TEMA:
ADSL
Uvod
Razvoj telekomunikacija u XX veku odvijao se tako što je za svaki servis građena
posebna infrastruktura. Tako je nastala (javna) mreža za telefonski servis, telegrafski
servis i servis za prenos podataka. Veza između telefonskih pretplatnika i «njihovih
centrala» najvećim delom je išla preko bakarnih parica. Tako je do kraja 2001. godine
u svetu bilo instalirano oko milijardu telefonskih linija (bakarnih vodova-parica).
Uzimajući u obzir ogromna ulaganja u takvu lokalnu infrastrukturu i narasle potrebe
korisnika za novim servisima (video na zahtev, video konferencije, rad od kuće,
telemedicina, učenje na daljinu, interaktivne mrežne igre, radio i TV, mrežna
kupovina) bilo je logično očekivati razvoj telekomunikacionih usluga u pravcu
korišćenja postojeće infrastrukture. Prvi korak je bila ISDN tehnologija, ali se
sredinom poslednje dekade XX veka, sa ekspanzijom Interneta, javila potreba za
nečim što bi omogućilo velike protoke podataka od i ka krajnjem korisniku usluge.
Tome zahtevu je odgovorila nova xDSL tehnologija. Ona omogućava da se po
postojećoj infrastrukturi (bakarnim paricama) pruži krajnjem korisniku kako pristup
fiksnoj telefonskoj mreži i uslugama koje ona pruža, tako i pristup Internetu sa velikim
brzinama protoka.
Šta je ADSL?
U tehnologiji DSL-a postoji nekoliko podvrsta, međutim, ona koja se danas najčešće
koristi (i koju implemetira Telecom) je takozvana asimetrična digitalna pretplatnička
linija (ADSL-Asymetric Digital Subscriber Line). Kao što joj i samo ime kaže, osnovna
karakteristika ove vrste DSL verzije je asimetričnost. Upravo ona je i čini
najzanimljivijom DSL verzijom za privatne i poslovne korisnike.
Asimetričnost, zapravo, znači mogućnost mnogo bržeg prenosa podataka u
download-u, odnosno prenosu podataka od mreže ka korisniku nego što je to u
upload-u, odnosno u odašiljanju podataka od korisnika ka mreži.Većina
najzanimljivijih aplikacija za korisnike na mreži su asimetične (video on demand-video
na zahtev, pristup udaljenim lokalnim mrežama LAN, pristup Internetu,
multimedijalni pristup, home shopping, itd.), gde puno više informacija korisnik
''uzima'' s mreže nego što ih u nju ''šalje''. Ta asimetričnost čini ADSL idealnim za ove
aplikacije.
Kako radi ADSL?
Bakarna parica može da prenese mnogo više komunikacija nego što je sadržano u
telefonskoj konverzaciji – odnosno mogu da rade sa mnogo većim opsegom
frekvencija od onog koji se zahteva za telefonski saobraćaj. ADSL koristi višak ovog
kapaciteta za prenos informacija preko žice bez ometanja telefonskog razgovora koji
se odvija paralelno. Čitav mehanizam se zasniva na tome da se odgovarajuće
frekvencije vežu uz određene zadatke.
ADSL tehnologija deli raspoloživi frekvencijski opseg obične bakarne parice na tri dela.
Govorna signalizacija zahteva ograničen propusni opseg, jer ljudsko uho može
registrovati samo zvuke u opsegu od 20 Hz do 20 000 Hz (ili 20 kHz) što predstavlja
samo jedan deo raspoloživog propusnog opsega bakarne parice.
Osnovni opseg koji je predviđen za telefonski saobraćaj, posebnim filterom, odnosno
splitter-om je odvojen od ostalih opsega metodom koji garantuje da će se telefonski
razgovor odvijati i u slučaju da ADSL zakaže. Drugi opseg frekvencija prenosi signal
podataka koji šalje informacije od korisnika ka njegovoj osnovnoj stranici na Internetu
(upload). Treći propusni opseg je veza velike brzine ka korisniku (download), sigurne
maksimalne brzine
16 Mbit/s. Na sledećoj slici se mogu videti vizuelno predstavljeni
frekventni opsezi koji ADSL koristi.
Priložene slike
Struktura DSL mreže
Postojeća telefonska infrastruktura je stvorena prvenstveno za prenos glasa, tako da
ova mreža nije izvorno prilagođena za prenos podataka velikom brzinom. Zbog toga
su potrebna izvesna prilagodjavanja i izmene na postojećoj PTSN mreži.
Da bi se ostvarila mreža za brzi prenos podataka bazirana na DSL uslugama, potrebno
je obezbediti nekoliko vrsta mrežne opreme.
DSLAM (Digital Subscriber Line Access Multiplexer) je uređaj na strani davaoca usluge
čija je uloga da više DSL korisničkih linija povezuje na mrežu ISP-a preko jako brzih
veza (100 Mbit/s, 1000 Mbit/s, itd.). Ta veza na mrežu treba biti većeg kapaciteta
nego što je ukupni zbir download, odnosno uplaod brzina svih korisnika na DSLAM-u
zbog eliminacije problema zagušenja i padova brzine u periodima kada se Internet
najviše koristi.
DSLAM je smešten je u objektu davaoca usluge i predstavlja kamen temeljac DSL
sistema. Njegova uloga je da vrši koncentraciju data saobraćaja generisanog od strane
korisnika, a pristiglog sa velikog broja DSL linija i da ih preko backbone linka spoji sa
ostatkom mreže. DSLAM omogućava usluge za paketske, ćelijske i/ili kanalne
aplikacije pomoću koncentracije saobraćaja sa DSL linija na 10Base-T, 100Base-T,
T1/E1, T3/E3 ili ATM izlazima. Noviji DSLAM-ovi su otporniji na temperature i okolne
uticaje. Ta pogodnost omogućava i instalaciju DSLAM-ova u udaljenim terminalima
(Remote Terminals) umesto samo u centralama. Mogućnost pomicanja DSLAM-ova
