postaje neefikasan. Počevši od detekcije vozila na saobraćajnici, automatskog plaćanja putarina na
autoputu, efikasne sprovođenja zakona o saobraćajnim pravilima pa sve do satelitskog praćenja
vozila, sve pomenuto spada u kategoriju analize i nadzora saobraćaja.Postoji širok spektar
komercijalnih sistema koji obrađuju pomenute tematike s visokim procentom uspešnosti i velikom
brzinom rada.

Dovoljno je pomisliti koliko je samo vremena potrebno da se za neku lokaciju na karti pronađu i
izdvoje svi dodatni podaci o njoj smešteni u raznim tabelama, da se povežu, usklade i, konačno,
analiziraju. Zbog zadovoljavanja ovakvih potreba zgodno je formirati informacione sisteme koji će
imati podatke o prostoru, koji će pratiti određena stanja prostora i koji će pomagati pri kontroli i
upravljanju prostorom. Da bi se formirao takav sistem neophodno je da se obezbede kvalitetni
kadrovi, računarska infrastruktura, podaci i odgovarajuće baze podataka. Sve ovo se može nazvati
jednim imenom, Geografski Informacioni Sistemi – GIS.

Nekada skupa tehnologija, ograničena samo na naučne ustanove i vojne institute, postala je
pristupačna svima. Današnje GIS tržište ima promet od mnogo milijardi eura. GIS se uči u školama
I na fakultetima. Mogu da ga koristite sve institucije i preduzeća koja se na bilo koji način bave
prostorom, odnosno upravljanjem i eksploatacijom prostornih objekata: urbanizam, građevinsko
zemljište, putna i železnička mreža, vodovod, kanalizacija, elektrodistribucija, distribucija gasa,
telekom, toplovod, ekologija, zelenilo, poljoprivreda i šumarstvo itd.

1.1. Struktura GIS-a

Geografski informacioni sistem sastoji od sledećih celina:



baza podataka,



hardvare-a,



softvare-a,



kadrovi,



mreža,



standardi.

Ideja (koja se u početnoj fazi   razvoja GIS-a činila realnom) da na nacionalnom nivou treba stvoriti
GIS kojim će se rešavati problem upravljanja  prostorom jedne zemlje,  u ovom trenutku je još uvek
neostvariva. Ne postoji univerzalni GIS. Univerzalna je samo tehnologija GIS-a koja omogućava
da se neki srodni prostorni problemi rešavaju na sličan način. Savremeni trendovi u ovoj oblasti
približavaju se jednoj mnogo realnijoj koncepciji koja se zasniva na tome da se danas   sve više
govori   o   GIS-u   kao   univerzalnoj   tehnologiji   (GIS   tehnologija),   koju   je   načelno   moguće
primenjivati i separatno, bez obaveze prethodne izgradnje konkretnog informacionog sistema.
Koncepcija izgradnje konkretnih informacionih sistema zasnovanih na GIS-tehnologiji se, naravno
ne napušta, ali se danas o primeni GIS-Tehnologije moće govoriti i u sferi projektovanja, i u sferi
odlučivanja, i u sferi obrazovanja, pa čak i u sferi običnog života.

GIS zapravo funkcioniše zahvaljujući mogućnosti očuvanja geografskih informacija u digitalnoj
formi, u dva osnovna vida. Geografske informacije se predstavljaju putem tačaka, linija i poligona,
što predstavlja jedan način očuvanja datih informacija. Sve atribute geografskih informacija
računar čuva u organizovanoj bazi podataka, koja je interaktivnom vezom povezana sa svojom
grafičkom predstavom (tačkama , linijama, poligonima). Svaka promena u jednom ili drugom
segmentu, oslikava se na celokupan GIS projekat.

Postoje dva osnovna metoda kojim se kreiraju karte u digitalnoj formi: rasterski i vektorski.

Oba

formata su računaru "čitljiva" i podržavaju GIS softvare-e, ali među njima postoje i značajne
razlike. Računar čuva informaciju u binarnom obliku, koji se kombinuju u različite kodove, a
kodovi predstavljaju bilo koje slovo, broj ili tačku.

GIS obuhvata, osim same lokacije geografskog objekta / pojave / procesa i sve dodatne
informacije-atribute. (Na primer, predstavljamo put, tj. njegovu lokaciju, pomoću linije, a u okviru
atributa imamo: njegov broj, dužinu, širinu saobraćajnice, broj traka, ogrančenja brzine kretanja,
itd) .