Скрипта из дубровачке за групе 05 и 06
1.Опште одлике хуманизма у књижевности
Хуманизам је један вид ренесансе, прва фаза ренесансе. Развијао се крајем 14. века, а ренесанса има
замах у 15. и 16. веку.
Хуманизам и ренесанса (франц. „препород“) представљају поновно рађање античке културе, односно
препород културе после Средњег века. Исто тако, представља и промену цивилизације
(ово је из
Маријиних бележака, те нисам сигуран на шта конкретно мисли; могуће је да мисли на
општеконтиненталну промену цивилизацијског тока, а можда и на први уплив западне
књижевности у српску књижевност)
. Хуманизам је прва фаза ренесансе и зачет је у Италији крајем
14. века, а у центру проучавања је сам човек (humanitas – човечност, уљудност). Ова епоха је
условљена крупним социјалним променама – долази до стварања грађанског друштва, а стицањем
капитала долази до развоја урбаних средина. У таквим урбаним језгрима су оснивани универзитети,
под јаким утицајем Цркве. Географска открића (Америка) и хелиоцентрични приступ мењају слику о
свету, а географске прилике погодују и развоју универзитета у Падови (близина Венеције), па су
грађанске породице својим синовима куповале еманципацију
(опет, нисам сигуран да ли мисли на
дубровачку или на италијанску књижевност)
. Капитал је створио материјалну базу за развој
културе; за успех је потребан новац, па се јављају мецене које материјално помажу ствараоце, а ови
их заузврат величају у својим делима. Хуманисти, који су имали највише место у образовању, су
сматрали да је цео свет њихов, а све у духу ослобођења човека. 1450. је штампана прва књига, а
штампање књига је омогућавало већу доступност истих, што је погодовало развоју образовања. Прве
књиге су штампане у тиражу до 150 примерака, а називају се инкунабулама (лат.
incunabula=колевка).
Хуманизам је био фаза ренесансе, одређујући даљи ток човечанства и постепену еманципацију
средњовековног друштва. Хуманизам се од средњег века разликује по погледу на свет (однос
индивидуалног и општег): у средњем веку уметничко дело даје представу о стварности створеној
Божијом милошћу, а најчешћи књижевни поступак је алегоризација. У хуманизму писац постаје
свестан свог уметничког стварања и ужива у својој слави, док се писац средњовековне књижевности
одриче свог индивидуалног рада. Он не доноси еманципацију Цркве, она остаје битна са својим
етичким кодексом. Новије стваралаштво покушава да прикаже стварност, а пажња се придаје
чулности. Римска традиција представља упориште. Хуманизам се користи латинским, а ренесанса
народним језиком. Хуманизам доноси ограничену демократизацију знања – новац и познавање
латинског језика су значили могућност ширег образовања, те су само виши друштвени слојеви имали
могућност културног уздизања. Крајем 14. и почетком 15. века се настава проширује и долази до
коришћења грчког језика.
Пад Цариграда 1453. године доноси избеглице са Истока и њихова знања. Антика постаје ослонац
због сличних мишљења, а узор писаног стила је Цицерон. Настаје нова мисао о човеку који нема
ништа заједничко са човеком средњег века.
Одлика хуманиста је свестраност, а ренесансе разноврсност
(вот д фак?)
. Уметност постаје важан
чинилац живота, потражња уметничких дела повећава траженост уметника. У средњем веку,
уметник је занатлија, а у хуманизму се уметник и његова дела цене. Уметност постаје врло моћна, а
јавља се и уметничка критика. Жена преко уметности добија нову улогу у животу. Уместо
Богородице, појављује се нека друга жена, куртизана (наслеђе грчке Хетере) – учена жена која
окупља образовано друштво и пружа им „љубавне ужитке“(?). Жена постаје глумица, модел
образоване владарке. Данте, Бокачо и Петрарка се сматрају највећим писцима епохе ренесансе.
Врлина је за хуманисте ангажовање људских потенцијала стечених образовањем у личну корист у
1
свакодневном животу, а испољавање сопствене суштине је једно од основних начела хуманиста.
Интелектуалац средњег века је човек контемплације, а хуманизма и ренесансе човек контемплације
и акције. У песништву се славе најизразитији интелектуалци, а не Бог. Визија књижевности је
реторичка, формално савршенство је циљ израза. Филологија се сматра корисном за проучавање
класичних језика и дела. Поетика хуманизма је нормативна, заснива се на подражавању антике.
Ренесанса представља даљи помак ка индивидуализацији.
Одговор дао Никола С., а ја ћу мало да додам...
Хуманизам је настао у Риму, ширио се на све земље које су излазиле на Медитеран док је источна
Европа била блокирана. Дубровник је био самостална јединствена држава до почетка 19. века.
Хуманизам означава научно-духовни садржај појаве (ренесанса је усмерена на целокупну културу).
Антички човек постаје узор слободног човека. У Италији лат.јез. потискује народни. С једне стране
хуманизам је велики прогресивни покрет који ће достићи врхунац у револуционарном ставу Е.
Ротердамског и осталих хуманиста, а с друге стране хуманизам је пуко копирање спољних обележја
антике у потпуно новим условима. Основна одлика: универзалност на нивоу елите – прихватање
латинског језика. Најзначајнији центри хуманистичких окупљања биле су академије у Фиренци,
Риму, Напуљу; цветају трактати, епистоле, расправе. Академијама се приписују највеће заслуге за
стварање световне културе. Поезија је за хуманисте узвишени дар неба, а песници стварају под
божанским заносом и стваралачким бесом. Песник је пророк који поезију ствара у пророчком
надахнућу. Полицијано каже да треба узимати од свих класичних аутора а не идентификовати се са
њима. Хуманистички центри се налазе у Дубровнику, Котору, на Хвару, у Шибенику, Задру.
2. Хуманиста Винко Прибојевић о Словенима
Зорана:
Винко Прибојевић је хуманиста, зачетник словенске идеје (славистичке мисли). Стварао је крајем 15.
и почетком 16. века. Са Хвара је, студије је завршио у Падови и то права и теологију. За време
боравка у Падови имао је прилику да се сретне са многим студентима из целе Европе. Схвата да
Европа врло мало зна о Словенима а и оно што зна је лоше (о Словенима говоре као о необразованом
народу без икакве прошлости и културе). По повратку на Хвар постаје директор гимназије. Долази у
Краков (Пољска) где је тада био бискуп Мацеј Јеховита – чувени хуманиста који је најдаље отишао у
захвату да Европи представи Словене који су јој непознати, дао је да се напише низ историја
словенског народа. Сам бискуп је написао „Историју Пољске”, један грчки филолог „Историју
Чешке”, а Прибојевић је у хрватској катедрали одржао говор „О пореклу и историјату Словена”
(1525., Хвар). Ово је литерарни хуманистички спис, али и истовремено и научни трактат (позивао се
на Плутарха, Плинија, Библију). Ово је прво дело у ком се зачиње и афирмише идеја словенства.
Одликује га динамичност приповедања.
Препричавање одломка који нам је по програму
Он прво указује на тешкоће да се докучи порекло народа јер су се племена измешала („замршен је
историјат њиховог порекла”), да би се открила та загонетка, неопходан је велики труд. Наводи да
већина писаца подлеже диктату публике, не пише истину него оно што би публика волела да чује.
Прибојевић се представља као Далматинац, тј. како он каже Илир, и зато решава да држи говор о
историјској судбини Словена. Он најпре укратко каже о чему ће све бити реч.
Сматра да је потребно да прича о почецима словенске историје и почиње причу о потопу и Ноју.
Наиме, најмлађи Нојев син Јафет је имао сина Тираса од кога су настали Трачани. Трачани су
говорили језиком Межана, а Межани су сматрани Илирима. Отуда Прибојевић закључује да су сви
настали од Трачана. Затим говори о Трчанима и утврђује границе њихове територије. Док говори о
овоме, Прибојевић наводи неке изворе како би поткрепио свој одговор. И на крају износи своју тезу
о пореклу Словена.
2
Ново у песми- смелост лирског субјекта. Иако ће касније причати о покорности он се драгој са
императивом обраћа и чак хоће да том својом жељом опскрби и вољену, како би остварили љубавну
везу и љубавни чин. Он себе назива и пастиром, што може имати разне елементе – може да указује
на један чист витални пагански амбијент у коме се остварује љубавни чин Божице и њеног
одабраног. Песникова смелост у тражењу уопште не контрастира него као да је сагласна са његовим
унижењем, избацивањем свих његових својстава („Све пред љубављу пада”).
У целој песми влада отклон од тог неког притиска спутаности, чак отклон и од мудрости. То је једна
раскалашна, неспутана емоција. Призор који лирски субјект жели да му драга дâ, то је призор
нагости, то је моменат који садржи бесмртност, вечност.
„Мекша од киселог млека”
Дејан:
Овде се драга лирског субјекта указује као етерично, неухватљиво, чак ћудљиво вилинско биће (на
самом почетку се дефинише њена појава). Није разрешено да ли је то реална драга, тј. да ли су ти
призори одиграни или је она фантазија која се пред очекиваним а никад оствареним моментом
измакне. Има доста телесности, тј. еротизма, може се рећи да је опис натуралистички. Нарочито се
наглашава драгина пут, сјај њене коже, што указује да је она соларни принцип, нешто блиско
божанском. Набрајају се чинови који увек остају недовршени (лирски субјект тражи пољубац у уста
а драга га пољуби у образ) и ту се уочава одређена правилност. Драга је дакле етерична и
неухватљива. Лирски субјект себе пореди са танталом, кога воћка мами и стално када би посегнуо за
њом, измиче се. На крају лирски субјект покушава да утиче на драгу, последња два стиха су у
императиву, ту он тражи од драге да га не заварава.
Никола:
„Мекша од киселог млека“:
- љубавна песма
- типичан регистар појмова – опис девојчиног физичког изгледа, бело је доминантна боја, светлост
- белина пути – аристократска префињеност и духовност (платонистичка концепција идеалне драге)
- пореди је са сликама из природе
- њена лепота увек измиче његовој способности да је представи
- слика девојке чија је рука под млазом воде&она му протичке кроз руке као вода – мотив чулног
уживања
- уноси елементе чулности, еротског доживљаја – и девојка у томе учествује, али она измиче, те муке
хиперболично пореди са Танталовим, али то је афектирана скромност, чији се циљ види у поенти
која је на крају песме – позив да му се она препусти
- ова песма не опева само женску лепоту већ и женску ћуд
- осећај пролазности, порука је да треба уживати
- опис телесне лепоте прелази у слављење телесне лепоте и уживања, којим ће искористити живот
- није петраркиста, а и написао је само 13 песама посвећених Флавији
„Празник у затвору”
Дејан:
Ова песма је у форми посланице, почетак и крај су у апострофи – песник се обраћа адресату
(извесном Градићу). Самим тим што песма почиње и завршава се апострофом, она има затворену
структуру. Осим тога, песма се може рашчланити на три дела. Постоји и алузија на биографске
датости, писац је тамновао. Најдужи део се бави паралелом између Христовог рођења и стања
лирског субјекта. Ти догађаји повезани су природном асоцијацијом – празником, пошто је време
Божића. Он наводи примере из Христовог живота тј. тренутка његовог рођења, износећи их у
најбољем светлу и кроз контраст посредством паралелизма наводи свој случај, али у негативном
4
светлу. Лирски субјект пореди дан у затвору са Великим петком који је у хришћанској религији
најтужнији дан, и каже да му је данашњи дан тужнији од Великог петка. Касније нам он открива
своје стање – да је вргнут у тамницу, наводи да је то учинило Велико веће, отклања се оптужби да
није служио отаџбини, приказује себе у светлу патриоте спремног на ратну одбрану земље. Осим
тога, лирски субјект који је, како сам каже, неправедно оптужен и бачен у тамницу и самим тим он је
симбол жртве. То се посебно потврђује увођењем паралеле са Христом.
Занимљиво је то што у овој песми и у песми „Мене та брешчића два” имамо презентовано схватање
уметности. У песми „Мене та брешчића два” лирски субјект пореди своје певање са лабудовим
појем, што нам говори да он има високо мишљење о својој уметности, ако не то онда мисао о томе
колико је сама уметност узвишена. У овој песми, лирски субјект успоставља занимљиву везу између
ситуације и свог талента. Открива да је доспео у неприлике због одређеног вероватно вербалног
иступа који он са једне стране карактерише и као неспутаност и слободу чисте речи која је према
његовом гледишту срж уметности тј. поезије.
Ову песму он завршава перспективом на будућност јер ће кроз четири дана напустити тамницу (то је
најпоузданији податак који имамо), а с друге стране предвиђа повратак моралне равнотеже у којој ће
невоља снаћи његовог, нама незнаног, противника. Тај непријатељ носи универзално зло јер се
карактерише као сила која је посекла и Христа и многе Христове следбенике.
Уочава се одређена управљеност на све временске димензије – прошлост, садашњост и будућност.
Прошлост се повезује са Христовим рођењем, и помоћу тог догађаја се сабијају све те димензије
времена на неки универзални начин. Садашњост је ово његово стање утамничености, а будућност
представљају његова надања и предвиђања. Он је свему томе хтео да дâ универзалну тежину. Пошто
је реч о посланичној форми, завршница је дата као обраћање адресату, са жељом да се његовом
збивању дâ неки општи смисао.
Никола:
„Празник у затвору“
- према спољашњој форми – посланица (обраћање пријатељу, биографски подаци), а по суштини
лирска песма елегичног тона, са патриотским елементима
- по структури, разликујемо три дела песме: 1) тренутно стање, 2) разлог затварања и 3) нада се да ће
се непријатељима све вратити
- контрасти: ћелија/дом, ћелија, ћелија/библијске појаве, мир/немир
- библијска представа: све се дешава на Божић – даје контраст његовог несрећног дана и Божића
- почетак и крај уметничког дела симболишу улазак и излазак из другог света
- исповедно-елегични тон
- повезивање мотива контрастом
- „тај ми је дан тужнији него Велики петак“ – контраст: најтужнији дан/најсрећнији дан
- кулминација контраста: не сматра вредним празник Христовог рођења
- говори да није крив, да није издајник
- уводи доста елемената из античке књижевности – средњовековни склопови настали од античких
- сугестивност: Христа су разапели, њега осудили
- стилизација: 1) немоћ – изопштеност, резигнација
2) снага
3) кулминација
- реторска питања
- употреба античких мотива у илустрацији својих патњи
- екскламативне формулације
- уздиже себе (свој дар којим је служио отаџбини)
5
Мотив мртве драге је последњи мотив у љубавном канцонијеру, лирски субјект говори о особинама
које је драга поседовала за живота, она је паметна, племенита, вредна, и вероватно баш зато, као и
све најлепше, умире прерано. Лирски субјект је смешта на врх „трећиех небеса”, тј. у рај. У оквиру
овог мотива јавља се мотив усамљености, песник је одвојен од драге и зато он куне свој удес.
Постоје и песме где је приказана слика лепотице која спава у природном амбијенту, на тај начин се
ублажава смрт умрлог бића.
П.С.- нисам користила никакву литературу да бих одговорила на ово питање.
Никола:
Начином певања у „Канцонијеру“, Петрарка је унео преокрет у песништву. У први план истиче
сопствену индивидуалност и сублимира је у дубоко интровертну исповест. Присутна је
егзистенцијална располућеност песничког субјекта између религиозног и индивидуалног.
Петраркистичка поетика, као део поетике ренесансе, представља опозицију средњовековном
поетском систему. „Канцонијер“ се првенствено састоји из сонета, а Петрарка га никада није
званично поделио на два дела. У уводном сонету, песник се са временске дистанце, са искуством и
пун горчине осврће на прошлост и младалачке дане. Већ на почетку „Канцонијера“ се наговештавају
неки од кључних мотива: љубав, бол, узалудна нада, покајање, коначно сазнање. Распон лирско-
рефлексивног регистра је широк и креће се од екстатичких доживљаја љубави преко горке
резигнације због смрти вољене до коначног покајања и вере у Богородичину милост. Петрарка је
установио и кодекс женске лепоте и кодекс осећања.
Црте петраркистичког „љубавног романа“: лирски субјекат је песник, и певајући о љубави, он
заправо пева о себи. Један од Петраркиних новитета је и певање о егзистенцијалном немиру, о
чежњи за божанским и емотивном расцепу који га удаљава од божанско. Уметничка вредност се
огледа и у форми, на језичко-стилском плану, звучној и ритмичкој организацији стиха. Делови
петраркистичког љубавног романа: љубав на први поглед, топос драге на балкону или прозору, опис
жене која је љубав изазвала (плавуша
, „идеални портрет ренесансне жене“), исказивање песникове
дуге, обично седмогодишње патње, узвраћање љубави, резигнација и окретање од земаљске ка
божанској љубави.
Петраркистички сонет се састоји из 14 стихова, и то из: два катрена са римом аббаабба и два терцета
са римом цдецде или цдцдцд или у некој другој форми, али без завршног куплета. Пауза у развоју
мисли, по правилу, долази након осмог стиха, да би допринела утиску независног јединства октаве,
што уједно представља уметнички најкомпактнији и фонолошки најефектнији образац. Сестина
читаоца извлачи из октаве и неретко долази до преокрета у развоју мисли.
5. Канцонијер Шишка Менчетића (анализа песама по избору)
4 љубавне и 1 сатирична песма
Зорана:
У његовим песмама је наглашена тема сензуалне, узвраћене љубави. Припадао је напуљској школи
која се ограђује од неких Петраркиних идеја: изостанак неоплатонизма, наглашена сензуалност те се
песници приближавају пучким облицима а напуштају сонет. Највећи део опуса темом наслеђује
петраркизам – описује се лепота песникове драге, али Менчетић делом песама одступа од класичног
петраркизма те опева срећу услишеног љубавника. Осим петраркистичких утицаја у опусу се налазе
и елементи средњовековног песништва, било као утицаја провансласке трубадурске лирике и мотива
служења, било као лексичког утицаја немачке културе. Очит је утицај пучких мотива у
средњовековљу, а појачани утицајем страмботизма, попут ритма народне песме, а јавља се и
употреба умањеница („кладенац водице”), преузима се стих из бугарштице (15-ерац). Песме су
стиховане у двоструко римованом 12-ерцу дубровачког типа, 12-ерцу са непреносном римом и
7
