2
I
ДВОСТРУКО ОПОРЕЗИВАЊЕ
Одређење пореског суверенитета и двоструког опорезивања
Обзиром да је двоструко опорезивање комплексна финансијска тематика, пре детаљнијег
упуштања у срж материје нужно је изнети основне одреднице и полазне тачке.
1.1. Порески суверенитет и двоструко опорезивање
Држава располаже
пореским суверенитетом
који проистиче из њеног територијалног
суверенитета као једног ол основних атрибута власти. У теорији међународног јавног
права, под „пореским суверенитетом“ одређене државе подразумева се право те државе ла
опорезује сва лица и предмете који се налазе на њеној територији, као и привредне
активности које се обављају на тој територији. С тим у вези је и дефинииија пореза, као
инструмента јавних прихода којим држава (укључујући њене политичке јединице и
јединице локалне самоуправе на које је, у складу са уставним системом, држава пренела
целину или део своје пореске власти)
од субјеката под њеним пореским суверенитетом
принудно узима новчана средства, без непосредног противчињења, са циљем
финансирања својих финансијских потреба и остваривања осталих, првенствено
економских и социјалних циљева.
1
Из наведеног се може извести закључак да међународно јавно право, у принципу, држави
не забрањује да примењује правне норме садржане у домаћем пореском законодавству.
Другачије речено, на основу општих правила међународног пореског права држава је
овлашћена да, у складу са домаћим пореским законодавством, примењује порезе само у
ситуацији у којој постоји лична или територијална повезаност са предметом опорезивања
(на пример, на основу свог пореског суверенитета, држава може да опорезује доходак
резидента који потиче из иностраних извора или доходак од непокретности која се налази на
њеној територији, а припада нерезиденту).
Уз поштовање претходно наведених ограничења, држава може да дефинише
законске
услове за опорезивање својим порезима. Међутим, потпуно је јасно да овако широко
дефинисана слобода у одлучивању може узроковати бројне практичне проблеме који се
могу јавити у поступку опорезивања. Ти проблеми се могу превазићи и простом
применом прописа домаћег пореског законодавства.
Међутим, у великом броју случајева то
неће бити могуће, пре свега због значајних материјалних разлика у пореском
законодавству више држава, која за циљ имају ограничавање услова опорезивања, односно
њиховог тумачења. Због тога државе, све више и више, приступају закључивању
међународних уговора о избегавању двоструког опорезивања у односу на порезе на доходак
и на имовину, као и
(у мањој мери)
у односу на порезе на наслеђе и поклон.
1
Дабетић, Д.:
Република Србија и избегавање двоструког опорезивања
, „Рачуноводство“, Д.о.о, Београд,
2008., стр.15
4
Савремени порески системи најчешће примењују следећа три принципа за
обезбеђивање своје пореске јурисдикције, односно права на опорезивање:
-
принцип држављанства
-
принцип извора
-
принцип резидентности
Прва два принципа су персоналног, а трећи економског карактера, при чему се принцип
држављанства ретко користи.Резиденство као одлучујућа чињеница доводи до
успостављања неограничене (пуне) пореске обавезе (порески обвезници се опорезују у
складу са својим укупним светским дохотком, добити, односно имовином). Извор, пак, као
одлучујућа економска чињеница доводи до успостављања ограничене пореске обавезе,
будући да се опорезује само доходак (добит или имовина) који је (су) на територији неке
државе остварен(и), односно налази се.
Све земље, по правилу, примењују више од једног принципа, односно врше њихову
комбинацију (најчешће принципа извора и принципа резидентности). За поједине врсте
дохотка и имовине примењују се различити принципи, јер свака земља настоји да за себе
обезбеди максимална права опорезивања.
Околност да разне државе примењују различите одлучујуће чињенице доводи до
међународног двоструког опорезивања. Али, потребно је имати у виду да до двоструког
опорезивања, упркос примени различитих одлучујућих чињеница, не би дошло у потпуно
затвореној економији: предуслов за његов настанак јесте постојање ситуација са
иностраним елементом.
Принцип држављанства
У већини земаља држављанство лица нема никакву или има малу улогу код опорезивања.
Међутим, Сједињене Америчке Државе примењују принцип државњанства тако да
амерички држављанин, без обзира чији је резидент, остаје и даље подложан опорезивању у
Америци по основу свог светског дохотка. Друге земље примењују овај принцип тако што
пореску обавезу држављанина, који је напустио земљу и постао резидент друге земље,
продужују за одређен период времена после престанка његове резидентности у земљи
држављанства. Овај принцип, осим Америке, примењују Канада, Аустралија и Филипини.
Инсистирање на доследној примени овог принципа, као основу за опорезивање, доводи
држављане једне земље у неповољан положај у односу на недржављане (странце) када и
једни и други остварују доходак или поседују имовину на територији те земље. Поред
тога, јавља се и проблем утврђивања дохотка који се остварује, односно имовине која се
поседује ван земље држављанства, као и проблем наплате пореза на тај доходак и ту
имовину.
Принцип држављанства је, као и принцип резидентности, одраз персоналног аспекта
суверенитета државе, као што је принцип извора одраз територијалног аспекта
суверенитета. Оправдање за примену овог принципа је у заштити коју држава пружа
својим држављанима и у складу је са концептом затворене, изоловане привреде. Нормално
је да у условима глобализације, када државне границе све мање представљају сметњу
кретању роба, капитала и посебно лица, овај принцип губи на значају.
