ИФОРМАТИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ И САВРЕМЕНИ НАСТАВНИ
СИСТЕМИ
Семинарски рад
Предмет:
Методика информатичког образовања
Студент:
Невена Марковић
Ментор:
др Мирослава Ристић
Број индекса:
2012/1112
Београд, април 2016.
1
САДРЖАЈ
УВОД........................................................................................................................1
1. Настава и учење путем решавања проблема....................................................1
1.1. Настава и учење помоћу радија и телевизије............................................3
1.2. Хеуристичка настава....................................................................................5
2. Систем откривајућег у настави.........................................................................6
2.1. Индивидуализирана настава и учење..........................................................7
2.2. Програмирана настава и учење....................................................................8
2.3. Настава и учење помоћу компјутера...........................................................9
3. Настава на даљину.............................................................................................10
3.1. Стваралачка настава.....................................................................................12
ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................12
ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................14
3
психологије као и већи број савремених психолога ( Дјуј, Брунер, Диз, Гилфорд, Пијаже и
др.). У психолошкој литературу употребљава се термин „Учење путем решавања
проблема“ или само „решавање проблема“. У нашој психолошкој литератури процес
решавања проблема повезује се са учењем, мишљењем и стваралаштвом. Такво схватање
први је изложио Борислав Стевановић. Он решавање проблема сматра састваним делом
процеса учења. Основна одредница проблема је „тешкоћа“ (препрека), а решавање према
схватању Б. Стевановића је решавање тешкоћа. Др Радивој Квашчев закључује да „виши
облици учења објашњавају стваралаштво човека, на пример учење у виду решавања
проблема.“
У педагошкој литератури указује се на повезаност учења путем решавања проблема не
само са развијањем мишљења већ и са нивоом усвојености знања. Целовиту дефиницију са
психолошким, педагошким и дидактичким компонентама проблемске наставе (решавање
проблема у настави) да је др Радисав Ничковић. „Решавање проблема у настави је облик
ефикасног учења који се карактерише: а) постојањем потешкоће, новом ситуацијом и
противречјем између познатог и непознатог, б) свесном, усмереном и стваралачком и што
самосталнијом активношћу које ученик тежи да увиђањем односа између датог и задатог
усвоји нова знања и створи нове генерализације, применљиве у новим ситуацијама учења.
Тај педагошки појам се може дефинисати са четири основне одреднице:
-
Проблемска настава је навиши облик учења
-
Основна карактеристика решавања проблема је постојање тешкоће
-
Решавање проблема је свесна, самостална и усмерена активност на увиђању односа
између датог и задатог и основна функција решавања проблема у настави је
стицање знања, стварање нових генерализација применљивих у новим ситуацијама.
Познати психолози Д. Креч и Р. Крачфилд разликују 4 основне фазе: а) фазу припреме, б)
фазу инкубације, в) фазу илуминација, г)фазу верификације. Те фазе, са неким новим
језичким и другим модификацијама образлаже већи број психолога. Фазе решавања
проблема предстваљају логичку анализу редоследа при решавању проблема, а не
психолошки опис понашања ученика који тај проблем решавају. (Ђорђевић)
4
1.1. Настава и учење помоћу радија и телевизије
У оквиру развоја радија и телевизије у овом веку развијао се и едукативни радио и
телевизија. Први покушај примене радија у настави у свету извршен је у Енглескоја 1942.
године. Прва експериментала примена телевизије у настави извршена је на Универзитету
у Ајови 1932. године., а прва образовна ТВ станица основана је на Универзитету у
Хјустону 1953. године. Упоредо са развојем радио-телевизијске технике повећавале су се
могућности њихове примене у настави и образовању. Постоје различита схватања у
појмовном одређењу едукативног радија и телевизије. Већина педагога и дидактичара
сматрају да су радио и телевизија модерна наставна средства. Ј. Ђорђевић дефиницију
едукативне телевизије заснива на њеној основној сврси. Едукативни радио и телевизија
нису, нити се могу поистовећивати са било којим наставним средством. Имајући у виду
такво схватање један број наших педагога наставу и учење путем радија и телевизије
поистовећују са учењем на даљину. Међутим, није спорно да насатава путем радиа и
телефизије има такава карактер, али она није само то. Настава путем радија и телевизије
може се организовати и у редовним школама, а да нема карактер наставе на даљину
(телевизија затвореног круга или настава помоћу телевизијских касета). Таквом применом
телевизије губи се карактер учења на даљину и ствара се могућност примене двосмерне
комуникације између ученика и телевизије.
Поред терминолошки разјашњења за теорију наставе и учења помоћу радија и телевизије
посебно су битне њихове функције. Е. Флеминг истиче три најважније функције
телевизије:
а) телевизија приближава стварност која није доступна у процесу учења,
б) телевизија буди интерес према предметима сазнања у настави,
в) телевизија подстиче и развија способност опажања, активности, машту и мишљење.
Поред тих др Т. Продановић истиче још три могућности телевизије:
а) могућност овладавања удаљеним просторима,
б) могућност приближавања прошлих времена,
б) могућност масивног коришћења.
Наведене функције и могућности утицале су и на појаву схватања да телевизија
предствања „конкуренцију“ школи и наставнику. Таква схватања су погрешна, јер радио и
