ANALIZA FINANSIJSKIH IZVJEŠTAJA
1. UVOD
Svrha finansijskih izveštaja ogleda se u obezbeđivanju informacija korisnih za
donošenje odluka internih i eksternih korisnika finansijskih izveštaja, kao i u prikazivanju
rezultata upravljanja sredstvima vlasnici poveravaju menadžmentu. Uspešno upravljanje
savremenim preduzećima, u uslovima izražene dinamike tehnoloških promena, zaoštrene
konkurencije, razvoja tržišta kapitala, različitih alternativa izbora izvora finansiranja i
odvojenosti profesionalne uprave od vlasnika, pored znanja i iskustva menadžera,
podrazumeva i korišćenje informacionog sistema čiji je značajan segment računovodstveni
sistem.
Interne korisnike finansijskih izveštaja u prvom redu predstavlja menadžment (na
svim nivoima organizacione i upravljačke strukture), odnosno top memadžment (bord
direktora, direktor i njegovi pomoćnici), zatim srednji menadžment (sektorski direktori i
rukovodioci glavnih delova, strateških jedinica i njihovi pomoćnici) i niži opreativni
menadžment (šefovi odeljenja, proizvodnih linija i drugih užih jedinica). Menadžment ima
obavezu da vodi preduzeće ka ostvarenju postavljenih ciljeva u okviru kojih se naglašava:
maksimiranje rentabinosti, održanje zadovoljavajuće likvidnosti i zdrave finansijske
strukture.
Eksternim korisnicima informacija iz finansijskih izveštaja (sadašnji i potencijalni
akcionari, kupci, kreditori, dobavljači i sl. ) su potrebne informacije na osnovu kojih mogu
da procene izloženost poslovnog subjekta dugoročnim i kratkoročnim finansijskim
rizicima, sposobnost isplate dividendi (interes akcionara), mogućnost servisiranja kamate i
vraćanja glavnice (interes kreditora) i mogućnost isplate postojećih obaveza (interes
dobavljača). Najvažniju informacionu bazu, pri oceni postojeće i proceni perspektivne
zarađivačke sposobnosti preduzeća, njegovog finansijskog položaja i izvesnosti stvaranja
novčanih tokova, predstavljaju osnovni finansijski izveštaji: bilans stanja, bilans uspeha,
izveštaj o tokovima gotovine i izveštaj o promenama na kapitalu, kao i napomene uz ove
izveštaje.
2
ANALIZA FINANSIJSKIH IZVJEŠTAJA
javne potrošnje. Pored dva navedena dela računovodstva postoji i društveno –
makroračunovodstvo koje se izvodi iz finansijskih izveštaja prva dva oblika
računovodstva. Ono predstavlja informacionu osnovu za odlučivanje, planiranje i kontrolu
na nivou nacionalne ekonomije. Ono predstvalja, takođe, informacionu osnovu za
upravljanje preduzećima. Svi navedeni delovi računovodstvene celine predstvljaju
informacionu osnovu za merenje ekonomskog rasta i razvoja, koje se vezuje za merenje
visine formiranog kapitala, odnosno visine ulaganja u kapitalna dobra. Svaki od delova
računovodstvene celine ima specifičnu ulogu u merenju visine ulaganja.
Tako računovodstvo preduzeća meri vrednost kapitala uloženog u nekretnine,
postrojenja i opremu, zatim zalihe, istraživanje i razvoj, obrazovanje, kao i u neto
monetarnu imovinu. Budžetsko računovodstvo, pak, sa svoje strane meri iste vrednosti za
državne organe i fondove, a makroračunovodstvo agregira ove vrednosti prema raznim
nivoima. Pošto uloženi capital potiče iz nečije štednje, formiranje kapitala uključuje kako
proces ulaganja, tako i štednju. Veličina dodatne štednje i ulaganja, kao njihovi odnosi
određuju visinu rasta i cenovnu stabilnost nacionalne ekonomije.
Pojednostavljeno posmatrajući makroekonomske tokove, može se reći da je na
nivou nacionalne ekonomije ostvareni dohodak uvek jednak zbiru potrošnje i štednje
(akumulacije), odnosno nacionalni dohodak je jednak zbiru potrošnje i stvarnih investicija.
Štednja se na nivou nacionalne ekonomije formira, a investiranje se događa u preduzećima,
kod fizičkih lica i u društvenim budžetima i fondovima. Predviđanje ovih
makroekonomskih varijabli i njihovo ujednačavanje vodi uravnoteženosti ekonomskih
tokova. Formiranje i alokaciju kapitala na nacionalnom nivou vrši računovodstvo, na
direktan ili indirektan način. Direktno formiranje i alokaciju kapitala računovodstvo vrši u
fazi obračuna rezultata, fazi oporezivanja utvrđenog rezultata i u fazi njegove raspodele. U
fazi obračuna rezultata direktan uticaj računovodstvo vrši kroz formiranje latentnih rezervi
kao svojevrsnog oblika štednje odnosno kapitala. Latentne rezerve su, dakle, deo kapitala
peduzeća koji nije direktno vidljiv u finansijskim izveštajima preduzeća i društvenim
budžetima i fondovima. One su posledica dosledne primene principa opreznosti, koji se
bazira na tome da niža vrednost periodičnog rezultata stimuliše racionalne odluke. Niži
periodični rezultat nastaje kao posledica podcenjivanja vrednosti imovine, odnosno
precenjivanja obaveza poslovnih sistema.
Latentne rezerve su posledica i doslednog uvažavanja principa kontinuiteta
poslovnog sistema. Naime, poslovni sistem je organizovan da posluje beskonačno dugo, a
obračunavanje rezultata i periodično izveštavanje se vezuju za određene kraće vremenske
periode. Periodični finansijski izveštaji životni vek preduzeća veštački dele na kraće
vremenske intervale i na taj način se obračunski prekidaju stvarne veze, tokovi i poslovni
odnosi. Takvim postupkom se prirodno utiče na visinu periodičnog rezultata, odnosno
formiranje latentnih rezervi. Nužnost postojanja latentnih rezervi u preduzeću zahteva od
menadžmenta preduzeća da ih formira u skladu sa realnim mogućnostima uzimajući u
obzir realnu opasnost njihove objektivizacije, koja nastaje kao primene principa
4
ANALIZA FINANSIJSKIH IZVJEŠTAJA
računovodstvenog nominalizma i to naročito u inflatornom ambijnetu, bilo kroz poslovne
bilo kroz kapitalne dobitke, koji su podjednako podložni oporezivanju. Samo tako nastale
latentne rezerve vrše pozitivan uticaj na formiranje tržišta kapitala.
Istorijski trošak kao opšteprihvaćena osnova vrednovanja imovine u međunarodnim
okvirima pogoduje nastanku latentnih rezervi zato što je dnevna vrednost pojedinih oblika
imovine promenljiva. Sloboda poslovnih sistema da određuju dužinu otpisnog veka
nekretnina, postrojenja i opreme, kao i nematerijalnih sredstava isto tako pogoduje
nastanku latentnih rezervi. Isto tako, dozvoljene računovodstvene politike u vezi sa
načinom obračuna visine otpisa, kao i mogućnostima izbora izlaza zaliha u Međunarodnim
standardima finansijskog izveštavanja doprinose stvaranju latentnih rezervi odnosno
nastanku realne štednje. Međutim, obaveza oporezivanja imovine i rezultata može dovesti
do toga da se deo tako formiranih latentnih rezervi, odnosno štednje u slučaju njihove
objektivizacije odlije izvan poslovnih sistema, što bi nužno dovelo do smanjenja štednje
formirane u vidu latentnih rezervi. Sprečavanje takvih mogućnosti zahteva primenu ne
nabavnih već dnevnih vrednosti pri vrednovanju pojedinih oblika imovine, što vodi
povećanju rashoda po tom snovu, odnosno smanjenje dobitka kao osnovice oporezivanja.
Isto tako, nužnu objektivizaciju latentnih rezervi treba prikazati kao kapitalni dobitak, jer
su oni oporezovani po nižim stopama od poslovnog dobitka.
Glavni element fiskalne politike jedne zemlje je direktno oporezivanje dobitka i
imovine. Na drugoj strani, takvim postupkom direktno se smanjuje kapital preduzeća i
istovremeno opredeljuje i način njegove alokacije. Finansijski izveštaji preduzeća na
direktan ili indirektan način predstvljaju informacionu osnovu za utvrđivanje poreske
osnovice kako za porez na dobitak, tako i za porez na imovinu. Precenjena poreska
osnovica, koja je posledica primene određenih računovodstvenih politika, kroz uvećanje
poreskih obaveza smanjuje iznos akumuliranog ili zadržanog dobitka, odnosno mogućnost
dodatnog investiranja. Drugim rečima, precenjena poreska osnovica nepovoljno utiče na
formiranje i alokaciju kapitala.
S druge strane, određeni računovodstveni postupci primnjeni u uslovima slabijih
monetarnih kolebanja najčešće dovode do erozije kapitala poslovnih sistema. Otuda je
verovatno potreba za posebnom regulacijom finansijskog izveštavanja, koja je primila i
međunarodnu dimenziju
2
. Raspodela dobiti preduzeća na dividende, participaciju u dobiti i
zadržanu dobit direktno utiče kako na visinu štednje – akumulirani dobitak preduzeća kao
izvora finansiranja dodatnih investicionih ulaganja od strane preduzeća, tako i visinu
štednje koja se nalazi kod vlasnika kapitala koja se ponovo može ulagati u preduzeća kroz
kupovinu akcija. Visina akumuliranog dobitka i isplaćenih dividendi indirektno utiče na
vrednost akcija preduzeća, ali i na finansijsku sigurnost i mogućnost animiranja tuđeg
kapitala. Drigim rečima, raspodela dobiti utiče prvo na formiranje, a potom i na
akumulaciju kapitala, a samim tim i na rast i razvoj preduzeća. Shodno tome, visina
2
Dr J. Ranković, Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd, 1992. str. 419-431
5
