2
УВОД
''Здравље је стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство
болести и изнемоглости.'' – дефиниција Светске здравствене организације
У данашње време, када је учестала појава ''брзе хране'', брзог темпа живота, са недовољно
времена за физичку активност, све смо даље од савремене дефиниције здравља. Услед таквог начина
живота, долази до појаве масовних хроничних незаразних болести. Једна од њих је и шећерна болест-
diabetes mellitus.
По проценама стручњака данас у свету има преко 120.000.000 оболелих од дијабетеса. Највећи
број оболелих од шећерне болести припада групи дијабетес тип 2, или инсулин- независних
болесника. Велики број дијабетичара није ни свестан своје болести, па се она открива систематским
истраживањем или случајним прегледом. Велики је број оних који показују поремећену толеранцију
на глукозу, односно оних који ће, уколико се не придржавају одређеног режима исхране и начина
живота, оболети од дијабетеса.
Број оболелих од шећерне болести је у сталном порасту, како у свету, тако и код нас. Оно што
посебно забрињава је повећана учесталост хроничних компликација дијабетеса на срцу, мозгу,
очима, бубрезима и ногама.
Први писани документи дијабетесу јављају се још у старом Египту. Наиме, у пирамидама су
пронађени папируси на којима су описани симптоми шећерне болести као ''потоп од мокраће'', као и
начини лечења болести и исхрана која се састојала од пшенице у зрну, воћа и пива.
Шаршута, чувени индијски лекар, који је живео 500 година пре нове ере, запазио је да се
дијабет јавља код људи који једу доста скробасте хране, пиринча и шећера.
Јапански лекари су у 3. веку користили псе да лижу мокраћу како би установили да ли је слатка.
Џон Роло је у 18. веку увидео да храна богата угљеним хидратима и шећерима још више
погоршава болест, па је предложио дијету, која се састојала од хране богате мастима и
беланчевинама, која се одржала наредних 150 година.
Почетком 20.века Фредерин Ален препоручује нискокалоричну дијету од само 1000 kCal
дневно, јер је увидео и да свеукупан калоријски унос знатно утиче на регулацију шећерне болести.
Оваква дијета није обезбеђивала довољно храњивих материја, витамина и минерала и екстремно је
исцрпљивала организам, али је, ипак, донекле продужавала живот оболелих од шећерне болести.
Тек је епохално откриће инсулина довело до револуционарних промена у лечењу шећерне
болести. Научници Бантинг и Бест су открили да је хормон инсулин одговоран за метаболизам
угљених хидрата. Хемичар Колип је уз њихову помоћ први направио релативно чист облик инсулина
који се могао применити на човека. То је и учињено, 11. јануара 1922. године, када је др Кембел први
применио исулин на тринаестогодишњем дечаку и продужио му живот за тринаест година.
Од 1955. почела је масовна употреба таблета за лечење шећерне болести и живот дијабетичара
добио је на квалитету и дужини.
Иако су се лекари кроз векове борили да докуче тајну звану дијабетес и успели да
лабораторијски произведу инсулин који данас све више одговара моделу човечијег инсулина, иако су
пронађени моћни таблетарни препарати, начин исхране је остао камен темељац успешног лечења.
Циљ овог рада је да се представе основне карактеристике дијабетеса типа 2 и препоруке за
дијетотерапију која омогућава бољи квалитет живота старих особа оболелих од дијабетеса типа 2. Те
препоруке подразумевају одређивање потреба у нутријенсима, правилан избор намирница и њихову
правилну механичку и термичку обраду.
4
Према дефиницији Интернационалне дијабетичке федерације метаболички синдром представља
удруженост централне гојазности (обим струка код жена је >80 cm а код мушкараца >94 cm) и било
којег од следећих наведених критеријума:
Повишени триглицериди (>- 1,7 mmol/l)
Низак HDL холестерол (< 1,03 mmol/l за мушкарце и < 1,29 mmol/l за жене)
Повишен крвни притисак (систолни ≥130 mmHg, дијастолни ≥ 85 mmHg )
Повишена глијемија (гликемија наште ≥ 5,6mmol/l или предходно дијагностикован тип 2
дијабетеса).
Примарни догађај у настанку метаболичког синдрома је позитивни енергетски биланс који
доводи до повећања масе масног ткива, затим долази до промена метаболизма слободних масних
киселина, које стимулишу ендогену продукцију глукозе и тако изазивају инсулинску резистенцију
које је један од основних механизама у настанку дијабетеса тип 2.
Негojазни тип 2 диjабетес
Oкo 30% тип 2 диjабетичара jе негojазнo, мада њихoв прoценат
варира у зависнoсти oд раниjе наведених фактoра. У oвих бoлесника већи прoблем представља
смањена секрециjа инсулина, али се такoђе мoже утврдити и инсулинска резистенциjа на
пoстрецептoрскoм нивoу.
1.3.
ПРЕДИЈАБЕТЕС
У циљу изводљивости и користи различитих стратегија за превенцију или одлагање појаве типа
2 дијабетеса, највећи напори су усмерени на стање предијабетеса, који се може дефинисати као стање
поремећене хомеостазе глукозе манифестовано или повишењем гликемије наште или смањењем
толеранције глукозе.
Предијабетес је метаболичко стање које се карактерише инсулинском резистенцијом и
примарном или секундарном дисфункцијом β- ћелија, а које повећава ризик за развој дијабетеса типа
2.
Предијабетес је веома распрострањен (сматра се да га има 40% особа старости од 40-47 година),
па је неопходно обратити пажњу на овај податак у свакодневној клиничкој пракси. Особе са
предијабетесом су под високим ризиком за развој дијабетеса и кардиоваскуларних обољења и управо
они чине циљну групу за програме превенције. Постоје безбедне и потенцијално ефикасне
интервенције које могу утицати на поједине факторе ризика и модификовати их, а дефинисани су и
ефикасни медикаментозни приступи који се користе у комбинацији са променама начина живота.
Терапија предијабетеса је најисплатљивији начина за избегавање последица дијабетеса и
кардиоваскуларних обољења да којима је удружен. Познато је да ако код пацијената са
предијабетесом изостане одговарајућа интервенција, већина ових људи развија тип 2 дијабетеса у
оквиру 10 година, а веома велики проценат ових људи ће већ имати микро и макроваскуларне
компликације дијабетеса.
1.4.
ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА
НАСТАНАК
ТИП 2 ДИЈАБЕТЕС
Фактори ризика представљају анамнестичке податке и стања која појединачно, или чешће
удружена повећавају ризик за настанак дијабетеса типа 2.
1)
Породична анамнеза о типу 2 дијабетес-а (родитељи, један близанац)
2)
Гојазност
5
3)
Старост (старији од 45 година)
4)
Раније утврђен синдром интолеранције глукозе или синдром губитка нормалне
гликемије наште
5)
Подаци о гестацијском дијабетесу или подаци да је жена родила дете теже од 4 кг
6)
Хипертензија (изнад 140/90 mm Hg)
7)
HDL холестерол једнак или мањи од 0,9mmol/l и/или триглицериди једнаки или већи од
2,8mol/l
8)
Синдром полицистичних оваријума
1.5.
СИМПТОМИ
ТИП
2 ДИЈАБЕТЕСА
Класични симптоми као што су полиурија, полидипсија, помућење вида, парастезије и слабост
су манифестације хипергликемије и хиперосмотске диурезе и присутне су у оба типа дијабетеса,
одакле и у типу 2 дијабетеса, али ретко у почетку болести. Већина пацијената са типом 2 дијабетеса
има подмукли почетак болести, који може бити асимптоматски годинама, посебно код гојазних особа
где се болест најчешће открива случајно приликом рутинских анализа или у току акција детекције
шећерне болести. Хроничне инфекције коже, усне дупље, могу указивати на постојање дијабета.
1.6.
ТЕРАПИЈА ТИП 2 DIABETES MELLITUSA
Узимајући у обзир тешкоће које је већина појединаца имала мењајући начин живота,
фармаколошка интервенција у комбинацији са дијетом и физичком активношћу може представљати
најреалистичнију опцију за постизање стварног смањења инциденце тип 2 дијабетеса у свим
старосним групама.
Четири најважније ставке у терапији типа 2 дијабетеса су:
1)
Правилна исхрана,
о којој ће бити речи у следећим поглављима
2)
Физичка активност
- У превенцији типа 2 дијабетеса користи се индивидуално
прилагођени програм физичке активности који се дефинише на основу антропометријских и
метаболичких параметара, утврђеног дневног распореда физичке активности и навика према
посебном протоколу. Индивидуално прилагођени програм физичке активности се примењује кроз
идивидуално и групно саветовање у превентивним центрима/саветовалиштима за дијабетес на
примарном нивоу здравствене заштите, и треба да садржи савете о корисности промене навика у
дневном распореду физичке активности, нпр. користити степенице уместо лифта, изаћи једну
станицу раније и препешачити остатак пута, ићи пешице до продавнице, пратити децу у њиховим
физичким активностима и сл.
Користи од физичке активности су многобројне:
Смањење телесне масе и одржавање пожељне масе
Смањење отпорности ткива на дејство инсулина
Побољшање тренутног нивоа шећера у крви
Побољшање нивоа заштитног холестерола HDL
Побољшање осталих масноћа у крви
Смањење крвног притиска
Смањење ризика од стварања угрушака крви и крвним судовима
Ублажавање стреса
Помоћ у одвикавању од пушења
