UVOD
Zemljište je osnovni deo svakog ekosistema i osnova poljoprivredne proizvodnje, a
time i opstanka ljudskog roda. Predstavlja inzvaredno značajno prirodno dobro ali koje se
stvara i obnavlja veoma sporo. Da bi se formirao sloj zemljišta debeo 2 do 3 cm, potrebno
je 200 do 1000 godina. Tako da se sa stanovišta i vise ljudskih generacija moze smatrati
konačnim dobrom. Kao zemljište koje se nemilosrdno uništava, degradira kao osnovni
deo ekosistema i podloga za život ljudi, za život životinja i biljaka, za proizvodnju hrane i
vode, za sve ljudske aktivnosti.Ako se takvo zemljište ne zaštiti posledice mogu biti
nesagledive.
Počeci poljoprivrede nastali su u vreme “neolitske revolucije” u području plodnog
zemljišta na Bliskom istoku oko 9000-8000 godina p.n.e. gajenjem ječma i pšenice, oko
6500 godina p.n.e. u Grčkoj, šire se oko 5500 godina p.n.e. uz Dunav, oko 4500 godina
p.n.e. do Nemačke, Holandije i Francuske (uz Sredozemne obale), a oko 4000 godina
p.n.e. ratari prelaze u Britaniju.
Ukorenjivanjem zasejanog semena počela je kulturna revolucija (gajenje) useva, a ratar je
postao stalnosedelac i vlasnik useva u polju. Formirana su i prva stalna naselja. Kod nas
se zemljoradnja razvijala autohtono, pa se sa najstarijim arheološkim ostacima sreće u
selu Obrana kod Kaknja nalazima kostiju govečeta, ovce, koze, svinje i psa, a pre 7000
godina kod Butmira nađeni su dokazi gajenja kruške, jabuke, pšenice, zobi, trešnje i sl. U
neolitu zemljoradnjom su se bavili i u Podunavlju.
1
1.Zagađivanje zemljišta
Plodnost zemljišta je sposobnost zemljišta da biljke snabdeva vodom, mineralnim
supstancama i naravno kiseonikom. Pored toga sto od osobina zemljišta zavisi koliko ce
biljke u procesu fotosinteze proizvesti organskih materija i što se u njemu odvija
razlaganje istih, ono služi i kao stanište mnogim živim organizmima. Promene fizičkih,
hemijskih i bioloških osobina zemljišta dovode do smanjenja plodnosti i mogu uticati na
funkcionisanje celog ekosistema. To se može pokazati na primeru lanca ishrane, kada
neka jestiva biljka raste u zemljištu koje je zagađeno npr. teškim metalima. Te biljke
čovek i životinje unose kao hranu u organizam, ne razmišljajući gde je ta biljka rasla i
pod kojim uslovima.
Sve to može ostaviti posledice u organizmu na kraće ili duže vreme, zavisno od vrste
zagađenja.
Teški metali najčesće dospevaju u zemljište preko atmosfere. Kada metali dospeju u
zemljište počinje proces zakiseljavanja pri cemu dolazi do veće pokretljivosti jona
metala, a samim tim i do njihovog akumuliranja u biljkama. Ako je , recimo, pH <6,5 u
zemljištu se povećava pokretljivost kadmijuma, za pH < 5,5 povećava se pokretljivost
kod nikla, mangana, kobalta i aluminijuma, a za pH < 4 i kod olova i bakra.
Bakar je neophodan za rast biljaka, ali je veoma štetan u povećanim koncentracijama.
Olovo se taloži u ljudskim kostima, kadmijum moze biti kancerogen.
Jedan od izvora zagađivanja zemljišta je i poljoprivreda. Zemljište se zagađuje direktim
unošenjem hemijskih sredstava. Pesticidi se ukljucuju u lanac ishrane i dolazi do
njihovog nakupljanja u pojedinim tkivima. Prvo dolazi do nagomilavanja pesticida u
biljkama i zastupljenost im je različita u različitim delovima biljaka, a to zavisi od vrste
biljaka i pesticida. Kasnije, preko biljaka, ti pesticidi dospevaju do čoveka.
U industrijskim gradovima dolazi do pojave kiselih kiša što dovodi do uništavanja
zelenog pokrivača,a i materijalnih dobara. Tesko je obnoviti zemljišta koja su zagađena
kiselim kišama.
Često se preko zagađenog zemljišta zagađuju površinske i podzemne vode, što je bio
razlog za zatvaranje mnogih korisnih bunara. Naročito u poljoprivrednim regionima zbog
povećanog korišćenja hemijskih sredstava. Kada se zagade površinske vode lako dolazi
do pomora akvatičnog sveta na tom mestu, a kod tekućih voda i nizvodno.
A tu su i deponije. Kod nas u Srbiji je mnogo divljih deponija, a mogu se sresti i pored
puta, reka ili slično. Dobro organizovana deponija zahteva ukljucivanje opštine i
odvajanje veće količine novčanih sredstava. Preko deponije se pored zemljišta zagađuju i
podzemne vode raznim organskim i neorganskim jedinjenjima, procednim vodama itd.
Dolazi i do zagađivanja atmosfere raznim gasovitim jedinjenjima, kada dolazi i do širenja
neprijatnih mirisa. Kod divljih deponija je česta pojava glodara koji su prenosioci raznih
zaraza.
Mere zaštite, ukratko, podrazumevaju smanjenje upotrebe zagađujucih materija u
poljoprivredi, dobro organizovanje deponija, zasađivanje biljaka koje su u stanju da
upijaju zagađujuce materije, pa i otrovne. Na primer, ljubičica moze da zivi u zemljištu
bogatim arsenom.
2
Erozija obale – ovo je specifična vrsta fluvijalne erozije. Nastaje kada se izvrši
nekontrolisana seča šuma na obalama, i zemljište postane nestablino.
Decenije istraživanja su dovele do toga da se razviju razne metode sprečavanja
erozije. Mere zaštite uključuju: Održavanje odgovarajućeg vegetativnog pokrivača,
sađenje drveća, nekorišćenje zemljišta za ispašu (privremena mera), građenje brana,
građenje parcijalnih brana koje će sprečiti vodu da utiče u jarkove.
Osnovni razlog zbog koga se gubi i smanjuje prostranstvo obradivih površina je, pre
svega erozija, zbog koje se godišnje praktično gubi 25.000 hektara samo na tlu Srbije,
dok u svetu se smatra da erozija godišnje pojede više od 50 miliona hektara, a ponekada i
mnogostruko više.
Borbu sa erozijom i bujičnim poplavama treba shvatiti ozbiljno, jer su u pitanju štete
ogromnih razmera. Srbija spada u red zemalja koje su veoma ugrožene erozijom.Ovo
najbolje potvrđuju činjenice da su mnogi naši krajevi potpuno ostali bez rastresitog
pokrivača. Kao faktor koji bi trebalo ovo da spreči, jedan deo odgovornosti snose i mnogi
objekti za odbranu od bujičnih poplava i erozije, koji su izgrađeni, pre više od četrdeset
godina, i sa današnjeg aspekta imaju neadekvatne konstrukcione elemente za zaštitu, i
sprečavanje erozije.
3.Deflacija zemljišta
Deflacija predstavlja izduvavanje finih i plodnih čestica iz zemljišta, koje dovodi do
degradacije produktivnog tla i smanjivanja njegove plodnosti. Najintezivnija je u
relativno suvim predelima u kojima su nekada travne površine pretvorene u
oranice.Deflacija je posebno jaka pri snažnom vetru i suvom zemljištu, kada se posejani
usevi jos nisu dovoljno razvili. Pri setvi pšenice i drugih ozimih kultura na poljima, kada
je jesen suva, za traktorima sa plugovima, tanjiračama i sejačicama, dižu se pravi oblaci
prašine- najplodnijeg supstrata zemljišta koje vetar odnosi.
4.Analiza zemljišta
Analiza zemljista predstavlja jedan od najbitnijih procesa pre same zaštite zemljišta.
Analizom zemljišta dobijaju se informacije o pravilnom đubrenju u smislu vrste i količine
đubriva, kao i vremena njihove primene. Ova mera dovodi do značajne racionalizacije
upotrebe đubriva u odnosu na, na žalost kod nas zastupljeno đubrenje bez prethodnih
analiza zemljišta.
Zadatak stručnih i naučnih radnika iz oblasti poljoprivrede je postizanje visokih i
stabilnih prinosa dobrog kvaliteta, uz minimalno ulaganje materijala, energije i rada i uz
njihovu maksimalnu efikasnost, kao i uz zaštitu životne sredine, agroekosistema i
4
biosfere uopšte od štetnih uticaja i zagađenja. Jedna od mera za postizanje ovih ciljeva je
i uzimanje uzoraka i analiza poljoprivrednog zemljišta.
5.Hemijski sastav zemljišta
U normalnom zemljištu ima najvise kiseonika – 50 %, silicijuma – 30 %, aluminijuma
– 7 %, gvoždja – 3,8 %, ugljenjika – 2%, kalcijuma – 1,9 % i manjih količina kalijuma,
natrijuma, hlora, sumpora, selena, hroma, celzijuma, magnezijuma i drugih elemenata u
mikrokoličinama. Retko se sreću u elementarnom stanju, vec su u obliku jedinjenja –
karbonati, sulfati, oksidi itd. Najveća količina kiseonika i ugljenika su u zemljištu u
vezanom stanju. Danas se sve više pridaje značaj sastavu zemljišta.
Prisustvo mikroelemenata u zemljištu ima veliki značaj za čoveka. Hemijski sastav
zemljišta utiče na biljke i sastav vode za piće, pa prema tome i na ljudsku ishranu. Novija
istraživanja sve češće pronalaze do sada nepoznat uticaj nekih mikroelemenata na
zdravlje. Odsustvo pojedinih mikroelemenata u ishrani dovodi do deficitarnih stanja ili
obolenja. Nedostatak joda i fluora u vodi se javlja na odredjenom području pa se naziva
epidemijski ili endemski deficit. Kod nas je česta pojava deficita joda – endemska struma
i fluora – povećani karijes zuba.
Najvažniji mikroelementi, čije je prisustvo neophodno za rast, razvoj i zdravlje ljudi su
gvoždje, jod, fluor, bakar, kobalt, cink i selen.
6.Hemijski parametri zemljišta
Sva zemljišta se sastoje od tri faze, čvrste, tečne i gasovite čiji odnos zavisi od uslova
postanka, ali i opstanka. Posebno je važan odnos i sastav čvrste i tečne faze kao i svojstva
njihovih komponenata, mineralne i organske. Naravno da je za plodnost zemljišta
hemijski vrlo bitan sastav .
Sorptivna sposobnost zemljišta (lat. sorptio – uvlačenje u sebe, zadržavanje na
površini ) – prirodno svojstvo zemljišta da na površini svojih čestica zadržava ili vezuje
slabim vezama različite supstance iz zemljišnog rastvora, gasove iz vazduha ili mnoge
mikroorganizme i tako čuva najfinije sastojke od isparavanja ili ispiranja. Sorpcija
je ,ustvari, zajednički naziv za dve pojave u zemljištu: a) absorpcija ili apsorpcija,
usvajanje hranljivih supstanci korenovim sistemom i b) adsorpcija ili atsorpcija, što
znači privlačenje supstanci na neki sistem. U zemljištu je zastupljeno više tipova sorpcije
(lat. adsorptio - upiti ) kao što je ona koja teče pod uticajem električne energije koloida
(fizičko-hemijska ), pod dejstvom molekulskih privlačenja (fizička), u jonskim sistemima
(hemijska), mehanička, biološka i druge.
Čestice čvrste faze zemljišta koje adsorbuju zovu se adsorbenti i to je koloidna
frakcija : humus, hidroksidi Al, Fe i hidratisan oksid Si, naročito gline bez obzira na
dimenzije,tzv. adsorptivni kompleks ili koloidni kompleks mineralnog i organskog
sastava. Na njima se adsorbuju molekuli i joni iz gasovite i tečne faze.
5
