Камера
и
фото-апарат
називи су за уређај
[a]
који служи за стварање слика
(обично фотографија), било појединачних или у низу, са или без снимања тона, као што је то
на пример видео камера. Камера која слике прави појединачно се понекад
назива
фотографском камером
да би се разликовала од видео-камере. Име је изведено
од латинског
camera obscura
, („мрачна комора”), што је био рани механизам за пројектовање
слика у коме је цела просторија функционисала као унутрашњост модерних фотографских
камера, осим што тада није постојао начин да се слика забележи него да се ручно нацрта.
Камера може да снима видљиви спектар или било који други део електромагнетног спектра.
Заслон и дубинска оштрина
Отвор за улаз светлости је опремљен заслоном („бленда”) и омогућава промену величине и
количине светлости и тиме резултат осветљавања фотографисане сцене. Уједно важи
правило да што је мањи отвор, то је ужи упадни зрак захваћеног објекта и његова слика је
оштрија – са растућим заслоном расте и дубинска оштрина слике (поље испред и иза
изоштреног објекта у коме ће се објекти бити оштро исцртани).
Захваљујући отвореном заслону f/5.6 оштар је само голуб док је позадина неоштра
Количина упадајућег светла зависи од жижне даљине објектива (која одређује просторни угао
снимања), не користи се заслон у апсолутним вредностима већ се користи број заслона који
изражава однос жижне даљине (обележен са „f“) и отвора заслона. Максимална вредност се
зове светлосна јачина објектива. У случају да је објектив са променљивом жижном даљином
(трансфокатор који се такође назива и зум) ова вредност зависи од употребљене жижне
даљине и светлост објектива је већа за краћу жижну даљину (фокусна даљина).
Затварач
Примарни задатак затварача је да брани улазак светлости на осетљиви слој филма у апарат
када се са њиме не слика. Време отварања затварача приликом експозиције исто тако утиче
на резултат сликања – што је дуже затварач отворен, то је више осветљен филм у камери и
то се назива „време експозиције”. Ако је време експозиције веће јавља се неоштрина због
покрета објекта. Кратком експозицијом покрет се може „замрзнути“ хватањем једног кратког
тренутка.
Објектив
За тачно осликане фотографије камеру треба изоштрити да се зраци из објектива саставе и
сусретну на правом месту на осетљивом слоју филма и ако то није случај тачка на објекту се
не пресликава као тачка, и резултат би била неоштрина. Оштрина се подешава механизмом
за изоштравање на објективу, која цео оптички склоп објектива помера напред и назад да би
се зраци састали у равни осетљивог слоја (изузетак су апарати са фиксним фокусом - то су
компактни фото-апарати или мобилни телефони код којих је јачина објектива мања и код којих
је дубинска оштрина довољно велика).
Изоштравање се може обавити ручно или аутоматски (аутофокус) и решава се на два начина -
активним одбијањем инфрацрвеног зрака од објекта који изоштрава камеру или пасивно када
камера заоштрава „од ока” где се мери контраст захваћене сцене. Како активно изоштравање
искључује могућност промене објектива оно се употребљава само код компактних камера, док
су рефлексни фото-апарати изоштравају пасивно и објектив се може променити.
Пасивно изоштравање не функционише у случају недостатка светла и у таквим случајевима
се мора изоштрити ручно, а неки фото-апарати за овај случај имају уграђене мале лампе које
осветљавају објекат снимања. Ове лампе за осветљавање објеката снимања могу имати и
неки екстерни блицеви.
Подела камера
Фото-апарати се могу поделити на неколико начина:
На основу осетљивог слоја
[уреди]
Фото-апарат „Практика“
Камере које користе плоче - осетљиви слојеви су нанесени на стаклене плоче, код камера
које су се развијале на почетку развоја фотографије 185. – 1880. године.
Камере које користе филм - осетљиви слој је нанесен на цеулоидни траку
Дигиталне камере - код којих се користи сензор осетљив на светло CCD или CMOS и
захваћене информације се дигитално преносе у слике.
