17.San Stefanski mir i nastanak bugarske drzave(1878-1908)
San Stefanski mir je potpisan 3.marta 1878 u San Stefanu (blizu Carigrada). Sanstefanskim
mirom prekrsene su odredbe Pariskog ugovora.Sanstefanskim sporazumom je stvorena Velika
Bugarska, koja se prostirala na 172 000 kilometara kvadratnih, od Dunava do Egejskog
mora(bez Soluna) i od crnogorske obale do albanskih planina. U njen sastav usla je i
Makedonija-ukljucujuci i Skoplje i citavu dolinu Vardara. Velika Bugarska bila je ideja
bugarskih nacionalista. U evropskim diplomatskim krugovima vladao je stav da ce Velika
Bugarska biti protektorat Rusije koja bi tako stekla kontrolu nad Carigradom i moreuzima.
Mirom je bilo prihvaceno nacelo konsenzusa uspostavljeno Pariskim ugovorom iz 1856.godine,
ali su neke odredbe i prekrsene tako da se pripremao kongres u Berlinu 1878.godine.(poceo je
13.jula) Odredbe Berlinskog ugovora koje su vezane za Bugarsku:
1.autonomna i vazalna knezevina Bugarska pod sizerenstvom sultana
2.vlada izabrani knez(ne clan neke od dinastija vladajucih sila,koje moraju da odobre njegovo
proglasenje a Porta ga potvrdi)
3.smanjena je teritorija- na prostoru izmedju Dunava i palnine Balkan-64 000 kilometara
kvadratnih. Ostale sile su bile uplasene na samu pomisao Velike Bugarske pod ruskom
dominacijom, sto je osnovni razlog smanjenja teritorije.
Bugarska je podeljena na Istocnu Rumeliju (juzno od planine Balkan) i knezevinu Bugarsku.
Makedonija je ostala pod direktnom upravom Carigrada, uz obecanje administrativnih reformi.
Bugarska je posebno bila ogorcena zbog podele na dve provincije koje su i dalje u razlicitom
stepenu bile vezane Za Carigrad. Bugarska nikada nije u potpunosti zaboravila Sanstefansku
viziju Velike Bugarske sa Makedonijom. Rusija je nakon toga nastavila da medju bugsrskom
elitom forsira ideju o Velikoj Bugarskoj. Zadatak upravljanja je poveren knezu Aleksandru
Dondukovu Korsakovu, koji je pokusavao da izgradi Bugarsku. On je u skladu sa odredbama
Berlinskog ugovora sacinio ustav-najpre je bio iznet u Sankt Petersburgu a potom u Trnovu
1879.godine pred skupstinu ugledenika.(trnovski ustav usvojen 1879. godine, jedan od
najnaprednijih u Evropi). Ustav je bio delo koliko liberala toliko i ruskih savetnika. Ozvanicene
su narodna skupstina, koju su cinili placeni poslanici,pismeni i stariji od 30 godina, izabrani
neposrednim glasanjem svih punoletnih muskaraca, pravoslavna vera je ozvanicena, iako vladar
Bugarske nije bio obavezan da je prihvati. Knez, iako sultanov vazal, predstavljao je knezevinu
u njenim odnosima sa drugim drzavama. Licna prava su brizljivo garantovana. Na preporuku
ruske vlade presto je ponudjen Aleksandru od Batenberga, ali je na njega morao biti izvrsen
pritisak jer nije bio odusevljen ustavom. Nakon sto je propao njegov pokusaj da zadobije rusko
dopustanje za promenu ustava, imenovao je vladu liberala sa Draganom Cankovim na celu.
Posle ubistva Aleksandra II 1881.godine njegov naslednik Aleksandar III dolazi na njegovo
mesto i bio je skloniji da slusa predloge Rusije.1884.godine su odrzani izbori koji su bili
relativno slobodni i doslo je do nadmetanja levog i desnog krila liberalne stranke. Liberalna
desnica je porazena, Petko Karavelov je imenovan da predvodi Vladu liberalnog levog krila. U
to vreme javlja se pitanje nacionalnog jedinstva sa Istocnom Rumelijom, gde su Bugari cinili
vecinu stanovnistva. Politicari u Istocnoj rumeliji su smatrali da je smao pitanje vremena
ujedinjenje sa Bugarskom. Obnovljen je centralni revolucionarni komitet 1885.godine koji je
imao za cilj podsticanje ustanka. U septembru 1885. komitet je organizovao vojni udar u
1
Plovdivu i potvrdio ujedinjenje Istocne rumelije Bugarskoj. Ruski car je tada opozvao ruske
oficire iz Bugarske i Istocne Rumelije Grcka i Srbija na celu sa Milanom su u tome videli
krsenje Berlinskog ugovora, smatrajuci da je time promenjena ravnoteza snaga na Balkanu..
Izbori za zajednicku skupstinu su odrzani 1886, kada knez Aleksandar napusta zemlju zbog
pritisaka i demonstracija vezanih za zeleznicku vezu Ruscuk-Varna. Stambolov (predsednik
narodne skupstine) imenovao je vladu i skupstinu radi izbora novog kneza. Izabran je Ferdinand
od Saks-Koburga i Gote 1887.godine. Kao zakonit vladar je priznat tek 1894.godine. Imenovao
je Stambolova za novog predsednika vlade, koji ga je i doveo na presto. Medjutim njihova
saradnja se pokazala neuspesnom i seljacko nezadovoljstvo je raslo i Stambolov podnosi
ostavku 1894.godine pre svega zbog neslaganja oko izbora vojnog ministra. Ferdinand je tada
imenovao Konstantina Stvilova za novog predsednika vlade, koji je stvorio Narodnu stranku ciji
program "Sloboda i zakonitost, poredak i medjunarodno priznanje" nije obezbedio ubedljivu
vecinu. Dolaskon na vlast Nikolaja Drugog u Rusiji otvoren je put za medjunarodno priznanje
Bugarske. Ferdinand je objavio da ce njegov naslednik Boris preci u pravoslavlje 1895.godine
a Nikolaj II je prihvatio da bude kum. Sultan je priznao Ferdinanda za kneza Bugarske i
generalnog guvernera Istocne Rumelije, a zatim je usledilo i priznanje drugih sila. Premijer
Malinov u oktobru 1908 godine proglasava nezavisnost Bugarske, koja je uzdignuta na rang
kraljevine.
18. Velika istocna kriza i Berlinski kongres
Ustanci Srba u Hercegovini 1875,a zatim i u Bosni 1876 koji su kao u Srbiji 1804 iz socijalnog
revolta brzo prerasli u rat za nacionalno oslobodjenje, otvorili su trogodisnju evropsku krizu
koja je dalekosezno uticala na sliku balkanskog prostora. Seljacke bune u BIH su bile spontane.
U istocnim krajevima provincije su se seljaci(uz granicu sa CG) odmetnuli u planine kako bi se
oduprli nametima.Pobuna iako je nastala bez uticaja srpske i crnogorske propagande je za njih
bila otvorena. Srpski ustanici, i u Hercegovini i u Bosni,zahtevali su ukidanje osmanlijskog
feudalizma i sjedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Sultanova vlast nikada nije bila stvarna
nad CG. Srpska propaganda nije bila jedinstvena, nije zastupala ideju korenitih drustvenih
reformi, vec je bila usmerena ka prevazilazenju verskih razlika, kako bi se tri vere objedinile u
zajednickoj akciji. Srpska vlada je pomogla mesne komitete u planiranju ustanka, kome bi se
Srbija i CG pridruzile tako sto bi zapocele dejstva protiv osmanlijskih trupa. Ustanak se brzo
prosirio, mada nije imao centralnu organizaciju. Bio je to gerilski rat. CG je imala veliki uticaj
u Hercegovini. Na dogadje u Bosni je uticao Komitet u Beogradu na cijem se celu nalazio
mitropolit Mihailo. Komitet je finansijki bio potpomognut od strane srpske vlade, tako da je
pruzao pomoc ustanicima.Ustanak je planuo u leto 1875 u Hercegovini kod Nevesinja izazvan
nasilnim merama turskih zakupaca poreza. Ustanak u Hercegovini je bio samo pocetak Istocne
krize. On je pokrenuo niz znacajnih pitanja u pogledu autonomije Srbije, CG,resavanja pitanja
polozaja BIH, ali i zelja velikih sila, Rusije, Austrije, Turske. Tokom prva dva meseca
pobunjenici su izolovali garnizone u Hercegovini, unistili su komunikacije, porazili osmanlijska
pojacanja. Zverstva su cinjena na obe strane, stanovnistvo je gonjeno u izbeglistvo. Osmanlijski
Balkan je zbog ustanika postao nestabilan. Posto su mu se prikljucili i bugarski dobrovoljci,
obnovljeni bugarski komitet u Bukurestu je odlucio da iskoristi trenutak i izazove pobunu u
2
ruska vojska je brzo napredovala. Sofija i Jedren su pali januara 1878, a sam Carigrad je bio
ugrozen, zbog cega su Turci zatrazili primirje. Pod uslovima mira potpisanih 3.marta u San
Stefanu, Srbija i Cg su bile priznate kao nezavisne drzave i njihove teritorije su prosirene.
Rumunija je dobila nezavisnot i dobila je deo Dobrudze. U tom trenutku najbolje je prosla
Bugarska, pa je stvorena autonomna bugarska knezevina. Ubrzo je doslo do odrzavanja
Berlinskog kongersa koji je trajao od 13.jula 1878 pod predsedavanjem Otoa fon Bizmarka.
Berlinskim ugovorom je predvidjeno uspostavljanje autonomne i vazalne knezevine Bugarske
pod sizerenstvom sultana. Bugarskom je vladao izborni knez a sile okupljene u Berlinu su
znacajno smanjile njenu teritoriju. Juzno od planine Balkan trebalo je da bude osnovana
provincija Istocna Rumelija kojom bi upravljao generalni guverner zajedno sa skupstinom i
zandarmerijom koja je oznacavala vecinu razlicitih etnickoh grupa. Ratifikovano je formalno
priznavanje nezavisnosti Srbije, CG i Rumunije. Potvrdjena je za rumuniju razocaravajuca
razmena teritorija. Makedonija se nalazila pod upravom Carigrada. BIH iako formalno i dalje
osmanlijke, bile su poverene Austrougarskoj. Austrougarska je ovlascena i da usposatvi
garnizone u Novopazarskom sandzaku, koji je razdvajao Srbiju u Cg. Sto se Grcke tice porta he
pozvana da se sporazume sa vladom u Atini oko promena granica. Berlinskim kongresom
pokusano je da se resi pitanje verskih manjina u novim nacionalnim drzavama. Mnoge iluzije su
bile srusene. Uprkos formalnom medjunarodnom priznanju i uvecanju teritorija, sve balkanske
drzave su bile nezadovoljne. Srbija i Cg su ostale razdvojene od BIH. Prelazak Bih pod
austrougarsku upravu izazvao je nove napetosti u ovim oblastima. Bio je to kraj iluzijama da ce
svi Srbi biti sjedinjeni u nezavisnoj Srbiji ili da ce Bosna mozi da postane moc buduce
Jugoslavije. Istocna Rumelija se nije umirila dok nisu ponistena ogranicenja koja su je odvajala
od Bugarske. Moc Turske u Evropi i Aziji je ovim mirovnim sporazumom drasticno smanjena,
kao i uticaj rusije u korist Austrougarske, sto je povecalo napetosti izmedju ova dva carstva.
19. Nastanak i razvoj hrvatskog nacionalnog pitanja u 19om veku
Hrvate su pratili specificni problemi identiteta. Trojedna kraljevina Hrvatska je obuhvatala
Dalmaciju, Hrvatsku i Slavoniju. Pod vlascu Habzburga jurisdikcija nad ove tri oblasti je
podeljena. Monarhija se delila na zemlje Habzburske krune i zemlje Madjarske krune Svetog
Stefana. Hrvatska i Slavonija su potpale pod vlast Madjarskog kraljevstva. Posto su Habzburzi
oteli Dalmaciju od Mletaka, ona je stavljena pod upravu Beca, a pod upravom Beca se nalazila i
Vojna Krajina. Ilirci su smatrali da su Hrvati nepravedno podeljeni, a najistaknutijia licnost
ilirskog pokreta je bio Ljudevit Gaj. Ilirci su 1841.godine osnovali svoju politicku stranku-
Narodnu sreanku. Program je pozivao na ujedinjenje Juznih Slovena, ali je vizija stranke vise
bila usredsredjena na postizanje autonomije Hrvatske i Slavonije i na ujedinjenje tih oblasti sa
Dalmacijom. Hrvati su bili prva nacija koja je iskusila nedostatke neravnomernog razvoja
nacionalne svesti na Balkanu. Nacionalna svest je predstavljana kao novo budjenje koje se
pozivalo kako na nacionalnu proslost tako i na buducnost. Hrvatski sabor uopste nije bio voljan
da ukine feudalne obaveze seljaka, a cak i kada je to uradjeno hrvatski zemljoposednici nisu
uopste bili voljni da sprovode nove propise. Tokom 1848.godine izbijali su spontani seljacki
ustanci u hrvatskoj i slavoniji, a zagrebacke vlasti su ih gusile. Sezdesetih godina XIX veka
nastavljaci ilirskog pokreta su se okupili oko Strosmajera, koji je predvodio Narodnu stranku,
4
koja je tezila, kao politickom cilju, uvecanju Hrvatske. Krajem decenije u iscekivanju raspada
Austrijskog carstva sa Garasaninom je izradio plan buduce jugoslovenske konfederacije koja je
ukljucivala i Bugarsku. Narodna stranka(koju su cinili i Srbi) podelila se povodom pitanja
saradnje sa Becom. Otcepljena Nezavisna narodna stranka je podrzavala Bec. Dve grupe
narodnjaka osvojile su 1865.godine vecinu u Saboru. u Saboru su delovali i Unionisti(kako su
Madjari sebe nazivali). Pojavila se i nova grupa- Stranka prava, tako nazvana zato sto se
zalagala za uspostavljanje drzavnih prava Hrvatske. Na celu ove stranke je bio Ante Starcevic,
razocarani ilirac koji se suprotstavio jugoslovenskoj orjentaciji narodnjaka, odbijajuci
isovremeno trajno saveznistvo bilo sa Becom bilo sa ugarskom. Tvrdio je da su svi Juzni
Sloveni u sustini Hrvati. Jugoslovenski pokret nasao se pred dilemom da li da svoje teznje
ostvari u okvirima Beca ili ne. Bitno je spomenuti i Nagodbu izmedju Austrije i Madjarske
( Ugarske). Nagodba je ostavila razorne posledice na politicki razvoj ostalih nacionalnosti
carevine. Predvidjeno je da 1868.godine Hrvatska i Slavonija postanu pridruzene teritorije
Ugarske, sa stepenom autonomije koji bi omogucavao odrzavanje sopstvene administracije,
sudova, obrazovanja, sa saborom i lokalnom izvrsnom vlascu, pod banom koga bi imenovao
predesednik ugarske vlade. Ostalo su Hrvatska i Slavonija delile sa ostatkom Ugarske-
kralja,vladu i parlament. Tada se biskup Strosmajer povukao sa vlasti, mada je i dalje imao jak
licni uticaj. Juznoslovenskoj ideji time je dosao kraj.Madjarska vlada je nametala madjarizaciju
u Hrvatskoj u meri u kojoj je to bilo moguce. Srbi i Hrvati iz Krajine su mobilisani od strane
Austrougarske da bi suzbili otpor muslimana koji nisu zeleli hriscansku upravu. Svi izgledi da
se BIH ujedini sa Srbijom su propali i Hrvatska se nadala da ce je ona dobiti. To su izneli pred
Sabor, ali ni Bec ni Budimpesta se nisu slozili sa takvim jacanjem Hrvatske.Hrvatska elita je
beznadezno podeljena. Ukljucivala je tzv madjarone koji su dobrovoljno saradjivali sa
madjarskim vlastodrscima.Madjaroni su smatrali da borba za hrvatska nacionalna prava nije
vredna truda kada se uzmu u obzir koristi koje je saradnja sa Madjarima donosila. elitu je jos
vise iscrpljivala podela koja se javila unutar samog hrvatskog nacionalizma.Nijedna struja, ni
Strosmajerova ni Starceviceva, nije u tom periodu mogla da se pohvali velikim brojem
sledbenika. Stavovi prema Srbima u Hrvatskoj postali su dominantna karakteristika svadja koje
su razdvajale nacionaliste u Starcevicevoj desnicarskoj partiji od Strosmajerovih pristalica, koji
su buducnost Hrvatske videli u ujedinjenju sa Slovencima i Srbima. Austrougarska je imala
mandate da upravlja BIH i hteli su da iskoriste srpsko i hrvatsko rivalstvo. I srbi i Hrvati su
prisvajali muslimane kako bi postali vecina, a Austrougarska je imla ideju o bosanskom
identitetu kako bi mogla lakse da je kontrolise. Hrvatska inteligencija je mogla samo
bespomocno da posmatra kako nemacki i madjarski zemljoposednici kupuju sve vece povrsine
zemlje, kako navlast dolaze ljudi koji govore madjarski jezik i dovode radnu snagu izvan
granica zemlje.
Hrvatska javnost je velike nade polagala u Srbiju, da bi se potom okrenula juznoslovenskoj
solidarnosti unutar habzburske monarhije. Nagodba iz 1868 znacila je u pocetku meru
autonomije, dok je 1881 omogucila pripajanje Vojne Hrvatske. Narodna stranka je prihvatila
ogranicene reforme kako bi ponovo dosla na vlast u Hrvatskoj. Do kraja stoleca oko dva i po
miliona juznih Slovena(Srba i Hrvata) zivelo je u Ugarskoj, a oko milion(Slovenaca,Hrvata i
Srba) nastanjivalo je austrijske provincije. Mogucnosti Hrvatske da se industrijalizujue bile su
oslabljene suparnistvom izmedju dva dela monarhije u vezi sa izgradnjom pruge. Prvi srpski
5
najveci bezbednosni problem. Muslimankso-hriscanki odnosi su pogorsani. Umesale su se i
Austrougarska i Italija. Bec je podupirao nastojanja za autonomnom Albanijom, koja bi bila
brana sirenju srpskog i crnogorskog uticaja prema Jadranu. rim je zeleo da zaustavi
Austrougarsku. Malobrojni su bili Albanci koji su prizeljkivali da vide propast Osmanlijskog
carstva. Radije su zeleli da vide Albaniju kao "nasu posebnu domovinu" unutar "nase
opste(osmanlijske) domovine". Do kraja veka zamisao o autonomiji ukorenila se na
razvijenijem jugu, ali su i plemena severne Albanije, feudalci sa Kosova i zemljoposednici iz
centralne Albanije, to isto tako zeleli da bi sacuvali potojeca ustrojstva.
Albanci su u okviru Otomanskog carstva ziveli u cetiri vilajeta:Kosovski, Skadarski, Janjinski,
Bitoljski. Zahtevali su u tim vilajetima od Turaka da im priznaju albanska prava, postojanje
Albanije sa albanskim cinovnistvom, skolama, lokalnom vojskom...Porta je bila spremna da
prizna albansku oblasnu autonomiju, a mnogi Albanci su zauzeli vazne polozaje, Medjutim
doslo je do izbijanja Prvog balkanskog rata. Borba za Albaniju tokom Prvog balkanskog rata
ukazala je na slozenu mrezu odnosa izmedju velikih sila i novih drzava. Posto su objavili rat
Turskoj 1912.godine Crnogorci su se uputili ka Skadru u severnoj Albaniji. Srbi su se kasnije
pridruzili crnogorskim snagama u njihovom marsu na zapad prema luci Drac. Srbija i CG su
zelele da osvoje albansku teritoriju da bi obezbedile izlaz na more. Italija i Austrougarska su
takodje zelele da prosire svoj uticaj u tom regionu. Bec i Rim su tvrdili da Srbija i CG nemaju
sta da traze u toj oblasti zato sto nju naseljavaju iskljucivo albanci. za vreme dogadjala u
Albaniji, Srbi i Crnogorci su mogli da upute uvijene pretnje da je Rusija mozda spremna da im
pruzi vojne garancije ako bi se Italija i Austrougarska umesale. Rusija je zapocela
mobilizaciju.Austrija je uzvratila na ruske vojne pripreme tako sto je dobila nemacku podrsku
za svoj pohod, dok je Francuska podrzala Rusiju. Austrija je U decembru 1912.godine sazvana
je Londonska konferencija da bi se strasti stisale. Svih 6 sila dogovorilo se o uspostavljanju
autonomne tj. nezavisne Albanije. Konferencija je jednoj komisiji dala zadatak da odredi
granice nove albanske drzave. Londonska konferencija se u pocetku zauzimala za autonomiju
Albanije pod osmanskom vlascu i zastitom velikih sila. Kada je postalo jasno da gubitkom
Makedonije, Osmansko carstvo nece imati vise teritorijalnih veza sa Albanijom, konferencija se
odlucila za nezavisnost. Poslednje turske jedinice napustile su Albaniju 1913.godine.
Konferencija je dakle odlucila da se stvori nezavisna, suverena i nasledna knezevina Albanija
pod jemstvom velikih sila. Konferencija je osnovala Medjunarodnu kontrolnu komidiju kojoj je
povereno da organizuje medjunarodnu zandarmeriju i uspostavi drzavne granice u skladu sa
preporukama Londonskog ugovora.
21.BIH i politika evropskih sila i suseda (1875-1878)-pogledati pitanje istocna kriza i
berlinski kongers, dosta stvari se poklapa
Bosna je uprkos napredku sezdesetih godina XIX veka bila Turska u Evropi i jedna od
najzaostalijih oblasti Balkana. Porti ne samo da je bilo tesko da lokalnom plemstvu u BIH
nametne zkaonske reforme, vec je u ovim provincijama sama modernizacija drzave donela
seljastvu nove poreske namete. Seljacka buna bila je spontana. Hercegovina je imala losu zetvu
i poreznici su ponovo poceli nasilnim merama da uteruju harac. Zato su se hriscanski seljaci, uz
7
