Koji su osnovni izvori radnog prava u Srbiji?

Osnovni izvori radnog prava u Srbiji su: Ustav Republike Srbije, Zakon o radu, posebni zakoni (Zakon o zaštiti na radu, Zakon o inspekciji rada, Zakon o štrajku), kolektivni ugovori, ugovori o radu i pravilnici o radu. Pored domaćih izvora, primenjuju se i ratifikovane međunarodne konvencije, pre svega konvencije Međunarodne organizacije rada.

Šta su kogentni izvori radnog prava?

Kogentni (heteronomni) izvori radnog prava su obavezujući pravni akti koje donose državni organi i od kojih se ne može odstupiti. To su Ustav, Zakon o radu i drugi zakoni kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Ovi izvori imaju primat nad autonomnim izvorima kao što su kolektivni ugovori.

Kakva je uloga kolektivnih ugovora?

Kolektivni ugovori su autonomni izvori radnog prava kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti poslodavaca i zaposlenih. Zaključuju ih sindikati i poslodavci ili njihova udruženja. Kolektivni ugovori ne mogu biti u suprotnosti sa zakonom, ali mogu predvideti povoljnija prava za zaposlene od onih propisanih zakonom.

Kako se primenjuju međunarodne konvencije?

Međunarodne konvencije Međunarodne organizacije rada (ILO) postaju deo domaćeg pravnog sistema nakon što ih Republika Srbija ratifikuje. Ratifikovane konvencije imaju obaveznu pravnu snagu i predstavljaju multilateralne međunarodne ugovore. One imaju prednost u odnosu na domaće zakone ukoliko uređuju prava povoljnija za zaposlene.

Šta je razlika između ugovora o radu i pravilnika o radu?

Ugovor o radu je individualni akt koji zaključuju poslodavac i zaposleni i njime se uređuju konkretna prava i obaveze u radnom odnosu. Pravilnik o radu je opšti akt poslodavca kojim se uređuju pitanja organizacije rada, radnog vremena, discipline i drugih pitanja — ali samo kada je to zakonom određeno. Pravilnik važi za sve zaposlene kod poslodavca.