а)
Ингенио
(таленат; даровитост)
Латинска реч ingenio (од гр. Genius; италијански
ingegno
;
шпански
ingenio
;
esprit
на француском;
wit
на енглеском;
Witz
на немачком) значи инвентивност, изналажење;
досетљивост. Сматра се да је ингениозност оно што нам је дато од природе или бога, и не
може се научити или стећи вежбом.
У класичним реторикама римског периода реч ingenio употрбљавала се у близини
појма inventio у чврстој вези са појмом prudencia (мудрост, разборитост) и iudicum
(рационално суђење, расуђивање). То је био елеменат инвентивности у изналажењу
аргумената. Али аргументи нађени помоћу домишљатости не вреде ништа ако нису
контролисани и обрађени разумом и рационалним суђењем. Аргументи изнађени помоћу
домишљатости и обрађивани помоћу разума потом су у сређивани у другој фази која се у
класичној реторици звала dispositio. Налажење аргумената и њихово сређивање (inventio и
dispositio) основ су класичне реторске теорије. После њих долази elocutio, језичка
организација излагања. Ингенио и рационалистички inventio су повезани; ингенио је био
хијерархијски подређени елеменат који претходи рационалном мишљењу, знању и
вештини.
У барокним реторским теоријама то се мења. Развој је пошао у правцу
ослобађања ингениа од стеге разумног суђења и мудрости у налажењу аргумената,
његовим превођењем у област естетског. На то је утицало у XVI веку тумачење једног
места у Аристотеловој
Поетици
у коме он каже за стварање метафора „то се једино не
може научити од другога, и то је обележје генијалности, јер налазити сјајне метафоре
значи умети видети сличност“( 22. поглавље). Грчка реч genius у овом одломку преведена
је на латински као ingenio. Па је према томе продукт ингениа [1.] метафора, [2.] заснована
на способности да се виде сличности тамо где то други не умеју, а [3.] што не може да се
научи.
Отуда се у бароку ингенио дефинише као брзи рад ума који има способност
откривања скривених сличности између опозитних а веома удаљених појава и предмета;
он је спајање неспојивог; способност стварања нових игравих, необичних, комбинација.
Не би се могао означити изразима имагинација, машта, већ пре једном посебном врстом
осетљивости или способности за налажење веза између противности. Припада подручју
креативности, дара, мада се истовремено назива интелектуалном способношћу и повезује
са разумом. Има специфично значење: хитроумност; изоштрени ум; изналажење;
проницљивост, изумљивост. Емануелe Тезауро дефинисао га је у развијеној форми:
Природни ингенио [ingegno naturale] је једна узвишена снага
интелекта која садржи два природна талента ПРОНИЦЉИВОСТ
[perspicacia] и
МНОГОСТРАНОСТ [versatilita, свестраност, домишљатост].
Проницљивост
продире у веома удаљене и посебне
околности
сваког субјекта
;
као
супстанцу, материју, форму, случај, својство, узрок, последицу, крај,
симпатију, сличност, супротност, једнакост, супериорност, инфериорност,
знак, право име, двосмисленост
:…
МНОГОСТРАНОСТ брзо упоређује све ове
околности
између њих, или
са субјектом
:
њихове везе или поделе, њихова проширивања или смањивања,
извођења једног из другог, индицирање једног помоћу другог, и са чудесном
вештином ставља једно на место другог, као жонглер каменчиће. И ово јесте
метафора
, мајка поезије, симбола и импреса. И онај је више
1
ингениозан који
више зна и може да повеже веома удаљене околности.
Не мала разлика, дакле, провлачи се између пруденције и ингениа. To je
зато што је ингенио више проницљив; а пруденција више разборита
:
ово је брзо;
оно је стабилно
:
ово садржи привид
;
оно је истинито
:
где оно на крају има
одговарајућу корист, ово тежи дивљењу и аплаузу публике. Нису без сваког
разлога ингениозни људи названи
божанским
. Зато што као Бог стварају од
непостојећег постојеће
:
ингенио од не-бића ствара биће; прави лава настаје
човек
;
и од орла један град. Доле жена, горе риба
;
и производи Сирену за симбол
улизице. Спаја попрсје јарца са репом змије; и ствара химеру за хијероглиф
лудила. Даље међу старим философима, неки називају ингенио
делићем
божанског духа
:
а други поклоном предатим од бога најдражим.
1
Тезаурова напомена: „Аристотел,
Реторика
3, 7,3, ...10,1“. Мисли се на грађење метафоре по аналогији, и
то онај тип метафоре по аналогији у којој се повезују удаљени појмови.
б)
Акутеца
(оштроумност)
Термин долази
од сродних лат. глагола acutum, acumen, argutum, argutiae у
значењу оштро, реско, јетко, оштроумно, духовитo. Из њих су изведени термини у
италијанском
acutezza, argutezza
и
arguto;
у шпанском
argutezza
; у француском
argutie
,
finesse,
а у употреби је као еквивалент и
poanta
(оштрица). Код нас у XVIII и првој
половини XIX века термин се употребљавао у облику „остропроницаније, остраја
прозорљивост, acuta penetratio, остроумије“.
2
Преводи се са
оштроумље
, мада старији
облик „остропроницаније“ или „ прозорљивост“ због своје патине боље изражава
суштину, и прави разлику према значењу речи оштроумље у савременом језику која се
односи на логичко закључивање. Оштроумље на које се овде мисли припада сфери
уметничког изражавања.
У антици Цицерон, Сенека и Квинтилијан помињу акутецу у значењу
сентенциозног згуснутог израза који се јавља у склопу веће целине као детаљ, и украс
говора. У ренесанси термин акутеца употребљавао се у расправама о добром стилу
(Скалиђери, Кастелветро). У бароку то постаје појам знатно ширег и неодређенијег
значења. Штавише, главни садржај поетичких расправе барока је акутеца - само успут се у
трактатима говори о ингениу, зачудности, и кончету. Акутеца је поступак, тј. метод рада
ингениозног ума, има структуру ингениа, а то значи да различитим поступцима, на
различитом материјалу, повезује фундаментално опречне објекате, идеје и речи.
Карактерише га формални артизам у реторској функцији. Пошто мора да изроди
зачудност поступак не сме да буде уобичајен, већ редак и нов. У барокним расправама
подробно се дефинишу, класификују и описују поступци грађења акутеце. Визионарски
ингенио у акутеци добија своју рационалну обраду. (...)
2
„Изјасненије некоторих речеј в сочиненији сем находаштисја, и им подобних“ саставио Г.Трлајић ( додатак
уз превод књиге) Соломон Геснер
Забављније једного летнаго (ј)утра
, Виена 1793, 43.
Начини (модуси) помоћу којих се гради акутеца су као супраструктуре веома
разноврсни. На основу тих модуса ( супраструктура, надсклопова) граде се кончети.
в) Кончето
(идеја; слика)
Из латинске речи conceptus, су изведене шп.
concepto
, ит.
concetto
, а према
италијанском облику адаптиран је на друге језике: српски
кончето,
енгл.
conceit
. Основно
значење речи је идеја, или слика. Све до XVI века нема значење поетичког термина. У
XVII веку један је од важних појмова барокне поетике, по значају одмах иза ингениа и
акутеце. Одређују га [1] ингениозно-оштроумни поступак у грађењу стилског језичког
израза, и [2] ефекат којим се таквим поступком постиже.
[1] Кончето није могуће разумети нити објаснити изван низа ингенио – акутеца –
кончето, јер он није некакав посебан самосталан или издвојен појам у односу на њих, већ
њихов продужетак. Није ни стилска фигура, већ elocutio претходне две фазе рада
ингениозног ума. Кончети су материјална реализација рада ингениа и акутеце,
оспољавање унутрашњих ингениозно-логичких процеса. Чврсто су повезани, имају исту
структуру, и нема суштинске разлике између њих. Разлика је у општости. Један поступак у
у грађењу акутеце може послужити за прављење мноштва кончета.
Акутеца је поступак, који се као и сваки поступак може реализовати на различите
начине, а та реализација, односно конкретизација принципа, јесте кончето.
На пример, један од принципа грађења акутеце за Грасиана била је пропорција.
Као први пример пропорције он наводи део из говора св. Амбросија у коме упоређује
рођење и смрт св. Јована Крститеља: „ Чему се дивити, томе како се родио или томе како
је убијен? Он је био рођен за испуњење пророштва и умро је ради свете истине“. Акутеца
је у запажању особености почетка и краја, једно је пророштво а друго истина, два удаљена
или противна појма доведена су у везу.
Као другачији пример за пропорцију наводе се потом Марцијалови стихови у
којима установљава кореспонденцију (тј. везу) између тога што је Дивал раније био лекар
а сада је погребник:“ Лекар је недавно био Диавл, сада је постао погребник / То што
