Visoka tehnicka skola strukovnih studija
Novi Beograd
Predmet: Informacioni sistemi
S E M I N A R S K I R A D
Базе података
Многи информациони системи су примарно управљачи
базама података
. База података је
колекција међусобно повезаних података, организованих на најпогоднији начин за коришћење, или
вађење података по задатим критеријумима. Типичан пример база података у једном предузећу су
подаци о радницима и каталози производа. Нарочиту вредност поседују базе о купцима, које се
користе за дизајн и
маркетинг
нових производа. Било ко је икада купио нешто са кредитном
картицом, директно у продавници, преко
електронске поште
, или на
интернету
, постаје дeо неке од
многобројних база о купцима.
Складиштење
Рачунари се користе за складиштење и обраду података још од 1950-их година. Битна ствар коју
треба поменути је да
примарна (главна) меморија
рачунара омогућава само привремено
складиштење података (када се рачунар искључи сви подаци из примарне меморије се губе). Из
тог разлога потребно је користити неки тип
секундарне меморије
за трајно складиштење података,
(међу које спадају
магнентни
и
оптички медији
, односно
магненте траке
,
чврсти
дискови
,
CD
или
DVD
). Главни задатак првих дизајнера
информационих система
, био је развијање
типа
софтвера
који би омогућио лоцирање специфичних података ускладиштених у секундарној
меморији и њихово ефикасно учитавање у главну меморију како би се могли обрађивати. Основну
структуру једног информационог система чине скупови датотека који су перманенто ускладиштени
у неком секундарном уређају за складиштење података. Софтвер који чини систем за управљање
датотекама подржава логичко раздвајање датотека у записе. Сваки запис описује неку ствар (или
јединицу) и састоји се од одређеног броја поља, где свако поље даје вредност одређеној особини
(или атрибуту) дате јединице.
Рани
системи датотека
су увек били секвенцијалног типа, што значи да су сукцесивни записи
морали бити обрађивани у редоследу у којем су снимљени, односно почињући од првог по реду и
крећући се ка посљедњем. Оваква структура датотека се показала као одговарајућа и у ствари
једино изводљива у време када су се датотеке чувале на магнетним тракама и када прескакање
ради приступа случајно бираним записима није било могуће. Датотеке сортиране секвенцијално су
обично ускладиштене следећи одређени редослед (нпр. алфабетички) за штампање извештаја
(нпр. телефонског адресара) и ради ефикасне обраде група трансакција. На пример,
банковне
трансакције
могу бити сортиране у истом редоследу као и датотеке које садрже податке
о
банковним рачунима
, тако да када се свака трансакција учитава, систем треба само да чита
напред (никада назад) како би пронашао запис о банковном рачуну на који се дата трансакција
примењује.
Када су развијени тзв. уређаји за складиштење са директним приступом, (примарно магнетни
дискови), омогућено је приступање арбитрарном блоку података на диску. (Блок података је
јединица за пренос између примарне и секундарне меморије, која се обично састоји од више
записа). Датотеке је постало могуће индексирати чиме се омогућило лоцирање случајно бираних
