2
Uvod
Komunikacija
je
čovekova osnovna mentalna
,
fizička
,
emocionalna
i
socijalna potreba
i
višeaspektna aktivnost
, kontinualna u prostoru i permanentna u vremenu, usmerena prema
spoljnjem svetu
i prema njegovom
unutrašnjem biću
. Ona zadire u sve tri vremenske dimenzije
čovekovog života:
prošlost
,
sadašnjost
i
budućnost
. Definicija komunikacije koju je postavio
George H. Mead, 1963., u kojoj je
interakcija
glavna konceptualna komponenta komunikacije,
glasi: „
Bez interakcije, čak ni na biološkoj ravni ne bi mogao da se desi komunikacijski akt
”.
Komunikacione interakcije
ili međudelovanja se realizuju kroz izvođenje različitih uloga,
postavljanje i realizaciju ciljeva, uspostavljanje kontakata i razvijanje odnosa.
Mogućnosti komunikacije među ljudima su se proširile i ojačale razvojem visokih, pre svega
informaciono-komunikacionih tehnologija. Kompjuteri umnogome utiču na sve aspekte života,
kako na poslu tako i kod kuće. Revolucionisali su način na koji ljudi izvršavaju kancelarijske
zadatke, kao što su pisanje, komunikacija sa kolegama, analiziranje podataka, čuvanje podataka i
potraga za dokumentima. Internet tehnologija je doprinela dostizanju širokog opsega i visokog
stepena svetske konverzacije, koja nije ograničena ni prostorom ni vremenom, niti je pod
kontrolom i jedne države, vlade ili korporacije.
Kompjuteri su relativno novi alati; zbog toga što su se brzo menjali i težili da budu „komleksniji,
oni su visoko na većini ljudskih listi stvari koje su teške za upotrebu”. Neposredno nakon pojave
kompjuterske tehnologije, pojavila se naučna disciplina koja se bazira na proučavanju i razvoju
sistema čovek – kompjuter:
HCI – Human - Computer Interaction.
Od svog početka koji datira iz
sedamdesetih godina prošlog veka, oblast interakcije čovek - kompjuter se neprekidno
unapređuje. Ova oblast postala je izuzetno važna krajem 20. veka pojavljivanjem sve jeftinijih,
manjih i sve moćnijih kompjutera. Sa dolaskom novog milenijuma, oblast čovek-centriranog
kompjutinga (
human-centered computing
) se širi sa fokusom na razumevanju čoveka kao aktera
unutar soci-tehničkih sistema.
Oblast interakcije u sistemu čovek - kompjuter obuhvata različite aspekte koji se u užem
kontekstu tiču hardvera i softvera i njihovog odnosa prema korisniku. Danas, većinu kompjutera
predstavljaju
monitor, tastatura i miš
. Na strani hardvera, radna stanica kompjutera treba biti
dizajnirana da maksimizuje izvršavanje zadataka i minimizuje probleme i opasnosti. Softver
mora biti dizajniran tako da bude
koristan
(da obezbeđuje pogodnu funkcionalnost) i
upotrebljiv
(da ima interfejs koji se može lako koristiti). Međutim, dobro dizajniran interfejs ne garantuje
koristan proizvod. Cilj je da se pronađe prototip dizajna koji korisnici vole, lako uče i mogu
koristiti za uspešno rešavanje zadataka.
Smisao proučavanja interakcije između čoveka i kompjutera je stvaranje sistema koji su
upotrebljivi
,
sigurni
,
produktivni
,
efektivni
i
funkcionalni
. Poslovna strana problema interakcije
između čoveka i kompjutera je kritična, ne zbog toga što donosi velike profite već zbog toga što
kad je nema, često rezultuje fatalnim greškama. Uopšteno, svako područje interakcije između
čoveka i kompjutera, i svaka od disciplina koje čine to područje imaju svoju vlastitu svrhu u
proučavanju problema interakcije između čoveka i kompjutera, zbog čega su i uključene.
Pod istim nazivom (
Human - computer interaction
) se u svetu održavaju međunarodni
simpozijumi sa tematskim oblastima koje pokrivaju različite aspekte rada oblikovanja sistema
čovek - kompjuter.
4
U konceptu
totalne komunikacije
, komunikacija se deli na
neposrednu i posrednu
,
verbalnu
i
neverbalnu
, a prema nekim socijalnim kriterijumima komunikaciju možemo kategorisati kao
otvorenu
ili
zatvorenu
,
pasivnu
ili
agresivnu
čija je suprotnost
asertivna
(ohrabrujuća i
podržavajuća) komunikacija.
U sistemskom konceptu istraživanja komunikacije teoretičari akcentuju procesnu orijentaciju ili
transmisiju
informacija, ideja, emocija, veština, sposobnosti, pri čemu se za proces transmisije
koriste: simboli, reči, zvuk, slike, šeme, grafikoni ili neki drugi složeni audio-vizuelni entiteti, što
komunikaciju pored sadržajno-tematske ili predmetne kategorije označava i kao procesnom
kategorijom.
2. Interdisciplinarni aspekti interakcije čovek – kompjuter
Interakcija čovek-kompjuter
(
HCI - Human-computer interaction
), alternativno čovek-mašina
interakcija (
MMI – Man-machine interaction
), je studija proučavanja interakcije između ljudi
(korisnika) i kompjutera. HCI je disciplina koja se odnosi na projektovanje, evalvaciju i
implementaciju interaktivnih kompjuterskih sistema koje koriste ljudi pri čemu se proučavaju i
glavni fenomeni koji ih okružuju. HCI takođe proučava: performanse zadataka koje zajednički
obavljaju ljudi i kompjuteri, strukturu komunikacije čovek-kompjuter, sociološku i organizacionu
interakciju tokom projektovanja sistema, čovekove mogućnosti da koristi kompjuter (uključujući
mogućnost da uči), algoritme i programiranje samog interfejsa, inženjerske probleme koji se
pojavljuju tokom projektovanja i izgradnje interfejsa i procese specifikovanja, projektovanja i
implementacije interfejsa.
Kao interdisciplinarna oblast HCI povezuje kompjutersku nauku sa više naučnih oblasti. HCI se
razvija kao specijalna oblast interesovanja unutar nekoliko disciplina, gde je svaka disiplina
drugačije ističe. Strukturni blokovi čovek-kompjuter interakcije prikazani na slici 2. su:
kompjuterska nauka i tehnika
(aplikacioni dizajn i inženjering korisničkog interfejsa),
veštačka
inteligencija
(obezbeđuje efikasne pomoćne module),
psihologija
(primenom teorija kognitivnih
procesa i empirijske analize ponašanja korisnika omogućava razumevanje korisnika),
antropologija
(omogućava definisanje kontrola),
ergonomija
(kao ukupnost proučavanja ljudi i
njihovog suodnosa sa radnom okolinom poboljšava dizajniranje opreme),
lingvistika
(omogućuje
korišćenje jezika za upravljanje sistemima),
filozofija
(obezbeđuje kreiranje konzistentih
sistema),
umetnost
(usavršava estetski izgled),
sociologija
(poboljšava grupni rad),
dizajn
(organizuje korisnički interfejs) i
fiziologija
(optimalno prilagođuje sisteme prema čovekovim
sposobnostima).
5
Slika 2.
Strukturni blokovi HCI-a
Može se reći da je HCI disciplina koja koja se bavi dizajnom, evaluacijom i implementacijom
interaktivnog kompjuterskog sistema za ljudsku upotrebu i studija najvećih fenomena koji je
okružuju. Razmatramo pet aspekata čovek-kompjuter interakcije koji su međusobnom odnosu:
(N) priroda čovek-kompjuter interakcije,
(U) korišćenje i kontekst kompjutera,
(H) ljudske karakteristike,
(C) kompjuterski sistem i interfejs arhitektura i
(D) proces razvoja.
Kompjuterski sistem postoji unutar velike socijalne, organizacione i radne sredine (U1). Unutar
ovog konteksta postoje aplikacije za koje želimo da zaposlimo kompjuterski sistem (U2). Ali
proces postavljanja kompjutera u rad znači da se ljudski, tehnički i radni aspekti situacije
postavljanja moraju podesiti sa svakim drugim kroz ljudsko učenje, prilagođavanje sistemu ili
drugim strategijama (U3). Kao dodatak korišćenju socijalnog konteksta kompjutera, na strani
ljudi moraju se uzeti u obzir ljudsko informaciono procesiranje (H1), komunikacija (H2) i fizičke
karakteristike korisnika (H3). Na strani kompjutera razvijene su različite tehnologije za podršku
interakcije sa ljudima: ulazni i izlazni uređaji dovode u vezu čoveka i mašinu (C1). Oni se koriste
u brojnim tehnikama za organizovanje dijaloga (C2). Ove tehnike se koriste za implementiranje
velikih dizajn elemenata, kao što je metafora interfejsa (C3). Ulazeći dublje u supstrat mašine
podržavanja dijaloga, dijalog može opsežno koristiti kompjuterske grafičke tehnike (C4).
Interakcija
čovek- kompjuter
7
Slika 3.
Međuodnosi aspekata čovek-kompjuter interakcije
2.1.Ciljevi HCI-a
Osnovni cilj ove naučne discipline je da poboljša interakciju između korisnika i računara tako što
će računare učiniti prikladnijim i lakšim za korišćenje. U širem kontekstu, oblast proučavanja
HCI-a obuhvata i sledeće:
•
Metodologije i procese za dizajniranje interfejsa (tj. za dati zadatak i klasu korisnika
dizajnirati najbolji mogući interfejs u okviru datih ograničenja, optimizujući željena
svojstva kao što su lakoća učenja ili efikasnost korišćenja).
•
Metode za implementiranje interfejsa (softverski kompleti alata i biblioteke; efikasni
algoritmi).
•
Tehnike za procenjivanje i poređenje interfejsa.
•
Razvijanje novih interfejsa i tehnika interakcije.
•
Razvijanje deskriptivnih i prediktivnih modela i teorija interakcije.
Čovek
