Објављивањем књиге „

Гробница за Бориса Давидовича

” 1976. године Данило Киш

привлачи пажњу и узбуркава књижевну јавност. Цитатност, документарност и
интертекстуалност

Гробнице за Бориса Давидовича

навели су противнике Данила Киша да

оспоре оригиналност књиге.

Окарактерисана као „огрлица од туђих бисера”, те се главна полемика водила око

питања

да ли је

или

није

ова књига плагијат. Најжешћа полемика водила се између

Данила Киша и Драгана Јеремића. Киш као свој одговор објављује књигу

Час анатомије

а године 1981. Јеремић објављује

Нарцис без лица.

Часу анатомије

, Киш објашњавајући

легитимност свог поступка у књижевном стварању наводи и примере неких других
писаца, пре свега Андрића. У

Горком талогу искуства

он каже: “Седамдесетих година

живео сам у Бордоу, где сам предавао на Универзитету. Тада сам имао честе и дубоке
неспоразуме у политичким расправама. Био сам истински уплашен монолитним незнањем
и идеолошким фанатизмом младих. Само споменути совјетске логоре било је светогрђе.
Једини аргументи који су могли, донекле, да пољуљају такву увереност, биле су
упечатљиве приче. Усамљеност у којој сам се нашао и немогућност дијалога нагнали су
ме да напишем те ’узорне приче’. ”

За писање

Гробнице за Бориса Давидовича

Кишу је послужила мемоарска књига

Карла Штајнера

7000 дана у Сибиру

у којој је дата слика стаљинистичке монструозности.

Помоћу ње Киш је могао да обезбеди документарност и историчност, а самим тим, и
истинитост приче.

За Киша је питање форме увек било од значаја, што нам потврђују његови

аутопоетички искази и пажња коју поклања поднасловима дела. Наклоност ка хибридним
жанровима испољава и у поднаслову „

Гробнице за Бориса Давидовича

”

као „Седам

поглавља једне заједничке повести”, али наилазимо на одступања у мишљењима па је
књига сматрана: новелистичким ланцем, књигом приповедака, збирком новела, романом,
историјским романом, новелистичким циклусом, венцем новела, повешћу (као збирком
новела). „На нивоу појединачних новела Киш се приволио „борхесовском хибриду”,
необичном споју новеле и есеја. ”

Жанровска одредница "повест" која се појављује у поднаслову

Гробнице

представља знак једног новог тумачења прозних жанрова, карактеристичног за рађање
постмодерне визије књижевности. Чињеница да je још један претеча постмодернистичке
парадигме, Борислав Пекић, подарио

Времену чуда

поднаслов "повест", нужно скреће

пажњу на тај још увек неустоличени у српској књижевности жанр који налазимо на извору
постмодерне прозе.

Грађена је на вертикали од шест векова, чије су приповетке повезане јединством

укрштаваних тема. Поглавља заједничке повести чине седам приповетака, од којих свака,
тежи истовремено ка идеалу обухватности, карактеристичном за роман. Дубински су
повезане мотивима, симболима, тезама које се стално преиспитују, а највише сталним
присуством нараторове свести. Седам прича (

Нож са дршком од ружиног дрвета, Крмача

која прождире свој окот, Механички лавови, Магијско кружење карата, Гробница за
Бориса Даводовича, Пси и књиге, Кратка биографија А. А. Дармолатова

)

посвећено је

реалним особама: Мирку Ковачу, Бориславу Пекићу, Андреу Гидеу, Карлу Штајнеру,
Леониду Шејку, Филипу Давиду, осим седме која је без посвете.

Ј. Делић,

Кроз прозу Данила Киша:ка поетици Кишове прозе

, Београд, 1997, стр.321.

„Иако су збивања највећег броја прича временски смештена у „звијер-вијек”, у 20.

столеће, несумњива је Кишова тежња да успостави „у времену једну вертикалу од шест
векова”. То значи да књига као цјелина почива просторно на једном „европском кругу” а
временски на једној шестовјековној вертикали. ”

„ Прича Данила Киша „Јуриј Голец” почиње преслушавањем телефонских порука,

од којих трећа гласи:

Б. П. из Лондона поручује ми да нема намере да разговара са

фантомима и да, дакле, бацим тај апарат на ђубре.

Након неколико споредних и

неразговетних порука Б. П. : „

Имам нешто важно да ти кажем

”. И трећи пут: Поново

Б.П.

овога пута

in medias res: „

Хоћу само да ти кажем да се ми познајемо преко

тридесет година а да нисмо никад озбиљно разговарали. Збогом.

” Прекида везу.

Мада у причи „ Јуриј Голец” нећемо више срести Б (орислава) П (екића), то никако

не значи да до

озбиљног

разговора није дошло.

”

Да се интелектуални дијалог водио више година, потврђују и узајамне посвете.
„Упознали смо се давно,а познавали,чини ми се,и много раније кад један за другог

ни чули нисмо.Увек сам имао утисак да смо се некада већ срели,да смо једном били
пријатељи,да смо заједнички живот прадавно проживели и да је ово што смо од ранијих
шездесетих до касних осамдесетих доживели само приснији наставак,кога чека трећи-
дубљи и трајнији.

И кад се најзад опет сретосмо,обојица смо,чини ми се,инстиктом осамљеника,да не

кажем изопћеника,или да не кажем туђинца у сталној жудњи за Домом,знали да ћемо
остати пријатељи.“(Борислав Пекић,Данило или живот као бол)

Посветивши Бориславу Пекићу “Крмачу која прождире свој окот” писац

Гробнице

за Бориса Давидовича

није слутио да ће се у оквиру готске хронике

Нови Јерусалим

појавити „Човек који је јео смрт, 1973.” – још једна прича о револуцији.

Структура Пекићеве

Готске хронике

и Кишових последњих приповедних књига

сведочи о избору истог модела: приповедни циклус, венац новела, приче које делују као
роман и роман подељен у приче.

„ Данило Киш потенцира постојаност свог уверења да је историја света историја

појединачних људских пораза, да је она, заправо, хронологија суморних сведочанстава о
немоћи појединца да се одупре сили наопако схваћених, идеологизованих идеја и закона.
Цинизам историје је , према Кишу, у томе што та немоћ на крају сустиже свакога, и
пораженог и победника, и прогоњеног и прогонитеља, и оптуженог и тужитеља. ”

У делу

Гробница за Бориса Давидовича

Киш се позива на историјске изворе,

наводи прецизне податке, упућује на стварне догађаје и личности. Праву слику о свету и
његовој историји Киш проналази у дубини људске душе, у загонетном систему односа у
коме воља за правдом пркоси насиљу, у коме се људска истина-макар и симболично-
уздиже над идеолошким разлозима. Искључен из света акције, морално и психички
уништен, Кишов јунак је доживео двоструки пораз- и као историјско биће лишено трајања
и као људско биће лишено наде. „То значи да историјска појава о којој ова књига пише –
стаљинизам-није искључиво особина нашег столећа, већ има своје дубоке историјске и

Исто, стр. 323.

А. Татаренко,

Готске игре уз пратњу свирале: Пекићев књижевни дијалог са Кишом

у: Поетика Б. Пекића:

преплитање жанрова, Београд, 2009, стр. 197.

М. Пантић,

Киш

, Нови Сад- Београд, 1998, стр. 71.

аутентичност сопственог проседеа и умећа приповедања. „И друге Кишове књиге, оне
белетристичке-са честим огледима из иманентне поетике, или оне друге у којима су

ускладиштени

текстови теоријски и есејистички, речју-интерпретативни, посведочавају

Кишову склоност да сам тумачи сопствени текст. ”

И Борислав Пекић није томе одолео.

Код њега белетристички текст „изнутра” ради и тумачи поетичке претпоставке на којима
је грађен. Реч је у поступку који омогућава да процес писања у извесном смислу буде и
процес самотумачења. „И у преписци са својим пријатељима писцима, Пекић исписује
минијатурне нацрте за велике компаративне огледе. Тим аутоперцептивним, поетичким
смислом испуњено је и писмо које он , такође, из Лондона, пише Данилу Кишу 13.6. 1972.
године: ’Како упокојити вампира’ се развило директно из штапа часног господина Сама.
Главну улогу. . . има један натприродан мушки кишобран, у изравној линији потомак твог
Сама. . . ”

Новом Јерусалиму

, приповедајући о делу и фасцинацијама Киша, Пекић

истовремено синтетише своје дотадашње, тематске и формалне подухвате, приказује
енциклопедију заједничких тема и стваралачких опсесија. „У

Новом Јерусалиму

Пекић

приповеда о Кишу као о себи, указујући на заједничка места живота и/као литературе.
Једно од таквих заједничких места је ослањање на конвенцију биографије која чини основ
портретисања свих јунака у збирци и коју Пекић, позивањем на властита књижевна дела,
користи у сврху актуализовања аутобиографског искуства емиграције, интерпретираног у
облику навођења проблема цене животних одлука и избора (сличан механизам књижевне
употребе места биографије на који се надовезао Пекић можемо наћи у Кишовој приповеци
„Црвене марке са ликом Лењина” у којој је скривена песничко-дисидентско-затворска
биографија Осипа Мандељштама).”

Ову тему развија кључна приповетка “Свирач из

Златних времена 1987”.

Приређивањем „биографских“ доказа, као трагова непрекидне хуманистичке приче

покопане у стварности Гулага, Киш потврђује своје поверење у историјске изворе.“ Он
истиче историографске парадоксе, колизије, али их не оставља разиграним, већ их
идеолошки и вредносно рангира. Кишов хуманизам, наиме, подразумева грађански поглед
на свет, а његовим континуитетом подупире револуционарни континуитет. Иако
демистификује идеолошке злоупотребе у СССР- у, Киш
у

Гробници за БорисаДавидовича

не критикује социјалистичку револуцију - у савременој

историографији и филозофији схваћену као терор - већ указује на последице злоупотребе
револуције у оквирима историје тоталитарног спровођења
комунизма.“(Д.Бошковић,Идеолошки простори...) Киш „ октобар “ доводи у симболичку
везу са Француском револуцијом, укрштајући њихова историјска значења у којима се
афирмишу идеали просвећености.Киш шири слободарске тежње и индивидуалну
одговорност грађанина и на она историјска места на којима оне историјски не постоје, у
средњи век, као и у будућност, ка неким будућим писцима који ће чувати хуманистички
ред .

Данила Киша тако препознајемо као аутора који верује у хуманистичке вредности

као стабилне и непроменљиве суштине од Француске револуције, преко социјалистичке
револуције, до данас. За њега, последице револуције нису довољне да би се она

П. Пијановић,

Пекићева прича о причи

у: Летопис матице српске, Нови Сад, 1999, стр. 479.

Исто, стр. 481.

С. Новак-Бајцар,

Готска хроника као енциклопедија смрти

у: Поетика Б. Пекића: преплитање жанрова,

Београд, 2009, стр. 216.