Универзитет у Новом Саду
Медицински факултет
Катедра за специјалну едукацију и рехабилитацију
СЕМИНАРСКИ РАД
Интелектуално васпитање деце
кроз игру
Ментор:
Кандидати:
Бојана Обрадовић
Катарина
Радојковић 99/12и
Дијана Јанковић
110/12и
Теоријски аспекти игре
Честе су тврдње да игра представља специфицан начин учења
предшколског детета. Дешава се да научници игру пореде са
научним истраживањем. Ова тврдња је заснована на чињеницама да
деца у игри експериментишу, постављају и решавају проблеме на
специфичан и себи својствен начин. Тако кроз игру дечије искуство
прераста у сређено знање. Играјући се трансформише се дечје
понашање што доприноси даљем развоју могућности детета. Док се
игра, дете истражује свет око себе и сопствене могућности,проналази
и измишља нове могућности деловања у различитим ситуацијама.
Игра одрђеним материјалима детету помаже да се касније боље
сналази у решавању сличних проблема. Развијајући посебне вештине
и начине понашања ,дете у игри стиче искуства, открива, учи и
ствара.
Игром се вежбају способности опажања, увђања,
класификовања, памћења и друге. Велики број чињеница које сазнаје,
дете повезује и интегрише у сопствене мисаоне целине. Учи се да
делује у одређеној мисаоној ситуацији, што у извесном смислу
одређује и често условљава промену у његовом понашању.
Учење кроз игру подразумева измишљање, проналажење и
истраживање, при цему оно слободно ствара ситуацију која је под
његовом контролом, коју оно у потпуности разуме и у њој се осећа
сигурно. Овако одређен експлоративни карактер дечје игре помаже
детету да уобличено искуство којим располаже претвори у сазнање.
4
Предшколска установа у раду са децом
Предшколско васпитање је добило нове садржаје значења
циљева и функција. Одступајући битно од свог првобитног значења
односно од везивања искључиво за период детињства пред школу, оно
се проширује на период од рођења детета до поласка у школу, што
доводи у питање и сам његов назив. Наведена чињеница значи да се
апект који подразумева припремање за обавезно школовање донекле
мења, постајући мање непосредан и уступајћи приоритет неким
другим аспектима, иако се не негира потреба континуитета између
предшколске установе и основне школе. Исто тако, увиђа се појам
предшколског васпитања не може везати искљчциво за предшколске
институције, јер је за развој детета често најважније оно што доживи
и сазна ван њих, нарочито у породици
.
У предшколској установи основна намена је организација
заједничког живота мале деце уз тежњу да се не заснивају потпуно ни
по угледу на школу, ни по угледу на породицу. Приликом расправа о
функцији и циљевима предшколског васпитања и образовања не
треба сметнути с ума његову коначну сврху, а то је стално
побољшавање услова за учење и развој који ће бити у интересу сваког
детета, имајући притом у виду његову актуелну средину и будући
развитак. Зато се сматра да предшколска установа треба првенствено
да служи детету , а тек после школи и породици. Она не може бити
замена за породицу, нити се њена улога своди за припрему деце за
школу. Предшколска установа омогућава детету активно уцење
5
Приликом одређивања специфичности васпитно-образовних
метода у раду са предшколском децом, потребно их је разликовати од
начина на које се деца развијају и уче, упркос њиховој повезаности и
међусобној условљености. Активности деце не могу бити исто што и
активности васпитача којима их он подстиче, усмерава, организује,
култившсе, богати и чини ефикаснијим.
Свако се развија и учи захваљујући сопственој активности.
Отуда се и поступци васпитача могу процењивати по томе колико су у
стању да обезбеде услове за не ометано одвијање активности деце, да
их подрже, подстакну, усмере, обогате и покрену ка вишим развојним
нивоима, повећавајући и унапређујући одлучујућу улогу детета у
сопственом развоју. Методе се примењују полазећи од циљева
васпитно-образовног рада, а вредност сваке од њих се може
процењивати зависно од тога колико су активно укључиле децу и
омогућиле им да делују сходно својим интересовањима, потребама и
могућностима. "Вредност методе" није дакле у стварима, средствима
или техникама које користи, већ у духу који покреће" (Гал, 1961).
Само у том случају, методе могу бити прихваћене од деце, а не
наметнуте, односно тако могу наићи на одзив без отпора, који често
карактерише понашање деце у васпитно-образовним установама
свих ступњева. Вредност метода се процењује и у односу на
целокупан систем васпитања и образовања у коме се примењују, што
значи да оне саме по себи нису добре или лоше, него се увек треба
питати и коме или чему служе.
7
