Есеј на тему: „
Двопартијски систем САД-а
“
Предмет:
Политичке партије и организације
Ментор: доц. др Владе Симовић
Уводна реч
Још увек није створен социјално-политички механизам који би могао политичке
партије да замени у улози коју оне имају у политичком систему, а која се посве
поједностављено своди на то да врше власт или бар утичу на њено вршење тиме што је
чине одговорном. Пошто је сва њихова делатност усмерена ка власти и пошто се стално
налазе на власти или уз њу, политичке партије су изложене некој врсти лошег утицаја
којим свака власт зрачи: власт даје не само могућност утицаја на јавне послове – она даје
и велике могућности за решавање личних проблема оних који је поседују или врше; власт
се употребљава за остварење јавних и општедруштвених циљева, али се и злоупотребљава
за циљеве записане само у главама оних који те злоупотребе врше. И добра и лоша страна
власти обавља се преко политичких партија, па ниједна државна афера не може проћи а да
у њу нису умешане и политичке партије. Али унаточ свим критикама којима су изложене
с времена на време, политичке партије обављају велики и одговоран друштвени посао и
чине важан – у многим случајевима најважнији – део политичког система.
Двопартијски систем
је израз којим се означавају она вишестраначка политичка
уређења у којима на изборима, а на основу тога и на свим важнијим нивоима власти
доминирају чланови, односно представници једне од двеју водећих политичких странака.
Једна од тих странака се налази на власти, односно има статус
владајуће странке
, док се
друга странка налази у опозицији и обично се за њу користи израз
мањинска странка
. За
разлику од једнопартијског, двопартијски систем у правилу није институционализован
кроз уставе и законе, односно двопартијске земље у свом законодавству претпостављају
равноправну политичку утакмицу између више од две странке, попут земаља где постоји
тзв. вишепартијски систем у ужем смислу.
Двопартијски систем је карактеристичан за земље које користе парламентарни
систем владавине уз већински изборни систем; захваљујући њему се гласови, односно
мандати у представничким телима обично групишу око две најјаче странке. Такав систем
се обично назива
Westminsterski
систем, а име је добио по локацији британског
парламента; изборни систем, а заједно са њима и двопартијски систем су као свој узор од
бивше матице преузеле колоније некадашње британскe империјe, односно земље
Commonwealtha
. Најпознатији од свих двопартијских система је, међутим, у САД где већ
година политиком на свим нивоима доминира једна од две најутицајније партије –
Демократска и Републиканска
.
Политички теоретичари и коментатори често као предност двопартијског у односу
на вишепартијски систем наводе да се њиме „поједностављује“ избор бирача, односно
омогућава брзо и једноставно награђивање и кажњавање политичких партија које се
налазе на власти; такође се наводе да две главне партије нуде већу политичку стабилност
и промовишу умереност науштрб малих партија са екстремне левице и деснице.
Kритичари двопартизма, са друге стране, држе да две водеће партије с временом постају
део једног те истог естаблишмента, односно стварају међусобни симбиотски однос којем
је главни циљ одржавање
status quo
-a, а самим тим и да производе стагнацију и
партитократију. Kао неки од метода којима се настоје отклонити ови недостаци развили су
се институти тзв.
протестних трећих партија
, односно концепт великог шатора и
прелиминарних избора унутар две водеће партије.
У Сједињеним Америчким Државама се у последњих стотину година смењују две
партије у најважнијим органима власти. То су Демократска и Републиканска партија. Ни
једна трећа партија није им, до сада, успела ни донекле угрозити овај монополистички
положај. То је, дакле, разлог што се говори о двопартијском систему, иако у ствари у САД
делују и неке друге политичке партије, али оне су не само малобројне и политички
безначајне, него су редовно и потпуно локалног карактера. Неке су међу њима и
спорадичне – појаве се и нестају.
Да би се, према томе, познавао механизам страначког живота у САД потребно је
проучити деловање наведених двају партија. Ово је олакшано чињеницом што су обе
странке у многочему веома сличне па најчешће неће требати говорити посебно о једној, а
посебно о другој странци).
