„ДУШАНОВ ЗАКОНИК ИЗ 1349“
Радовановић Милан ИО 835-16
Грађанско и стварно право
Г-дин професор Јанко Реко
Универзитет „Унион-Никола Тесла“
Смер Право
децембар,2017 године
Душанов законик, сигурно највреднији плод српског средњовековног права, круна
правног континуитета Немањићке државе, ''устав средњовековне Србије'', донет на
државним саборима 1349. и 1354. године, важан је правни споменик и словенског права. У
стручној литератури одавно се поставља питање у којој мери је Законик представник
изворног српског, а самим тим и словенског права. После почетног словенофилског заноса
истраживача романтичара средином XIX века, приступило се знатно објективнијем
проучавању Законика цара Стефана и утврђено је да он, осим изворних правних норми,
садржи и реципирано византијско право. Шта више, у стручној литератури преовлађује
становиште да Законик представља пример утицаја византијског на словенско (српско)
право.Ово истраживање има за циљ да у што већем обиму баци светлост управо на
оригиналне, старосрпске делове кривичног права Душановог законика колико је то
објективно највише могуће. Да покуша, без романтичарског заноса, уз уважавање
неспорног византијског утицаја, да конкретно представи одредбе које по мишљењу аутора
имају своје порекло у старим српским обичајима и обичајном праву.
Jeдно од општих обележја Душановог законика је да садржи велики број норми
кривичног права. У литератури је веома је заступљено мишљење да је највећи утицај
византијског на српско право извршен управо у области кривичног права. То се највише
односи на јачање принципа индивидуалне (субјективне) кривичне одговорности, облике
виности и врсте и начине извршења кривичних санкција. Међутим, писано српско право
задржало је и неке оригиналне особености. Другим речима, у кривичном праву Законика
има остатака старог српског права у оним случајевима када је снага обичаја била толико
јака, да држава није могла или није желела да је рецепцијом страног (византијског) права
истисне. Зато је кривично право садржано у Душановом законику једна несвакидашња,
специфична синтеза византијских и српских правних схватања. Наравно, уплив
византијског права је огроман, али не и искључив. Специфичности кривичног права у
Душановом законику углавном потичу из српских старина и имају значајне сличности са
кривичним правом других словенских народа, пре свега са кривичноправним нормама у
Руској правди, првом древноруском правном извору.То се, на пример, односи на извесне
остатке и трагове крвне освете у кривичном праву, затим на често појављивање
објективне одговорности ширег колектива (села, града или ''околине'') за кривична дела
сопствених чланова, као и на разгранату мрежу имовинских казни. Она се, између осталог,
односи и на одговорност породичне задруге за деликте њених чланова.
-Призренски рукопис законика почетак 16 века-
-4-
ОСТАЦИ КРВНЕ ОСВЕТЕ
О крвној освети у средњовековној Србији у литератури су изнета веома различита
мишљења. Ипак, преовлађује схватање да крвна освета у свом првобитном, изворном
облику није постојала, тј. да је нестала још у преддржавном уређењу, са распадом
родовско-племенске заједнице. То ипак не значи да је српско средњовековно право
лишено било ког облика утицаја крвне освете. Напротив, у писаном праву, а самим тим и
у Душановом законику, осећа се њено некадашње постојање. То се, рецимо, одсликава у
правним нормама које говоре о ''вражди
1
'', новчаној надокнади за убиство, која је
проистекла из поступка мирења и композиције. Остаци крвне освете огледају се и у врло
развијеном систему новчаних казни (глоба) за разна кривична дела; стиче се утисак да је
српско право преваљивало пут сличан германском или руском праву где је у првим
законицима управо тако превазилажена традиција крвне освете. Душанов законик, иако
хронолошки гледано прилично удаљен од, рецимо, Салијског закона или Руске правде,
није у том погледу изузетак.
Конкретaн реликт крвне освете на један прикривен и загонетан начин садржан је и у члану
86. Душановог законика:
''Где се обрете убиство, он-зи који-но буде зарвал, да јест крив,
ако се и убије''.
Судећи по тексту, реч је о некажњивом убиству јер постоји кривица ''онога
који је зарвао'' – дакле онога који је заподенуо сукоб. Нема уобичајене санкције за убиство
(''вражде''), што нам указује на чињеницу да овај члан говори о дозвољеном, некажњивом
убиству. Нема кривичног дела јер постоји кривица жртве, убијеног, а убици као да је
прећутно признато право на тренутну освету, пошто се може претпоставити да је
заподевач са њим ступио у борбу на живот и смрт. Чак се стиче утисак да је овде Законик
нападнутом изузетно дозволио да нападача тренутно сам ''осуди'' на смрт, која би га, у
давним временима, ионако снашла по правилима крвне освете (додуше, не баш од саме
жртве напада, већ од његових најближих сродника).
Тарановски, анализирајући овај члан Законика, истиче сличност са пољским и чешким
правом и подвлачи разлику између нужне одбране против напада и некажњиве реакције
против заподевања. Он вели да чл. 86. ДЗ не може да се повеже са институтом нужне
одбране, кривичноправним појмом који више одговара савременом, нововековном
правном резоновању. С друге стране, А. Соловјев сматра да се Законик у чл. 86.
надовезује на одредбе Скраћене синтагме, те смисао текста проналази у блиској вези са
нужном одбраном. Он предочава да је нужна одбрана као основ искључења
противправности позната римском и византијском праву, одакле је и преузета у Душанов
законик. Мишљење Тарановског ипак изгледа аргументованије и тачније. У сваком
случају, несумњиво да је некажњиво убиство веома повезано са некада широко
распрострањеном крвном осветом, те да на тај начин представља један од најзначајнијих
преживљаја древног српског права.
1
https://sr.wikipedia.org/sr-el/вражда
