• Vavilon; VII-V vek p.n.e. trgovci su skupljali i čuvali hranu, i druge proizvode koje su davali
na zajam, a zajmoprimci su morali da vrate istu vrstu robe, uz davanje visokih kamata. Potvrde
se izdavale prilikom davanja robe, a služile su kao sredstvo plaćanja. To je koren bankarskih
poslova,i prapočeci pojave hartija od vrednosti.

• Stara Grčka- razvoj zanatstva i trgovine uslovljava razvoj novca. Svaki grad-država imao je
svoj novac, a zamenu novca u cilju trgovine između gradova su vršili specijalizovani
posrednici (trapezari), prapočeci deviznih tržišta.

• Rim- posebne vrste banaka (argentarius), koje vrše poslove primanja uloga i depozita, davanja
zajmova uz više kamate, kao i poslova platnog prometa kroz čitavo carstvo. To su prapočeci
pravih finansijskih tržišta.

• Srednji vek- obeležen ratovima, pljačkama i prevarama. Metalni novac predmet kvarenja zbog
nejasnih dimenzija i težine. Dolazi do razvoja finansijskih i bankarskih poslova; dve grupe
poslova– menični I depozitarni.

• 15. i 16. vek- prve berze, otkriće Amerike stimuliše razvoj finansiranja prekookeanskih
putovanja; krajem 16. veka nastaju dve osnovne vrste hartija od vrednosti – obveznice i akcije.

• Krajem 17. veka- nastaju finansijske institucije koje trebaju da vode računa o monetarno-
finansijskim tokovima. Nastaju centralne banke (17. vek Engleska, 18. vek Francuska, 19. Vek
Nemačka).

• Prvi svetski rat- SAD pretiču V.Britaniju kao najveće finansijsko tržište; Njujork postaje
najveći finansijski centar.

• Nakon Drugog svetskog rata- snažan razvoj finansijskih tržišta u Japanu i Nemačkoj. Jačaju
procesi internacionalizacije i stvranja svetskih finansijskih tržišta; razvila su se tržišta na
Dalekom istoku (Južna Koreja, Hong Kong i Singapur), i u LA (Argentina i Brazil)

FINANSIJSKA TRŽIŠTA, POJAM I VRSTE

Pod tržištem se u najširem smislu reci podrazumeva mesto na kome se susreću ponuda i tražnja
za robama, uslugama i novčanim sredstvima. Analogno ovom zaključuje se da danas postoje
robno tržište, tržište usluga i finansijsko tržište. Finansijsko tržiše, dakle zadovoljava tražnju
privrednih subjekata za novčanim sredstvima, a sa druge strane omogućava vlasnicima
novčanih sredstava da ostvare prihod na svoju imovinu. Finansijsko tržište je
organizovano mesto i prostor na kome se traže i nude finansijsko novčana sredstva i na kome se
u zavisnosti od ponude i tražnje organizovano formira cena tih sredstava. Cena finansijskih
sredstava formira se pod odlučujućim uticajem ponude i tražnje, a izražava se u vidu kamatne
stope, koja je opet razlicita za svaki od segmenata finansijskog tržišta. Najbitnija podela
finansijskog tržišta je podela na novčano tržište i tržište kapitala. Pod novcem se
podrazumeva sva ona finansijska imovina koja se troši u roku od 1godine i menja svoj oblik u
tom roku. Finansijsko tržište se prema predmetu poslovanja može podeliti na: Novčano tržište
- na ovom tržištu se traže i nude kratkoročna novčana sredstva i kratkoročne hartije od vrednosti,
čime se tražiocima omogućava zadovoljavanje potreba u vezi likvidnosti, prometa i proizvodnje,
a vlasnicima slobodnih novčanih sredstava zamena novca za druge likvidne plasmane uz
ostvarenje prihoda u vidu kamate. Devizno ili internacionalno tržište - na ovom tržištu se vrši
kupoprodaja stranih sredstava plaćanja, usklađuje ponuda i tražnja deviza i njihov kurs. Tržište
kapitala - na ovom tržištu se prodaju i kupuju dugoročna novčana sredstva odnosno kapital i
dugoročne hartije od vrednosti tzv. Efekti.

Preko finansijskih tržišta privredni subjekti dolaze do sredstava neophodnih za finansiranje svog
poslovanja. Ona povezuju štednju i investiciju. Na nacionalnom nivou ukupan obim štednje je
jednak ukupnom obimu investicija u određenom periodu. Ova pojava se naziva štedno
-investicioni ciklus. Glavni elementi finansijsko - tržišnog sistema su

1. Finansijska štednja kao sadržaj – predmet transferisanja,
2. Glavni tokovi transferisanja finansijske štednje,
3. Finansijski instrumenti ili aktiva kojima se štednja transferiše,
4. Finansijske institucije koje učestvuju u transferisanju štednje,
5. Segmenti finansijskih tržišta na kojima se ostvaruje promet finansijskih instrumenata.

Na finansijskim tržištima obavljaju se mnogi poslovi. Pod uticajem ponude i tražnje formira se
cena finansijskih sredstava tj. formira se stopa prinosa čija visina utiče na tokove alokacije
kapitala I transfer resursa između pojedinih privrednih sektora. Finansijska tržišta obavljaju i
sledeće funkcije: utvrđivanje cena finansijskih instrumenata, smanjivanje transakcionih
troškova, pružanje informacija učesnicima na tržištu. Finansijska tržišta su najznačajniji faktor

Borjana Mirjanić, Finansijska tržišta

U širem smislu, hartijama od vrednosti pripadaju i instrumenti kredita i plaćanja, kao što su
čekovi, menice, skladišnice, konosmani i slično.

Hartije od vrednosti mogu se javiti kao obveznice ili kao akcije.

OBVEZNICE

Obveznica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac (emitent) obavezuje da će licu koje je
naznačeno na njoj ili donosiocu iste (u zavisnosti da li se radi o obveznici na ime ili donosioca)
isplatiti iznos koji je naveden na njoj (nominalnu vrednost obveznice) i platiti kamatu za
određeni vremenski period. Obveznice kao hartije od vrednosti nastale su zahvaljujući
nedostatku trajnih izvora sredstava kod privrednih subjekata I nemogućnosti da se isti pozajme iz
jednog izvora sredstava. U literaturi se često ne prave velike razlike između obveznice I menice.
Navodi se da je obveznica u osnovi menica jer ona predstavlja pisanu obavezu plaćanja određene
sume novca na unapred utvđeni datum. Između obveznice I akcije postoji razlika u činjenici da
se emisijom obveznica utvrđuje vremenski rok dospeća plaćanja. Takođe vlasnik obveznice ima
prioritetno pravo da učestvuje u poslovnom dobitku preduzeća I to u visini ugovorene kamate
kao I prioritetno pravo da učestvuje u likvidacionoj masi preduzeća I to u visini svojih
potaživanja. Za vlasnike obveznica je karakteristično da nemaju direktno pravo učešca u
odlučivanju u slučajevima kada su u pitanju temeljne odluke u vezi poslovanja preduzeća.

U razvijenim zemljama tržišnog tipa privređivanja, javni sektor emituje sledeće vrste obveznica:

1. državne obveznice
2. obveznice državnih preduzeća
3. obveznice lokalne uprave

Obveznice privatnog sektora se razlikuju između sebe, po tome da li imaju garanciju I ko izdaje
garancije za emitovane obveznice. Garant po emitovanim obveznicama je država, te zbog malog
rizika dotične obveznice nose I nižu kamatu kupcima obveznica. Država emituje obveznice radi
prikupljanja novčanih sredstava I smanjenja budzetskog deficita. Lokalna uprava se opredeljuje
za emisiju obveznica u uslovima kada ulazi u finansiranje lokalne infrastrukture. Garant za ove
obveznice je lokalni budžet, tako da su I ove obveznice manje rizične I nose manju prinosnu
kamatu. Vlasnici dugoročnih obveznica korporativnih preduzeća imaju tretman poverilaca. Oni
ne mogu vršiti kontrolu nad korporativnim preduzećem, niti imaju pravo glasa u upravljanju sa
korporativnim preduzećem.

Emisija obveznica vrši se direktnim ili indirektnim putem. Emisija obveznica se može samo
izuzetno vršiti interno I to prilikom preuzimanja preduzeća, kada isto ide u stečaj. U takvim
slučajevima se vlasnicima akcija zamenjuju akcije za dohodovane obveznice. Poverenici pri