5
УВОД
Настава је једна од основних категорија високоорганизованих друштвених
заједница. Она је један од најзначајнијих врста интергенерацијске едукативне
комуникације у савременим друштвеним заједницама. Њен значај и утицај на развој
друштвених заједница и формирање позитивних особина чланова поменутих заједница
је толики да се настава, без икакве резерве, може сврстати у ред егзистенцијалних
потреба и примарно значајних облика живота и вредносног потврђивања савремених
људи. Већ одавно настава не чини једини облик образовно-васпитног рада са ученицима
основне школе. Напротив, поред обавезних наставних предмета ученици у школи имају
и изборне предмете, као и слободне активности.
Слободне активности одвијају се у колективу, ученици их слободно бирају, у
њима задовољавају своја интересовања, развијају способности и испољавају
креативност и стваралаштво. Ако су добро организоване, слободне активности подстичу
интелектуални развој ученика, складан развој организма, јачају мотивацију и жељу за
афирмацијом, стварају пожељне навике, пропагирају здрав начин живота и подстичу
ученике да правилно проводе своје слободно време. Захваљујући разноврсним
активностима којима се баве на слободним активностима ученици се свестрано
васпитавају. Слободне активности су добар начин за испољавање склоности,
показивање интересовања, развијање способности. Неретко, ученици управо на
слободним активностима спознају шта их то посебно занима, односно чиме желе да се
баве у животу. Дакле, слободне активности су и у функцији професионалне
оријентације ученика.
Јасно је да, упркос својим вредностима, слободне активности не могу постојати
самостално, као једини вид рада са ученицима у млађим разредима основне школе.
Напротив, оне заједно са наставом и другим облицима образовно-васпитне делатности
школе доприносе успешној реализацији задатака васпитања и формирању свестране
стваралачке личности ученика. У овом виду појавиле су се у нашим школама већ
почетком педесетих година XX века. Правну основу добиле су 1958. године Општим
законом о школству, када су школе добиле обавезу да организују слободне активности у
6
циљу успешнијег организовања васпитања и образовања ученика, проширивања и
богаћења друштвеног живота и разоноде ученика.
Млађи разреди основне школе омогућавају организовање слободних активности
и активно учествовање ученика у њима. Овде је од пресудне важности њихово правилно
извођење, јер оне само у том случају могу бити у функцији развоја слободне,
самосталне и стваралачке личности ученика. Ако ближе размотримо циљеве и задатке
који се остварују у млађим разредима основне школе, уочићемо да су у непосредној
вези са бројним могућностима организовања слободних активности.
То што ученици сами бирају садржаје којима ће се бавити на слободним
активностима и што им се пружа могућност да учествују у изради програма, испуњава
их задовољством. Такође, рад у оквиру слободних активности омогућава стицање нових
знања и продубљивање постојећих, стварање спона између учења и рада, развијање
радних навика и иницијативности, омогућавање самоактивности и самосталности
ученика, дориноси њиховој социјализацији, развија другарство и припадност колективу.
Због свега наведеног васпитно-образовни рад у школи не чини само редовна
настава, већ се организују и слободне активности ученика према њиховим
интересовањима, склоностима и способностима. Организовање слободних активности у
оквиру школе је законска обавеза, па је свака школа дужна да обезбеди услове за
остваривање друштвених, техничких, хуманитарних, спортских и културних активности
које доприносе развоју личности. Овако организован ваннаставни рад групише ученике
по принципу добровољности и слободе у опредељивању и избору области и садржаја
слободних активности. Слободне активности се организују у виду дружина, секција,
група, а више истородних активности може да се организује у друштва, клубове и
задруге.
Овим мастер радом испитаћемо мишљења учитеља о самој организацији и
значају слободних активности у млађим разредима основних школа и сусрешћемо се са
дидактичким аспектима слободних активности уопште.
8
1. НАСТАВА
Настава, као и васпитање у целини, је друштвено историјски условљена.
Карактер наставе зависи од друштвено-историјских околности у којима се изводи.
Циљ, задаци и садржаји васпитно-образовног рада у савременом друштву су другачији
од оних који су постављени у 19. веку, а ови су се разликовали од садржаја у феудалној
школи која се доста разликовала од школе у робовласничкој епохи. Промене су биле
неопходне због научног, привредног и технолошког напретка, због унапређивања
средстава за производњу, због промена друштвених односа. Зато, кад се говори о
настави, увек се мора имати у виду друштвена епоха као њена битна одредница.
Друштво увек одређује циљ и задатке наставе.
У
Педагошкој енциклопедији
се истиче да је настава „темељни део школског
рада у којем се плански и организирано проводи васпитање и образовање ученика према
прописаном наставном плану и наставном програму“ (1989: 88), док се према
Педагошком речнику
настава дефинише као „симултан васпитно – ообразовни рад који
је неразлучиво повезан са школом или њој сличном институцијом и у коме се стално
манифестује дидактичка интеракција наставника и ученика, односно полазника“ (1967:
614). Настава је сложен процес плански организован и вођен, у коме ученици усвајају
знања, стичу вештине и навике, психофизички се развијају и свестрано васпитавају.
У
Педагошком речнику
се за наставу још истиче да је то „научно заснован и
систематски организован институционални васпитно-образовни рад намењен
ученицима, односно полазницима одређеног узраста и диференцираног степена
образовања на утврђеној концепцији наставног плана и програма и реализован
сарадничким односима наставника и ученика (полазника) као организатора и
реализатора циља и задатака наставног рада. Настава је неразлучиво повезана са
школом или њој сличном институцијом и у коме се стално манифестује дидактичка
интеракција наставника и ученика (1967: 614).
Настава је ,,васпитно-образовни процес заснован на друштвено одређеним
циљевима и задацима који се остварују на дидактички обликованим садржајима, кроз
разноврсне облике и помоћу различитих средстава. То је плански организован
васпитно-образовни процес којим руководи наставник чији је задатак да помаже
9
ученицима да стичу знања, вештине и навике и да се развијају као личности.“
(Ђорђевић 1997: 45). Настава је сложен процес плански организован и вођен, у коме
ученици усвајају знања, стичу вештине и навике, психофизички се развијају и
свестрано васпитавају. Тим процесом руководи наставник који је стручно, дидактичко-
методички, психолошки припремљен да остварује задатке наставе. Постоје три
основна задатка наставе: материјални, формални и васпитни. На основу главних
карактеристика изводи се дефиниција наставе.
Настава је процесуална активност која се не ограничава на један дан или
седмицу него траје дуже, док ученици не постигну циљеве постављене наставним
програмом. Сваки покушај свођења наставе само на васпитну или само на образовну
компоненту, а таквих догађаја у историји дидактике је било доста, је погрешан.
Васпитање је шири појам од наставе, јер на ученика васпитно делује не само школа
него и породица, јавни медији, укупно окружење. И образовање је шира категорија од
наставе пошто га ученици стичу и пре поласка у школу и ван школе – у породици, из
средстава информисања, у животној средини.
Наставни садржаји које ученици савлађују уз помоћ наставника су научно
засновани, али између њих и науке не може се ставити знак једнакости. Они су
дидактички обликовани што значи да су прилагођени психофизичким могућностима
одговарајућег узраста ученика. Они су тако приређени да их ученици лакше усвоје и
схвате. Наставници ради тога примењују најадекватније методе и наставна средства.
Како истиче М. Вилотијевић (1999) настава је ,,најорганизованији и
најсистематичнији начин усвајања знања“ (1999: 6). У дефиницији, наглашена је њена
планска организованост ради разлучивања од ненамерног и спорадичног учења тако
честог у свакодневној људској активности.
Настава подразумева плански и систематски институционално реализован
васпитно-образовни процес заснован на друштвено одређеним циљевима који се
остварују кроз интеракцију наставника и ученика уз примену различитих метода,
поступака, облика и средстава рада. Настава је „сложен процес у којем ученици уз
помоћ и под руководством наставника, свесно, активно и плански стичу знања,
вештине и навике, развијају се психички и физички, формирају научни поглед на свет
11
одређују образовно-васпитни садржаји и дају општа методска упутства како ће се ти
садржаји реализовати у појединим разредима и предметима у школи (
Педагошки речник
1967: 633). Наставни програм је конкретизација наставног плана и зато постоји
јединство наставног плана и наставног програма, односно нема наставног плана без
наставног програма, ни наставног програма без наставног плана.
2. СЛОБОДНЕ АКТИВНОСТИ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ
Слободне активности се могу дефинсиати као „целокупна васпитно-образовна
делатност коју школе обавезно, саме или у сарадњи са дечјим друштвеним
организацијама одраслих, организовано и плански развијају изван наставе и у које
укључују ученике у њиховом слободном времену“ (
Педагошки речник
1967: 369). У
овом виду појављују се у нашим школама већ почетком педесетих година прошлог века,
да би своју правну основу добиле 1958. године, када су школе добиле обавезу да их,
ради успешнијег организовања васпитања и образовања, проширивања и богаћења
друштвеног живота и разоноде ученика, организују.
Како се истиче у
Педагошкој енциклопедији
, слободне активности
представљају „посебан облик васпитно-образовног рада са ученицима који организује
школа изван наставе у слободном времену ученика“ (1989: 353). Организују се у
колективу, заснивају на начелима слободног избора и самосталности, у њима ученици
задовољавају своја интересовања, развијају способности и испољавају стваралаштво.
Заједно са осталим наставним и ваннаставним активностима школе, слободне
активности доприносе успешној реализацији задатака васпитања и формирању
свестране стваралачке личности ученика. На овај начин ученик задовољава потребе за
слободнијим изражавањем и стварањем.
У
Педагошком лексиикону
се наводи да ,,заједно са осталим наставним и
ваннаставним активностима школе, слободне активности доприносе успешној
реализацији задатака васпитања и формирању свестране стваралачке личности ученика.
На овај начин ученик задовољава потребе за слободнијим изражавањем и стварањем и,
у вези с тим, за вишим степеном самосталности“ (1996: 463). Адекватним
организовањем слободних активности „између радног и слободног времена ученика
