рачунарима. Овај сервис је изграђен на клијент-сервер архитектури, што значи
да захтева од корисника поседовање клијентске апликације и да на рачунару на
који корисник жели да се повеже буде инсталирана серверска компонента
сервиса. Након успостављања иницијалне везе Telnet протокола овај сервис
поприма карактеристике

host-based

архитектуре. То значи да се свака операција

од стране клијента истовремено прослеђује серверу (на пример, притисак тастера
на тастатури). На тај начин корисник може да обавља операције на удаљеном
рачунару на исти начин као да седи директно испред рачунара и користи
локалну тастатуру и миш.

Главни разлози због којих се Telnet данас ретко користи су безбедност и

GUI (

Graphic User Interface

). Другим речима, Telnet није дизајниран за GUI, а

његова небезбедност се огледа у слању акција корисника и резултата у изворном
облику (укључујући и имена и лозинке) на мрежама чије је канале могуће
прислушкивати.

Због могућности коришћења Telnet клијента за приступ серверским

компонентама осталих сервиса, већина модерних оперативних система
испоручује се са укљученом клијентском компонентом. Подразумевани порт
Telnet сервиса је 23 а транспортни протокол ТСР. Наследници Telnet протокола
су SSH (

Secure Shell

, обезбеђује сигурност путем шифровања података) на UNIX

платформи и

Remote Desktop

(омогућава GUI) на Windows платформи.

Secure Shell

има основни задатак да омогући безбедан приступ и рад на

удаљеном рачунару. Овај сервис је наследио већину особина Telnet сервиса, с
разликом што податке преноси у шифрованом облику. Углавном се користи за
удаљени рад на UNIX рачунарима, мада постоји и већи број клијената за остале
платформе. Осим рада на удаљеним рачунарима, SSH се може користити и као
подлога за FTP протокол, односно за сигуран пренос фајлова.

Remote Desktop

има задатак да омогући приступ и рад на удаљеним

рачунарима са исталираним MS Windows – ом и укљученим Microsoft Terminal
Services. Предност SSH и Telnet сервиса у односу на Remote Desktop јесте пренос
мање количине података. На споријим везама, Remote Desktop показује лошије
перформансе због преноса GUI-a.

2. DNS – Domain Name System

Због великог броја рачунарских мрежа, као и због потребе за

једноставнијим адресирањем рачунара на мрежи појавио се DNS.

Систем имена

домена

је систем који чува информације везане за

имена домена

у виду

дистрибуиране базе података на мрежама (на пример Internet-у) а реализован је
као клијент-сервер сервис. Најважнија функција DNS-а је превођење IP адреса у
име   домена   и   обрнуто,   тј.   повезивање   имена   рачунара   и   њихових   IP   адреса.
Већина   осталих   мрежних   сервиса   (Web,   E-mail,   FTP,   итд.)   користи   или   има
могућност да користи DNS сервис. На пример, једна од функционалности DNS-а
је  и  обезбеђивање   информације  о   томе   који  сервери   су   задужени  за   размену
електронске   поште   за   одређени   домен.   Без   ове   функције   DNS-а,   сервис   за
размену електронске поште не би могао да функционише.

Свака страна (факултет, смер, институција, итд.) одржава сопствену базу

података и на серверу коме други системи (клијенти) преко Internet-а могу да
приступе. DNS обезбеђује протоколе који омогућавају клијентима и серверима
да међусобно комуницирају.

Са становишта апликације, приступ DNS бази је преко претраживача

(

Resolver

). Апликација мора да претвори име рачунара у IP адресу пре него што

постави захтев протоколима да TCP/IP успостави TCP везу или пошаље датаграм
користећи UDP протокол. TCP/IP у оквиру оперативног система не зна ништа о
DNS-у.

2.1. Hosts фајлови

Претходно поменуто једноставно адресирање подразумева прилагођавање

мрежног адресирања карактеристици људи да лакше памте симболичка имена од
бројева. У почетку, проблем је био решен са

hosts

фајловима на сваком рачунару

на мрежи, али са порастом броја рачунара у рачунарским мрежама, појавили су
се недостаци оваквог решења. Када се ради о мањим мрежама,

hosts

фајлови

могу бити једноставније решeње од DNS-а (јер нема потребе зa постављањем
DNS сервера), док се код великих мрежа администрација знатно отежава јер се
при свакој измени мреже она односи на све рачунаре у мрежи. Први корак у
решавању био је дистрибуирани

hosts

фајл (један

hosts

фајл у мрежи коме могу

да приступају cви чланови мреже), а проблем је потпуно решен 1983. године,
када се DNS појавио. Појављивање DNS-а није у потпуности уклонило

Top-level домени су

прва ознака са десне стране

у сваком имену домена.

Постоје три категорије top-level домена :

toр-level домени везани за земље

, домен дужине два слова (карактера)

везан за земљу или одређени географски простор (.sr – Србија, .ru – Русија, итд.),

генерички top-level домени,

домени означени са три карактера, тј.

домени који се користе за одређену класу организација (.com – commercial, .org –
непрофитне организације,.еdu – образовна институција, .net – network и други),

инфраструктурни top-level домени,

једини у овој групи је .

arpa

домен,

који се користи за повезивање адресе и имена.

Слика : Хијерархијска организација DNS-а

Корен DNS-а

Генерички домени

Домени везани за земље

Тор-level домени

arpa

com