За наставу, као и за друге делатности, важе опште законитости, тј.
искази којима се изражава постојан однос између две или више појава.
На основу њих формулишу се принципи и правила за организацију и
изођење наставе. До законитости у настави дошло се вишевековним
уопштавањем искустава наставне праксе.
Дидактички принципи (од лат. principium-начело, основа,
подлога, руководећа идеја) се дефинишу као основна, општа и обавезна
начела којима се руководи наставник при планирању, организацији,
извођењу и вредновању наставног процеса. Обухватају тумачење
наставе и њених садржаја, рад наставника и организационе облике
васпитања и образовања.
Дидактички принципи, као општи захтеви и нормативи наставног
рада, су интегрални део дидактичких закона и они поизилазе из њих.
Својом нормативном компонентом обухватају постављене циљеве,
суштинске и релативно константне интересе, а својом конгитивном
страном законите односе.
Принципе наставног рада треба схватити као опште захтеве који
изражавају унутрашње законитости наставног процеса и свих других
фактора (психофизиолошки узраст, психосоцијални и други) који
директоно или индиректно утичу на одвијање наставног процеса и
његове резултате. Наставни принципи су темељне поставке које
одређују карактер наставе као сазнајне делатности. Они изражавају
објективну, унутрашњу закономерност наставе. Истраживањима се
стално обогаћује суштина традиционалних дидактичких принципа. Под
дидактичким принципима подразумевају се основна начела и полазни
ставови који се налазе у основи садржаја, организације и
психофизичких захтева и карактеристика личности ученика одређеног
узраста. Они се стално продубљују и обогаћују новим садржајима на
основу педагошко-психолошких, сoциолошким и другим
истраживањима у складу са новим захтевима и тежњама друштва,
развојем науке, технике и производње.
Нема датих и за сва времена формулисаних дидактичких
принципа. Неки принципи дефинисани у прошлости изгубили су свој
значај, други служе као упутство за организацију наставе, неки су
мењали свој садржај, улогу и значај, а појављују се и принципи ноев,
савремене дидактике.
Јан Амос Коменски, писац Велике дидактике, сматрао је да су
дидактички принципи основни регулативи наставе. Коменски је у
дидактичку теорију и праксу увео неколико принципа, међу њима и
очигледност коју је сматрао златним правилом дидактике. Он је рекао
да речи и ствари треба да се пружају људском духу истовремено,
посебно ствари јер су оне исто тако предмет сазнања као и језик.
Такође је нагласио и значај принципа систематичности и поступности,
објаснио је потребу одмерености наставе према природи ученика,
указао на неопходност активности ученика, вежбања, понављања и
утврђивања. Сматрао је да су чула основни и једини извор знања и да
се на основу њих мишљењем долази до нових, апстрактних знања.
Жан Жак Русо дао је велики значај утемељењу неких
дидактичких принципа пре свега принципу очигледности. Он је
написао: ''Ствари, ствари! Не могу да то довољно поновим. Ми
придајемо речима сувише вредности. Нашим брбљивим образовањем
ми образујемо брбљивце''. Он је овде посебнон истакао значај примене
очигледних средстава и значај посматрања у настави.
Нема слагања међу дидактичарима о броју, називима и
појмовном значењу појединих дидактичких принципа. азлози за то су
бројни. Један од њих је што нема јединственог гледања на дидактичке
законе и принципе. Неки дидактичари теже да више принципа сажму у
један. Принципи су условљени и друштвено-историјским разлозима,
они имају и историјски карактер. Неки од њих изгубили су свој значај и
место у дидактици. Због тога савремени дидактичари сматрају да
дидактичке принципе не треба разматрати подвојено и изоловано већ у
одређеној повезаности и систему.
Помагајов је дефинисао правила наставног рада у циљу
превазилажења правила који су дали старији дидактичари. У
''Народном образовању'' објавио је листу правила за неке од принципа.
Правила за принцип очигледности су следећа: 1) извођење наставе тако
да се оно што се учи сазнаје са више чула; 2) настојање да се искористе
разни облици очигледности, јер то средство омогућава апстрактно
сазнање; 3) сваки вид очигледности мора бити пропраћен
објашњењима; 4) очигледна средства морају се користити тако да их
ученици сагледају у целини, да запажају оно што је важно и споредно у
склопу предмета посматрања; 5) не треба оптерећивати наставни
процес бројем наставних средстава, јер то одвлачи пажњу ученика и
онемогућава схватање битног; 6) настојање да се са ученицима израде
очигледна средства, јер су најбоља она наставна средства која израде
ученици сами; 7) не показивати оно што ни сам не знаш; 8) применом
очигледних средстава васпитати пажњу код ученика.
Очигледност у настави, која треба да обезбеди повезаност
мишљења с чулним искуством, не може се сводити на опажање у току
наставног часа. Савремено третиран, принцип очигледности
