Evropska unija-organizacija i sastavi

EUROPSKA UNIJA – ORGANIZACIJA I SUSTAVI

(I. KOLOKVIJ)

PRAVNI SUSTAV EUROPSKE UNIJE

EU   se   temelji   i   funkcionira,   dakle,   na   načelima   legaliteta,   autonomije,   supremacije, 

supsidijarnosti, proporcionalnosti i solidarnosti, te ima izgrađenu institucionalnu strukturu, kao 

i interinstitucionalnu suradnju, koje i čine kičmu njezinih transnacionalnih politika i procesa 

transnacionalnih  pulsacija  i socijalizacija.  Uostalom,  ciljevi  Europske unije su: promocija 

ekonomskog i socijalnog napretka, balansiran i održiv razvoj, jačanje ekonomske i socijalne 

kohezije,   uspostavljanje   monetarne   i   ekonomske   unije,   afirmiranje   vlastitog   identiteta   na 

međunarodnoj sceni, očuvanje i razvijanje Unije kao prostora slobode, pravde i sigurnosti te 

očuvanje   i   nadogradnja   pravnog   nasljeđa   ili   pravne   stečevine   EU   (acquis 

communautaire).Pojam   “acquis”   оdnosi   se,   dakle,   na   ukupna   prava,   obveze   i   predanost 

Zajednici/Uniji, koji su kumulirani razvojem integracijskog procesa, ili koje je EU dosegla u 

pravnom i političkom smislu. U čisto formalnom smislu “acquis”, pak, uključuje:

– 

primarno pravo

 – osnivački ugovori; međunarodni ugovori, međunarodno običajno pravo i 

opći pravni principi EU;

–  

sekundarno   pravo

  –   zakonodavstvo   koju   donose   institucije   EU   temeljem   ugovornog 

prijenosa ovlasti;

- 

praksa Europskog suda

 (Suda pravde Europskih zajednica) koja također čini izvor prava EU; 

svaka   druga   obaveza   (politička,   pregovaračka   i   sl.)   preuzeta   od   država   članica   u   okviru 

aktivnosti EU.

K tomu, i svaka zemlja koja podnosi zahtijev za članstvo u Europskoj uniji mora biti spremna 

prihvatiti “acquis” u potpunosti i, što je jednako važno, mora biti i sposobna da ga provede. 

Ovakva pravna konstrukcija podrazumijeva, dakako, i sui generis pravne instrumente (pravne 

akte) koje institucijama EU stoje na raspolaganju za izvršavanje svojih zadataka. Pod pravnim 

instrumentima Unije misli na:

–  

uredbe

  – obavezujuće i direktno primjenjive u svim državama članicama, zbog čega se 

govori, čak, o njima kao o „europskim zakonima“, to jest najvišim zakonodavno-pravnim 

aktima. (U nacionalnim zakonodavstvima „uredbe“ su, inače, rangirani pravni instrumenti 

ispod zakona i ograničenog su trajanja.);

– 

direktive

 – obavezujuće za države članice, ali ostavljaju prostor za aktivnosti glede izbora 

oblika i sredstava sprovođenja;

– 

odluke

 – obavezujuće za one kojima su upućene;

– 

preporuke i mišljenja

 – neobavezujući, deklarativni instrumenti.

Uredbe su, dakle, pravni akti koji omogućavaju Uniji da prodre najdublje u domaće pravne 

sustave, a odlikuju se dvjema karakteristikama koje nisu uobičajene u međunarodnom pravu. 

Prva je njihov  

karakter,

  što znači da se isti zakon donosi za cijelu Uniju, bez obzira na 

međunarodne granice i u potpunosti se primjenjuje u svim državama članicama. Druga je 

izravna   primjenjivost

,   što   znači   da   se   pravni   akti   ne   moraju   prenositi   u   nacionalno 

zakonodavstvo, već daju prava ili nameću obveze. Temeljni ugovori po osnovu koji funkcionira 

EU čine pravnu osnovu svih pozajedničenih politika, kako onih koje su u isključivoj nadležnosti 

institucija i radnih tijela EU, tako i onih koje su regulirane na načelu podijeljenih nadležnosti 

između institucija EU i zemalja članica EU. Zemlje članice EU ugovorom definiraju, naime, 

vrijednosti, sadržaje i ciljeve koje žele ostvariti, kao i zajedničke politike kojima žele sve to 

provesti, te u konačnici i strukturu i funkcije zajedničkih institucija. Tri temeljna ugovora:

a) 

Ugovor o Europskoj uniji („UEU“)

 restrukturiran sada u šest dijelova;

b)  

Ugovor o funkcioniranju Europske unije („UFEU“)

  nastao iz Ugovora o osnivanju 

Europske zajednice, koji ima istu strukturu kao i Ugovor o EZ-u;

c) 

Ugovor o osnivanju Europske zajednice za atomsku energiju (Euratom),

 koji je doživio 

niz amandmana, unijetih i u protokole uz Lisabonski ugovor.

Lisabonskim ugovorom se, dakle, Europska unija i Europska zajednica spajaju konačno u 

jedinstvenu   Europsku   uniju.   Važećem   Lisabonskom   ugovoru   je   prethodio,   naravno,   niz 

ugovora:

– 

Ugovor kojim se uspostavlja Europska zajednica za ugljen i čelik (EZUČ)

 – potpisan 18. 

travnja 1951. godine, na snagu stupio 23. srpnja 1952., te na koncu istekao 23. srpnja 2002. 

godine. (Mada ga francuska eurološka škola uzima za rodno mjesto Europske unije, EZUČ i nije 

bio drugo do eksperimentalna nadnacionalna faza u procesu porađanja Europske ekonomske 

zajednice (EEZ) u Rimu 1957. godine.

– „

Rimski ugovori

“ (Ugovor kojim se uspostavlja 

Europska ekonomska zajednica – EEZ

 i 

Ugovor kojim se uspostavlja 

Europska zajednica za atomsku energiju – Euratom)

, potpisani 

– 

Ugovor iz Lisabona

 – potpisan 13. prosinca 2007. je na snagu stupio 1. prosinca 2009., te u 

punom kapacitetu tek početkom 2014. godine. (Potpisivanje Ugovora iz Lisabona uslijedilo je 

nakon   neuspjelog   pokušaja   usvajanja   Ustavnog   ugovora   za   Europu,   odnosno   „Europskog 

ustava“. Kompromis je pronađen u obliku Ugovora iz Lisabona, koji je bio ograničen na 

modificiranje rješenja iz „Europskog ustava“, kao i iz nekih prethodnih temeljenih ugovora, 

koje ne zamjenjuje već dopunjava, kako je to već objašnjeno.)

Ugovor iz Lisabona, čiji je službeni naziv zapravo „Ugovor kojim se mijenja i dopunjava 

Ugovor o Europskoj uniji i Ugovor o osnivanju Europske zajednice“ je, dakle, reformski ugovor 

koji je donio niz veoma važnih promjena:

• EU dobiva pravni subjektivitet u cijelosti, u oblastima svih pozajedničenih politika;

• Napušta se logika i struktura tri stupa odlučivanja;

• Europsko vijeće postaje konačno i formalno-pravno važna institucija, a njezin predsjedavajući 

je ujedno i predsjedavajući EU s mandatom od 2,5 godine i mogućnošću re-izbora;

• U sustavu glasanja u Vijeću EU (u svim njegovim koontelacijama i u svim pozajedničenim 

politikama) uvodi se tzv. pravilo dvostruke većine, koje znači da za određenu odluku mora 

glasati 55% država članica koje predstavljaju 65% građana EU;

• Europski parlament nije postao najvažnije zakonodavno tijelo EU, ali se proširuju njegove su-

odlučujuće zakonodavne, nadzorne i proračunske nadležnosti, te reducira broj njegovih članova 

na 750 + 1;

• Funkcija visokog predstavnika za vanjsku i sigurnosnu politiku podrazumijeva dosadašnju 

funkciju povjerenika za vanjske odnose, s tim što je visoki predstavnik/predstavnica za vanjsku 

i sigurnosnu politiku ujedno i potpredsjednik Europske komisije i član Europskog vijeća po 

dužnosti, te stalni predsjedatelj Vijeća EU za opće poslove, jedini stalni predsjedatelj u devet 

kostelacija Vijeća EU;

• Povećava se i uključenost tzv. nacionalnih parlamenata, odnosno zakonodavnih tijela država 

članica EU u sustav donošenja odluka unutar EU;

• Stupila je konačno na snagu i Povelja o osnovnim pravima EU kao ugovorna obaveza za 

države članice;

• Uvedene su i važne promjene u podjelu nadležnosti i organizaciju sudske/sudbene vlasti EU.

Europska   unija   se,   dakle,   temelji   na   načelima   i   pravilima   koji   joj   omogućuju   uspostavu 

funkcionalnih transnacionalnih politika unutar nje same ili u partnerskim odnosima sa svijetom. 

One su u prvom odjeljku o nadležnostima ovog ugovora podijeljene na sljedeći način:

a) Unija ima nadležnosti koje su joj povjerile zemlje članice u Ugovoru iz Lisabona;

b) sve druge nadležnosti potpadaju pod ingerencije države članice.

“Načelo povjerenih nadležnosti” jamči, inače, da Unija ne može proširiti svoje nadležnosti 

nauštrb   nadležnosti   zemlje   članice,   bez   prethodne   suglasnosti   zemlje   članice.   Lisabonski 

ugovor   pri   tomu   ostavlja   mogućnost   vraćanja   nadležnosti   zemljama   članicama   u 

odgovarajućem postupku. Temeljem Lisabonskog ugovora u isključive nadležnosti Europske 

unije, dakle nadležnost u oblastima u kojima EU samostalno donosi zakone, ubrajaju se:

– Carinska unija;

– Uspostavljanje konkurencijskih pravila neophodnih za funkcioniranje unutarnjeg tržišta;

– Monetarna politika zemalja članica koje koriste euro kao zakonsko sredstvo plaćanja;

– Očuvanje bioloških resursa mora kao dio zajedničke politike ribolova;

– Zajednička trgovinska politika;

– Zaključivanje međunarodnih sporazuma, ako je njihovo sklapanje predviđeno nekim od 

zakonskih   akata   Unije   ili   ako   je   takav   sporazum   neophodan   za   izvršenje   neke   unutarnje 

nadležnosti, odnosno kada postoji mogućnost da sklapanje takvog ugovora može utjecati na 

zajednička pravila, ili izmijeniti njihovo polje djelovanja.

U   Europskoj   uniji   su   po   ovom   međudržavnom   principu   uređene   oblasti   tzv.   podijeljenih 

nadležnosti. Ovdje, pak, moramo barem dotaći i mjere tzv. pozitivne i tzv. negativne integracije. 

Prve su u eurološkoj teoriji one koje su rezultat ugovoornih materija i međudržavnih politika, to 

jest pregovora među vladama i odluka u Europskom vijeću i Vijeću EU, integracije koje su 

željeni rezultat sprovedenih integracija. A mjere «negativne integracije» su, u najkraćem, one 

mjere koje su posredno i neizravno vodile sve dubljim integracijama, te posredno i u pravilu 

značile daljnja ograničenja samostalnog djelovanja nacionalnih vlada, koje više nisu ni smjele 

donositi   oduke   koje   bi   ometale   protok   roba   i   kapitala   između   država-članica   EU   ili 

konkurenciju u EU, sviđala im se u pojedinim slučajevima odluka iz Bruxellesa ili ne. U 

primarno pravo ubrajaju osnivački i temeljni ugovori, jer sve više nalikuju ustavima zemalja-

članica, ili imaju sličnu funkciju.. Pod «sekundarnim pravom EU» podrazumijevaju se, kako je