институција.   Она   представља   непрофитна   институција,   и   она   не   успоставља
директне односе са небанкарским секторима, осим са државом, што значи да нема
конкурентских односа измађу централне банке и других банака. Централна банка
врши емисиону функцију. Она преко својих специјализованих институција емитује
готов   новац.   Централна   банка   емитује   и   примарни   новац   тако   што   одобрава
кредите пословним банкама или од њих купује недоспела потраживања. На овај
начин Централна банка одржава потребну количину новца у оптицају и регулише
висину каматних стопа на финансијским тржиштима Централна банка се јавља као
„банка- банака“ и као „банка- државе“. Централна банка је, с једне стране, новчана
институција   (у   којој   се   се   формира   и   динамизира   оптицајни   новац),   а   с   друге
стране,   представља   банкарску   институцију   (која   успоставља   бројне   кредитне   и
депозитне односе са банкама, државом и иностранством).

Централне банке су се до другог светског рата организовале као

акционарска друштва, а тек касније су се национализовале и тек онда ступиле под
контролу државе. Прва централна банка основана је у Шведској 1656. године, a
највећи утицај је имала Банк оф Енгланд која је основана 1695. године.

Функције централне банке су:

вођење монетарне политике - стабилност цена, економски раст, пуна

запосленост у уравнотежени платни биланс.
2)

функција „последњег уточишта банака“ - обезбеђивање пословне банке

потребном количином новца и кредита, да би се спречио банкрот.
3)

супервизорска функција - има за циљ да апсорбује економске и финансијске

вишкове и да минимизира ризике по основу трансфера и алокације финансијских
ресурса.

Инструменти резализације функције централне банке:

редисконтни кредити банкама - реализују се преко редисконтних операција,

чију основу представља куповина робних меница и др. комерцијалних папира од
пословних банака;
2)

операције на отвореном тржишту – реч је о куповини или продаји државних

обвезница на финансијском тржишту;
3)

стопа обавезних резерви - сматра се као повремен инструмент и неопходан

инструмент монетарно- кредитног регулисања. Примењује се најчешће у условима
екстерне ликвидности или неликвидности банкарског система.
4)

специјални депозити - њиховим формирањем постиже се додатно снижење

обима расположивих банкарских ресурса;
5)

есконтна (дисконтна) каматна стопа - минимална каматна стопа по којој је

централна банка спремна да кредитира пословне банке;

директивне мере- мере које нису флексибилне у односу на механизме

тржишта, и могу бити квантитативне и квалитативне;
7)

неформални утицај централне банке

Националне централне банке су једине које могу уписати капитал у ЕЦБ и
постати акционари. За сваку централну банку износ капитала зависи од броја
становника земље чланице и укупног учешћа у ГДП-у Европске Заједнице.

2. ЕКОНОМСКА И МОНЕТАРНА УНИЈА

Опредељењем за сварање економске и монетарне уније, земље чланице су

превазишле   своје   ускогрудне   интересе   и   неслагања   око   будућих   токова
интеграције, руководећи се логиком економских предности уједињења. Увођење
монетарне   уније   је   озваничено   Уговором   о   Европској   унији   у   Мастрихту   1992.
године. Економске користи формирања монетарне уније се огледају у следећем:
јединствена валута ће укинути трансакционе трошкове конверзије валтута земаља
чланица   (које   се   процењују   на   0.5%   ГДП   Европске   уније),   укинуце   ризик
флуктуација девизних курсева, како домаћих тако и светских  валута на унутрашњу
трговину   ЕУ,   кроз   ценовну   и   монетарну   стабилност   које   гарантује   Европска
централна   банка.   Формирањем   овакве   Уније   значи   одрицање   од   монетарног
суверенитета   земаља   чланица   у   корист   ЕЦБ.   Оснивање   ЕЦБ   представља
инстутуционални стуб монетарне уније.ЕМС је од комитета европских централних
банака   и   неких   независних     експерата   за   монетарна   питања,   на   челу   са
председником Комисије Заком Делоном   наручила извештај о томе како се може
остварити ЕМУ, извештај је поднет у априлу 1989. и предложен је процес од три
фазе.

♦ ПРВА ФАЗА -

трајала је од 1.6.1990. до 1.1.1994. године. У овој фази

успешно је комплетирано јединствено тржиште роба, услуга и капитала, остварена
је потпуна либерализација кретања капитала унутар Заједнице и успостављени су
механизми

чвршће координације економских и монетарних политика. Ову вазу

су пратили неповољни економски услови (рецесија, велика незапосленост, јавни
дугови појединих земаља, повећане маргине осцилација девизних курсева у односу
на паритете у оквиру ЕМС (Економског монетарног система).

♦ ДРУГА ФАЗА -

почела је од 1.1.1994. године и трајала је све до 1997.

(ако већина земаља  чланица испуни критеријуме конвергенције за улазак у трећу
фазу),   а   најдуже   до   1999.   године.Предвиђено   је   било   јачање   координације
монетарних   политика   земаља   чланица,   како   би   се   припремио   терен   за
конституисање   и   вођење   јединствене   монетарне   политике   у   трећој   фази.   На
почетку ове фазе основан је Европски монетарни институт (ЕМИ), као претходница
ЕЦБ. Његове чланице су различите европске банке, и његов задатак је да припреми
пут за трећу фазу.