Увод

Јован Јовановић Змај је

најплоднији   српски   песник   из   друге
половине XIX века. Његово песничко
дело је широка и верна слика народног
живота из једног бурног периода наше
националне историје.Стална активност
у   друштвеном   животу   омогућила   је
Змају   да   кроз   педесетогодишњи
књижевни   рад   постане   највернији
књижевни   тумач   ослободилачких
тежњи народних маса.

Родио се 24. новембра 1833. у

Новом Саду, у једној од угледних
грађанских породица. Основну школу
завршио је у Новом саду, а затим је ту
почео гимназију, коју је затим

наставио у Халашу и Пожуну. После завршене гимназије, студирао је
правне науке у Пешти, Прагу и Бечу.

За његово коначно књижевно и политичко образовање од

посебног значаја био је боравак у Бечу, где су се окупљали многи
културни и политички радници из свих јужнословенских покрајина.

После завршених студија, Змај се враћа у Нови Сад (1860), и

постаје чиновник у новосадском магистрату. Ту се упознаје са Ружом
Личанин и међу њима се развија искрена и нежна љубав која ће се
ускоро завршити браком. Ова љубав и срећан породични живот
надахнуће Змаја да напише познати циклус песама под називом
Ђулићи.

Змај 1870. године, завршава медицинске студије, враћа се у Нови

Сад   и   ту   започиње   лекарску   праксу.   Овде   га   убрзо   стиже   и   тешка
породична   несрећа:   умиру   му   деца,   а   најзад   и   жена   Ружа.   Из   ове
његове породичне драме, родио се низ потресних елегичних песама,
објављених касније под називом Ђулићи увеоци. После смрти своје
деце Змај је почео интензивније да се бави дечијом поезијом, мада је и
раније   сарађивао   са   дечијим   листовима   који   су   покретани   у   Новом
Саду. Змајево књижевно дело је веома обимно осећањима.

Писао је: љубавне песме, родољубиве, социјалне, елегичне,

сатиричне и дјечију лирику по којој је и стекао велику славу. Поред
писања песама бавио се

издавањем и уређивањем часописа:

Јавор, Змај, Жижа,

Невен. Издао је следеће збирке песама:

Ђулићи (1864); Све

дојакошње песме (1871); Певанија

(1882); Ђулићи увеоци (1888); Друга певанија (1895); Снохватице
(1895); Чика Јова српској деци (1899); Девесиље (1900); и Чика Јова
српској омладини (1901).

Од прозних радова позната му је приповетка Видосава Бранковић

и шаљива игра Шаран. Змај је познат и као преводилац, и то
преводилац најбоље врсте. Преводио је са мађарског, који је знао од
детињства, а такође и са руског, немачког и француског. Иако није био
строг у избору, Змај је својим талентом понекад давао преводе који су
надмашивали оригинал. У преводима је желео да сачува аутентичност
оригинала само у мислима.

Преводио је Гетеа, Пушкина, Љермонтова, Хајнеа и читав низ

мање познатих немачких песника. Змајеву песничку плодност најбоље
илуструје чињеница да је његов најдражи лист, Невен, чак и 1911.,
седам година после песникове смрти био пуњен прилозима који су се
нашли у Змајевим необјављеним списима.

Умро је у Сремској, данас Змајевој Каменици - 3. јуна 1904.

године.

-дека Пелен – бака”, па еп “Витез Јован”, затим збирка песама
“Источни бисер”, и тако редом до око хиљаду песама колико је Змај
написао и објавио.

Када је борба за народни језик у књижевности достигла врхунац

и   пуну   афирмацију   тада   је   духовно   стасавао   најзначајнији   песник
српске   поезије   за   децу   Јован   Јовановић   Змај.   Иако   је   израстао   до
највиших врхова те поезије у нас, Змај је имао своје велике узоре, пре
свега,   у   Вранку   Радичевићу   о   чему   је   писао   Јован   Максимовић   у
документованом чланку

Змајева лектира.

И данас се живо сећам оног

необично пријатног, заносног утиска који су на мене као и на моје
друштво оног времена учиниле Бранкове песме.

“Ја се као почетник песник, сасвим драговољно подадох утицају

тако лепе поезије”

Ова сећања датирају из времена када је Змај имао шеснаест

година и доказ су његовог раног опредељења за тон Радичевићевог
језика, тема и мотива. Отуда су једним делом и интересовања за дечју
поезију која је имала своје место и у стваралаштву српске уметничке
поезије на народном језику.

Змај је поезију за децу почео да пише још педесетих година 19.

века, на самом почетку свог песничког рада. Тада су овакве песме биле
за њега споредан колосек; како је говорио Миодраг Поповић, са кога ће
се удаљити до осамдесетих година, када ће му се под утицајем
пријатеља Ђорђа Натошевића и Стевана В. Поповића поново јавити
интересовање за ову врсту лирике.

Први који је почео систематски радити на дечјој књижевности

код Срба био је Ђорђе Натошевић, лекар који је оставио ординацију и
сав се предао деци и народном просвећивању. Године 1858. основао је
у Новом Саду

Школски лист,

за чијег је уредника поставио Ђорђа

Рајковића. Од првог броја Натошевић је уносио у лист и лектиру за
децу. Тиме је делом одговарао разним просветним потребама српског
национа у Војводини.

Из истих потреба он је основао и први српски лист за децу

Пријатељ српске младежи,

који је излазио уз

Школски лист

у 1868. и

1867. години под уредништвом Николе Вукићевића.

О Змајевим почецима у стварању поезије за децу писао је и

Милан Шевић у чланку

Дечја књижевност српска.

“На моје питање,

када је почео писати за децу, и где су му изишле најраније песме те
врсте Змај ми није умео одговорити. Рекао је да се одлучио на тај рад
на наваљивање др Ђорђа Натошевића, да је од њега, а касније од

Васо Милинчевић,

Змајеви почеци

, Стремљења, Приштина, 1983., стр. 8

Стевана В. Поповића, добијао изворе, којима се у почетку служио, да је
рукописе њима предавао и они их у својим књигама и листовима
штампали.”

Тако се у првом броју Натошевићевог

Школског листа

(од

16.октобра 1858. године) појавио Змајев превод Левенштајнове песме

Гашо

Гашо, лењи Гашо

одакле је песма трајно ушла у школске

читанке и стекла популарност какву је имала и у Немачкој.

Очигледно је да су Натошевићеве и Поповићеве сугестије

плодотворно усмериле Јована Јовановића Змаја. Његове

“певаније”

регистру   од   хиљаду   мотива,   непроцењивог   су   значаја   у   нашој
свеукпној књижевности за најмлађе. Имајући слух рођеног песника за
децу,   Змај   је   осетио   обезбеђени   простор   детињства   као   краљевство
слободе   и   схватио   да   га   прави   песник   мора   у   потпуности   следити,
стално га оживљавајући у себи. Отуда је настала широка скала тема и
као   основна   одлика   Змајевог   певања   за   децу.   Он   је   био   неуморни
радник великог дара, способан да види и запази све што се односи на
детињство и ту се његов таленат показује у моћном слону. Платио је
цех журби "служби", па стога има у тој поезији много пригодности и
исто тако веома успеле маштовитости.

По свему томе Змајево песништво за децу представљало је

пример за углед многим песницима који су долазили после њега. Има
примера   да   су   по   годинама   старији   песници   од   Змаја   прихватали
његову   стазу   у   овој   књижевности.   Занимљива   је   у   овом   смислу
песничка фигура Љубомира П. Ненадовића (1826-1895) који је своје
стваралаштво   за   децу   прикључио   Змајевој   тематици,   под   његовим
видљивим и наглашеним утицајем.

Змај у Пешти 1864. године покреће нов хумористичан лист

“Змај”. По том листу добија и надимак.

Године 1873., 20. октобра доживе Змај славу песника, какву пре

њега нико није доживео. Град Нови Сад му додели Сребрни венац
ловоров са свиленим тробојним тракама, на којима је златом извезен
слог написан од Лазе Костића:

“Наше жеље, наше туге и твоје су биле,

те зато је данас наша слава твоје виле.”

Венац је био на јастуку од црвене кадифе где су златом биле

извезене гусле. Одликовања и признања су стизала и са других страна,
и из Београда, и из Црне Горе.

Милан Шевић,

Дечја књижевност српска

, Летопис матице српске, год. 87. свеска 2, Нови Сад,

1911., стр. 57

2. Основне особине поезије за децу Јована Јовановића Змаја

Кад говоримо о основним особинама поезије за децу Змаја, треба

истаћи чињеницу да се пре Змаја није осећала књижевност детињства.
Пре појаве Змаја детињство је сликано без свежине и лепоте духа, што
је подсећало на воштане фигуре. Онда када се на видику појавио Змај
српска   дечија   поезија   и   књижевност   у   целини   искочила   је   из
старинских   манира   прављења   стихова,   откривши   лице   и   вредност
дечијег света писац Ђулића и Ђилића увелака дечију књижевност је
поставио   као   истински   независну.   Змај   постаје   оснивач   савремене
књижевности за децу и младе, а његово делао образац певања.

Име Змаја је појам песника за децу, а његов лик симбол дечијег

живота. Веран деци као симболу чистоте он се прихватио писању за
њих и стекао глас једног од најбољих и најплоднијих песника. Мало је
таквих примера, као што је Змај, поготову у српској дечијој
књижевности: чистог, снажног и потпуног песничког генија. Змај
исписује најлепше и најпотпуније странице наше дечије књижевности,
налазећи нове мотиве и нове теме.

Осликавајући дечији свет у свим његовим облицима, дарујући му

уметничку аутономност и рељефност, уобличујући га у игру и чаролију
промовише ново поглавље у српској књижевности дарујући му
достојанство. Рођен 1833. године у Новом Саду, живео и радио у
многим местима, био лекар, драматург, радећи и друге јавне послове уз
стални књижевни рад. Још као мали био је предодређен за песника:
отац му припрема библиотеку а дадиља му пева народне шаљиве песме
и приповеда приповетке.

Почео је да пише веома рано, још као студент и показао како је у

њему   тињала   жеравица,   склоност   према   дечијој   речи   и   мелодији
дечијег   језика.   Постаје   марљив   сарадник   Школског   листа   Ђорђа
Натошевића   и   Радована   Стевана   Поповића.   Почиње   да   се   бави
уређивачким радом сатиричних и дечијих часописа и листова: Коларац,
Јавор,   Змај,   Жижа,   Стармали,   Невен   -   најважнији   лист   српске
књижевности.

Критичан тренутак у његовом стваралаштву био је губитак

властите породице. Тај породични бродолом није прекрио његову