Arbitražno procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. 1

ARBITRAŽNO PROCESNO PRAVO

SKRIPTA

1. POJAM ARBITRAŽNOG PROCESNOG PRAVA

Pojam -

arbitražno procesno pravo (APP) je grana prava koja reguliše arbitražni postupak. APP je

eklektički

skup raznovrsnih pravila kojima se reguliše pružanje pravne zaštite pred arbitražnim

sudom po posebnom metodu i načinu. APP je posebna i relativno nova grana civilne procedure, iako
arbitražno rešavanje sporova ima dugu tradiciju. Nastanak i razvoj APP i njegovo normativno
uobličavanje u posebnu granu civilnog procesnog prava uslovili su različiti pravno politički,
teorijsko pravni i pragmatični razlozi.

APP obuhvata procesna pravila sadržana u organizacionim i funkcionalnim propisima:

A) Organizacioni propisi

regulišu organizaciju arbitražnih institucija i arbitražnog suda odnosno

koncilijatorskog organa.

B) Funkcionalni propisi

regulišu postupak pružanja pravne zaštite pred arbitražnim sudom ili

posredničkim organom tj. pretpostavke za preduzimanje arbitražne procesne delatnosti, subjekte
arbitražnog procesnog odnosa, strukturu i sadržinu arbitražnog postupka i oblik i dejstvo procesnih
radnji.

Naše APP sadrži pravila arbitražnog postupka kod rešavanja arbitražnih sporova domaćih subjekata
bez elemenata inostranosti (nacionalne arbitražne stvari) i pravila postupka za rešavanje arbitražnih
sporova sa elementom inostranosti (međunarodne arbitražne stvari).

Osnovni izvor APP

Zakon o Zakon o arbitraži (ZA)

. On sadrži pravna pravila o arbitražnom

postupku   pred   domaćim   arbitražnim   sudovima   za   rešavanje   arbitražnih   sporova   sa   elementom
inostranosti,   a   nešto   manje   detaljno   i   postupak   za   rešavanje   arbitražnih   sporova   bez   elementa
inostranosti. Pored ZA, izvor našeg APP su međunarodne konvencije koje smo ratifikovali i koje
čine   deo   našeg   pravnog   sistema   i   niz   bilateralnih   konvencija.   Izvor   našeg  APP  su   autonomna
arbitražna   procesna   pravila   stalnih   arbitražnih   institucija.   Izvor   APP   su   i   pravne   norme   u
arbitražnom sporazumu. ZA deluje kao

lex specialis

za arbitražni postupak, a u slučaju nedostataka

koriste se opšta pravila ZPP.

NAUKA ARBITRAŽNOG PROCESNOG PRAVA -

sistemski proučava i objašnjava pojmove i

institute sadržane u pravnim pravilima koja regulišu postupak arbitražnog rešavanja sporova i
sudske pravne zaštite koja se ostvaruje pred ovim nedržavnim sudovima.

Ova naučna grana

proučava pravne norme kojima je uređen arbitražni postupak kao celina i pojedini njegovi
instituti sa normativnog, pravno-političkog i pravno tehničkog aspekta kao i njihovu
praktičnu primenu.

Nauka APP kod nas je relativno mlada nauka i još je u fazi pojmovne obrade

arbitražnih instituta arbitražne procedure, naučnog preispitivanja teorijskih stavova o pravnoj
prirodi pojedinih ustanova arbitražnog prava i sistematizovanju postojećih znanja o ovom pravnom
fenomenu u celovit naučni sistem. Iako je APP mlada nauka, ona daje smernice zakonodavcu kod
pripreme nacionalnih propisa i pomaže praksi u oblikovanju i normiranju arbitražnog sporazuma,
izvora APP i arbitražne procedure.

1 Grčki „eklektikos“ - birati najbolje: pristup koji se ne drži rigidne paradigme, već stvara višestruke teorije radi uvida

u fenomen ili primenjuje samo određene teorije u određenim slučajevima

Arbitražno procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. 2

LITERATURA ARBITRAŽNOG PROCESNOG PRAVA -

u našoj pravnoj literaturi ima dosta

publikovanih radova iz oblasti APP i njihov broj raste. U radovima domaćih autora većinom
dominira interesovanje za strano zakonodavstvo, za konvencijska pravila i za rešavanje arbitražnih
sporova sa elementom inostranosti. Nacionalno APP bilo je uglavnom na marginama interesovanja
pravnih pisaca zbog slabog korišćenja ovog pravosudnog medija u našem pravosuđu iz više razloga.
Kod nas duži period na polju arbitražnog suđenja nije praćeno stanje u kom se nalazi arbitražno
pravo u svetu, pa je ovo uticalo i na razvoj literature iz oblasti APP.

TERMINOLOŠKE NAPOMENE:

U našem pravničkom jeziku se za označavanje nedržavnog sudskog medija se dominantno
upotrebljava izraz

arbitražni sud

ili

arbitraže

. Nekada je u upotrebi bio i izraz

izabrani sud

(ZPP iz 1976. i ZOO iz 1978.) Ovi nazivi su sinonimi i odnose se na arbitra pojedinca ili arbitražni
kolegijum kao telo koje neposredno vrši funkciju suđenja. U našoj literaturi uobičajeno je da se
naziv

arbitraža

koristi u više značenja: kao sinonim za arbitražno sudstvo, za stalne arbitražne

institucije, za arbitražni sud, za arbitražni postupak i za sam akt suđenja. Tako:

1. Arbitražom se označava

ustanova

koja se profesionalno bavi organizovanjem arbitražnog

suđenja i obezbeđivanjem za to potrebnih uslova (stalne ili institucionalne arbitraže)
2. Arbitraža je

telo

sastavljeno od jednog ili više arbitara koji neposredno vrše funkciju suđenja

3. Arbitraža je i sam

akt suđenja

, ovde arbitriranja - proces,

postupak koji se vodi da bi se

donela arbitražna odluka.

U pisanju i govoru je uobičajeno da se koristi

izraz arbitraža za oznaku svakog od ovih

sadržaja - zbog nepreciznosti u izražavanju potrebno je da se pažljivije prati kontekst govora
ili pisanja da bi se tačno odredilo značenje upotrebljenog izraza.

2. FORMIRANJE ARBITRAŽNOG PROCESNOG PRAVA

Prateći uslove koji su opredelili pojavu arbitražnih sudova, njihovu prirodu, modalitete organizacije
i tehniku funkcionisanja, vidi se da je u svim osnovnim izražajima arbitražnog sudstva prisutna
autonomija volje subjekata pojačana njima priznatim i širokim dispozitivnim ovlašćenjima. Zato se
u strukturi izvora APP opaža dosta posebnosti u odnosu na ostale grane prava. Arbitražno sudstvo
kao pravom uređen sistem, u velikoj meri počiva na autonomiji pravnih subjekata.

Pojedinačne   pravne   norme   koje   subjekti   formulišu   u   sferi   dispozitivnog   prava   kao
upotpunjujuća   ili   menjajuća   pravila,   ne   čine   jedan   sistem   prava.   Ta   njihova   prirroda
pojedinačnosti je sama po sebi neotklonjiva prepreka da se ovako izražena volja subjekata
označi   kao   formalni   izvor   prava.

Polazeći od činjenice da je izražena volja stranaka ovde

neposredni stvaralac pojedinačne norme, može se reći da je u pojedinačnim normama izražena volja
stranaka za njih zakon. Ovim se naravno, ne misli da bi stvorene pojedinačne norme bile formalni
izvor prava.

Drugačije je sa pravnim normama koje su u sastavu autonomnog prava - to su već sistemi
pravnih   normi,   stvoreni   spontano   ili   pisanim   akcijama   subjekata   u   pravnom   prostoru
utvrđenim   državnim   pravom,   obezbeđeni   sankcijom   u   primeni.   Ovi   sistemi   autonomnih
pravnih normi predstavljaju formalan izvor prava.

Pogled na arbitražne sudove pokazuje da

samo u nekim oblastima postoje izdvojena dispozitivna pravila zakona i njima sledujuće
pojedinačne norme stvorene voljom stranaka. Ovde se ne može govoriti da je volja stranaka izvor

Arbitražno procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. 4

Do donošenja

Zakona o arbitraži (ZA - 2006)

, arbitražni postupak nije bio celovito regulisan.

Tako je ranije važeći

Zakon o parničnom postupku

(ZPP - 1976.) regulisao i postupak pred

izabranim sudovima, a

Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja

(1982.)

je regulisao priznanje i izvršenje stranih odluka, kao i priznanje i izvršenje stranih arbitražnih
odluka. Postupak izvršenja arbitražne odluke sprovodio se prema

Zakonu o izvršnom postupku

(ZIP - 2005).

Od značaja je bio i

Zakon o vanparničnom postupku.

Danom stupanja na snagu

ZA, prestale su da važe odredbe ovih zakona. Najveća prednost ZA je što na celovit način reguliše
sva pitanja vezana za arbitražno rešavanje sporova: vrste sporova, načine i postupke organizovanja
arbitražnog suda, izbor arbitara, postupak po kome se arbitražni postupak sprovodi, osnovna načela
postupka, pravna sredstva za preispitivanje odluka, precizno navođenje razloga i rokova za poništaj,
jasno određivanje uloge suda, precizno regulisanje priznanja i izvršenja arbitražnih odluka, kao i
razloge za odbijanje. Ovaj zakon je takođe obezbedio mehanizam za izjednačavanje snage domaćih
i stranih arbitražnih odluka. Osnovno načelo zakona je načelo autonomije volje stranaka, koje
omogućava strankama da same izaberu put za rešavanje svog nastalog ili budućeg spora, ali i da
snose odgovornost za svoj izbor, imajući u vidu da arbitražni postupak nije dvostepen i da se odluka
arbitražnog suda preispituje samo izuzetno. Bitno je i napomenuti da za razliku od državnog suda,
koji prema Sudskom poslovniku i zakonskim odredbama je dužan da obaveštava javnost o
postupcima koji se pred njima vode, pa i o licima, arbitražni sud takvu obavezu nema. Privredni
subjekti često zato, radi očuvanja ugleda, imaju interes da izbegnu spor, a ako se isti već vodi, da se
podaci o istom čuvaju kao poslovna tajna.

b) Autonomna arbitražna pravila

Ne postoji stalna arbitražna institucija koja nema bar minimum pravila o konstituisanju arbitražnog
suda i postupku pred njim. Drugo pitanje je detaljnost tih pravila.

Izborom da arbitražu povere

arbitražnom sudu jedne stalne arbitražne ustanove, stranke izražavaju volju da se arbitražni
sud uspostavi po tim pravilima i da se po njima sprovede postupak

. Neke arbitražne institucije

dozvoljavaju da stranke odrede da se postupak sprovede po drugoj proceduri. Bilo koja valjano
izjavljena opcija čini da ta pravila tada postanu pravo po kome treba da postupaju arbitri, stranke i
drugi učesnici postupka. Po pravilima naše spoljnotrgovinske arbitraže (

Pravilnik

spoljnotrgovinske arbitraže iz 2007.)

prvenstveno se koriste odredbe pravilnika i odredbe

sporazuma o arbitraži: ako pravilnik ne sadrži odredbu koja se odnosi na pitanje koje stranke
postavljaju, stranke, a ukoliko one to ne učine, arbitražno veće, odnosno arbitar pojedinac mogu da
odrede pravila koja smatraju celishodnim u granicama odredaba Zakona o arbitraži Republike
Srbije.

Prethodni pravilnik je upućivao na ZPP 1976.

Specijalno je pravilo da su stranke ovlašćene da ugovore da se na postupak pred arbitražnim sudom
Spoljnotrgovinske arbitraže primenjuju Pravila o arbitraži UNCITRAL-a. „Ako u Pravilima o

2 Jasmina Stanković, Stručni komentar: KOMENTAR ZAKONA O ARBITRAŽI: Uspostavljanje efikasnog sistema

regulisanja međusobnih odnosa privrednih subjekata kroz rasterećivanje trgovinskih sudova, baza Paragraf Lex

3 Član 45 Pravilnika

Arbitražno procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. 5

Arbitraži Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL) ne postoje
odgovarajuće odredbe, primenjuju se odredbe ovog Pravilnika.“

c) Dispozitivna arbitražna pravila

U izvore arbitražnog procesnog prava spadaju i dispozitivna arbitražna procesna pravila koja
eventualno sadrži arbitražni sporazum. Ona predstavljaju kreaciju samih stranaka koje su sporazum
zaključile. Moguće je da stranke predvide da ta pravila kreiraju sami arbitri i tada će one svoje
ovlašćenje o uređenju arbitražnog postupka preneti na njih.

4. PRAVILA MEĐUNARODNIH KONVENCIJA KAO IZVOR ARBITRAŽNOG

PROCESNOG PRAVA

a) Ženevski protokol (1923) i Ženevska konvencija (1927)

Ženevski   protokol   o   arbitražnim   klauzulama   iz   1923.   reguliše   uređivanje   arbitražnih   klauzula.
Njemu koordinirajuća ženevska konvencija o izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1927. godine
odnosi   se   na   izvršenje   stranih   arbitražnih   odluka.   Usvajanjem   Njujorške   konvencije   1958.   i
Evropske iz 1961. godine, prethodne dve su skoro izgubile značaj. Ženevski protokol i Ženevska
konvencija   su   ratifikovani   Uredbom   Saveznog   izvršnog   veća   (SIV)   Jugoslavije   1958.   godine.

Pravila Ženevskog protokola, odnosno Ženevske konvencije obavezuju prema državama koje
nisu potpisnice Njujorške odnosno Evropske konvencije i povodom arbitražnih odluka koje
su donete pre stupanja na snagu Njujorške odnosno Evropske konvencije i povodom
arbitražnih odluka donetih u materiji na koju se nove konvencije ne odnose ili nas ne
obavezuju zbog izjavljene rezerve.

b) Njujorška konvencija (1958.)

Konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka doneta je 1958. godine u Njujorku na
konferenciji OUN. Može joj pristupiti svaka država i zato spada u red univerzalnih međunarodnih
sporazuma.

Pravila ove konvencije se odnose na pitanja postupka priznanja i izvršenja stranih

arbitražnih odluka.

Taj postupak se vodi pred državnim sudom i spada u vanparnične.

Pravilima

Njujorške konvencije uređuje se priznanje i izvršenje arbitražnih odluka donetih povodom
sporova između fizičkih i pravnih lica na teritoriji neke druge države od one u kojoj se traži
priznanje i izvršenje odluke

. Pravila konvencije se primenjuju i na priznanje i izvršenje onih

arbitražnih odluka koje se ne smatraju domaćim odlukama u državi u kojoj se traži njihovo
priznanje i izvršenje (za obe situacije je pretpostavka da je država priznanja i izvršenja potpisnica
Njujorške konvencije).

Naša zemlja je prihvatila ovu konvenciju

Zakonom o ratifikaciji Konvencije o priznanju i

izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1981.

Zakonom o ratifikaciji Njujorške konvencije

izjavljene su sledeće rezerve:

1. Konvencija se primenjuje samo u odnosu na

arbitražne odluke koje su donete posle

ratifikovanja

konvencije

2. Pravila konvencija se primenjuju

na osnovu reciprociteta

, samo u odnosu na arbitražne

odluke koje su donete na teritoriji druge članice Konvencije;

3. Pravila konvencije se primenjuju samo na arbitražne odluke o sporovima koji proističu iz

4 Član 46, stav 2 Pravilnika

Arbitražno procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. 7

Konvencije odnose samo na određene vrste sporova. Za važnost pravila Konvencije je potreban
pismeni sporazum stranaka - on se ne može jednostavno opozvati. Naša zemlja je ratifikovala ovu
konvenciju 1966. godine.

Konvencijom je ustanovljena stalna institucija za rešavanje arbitražnih sporova -

Međunarodni

centar za rešavanje investicionih sporova

, između država potpisnica i državljana drugih država

potpisnica. Pristankom stranaka na arbitražu, smatra se da su prihvatile isključenje svakog drugog
pravnog leka u toj pravnoj stvari, ako nije drugačije ugovoreno. Država potpisnica može usloviti
pristup konvenciji ako stranke prethodno iscrpe u toj državi sva administrativna i sudska sredstva
pravne zaštite.

Komisija za posredovanje odnosno arbitražni sud postupaju po proceduri utvrđenoj pravilima
Međunarodnog centra. Arbitražni sud sam rešava o svojoj nadležnosti. Svaka država potpisnica je
dužna priznati važnost arbitražne odluke i izvršiti finansijske obaveze određene arbitražnom
odlukom na svojoj teritoriji kao da je to konačna presuda suda te države.

ARBITRAŽNO SUDSTVO

5. ARBITRAŽNI SUD I SUDSKA FUNKCIJA

U važećim pravnim sistemima, prostor delovanja arbitražnih sudova je veoma širok.

Ne bi

trebalo smatrati smetnjom što je taj prostor omeđen državnim aktima i uvedeno pravilo da arbitražni
sudovi moraju delovati samo u toj zoni (pravni odnosi izvan toga su u nadležnosti drž. sudstva).
Posmatrajući tu širinu pravnog prostora u kom nastupa arbitražni sud kao sudski medijum i utvrđen
odnos prema državnom sudstvu, može se reći da

arbitražno sudstvo ima status podsistema

sudstva paralelnog sa drugim sudskim podsistemom državnim sudstvom. Ovu konstataciju ne
umanjuje činjenica da su arbitražni sudovi alternativne sudske institucije.

Ne sme se dovoditi u pitanje postojanje državne funkcije i da njihh vrše organi države.

Ipak,

ne poriče se važnost države ako ustupi nedržavnim ustanovama da u nekim oblastima vrše državnu
vlast. To nije novina u pravnim sistemima. To učešće u vršenju državnih funkcija ne umanjuje
samostalnost tih nedržavnih ustanova.

Uvažavanje visokog stepena autonomije arbitražnog sudstva i umanjena i unapred određena
ingerencija države, vodi pravilu da država ne odgovara za vršenje funkcija arbitražnog
sudstva.

To ostaje oblast privatnopravnih odnosa stranke i arbitara. Nastup arbitražnog suda u

vršenju sudske funkcije ima dosta posebnosti u odnosu na druge takve ustanove koje vrše neke od
državnih funkcija. Delovanje arbitražnog sudstva je izrazito učešće (u pravnom smislu reči) u
vršenju državne vlasti. Može se čak i govoriti i o institucionalizaciji podsistema nedržavnih
ustanova u vršenju sudske funkcije, koje zajedno sa državnim ustanovama koordinirano deluju u
vršenju te funkcije.

Nezamislivo je da arbitražni sud vrši sudsku funkciju (donosi punovažan sudski akt), a da
ostane izvan sudskog sistema i da nema dodira sa državnim institucijama u vršenju te
funkcije. Arbitražni sud bi tada nastupao samo kao posrednik, tj. kao treći subjekat pozvan
da preporuči strankama da se sporni odnos reči na određeni način.

Ne bi bilo prihvatljivo ni da se arbitražno sudstvo uspostavi kao poseban sudski sistem,
odvojen od sistema državnog sudstva i snabdeven sopstvenim aparatom prinude.

Takvih

sudova je bilo kod nas ranije i oni su vršili funkciju trgovačkih sudova, noseći oznaku državnih