POLITIKA- ARISTOTEL
Aristotelov cilj u Politici je da rasvetli prirodu države, tako što de je razlikovati od ostalihzajednica. Svaka
zajednica formira se poradi nekog dobra (u osnovi Aristotelovoteleološkostanovište),a bududi da država
predstavlja najvišu i najobuhvatniju zajednicu, ona samim timmora da teži ka najvišem dobru.Iz Nikomahove
etikeznamo da je najviše dobro sreda, koja se pak sastoji u ostvarivanjuvrline. Cilj države i njena priroda de,
prema tome biti, da ostvaruje najviše dobro, odnosno:vrlinu. To jest, daomogudi da se vrlina ostvari.Jer,
Aristotel pretpostavlja da je čovek nužno političko bide, to jest, da on ne može da seostvari sam, bez zajednice
(države) kojoj pripada. On kaže: onaj kome za sredu nije potrebnadržava, ili je životinja ili je Bog. Ako je čovek,
onda je nužnozoon politikon, što znači – zanjegovu sredu, neophodna je država.Prva definicija države, bila bi,
prema tome: zajednica (genus proximus) čiji je cilj vrlina, kaoostvarivanje najvišeg dobra (differentia
specifica).Treba, međutim, videti koje još vrste zajdenica postoje, i kako država iz njih nastaje. Aristotelkaže da
sva osnovna nagona uslovljavaju formiranje zajednice: nagon za reprodukcijom – kojispaja muškarca sa ženom, i
nagon za samo-održanjem koji spaja gospodara i roba, um i telo,za uzajamnu ispomod.Tako porodica
idomadinstvo, predstavljaju minimalnu zajednicu – zajednicu koju jeuspostavila priroda, da bi čovek zadovoljio
svoje osnovne potrebe.Slededi stupanj zajednice je selo, koje nastaje ujedinjavanjem više porodica, da bi se
osnovneživotne potrebe lakše ostvarile, što se postiže podelom rada.Tredi i poslednji stadijum je ujedinjavanje
sela u potpunu zajednicu (država-polis) koja bi bilakoliko je to god mogudesamodovoljna.Osnovni razlog ovog
ujedinjavanja jeste život: državanastaje zarad održanja života, ali postoji i održava se zaraddobrog života.
I to je vedpomenuta differentia specifica države: cilj države je sredan i dobar život, najviše dobro, vrlina.Kao što
se može videti, Aristotel izvodi genezu države iz osnovnog molekula – porodice. I utom smislu, on se direktno
suprotstavlja Platonu koji negira porodicu, smatrajudi da čitavadržava treba da predstavlja jednu veliku
porodicu. U tom smislu, Aristotel je protiv komunizmažena i dece, jer smatra da razvijanje istinskih i dubinskih
osedanja zajedništva i prijateljstvanije mogude na način na koji je Platon to zamislio (II knjigaPolitike).Pošto je
izveo državu iz porodice to jestdomadinstva, Aristotel nastavlja analizu samogdomadinstva, to jest, načina
njegovog vođenja. I tu razmatra dve osnovne stvari: 1)ropstvo– odnos gospodara i roba 2)sticanje
bogatstva→Aristotel ropstvo posmatra kaoprirodno utemeljeno: suština roba je da je oninstrument zavođenje
života, drugim rečima: živi posed. Pitanje je samo da li postoje ljudi u čijoj je prirodi dabudu robovi.Aristotel je
smatrao da postoje. Naime, suprotnosti odnosa nadređenosti i podređenostiprisutne su svuda u prirodi – npr.
između duše i tela, intelekta i nagona, čoveka i životinje,čoveka i žene, itd. Pa tako i među samim ljudima: neke
ljude priroda načini snažnim da rade,a druge takvim da se mogu baviti višim zanimanjuma. Tako su neki ljudi po
prirodi slobodni,dok su drugi po prirodi robovi. I to je tako u obostranom interesu – i gospodara i roba. Jer
uinteresu je onog koji je slabiji po intelektu da drugi, sposobniji umesto njega odlučuje. Vodedimeđutim računa
o obostranoj koristi. Odnosno, ne na štetu slabijeg, to jest roba.Gospodar ne sme da zloupotrebljava roba, ne
sme da se nad njim iživljava, ved ga moratretirati kao ljudsko bide. Takođe, Aristotel je smatrao da svim
robovima treba dati nadu da semogu emancipovati.Ipak, Aristotel nije smatrao opravdanim ratno porobljavanje.
On ropstvo opravdava iutemeljuje na prirodnim razlikama između ljudi (a to su razlike u
njihovimsposobnostima). Igde takva razlika postoji, tu je i samo ropstvo opravdano. I dobro.
Međutim, veliki deo postojedeg ropstva baziran je na ratnom osvajanju, i tako ustanovljenoropstvo je, prema
Aristotelu, vredno prezira. Vojno, ratno nadmodan ne znači i nadmodan poprirodi. Šta ako je, npr, povod
ratovanja bio nepravedan?U svakom slučaju, Aristotel se protivi ovoj vrsti ropstva, a posebno kada se ratovi
vode međusamim Helenima. On kaže: Grci ne bi, ni u kom slučaju, trebalo da porobljavaju Grke.Aristotelova
kritika “komunizma” žena, dece i privatne svojine
→II knjiga Politike.
Platon je smatrao da stabilnost države počiva na njenom jedinstvu, a jedininačin da to jedinstvo zaista bude
čvrsto jeste ukoliko svi pod rečju “moje” budu mislili na isto.Odnosno, ukoliko ne bude bilo privatne svojine. Ovo
se odnosi kako na svojinu u smisluzemlje, tako i u pogledu žena i dece: “komunizam” žena, dece i privatnog
vlasništva.Tome se Aristotel protivi. On smatra da bit države nije jedinstvo, ved plutalitet i to pluralitet različitog.
Aristotelova koncepcija države liči na koncepciju organizma. U organizmu postojimnoštvo organa, od kojih svaki
vrši određenu funkciju. Kada svi organi rade pravilno, onda je iorganizam u celini zdrav, i sam organizam ne
može funkcionisati kako valja ukoliko neki odorgana ne radi kako treba, i ukoliko u njihovom funkcionisanju ne
postoji izvesan red – sub isuperordinacije.Slično je i sa državom: država je podeljena na staleže, od kojih svaki
vrši određenu funkciju:organi države su: stalež proizvođača hrane, mechanic class, trgovački stalež, robovi,
ratnici,sudije, the class that discharges costly public services, the official class (zvaničnici), odlučnotelo
(deliberative class) i sveštenici. Poput organa, oni su vitalni delovi države.(videti, kad nađem u tekstu)Aristotel
kritikuje Platonov komunizam žene i dece zato što smatra da to što Platon njima želida postigne – snagu i
jedinstvo države, kroz osedanja koje jednako dele svi stanovnici države(tačnije, svi čuvari i ratnici), ne može biti
postignuto na taj način. Dubina i privrženost osedanjane mogu se razviti širinom: to što de deca i žene biti
zajednički, ne garantuje, štaviše ni nedozovljava da se razviju dublja osedanja zajedništva i sapripadnosti.
Aristotel kaže: mnogo jebolje biti pravi rođak, nego platoničarski sin.Da bi država mogla da bude onako jaka
kakvu Platon hode, ne sme se razrušiti “institucija”porodice, jer država i potiče iz te institucije.Isto je i u slučaju
privatne svojine, protiv koje se Platon takođe buni. Aristotel je tu mnogoobjektivniji od Platona, jer on dobro
uviđa sve negativne strane zajedničke svojine. On kaže, usistemu zajedničke svojine (komunizma) bide mnogo
više nezadovoljstva nego u sistemu gde je svojina privatna. Razlog tome treba tražiti u ljudskoj sebičnosti, i
činjenici da je privatnasvojina izvor velikog zadovoljstva, - iz tog razloga što je odraz čovekovog
samoljublja.Dalje, nezadovoljstvo je uglavnom izazvano time što raspodela nagrade prema pojedinačnomradu u
sistemu zajedničke svojine nede uvek biti ravnomerna: oni koji rade mnogo a dobijajumalo uvek de osedati bes
prema onima koji rade malo a dobijaju više. Dok u sistemu gde jesvojina privatna, ovih problema nema – jer
svako je rad da da najviše za svoje. Baš zato što jeprivatna svojina jedan specifičan oblik samoljublja.Rasprave
oko privatne svojine o kojima govori Platon, nemaju svoj uzrok u tome što jesvojina privatna, ved u tome što su
ljudi sebični i zavidni. I uopšte, Aristotel smatra da se i usistemu privatne svojine može biti velikodušan. Zato on
predlaže opciju privatne svojine, alizajedničke – javne upotrebe; koja se može dobro ilustrovati na slededi način:
sistem u okvirukojeg bogati ljudi daju na javnu upotrebu svoja dobra.Aristotel smatra da se problemi
nezadovoljstva i razdora ne mogu rešiti time što de se svojinaučiniti zajedničkom, i što de se svi ljudi nasilno
učiniti rođacima.
Rešenje leži u obrazovanju,vaspitanju.Sama svojina predstavlja, kao i porodica, sasvim prirodan produžetak
ličnosti , izvor zadovoljstva i izvrsnu priliku za dobro delanje. Problem je u nečem drugom: u ljudskojsebičnosti i
zlobi. Ne treba menjati svojinske odnose, ved suljudske želje ujednači.Zato je pravo rešenje u tome da se
uzvišene prirode izvežbaju da ne žude više, a niže prirodespreče da steknu više. A za to je ključno vaspitanje.III
knjiga – Država i građanin
III knjiga Politike jeste centralni i fundamentalni deo ovog dela, zato što izlaže suštinu države, ito počevši od
njenog osnovnog člana: građanina. Naime, da bismo mogli odgovoriti na pitanjeŠta je država, moramo najpre
biti u stanju da kažemo šta je građanin, - bududi da su građani tikoji čine državu.Ali šta je ono što čini
građanina?→Aristotel kaže: to nije ni nasleđe (zato što je dete građana), nije ni boravište, niti sudskopravo (da
tuži i bude tužen) – jer to važi i za strance koji obitavaju u državi. Pravi, tzv.“ apsolutni građanin”je onaj koji ima
udela u poslovima pravde i u pitanjima vladavine.Dakle, pravi građani su oni koji imaju pravo da odlučuju o
državnim pitanjima, koji mogu dodina vlast. Iz čega onda sledi da de se, zavisno od koncepcije državnog
izvršava više različitih funkcija, ali da ne može pripadati istovremeno višerazličitih staleža (biti bogat i siromašan
istovremeno). Odatle potiče klasifikacija državnihuređenja, prevashodno na demokratska i oligarhična.Kada se
sve ovo uzme u obzir, Aristotel državna uređenja deli na 3+3 tipa: tri dobra državnauređenja plus tri
deformacije, za svako državno uređenje po jedna.
I dok je Platon demokratiju smatrao gotovo najgorim oblikom državnog uređenja (ako seizuzme tiranida),
Aristotel smatra da je, od svih izopačenja, demokratija najmanje opasan vid.Ovo stoga što je demokratija
izopačenje u odnosu na politeju, koja predstavlja praktičnonajbolji oblik vladavine, pa stoga, demokratija, kao
odstupanje od politeje, nosi u sebinajmanje zala. Tim pre što se demokratija, kao oblik vladavine, ustalila u
Grčkoj.Sada treba videti koji je od ovih navedenih državnih uređenja najbolji, a koji najgori.Dobro državno
uređenje i dobru vladu odlikuje briga za opštu korist.Briga za opštu korist jedakle,osnovni kriterijum dobre vlade.
I iz te perspektive se onda i vrši analiza državnihuređenja: koje od pomenutih uređenja ima najviše šansi da na
najbolji način vodi računa oopštoj koristi, odnosno, o koristi svih.Na prvom mestu, da li ona uređenja kojima
vlada mnoštvo, ili ona uređenja kojima vlada samo jedan. Čini se da je odluka na strani onih uređenja u kojima
mnoštvo, a ne pojedinac imavlast. I to principijelno iz četiri razloga:1)vede su šanse da, u pogledu onoga što je
od opšte koristi, mnoštvo bolje vrši procenu,nego pojedinac. I još više, mnoštvo prosečnijih građana (skupština),
u odnosu naemancipovanu i izvrsnu manjinu (aristokratija)2)trajno isključivanje mnoštva u pitanjima od
političkog značaja dovodi do raširenognezadovoljstva masa3)sigurnije je kada u ovim pitanjima odlučuje
mnoštvo, jer je pojedinac, pa čak i određenistalež, uvek u opasnosti da donosi odluke shodno svojim potrebama
i sklonostima.zanemarujudi zahteve naroda. Zato bi vladare trebalo da biraju i smenjuju oni nad kojima sevlada,
jer su oni ti koji vlast osedaju na svojoj koži.Na osnovu svega što je rečeno, čini se da sve ide u prilog odluci da je
bolje da o pitanjimapolisa odlučuje mnoštvo, to jest da su ona državna uređenja u kojima je to slučaj
boljadržavna uređenja. Ovde se prevashodno misli na demokratiju.realno je verovatnoda najveda da de vedina
bolje i pravičnije voditi računa o onome što jeod opšte koristi nego pojedinac ili samo jedna posebna
klasa.Postoji, međutim, jedan kontraargument kojim se svi ovi argumenti mogu oboriti. A on se tičetoga šta je to
što je od opšte koristi u državi, i šta je cilj same države. To je argument kojipolazi izetike: cilj države je sredan
život, ostvarenje vrline. Cilj države je dobro. Prema tome,državom de najbolje vladati oni koji zaista znajušta je
dobro.
Aristotel kaže da svi: aristokrate, oligarsi, demokrate – imaju različita shvatanja pravičnosti.Svi se slažu u tome
da se pravičnost sastoji u jednakosti za jednake, a nejednakosti zanejednake, ali se shvatanja razlikuju oko toga
šta je sučtina jednakosti, a šta nejednakosti.Drugim rečima, na čemu pravda počiva.Za oligarhe, to je bogatstvo,
za demokrate: sloboda.Međutim, Aristotel kaže: država ne postoji ni da bi se zaštitila od nepravde (gde svako
vredikao jedan, i jedan nikada više nego jedan), niti da bi ostvarivala trgovinske ciljeve (u komslučaju bi bogati
trebalo da imaju vlast). Država postoji radi dobrog, vrlog i samo-dovoljnogživota. Ona postoji da bi pojedinci-
građani mogli da ostvare svoj cilj, a to je sredan i vrli život.I zato vlast ne bi trebalo da ide ni u ruke svih
slobodnih, ni samo u ruke bogatih, ved u rukeonih kojiznaju šta je dobro.Osnovni pojam na kojem počiva pravda,
jeste dobro. I bilo kojeshvatanje pravde koje ovo ispušta iz vida, samo je delimično, nepotpuno shvatanje, a
takavpojam pravde – delimičan i nepotpuni pojam.Aristotel veruje u prirodne razlike među pojedincima. On
smatra da su neki ljudi po prirodisposobniji i izvrsniji od drugih. U tom slučaju, takvima bi trebalo da pripadne
vlast. U stvari,ukoliko bi se u državi našao takav čovek, pojedinac koji bi u svemu nadmašivao ostalegrađane, on
bi trebalo da upravlja državom.Realno, ono što se događa kada se takav neko u državi nađe, jeste da ga ostali
građaniostrakizuju.A ono što bitrebalo da čine, jeste da ga dragovoljno slede. I ovaj oblik vladavine:monarhija
savršenog čovekaza Aristotela predstavljaidealno najbolji oblik vladavine.Idealno, državom bi trebalo da vlada
savršeni pojedinac, ili grupa izuzetno vrlih ljudi, koji susvi ravnopravni u vrlini i sposobnosti. Ali, u najidealnijem
slučaju: savršeni pojedinac.Međutim, Aristotel je svestan da je ovaj ideal teško ostvariv, iz prostog razloga što je
malaverovatnoda da se takav pojedinac zaista nađe u državi. Zato treba videti šta jepraktično,a štarealno najbolji
oblik državnog uređenja.Međutim, pre nego što pređe na raspravu o tome, Aristotel de prethodno raspravitida
