bude  postavilo  pitanje,  posle  smrti  oporučitelja,  da  li  on 

prihvata ili ne prihvata imovinu koja mu je ostavljena. 

330

 Isto, 195. 

331

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 2001, 195. 

(c), dok se ostali način retko primenjuju, jer nije razumno da norma reguliše i obavezuje na radnje 

koje su se dogodile pre nego što je ona doneta i kada se za nju nije znalo.  

Pravna norma može prestati da važi, takođe, na više načina:  
(a)  izričitim  ukidanjem  (abrogacijom),  tako  da  se  donese  nova  norma  u  kojoj  se  kaže  da  ona 

prethodna prestaje da važi;  

(b) prećutnim ukidanjem (derogacijom), tako da se donese nova norma iste ili više pravne snage 

koja uređuje isti odnos na drugačiji način, ali u toj novoj normi ne kaže se da ranija norma prestaje da 
važi  –  već  se  prema  načelu 

lex  posterior  derogat  legi  priori

  (kasnije  pravilo  derogira  ranije  pravilo) 

zaključuje da ranija norma prestaje da važi;  

(c) istekom vremena važenja, ako je ono u samom aktu određeno;  
(d) revolucionarnim obaranjem pravnog sistema;  
(e)  zbog  dugotrajne  neefikasnosti  pravne  norme,  njenog  zaborava  među  adresatima  –  izobičavanje, 

desuetudo. 

Personalnopravne  norme  važe  za  širi  ili  uži  krug  adresata.  Najšire  personalno  važenje  imaju 

međunarodne norme, koje su upućene svetskom stanovništvu, odnosno svim ili nekim državama sveta. 
Vrlo  široko  personalno  važenje  imaju  opšte  pravne  norme,  upućene  celokupnom  stanovništvu  jedne 
države,  kao  što  su  norme  krivičnih,  imovinskih,  porodičnih,  privrednih  i  drugih  zakona.  Uže  važenje 
imaju  opšte  pravne  norme  upućene  samo  nekim  grupacijama  stanovništva,  npr.  penzionerima, 
studentima,  vojnim  licima  itd.  Najuže  personalno  važenje  imaju  individualne  pravne  norme  –  ukaz, 
presuda, rešenje i pravni posao, za koje smo već rekli da su upućene imenom i prezimenom određenom 
adresatu. 

Strano  diplomatsko  osoblje  i  neka  druga  strana  službena  lica  izuzeta  su  od  primene 

pravnih  normi  države  u  kojoj  službeno  borave  (diplomatski  imunitet).  Te  osobe  se  nazivaju 
eksteritorijalnim licima. 

Teritorijalnopravne  norme  važe  na  široj  ili  užoj  teritoriji:  na  teriroriji  svih  država  ili  nekoliko 

država,  na  celokupnoj  teritoriji  jedne  države  ili  na  delovima  teritorije  jedne  države.  Na  brodovima  i 
avionima vrede pravne norme one države čije oznake brodovi i avioni nose. 

Važenje  pravne  norme  nije  sasvim  isto  što  i  zakonitost  pravne  norme.  Norma  koju  je  stvorio 

nadležni subjekt i kojoj je protekao 

vacatio legis,

 odnosno rok za redovni pravni lek, važeća je i onda ako 

u njenom donošenju nisu poštovane materijalne i ostale proceduralne pravne norme. To znači da norma 
doneta od nadležnog organa i s proteklim 

vacatio legisom, 

odnosno rokom žalbe, jeste važeća i onda kada 

je nezakonita i to sve dotle

dok je ne ukine nadležni organ zbog nezakonitosti. Ipak, iako zakonitost nije 

identična sa važenjem, ona je značajna za važenje, jer je utvrđivanje nezakonitosti norme razlog da se ona 
sankcioniše ukidanjem, tj. da prestane da važi; nezakonitost, dakle, vodi prestanku važenja (nevaženju) 
norme.

333

Pravednost 

se može odrediti kao svojstvo pravne norme da njen sadržaj, tj. njeno

traženje i njena 

sankcija stoje u komplementarnom (saglasnom) odnosu sa načelom pravednosti kao pravilom raspodele 
dobara i tereta u  društvu. Upravo  zbog  toga,  svaka  pravna norma  može biti  od  nekoga ocenjivana kao 
pravedna,  a  istovremeno  od  (nekog)  drugog  kao  nepravedna  –  zavisno  od  shvatanja  pravednosti  koje 
jedni ili drugi prihvataju. 

To pak znači da je svojstvo pravednosti pravnih normi izrazito subjektivno 

i

relativno,  za  razliku  od  svojstava  važenja  i  efikasnosti  pravnih  normi,  koja  su  u  znatnoj  meri 

objektivne činjenice.

Slično kao i sa zakonitošću, pravna norma stvorena od nadležnog organa zadržava svoje važenje 

nezavisno  od  toga  da  li  je  njeni  adresati  smatraju  pravednom  ili  nepravednom.  I  nepravedna  norma  je 
važeća  pravna  norma,  dakle,  ona  je  norma  koja  obavezuje  i  za  čije  se  nepoštovanje  snosi  kazna.  Ipak, 
uverenje  o  nepravednosti  kod  adresata  može  imati  negativne  posledice  na  važenje  norme;  naime, 
prošireni osećaj nepravednosti jedne norme, njeno moralno i političko odbacivanje od većeg dela adresata 
(osobito od pripadnika najmoćnijih društvenih slojeva) mogu toliko oboriti autoritet i motivacijsku snagu 
te norme da njen autor može biti prisiljen da je izmeni ili ukine i zameni drugom, pravednijom normom. 
Ako je pak u pravnom sistemu mnogo normi koje stanovništvo doživljava kao nepravedne i ako ih njeni 
autori ne izmene (ne reformišu), može se dogoditi snažno ispoljavanje zahteva za temeljnom promenom 
u pravnom sistemu. Grupa nepravednosti može, takođe, voditi nevaženju norme. 

Delotvornost (efikasnost) 

je svojstvo pravne norme da se značajna većina njenih

adresata ponaša 

u skladu sa njenim sadržajem, tj. njenom dispozicijom (traženjem) i njenom sankcijom.

334

333

 Isto, 199–200. 

334

 N. Visković: 

Teorija države i prava,

 2001, 200. 

Norma je primarno efikasna ako se većina adresata ponaša u skladu sa dispozicijom norme, do 

čega je svakom normotvorcu prvenstveno stalo, na primer, ako poreski obve­ znici prihvataju da plaćaju 
porez. Norma je sekundarno efikasna ako sudski i upravni organi odrede i primene sankciju protiv većine 
prekršilaca pravne obaveze, na primer, protiv onih poreskih obveznika koji nisu platili porez. Međutim, 
ako izostaje i primarna i sekundarna efikasnost, onda se kaže da je takva norma i primarno i sekundarno 
neefikasna. 

Efikasnost  pravnih  normi  (i  moralnih  i  običajnih)  posledica  je  raznih  uzroka,  od  kojih  su  dva 

naročito važna. Prvo, neke osobe se ponašaju u skladu sa traženjima normi zato što u njima prepoznaju ili 
svoje lične (vlastite) ili opšte interese, ili i jedne i druge, pa ih zbog toga dobrovoljno izvršavaju; takvi 
adresati  smatraju  da  plaćanjem  poreza  unapređuju  društvene  službe:  komunalne,  zdravstvene,  školske, 
saobraćajne i druge, koje su kako u njihovom ličnom, tako i opštem interesu. Sa druge strane, neke osobe 
ponašaju  se  u  skladu  sa  traženjem  normi,  pa  i  onda  kada  to  ne  odgovara  njihovim  interesima  i 
shvatanjima pravednosti, zbog toga što se plaše sankcija predviđenih u normama. Prvi uzrok češće deluje 
među  pripadnicima  vladajućih  društvenih  slojeva,  koji  većinu  pravnih  normi  (opravdano)  osećaju  kao 
svoje;  drugi  uzrok  više  deluje  među  pripadnicima  ostalih  društvenih  grupa  (slojeva),  koji  dobar  deo 
pravnog sistema trpe kao grubu silu. 

Dakle,  pravna norma je važeća ako je  stvorena od nadležnog  organa,  nezavisno od toga koliko 

jeste  ili  nije  efikasna.  Iskustvo  pokazuje  da  neadekvatno  normiranje  društvenih  odnosa,  rašireni  osećaj 
nepravednosti norme i opadanje autoriteta normotvorca dovode do smanjenja efikasnosti pravnih normi. 
Ukoliko  je  ta  neefikasnost  i  nepouzdanost  prava  „globalnih“  razmera,  tada  postoji  stanje  bespravlja  ili 
anomije.  Upravo  na  našim  prostorima  doživeli  smo  izrazitu  anomiju,  „sistemsko  bespravlje“,  koje  je 
grubo narušavalo autoritet prava (

auctoritas iuris

) i suspendovalo pravnu državu (

Rechtsstaat

). U svakom 

slučaju, neefikasnost pravnih normi prisiljava normotvorca da izmeni ili ukine postojeće norme i donese 
nove norme koje će adresati bolje prihvatati. Takav je bio slučaj sa pravnim normama koje su u nekim 
državama zabranjivale štrajkove; njih je stanovništvo osećalo kao izrazito nepravedne i većinom ih nije 
poštovalo, pokrećući ilegalne štrajkove zbog čega je dolazilo do teških sudara sa policijom i „snagama 
reda“; to je primoralo normotvorce da odustanu od nedelotvornih normi i da ih ukinu. Međutim, i da ih 
nisu  ukinuli,  verovanto  bi  takve  norme  prestale  da  važe  usled  „kontinuiranog  nepoštovanja“;  pravnog 
zaborava, izobličavanja, 

desuetuda.

 Međutim, jedan minimum efikasnosti normi, a i celokupnost pravnog 

sistema, pretpostavka su za čvrsto važenje pojedinih normi i stabilnost pravnog sistema. Drugim rečima, 
potpuna i dugotrajna neefikasnost pravnih normi najčešće ima za posledicu gašenje njihovih važenja. 

U  pravnoj  teoriji,  aktuelna  obaveznost  pravne  norme  ponekad  se  naziva  formalno  važenje, 

delotvornost pravne norme naziva se materijalno važenje, a pravednost pravne norme – etičko važenje.

335

5.7. Zakonitost pravnih akata 

Odnos  nadređenosti  i  podređenosti,  hijerarhije,  između  viših  i  nižih  pravnih  akata  u  pravnom 

sistemu izražava se načelom zakonitosti ili legaliteta. 

Načelo zakonitosti (legaliteta) jeste osnovni princip pravnog sistema koje zahteva da svi pravni 

akti  državnih  i  drugih  subjekata,  kao  i  njihove  pravne  radnje,  budu  formalno  materijalno  usklađeni  s 
višim  pravnim  normama  koje  regulišu  iste  odnose,  propisujući  sankcije  protiv  akata  i  radnji  koji  taj 
zahtev ne poštuju.

336

Načelo  zakonitosti,  kao  zahtev  usklađenosti  viših  i  nižih  akata,  ima  dva  aspekta  (oblika): 

formalnu zakonitost i materijalnu zakonitost. 

Formalna  zakonitost 

je zahtev da se forma ispoštuje, zadovolji kod pravnih akata; dakle, ona je 

zahtev  da  sve  pravne  akte  (niže  opšte  i  individualne)  donose  subjekti  koji  su  u  višim  pravnim  aktima 
određeni  kao  nadležni  za  njihovo  donošenje,  da  se  svi  oni  donose  po  postupcima  koji  su,  takođe, 
propisani  nekim  višim  aktima  i  da  svi  oni  imaju  tekstualnu  formu  propisanu  višim  aktima.  Ta  tri 
„formalna“  zahteva  –  o  nadležnosti,  postupku  i  obliku  nižih  pravnih  akata,  postavljaju  viši  pravni  akti 
(norme) koje nazivamo proceduralnim pravnim aktima (normama). Na primer, presudu u određenoj vrsti 
pravnog  spora  treba  da  donese  sud  koji  je  zakonom  o  sudovima  postavljen  kao  stvarno  i  mesno 
(teritorijalno) nadležan za takav spor, te po postupku i u formi koji su propisani zakonima o građanskom 
ili krivičnom postupku. Slično je i sa donošenjem zakona u parlamentu; on mora biti donet od nadležnog 
tela, po propisanom zakonodavnom postupku i u formi koji su propisani ustavom, odnosno poslovnikom 

335

 Isto, 201. 

336

 Isto, 180. 

problem  relacije  između  pravnog  i  društvenog  odnosa  iskazuje  se  i  u  razlikovanju  konkretnog  i 
apstraktnog pravnog odnosa. 

Konkretni

pravni odnos 

nastaje u momentu kada se primeni pravna norma, 

u realnoj (stvarnoj),

individualnoj i konkretnoj društvenoj situaciji, između konkretnih pravnih subjekata. 

Stvaranje  konkretnih  pravnih  odnosa  oslanja  se  na  apstraktni  pravni  odnos. 

Apstraktni  pravni  odnos 

je 

onaj društveni odnos koji je regulisan pravnom normom. Odnosi se na apstraktne pravne subjekte i sastoji 
se  iz  apstraktne  pravne  obaveze  i  apstraktnog  pravnog  ovlašćenja.  Apstraktni  pravni  odnosi  su:  odnosi 
između svih roditelja i dece, odnosi između svih kupaca i prodavaca i odnos između svih poreskih organa 
i  poreskih  obveznika,  sadašnjih  i  budućih.  Konkretan  pravni  odnos  bio  bi  odnos  između  određenih 
subjekata prava, kupca Petra Petrovića i prodavca Jovana Jovanovića u kupoprodaji konkretne kuće za 
iznos  x  dinara,  koji  u  tom  odnosu  imaju  konkretna  subjektivna  prava  i  pravne  obaveze.  Između 
apstraktnog  i  konkretnog  pravnog  odnosa  uspostavlja  se  veza.  Apstraktan  pravni  odnos  predviđen 
pravnom  normom  (bez  obzira  ko  je  stvaralac  te  norme)  ostao  bi  nerealizovan  ukoliko  ne  bi  usledili 
konkretno-pravni  odnosi.  Drugim  rečima, 

apstraktni

pravni  odnosi  izražavaju  se  preko  konkretnih 

pravnih  odnosa.

338

Kada  se  upotrebi  izraz

„pravni  odnos“,  bez  atributa,  najčešće  se  misli  na  konkretni 

pravni odnos. 

U  procesu  stvaranja  i  nastajanja  pravnih  odnosa  uspostavlja  se  veza  između  pravne 

norme  i 

odnosa, 

tj. pravni odnos ne može nastati ukoliko nije predviđen i regulisan pravnom normom. Pri tome 

postoji nužna povezanost između opšte i pojedinačne pravne norme, kao i nužna povezanost apstraktnog i 
konkretnog pravnog odnosa: 

 
opšte pravne norme   

  apstraktni pravni odnos 

 
konkretni pravni odnos 

 pojedinačna pravna norma

339

 
 
Pravni odnos nastaje ispunjenjem odgovarajućih uslova na osnovu opšte pravne norme ili opšte i 

pojedinačne, ili samo na osnovu pojedinačne norme slučaj pravne norme. 

Pravna praznina 

je društveni 

odnos

 koji nije, a treba 

da bude regulisan pravom.

340 

U  integralnoj  pravnoj  teoriji  javljaju  se  pokušaji  sa  ciljem  prevazilaženja  apstraktnog  pravnog 

odnosa  da  se 

sociološki

  utemelji 

prednormativni  pravni  odnos.

  Pod  prednormativnim  pravnim  odnosom 

podrazumevaju  se  društveni  odnosi  koje  je  moguće  javno  kontrolisati  i  fizički  iznuditi  ili  „sprečiti  i  koji 
sadrže tako snažne  sukobe interesa pojedinaca i društvenih grupa  da neposredno ili posredno ugrožavaju 
opstanak  ili  funkcionisanje“  istorijskih  društvenih  sistema,  a  mogu  se  u  krajnjoj  liniji  razrešiti  samo 
fizičkom  prinudom.

341

  Ovaj  stav  zasnovan  je  na  dubljoj  ideji  da  se  pravo  ne  iscrpljuje  u  pravnoj 

normativnosti,  da  pravne  norme  same  po  sebi  nisu  kriterijum  pravnosti  jednog  društvenog  odnosa,  te  da 
„tvorci pravnih normi zatiču već postojeće pravno relevantne društvene odnose“ koje treba regulisati radi 
održavanja ili unapređivanja vladajućeg društvenog sistema.

342

U  integralnoj  teoriji  prava  razlikuje  se  još  i 

normativan

  i 

pravno  normiran  odnos.

  Normativan 

odnos  označava  skup  različitih  značenjskih  relacija  kojima  se  prinudno  „kvalifikuju  i  usmeravaju 
ponašanja  subjekta  u  prednormativnom  odnosu“:  Te  značenjske  relacije  su:  korelacija  obaveza  i 
ovlašćenja,  prekršaja  i  sankcija.  „Kada  se  jedan  pravno  relevantan  društveni  odnos  (prednormativni 
pravni  odnos)  kvalifikuje  značenjima  pravne  norme  (normativni  pravni  odnos)  onda  se  radi 

o  pravno 

normiranom odnosu“.

343

  Normativni  pravni  odnos  bio  bi,  u  stvari,  ono  što  smo  označili  kao  apstraktan 

pravni  odnos.  Normirani  pravni  odnos  je,  u  stvari,  konkretni  pravni  odnos,  dok  prednormativni  pravni 
odnos  „većina  pisaca  naziva  objektom  pravnih  normi“.

344

  Na  taj  način,  integralna  teorija  prava 

predloženim razlikovanjem prednormativnog, normativnog i normiranog odnosa ne unosi više jasnoće u 
inače  česte  terminološke  sporove  koji  se  javljaju  u  problematici  pravnih  odnosa,  pa  bi  trebalo  zadržati 
uobičajeno razlikovanje na apstraktni i konkretni pravni odnos. 

338

 B. Perić: 

Struktura prava,

 Zagreb, 1972, 56. i dalje. 

339

 Isto. 

340

Pravna praznina se u okviru integralne teorije naziva 

prednormativnim pravnim odnosom. 

341

 N. Visković: 

Pojam prava,

 Split, 1981, 97. 

342

 Isto. 

343

 Isto. 

344

 M. Popović: 

Prilozi teoriji prava,

 Beograd, 1997, 8. 

6.2. Struktura (statika) pravnog odnosa 

6.2.1. Teorijska stanovišta o strukturi pravnog odnosa 

U  pogledu  strukture  pravnog  odnosa  postoji  više  pravno-teorijskih  stanovišta.  Prema  prvom 

stanovištu  pravni  odnos  se  sastoji  iz  dva  elementa,  prema  drugom  iz  tri,  dok  po  trećem  stanovištu,  u 
sastav pravnog odnosa ulazi četiri, pa i više elemenata. 

U  prvu  grupu  spadaju  svi  pisci  koji  ističu  da  su  elementi  pravnog  odnosa 

subjektivno

pravo 

i

pravna obaveza. 

Unutar te grupe izdvaja se stav po kome su elementi pravnog

odnosa pravna ovlašćenja i 

pravna  obaveza  (dužnost).  Pri  tome,  ovlašćenje  je  samo  viši,  rodni  pojam  za  subjektivna  prava  i 
nadležnost.  Po  mišljenju  druge  grupe  pravnih  pisaca,  pravni  odnos  se  sastoji  iz 

subjektivnog  prava, 

pravnih  obaveza

  i 

pravnih  subjekata.

  U  treću  grupu  spadaju  oni  koji  ističu  četiri  elementa,  tako  da  po 

njima pravni odnos sačinjavaju 

subjektivno pravo, pravna obaveza, pravni subjekt i objekt prava.

345

U okviru ove problematike, vodi se rasprava i o pravnoj ličnosti. Uprkos evidentnoj pojavi, u dugoj 

istorij pojam 

ličnosti

 u psihologiji, sociologiji, pedagogiji, filozofiji i pravnoj nauci, dakle, kod svih onih koji 

ispituju ljudsko biće i međuljudske odnose i dalje ostaje nesiguran i neodređen, kako u pogledu sadržaja, tako i 
obima pojma. 

 
S  jedne  strane,  pravni  subjekt  i  pravna  ličnost  nisu  identični.

346

  Smatra  se  da  je  subjekt  prava 

specifična funkcija

 pravne ličnosti i njen 

specifični status

 u društvu.

347

 Pri tome, pojam subjekta prava je 

širi  u  odnosu  na  subjekat  koji  je  „podvrgnut  pozitivnom  pravu  (državi)“  s  obzirom  na  njegov  aktivan, 
autonoman  voljni  aspekt.  Subjekt  prava  sastoji  se  iz  tri  ključne  dimenzije:  posedovanja,  akta  volje  i 
odgovornosti.  Između  njih  postoji  veza  koja  omogućava  da  se  utvrdi  konceptualno  jedinstvo  homo 
juridicusa. Drugim rečima, subjekt vlasnik, subjekt stvaralac pravnih akata, i odgovorni subjekt samo su 
hipostaze