Uvod
Istorija Interneta se sagledava kroz četiri različita aspekta. Tu je, pre svega, tehnološka evolucija koja je otpočela raznim istraživanjima vezanim za prebacivanje paketa i ARPANET-om. Uz nju je i aspekt upravljanja globalnom i kompleksnom infrastrukturom i aspekt njene operativnosti. Zatim, tu je i socijalni aspekt čiji rezultat je široko društvo “internauta” koji zajedno rade na kreiranju i usavršavanju tehnologije. Ne treba zanemariti ni komercijalni aspekt čiji je rezultat izuzetno efikasan prenos rezultata istraživanja u široko rasprostranjenu i dostupnu infrastrukturu.
Internet je danas široko raširena informaciona infrastruktura. Njen uticaj se ne zaustavlja samo na tehničkom domenu računarskih komunikacija već se prostire kroz celo društvo koje se kreće ka sve većem korišćenju on-line alata da bi se ostvarila elektronska trgovina, pribavljanje informacija i funkcionisanje društva u celini.
Istorija Interneta počinje 1961. godine sa teorijom paketnog prebacivanja. Te godine je Leonard Kleinrock iz MIT-a objavio prvi rad na tu temu u kome obrazlaže teoretske mogućnosti računarskog komuniciranja korišćenjem paketa umesto klasičnih kola. Godine 1965. prvi put su povezana dva računara, jedan u Masačusetsu a drugi u Kaliforniji korišćenjem spore telefonske linije na biranje. Tako je nastala prva mreže širokog područja — WAN — ma koliko imala ograničene mogućnosti. Eksperiment je pokazao da računari koji rade u raspodeljenom vremenu mogu lepo da rade zajedno, da po potrebi izvršavaju programe i pretražuju podatke na udaljenoj mašini, ali da je telefonski sistem zasnovan na uspostavljanju kola potpuno neadekvatan te je potreba za uvođenjem sistema sa paketnim prebacivanjem potvrđena.
Rad na ustanovljavanju mreže ARPANET je počeo 1966. godine. Razvoj je finansirala DARPA (engl. Defense Advanced Research Projects Administration), ogranak Ministarstva odbrane SAD-a koji je zadužen za raspodelu sredstava. Oduvek se smatralo, premda nije javno rečeno, da je interes za stvaranjem ovakve mreže ležao u izgradnji mreže koja može da izdrži eventualni nuklearni rat. Sami realizatori mreže priznaju da je kao rezultat dobijena robusna i otporna mreža koja je u stanju da podnese i gubitak velikog dela mrežne infrastrukture. Kao prvi čvor u ARPANET-u izabran je računar u University of California at Los Angeles (UCLA) a kao drugi računar u Stanford Research Institute (SRI). Istraživači iz SRI bavili su se pitanjima iz oblasti veštačke inteligencije, pre svega kroz razvoj sistema NLS (engl. Natural Language System) koji je bio prototip hipertekstualnog sistema. Mreži su se uskoro priključila još dva čvora, University of California at Santa Barbara (UCSB) i University of Utah. Na oba univerziteta radilo se na razvoju aplikacija koje su vezane za vizuelizaciju na mreži (prikaz matematičkih funkcija, 3D grafiku). Na SRI je organizovan Network Information Center koji je bio zadužen za obavljanje funkcija kao što su održavanje tabela imena hostova i mapiranje adresa.
U narednim godinama računari su se ubrzano priključivali ARPANET-u, a posao se nastavljao na izradi funkcionalno kompletnog host-to-host protokola — to je NCP (engl. Network Control Protocol). Time je omogućen razvoj mrežnih aplikacija. Prva aplikacija koja je vremenom postigla veliku popularnost je e-mail, ili elektronska pošta, lansirana 1972. godine.
