ISTORIJSKI RAZVOJ INTERNETA I
RAČUNARSKIH MREŽA

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969. Godine kada je

pseudo-nazavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced Research Projects Agency – ARPA) koje

je osnaovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane Sjedinjenih Država u cilju razvoja strateških komunikacija,

finansirala malu grupu računarskih programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji računari

funkcionišu.

Rezultat ovih napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je zamišljen kao mreža koja je trebalo da

obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta, na kojima se realizuju brojni projekti od

interesa za armiju. Tokom sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da bi ga 1975. u potpunosti

preuzelo Ministarstbo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data Network — DDN). Internet,

naslednik ARPANET–a, osnoban je 1980. Godine od strane Nacionalne fondacije za nauku (National Science

Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada istraživača i studenata, iz privatnog sektora i sa

univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko računarskih centara u svojim institucijama. Sedam godina

kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku

okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih Američkih Država, a priključile su joj se i NASA i

druge državne agencije. Otprilike u isto vreme, 1978. I 1979. Godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem

preko koga su (u početku) studenti i profesori američkih univerziteta ramenjivali mišljenja o raznim stručnim i

neformalnim temama. IBM e 1977. godine osnovao je 1977. BITNET, mrežu na koju je priključio najpre

univerzitetske računare iz Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i drugih krajeva sveta.

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama koje su se, tokom

osamdesetih godina, povezivale na razne načine. Nacionalna fondacija za nauku (NSF) je 1990. Godine

predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojećih mreža, najpre na nacionalnom, a potom

i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji je postojao u mnigim državama, JANET iz Velike

jedno vlasnišstvo – svako je vlasnik svog računara koji je priključen na mrežu i ima neograničeno pravo da taj

računar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on smatra potrebnim. To, dalje znači da svaki vlasnik

računara samostalno bira način na koji će slati drugima. Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao

od 120.000 host računara koji povezuju 40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža.

Istorija Interneta počinje 1961. godine sa teorijom paketnog prebacivanja. Te godine je Leonard Kleinrock iz MIT-

a objavio prvi rad na tu temu u kome obrazlaže teoretske mogućnosti računarskog komuniciranja korišćenjem

paketa umesto klasičnih kola. Godine 1965. prvi put su povezana dva računara, jedan u Masačusetsu a drugi u

Kaliforniji korišćenjem spore telefonske linije na biranje. Tako je nastala prva mreže širokog područja — WAN —

ma koliko imala ograničene mogućnosti. Eksperiment je pokazao da računari koji rade u raspodeljenom vremenu

mogu lepo da rade zajedno, da po potrebi izvršavaju programe i pretražuju podatke na udaljenoj mašini, ali da je

telefonski sistem zasnovan na uspostavljanju kola potpuno neadekvatan te je potreba za uvođenjem sistema sa

paketnim prebacivanjem potvrđena.

Rad na ustanovljavanju mreže ARPANET je počeo 1966. godine. Razvoj je finansirala DARPA (engl. Defense

Advanced Research Projects Administration), ogranak Ministarstva odbrane SAD-a koji je zadužen za raspodelu

sredstava. Oduvek se smatralo, premda nije javno rečeno, da je interes za stvaranjem ovakve mreže ležao u

izgradnji mreže koja može da izdrži eventualni nuklearni rat. Sami realizatori mreže priznaju da je kao rezultat

dobijena robusna i otporna mreža koja je u stanju da podnese i gubitak velikog dela mrežne infrastrukture. Kao

prvi čvor u ARPANET-u izabran je računar u University of California at Los Angeles(UCLA) a kao drugi računar u

Stanford Research Institute(SRI). Istraživači iz SRI bavili su se pitanjima iz oblasti veštačke inteligencije, pre

svega kroz razvoj sistema NLS (engl. Natural Language System) koji je bio prototip hipertekstualnog sistema. Na

SRI je organizovan Network Information Center koji je bio zadužen za obavljanje funkcija kao što su održavanje

tabela imena hostova i mapiranje adresa. U narednim godinama računari su se ubrzano priključivali ARPANET-u, a

posao se nastavljao na izradi funkcionalno kompletnog host-to-host protokola --- to je NCP (engl. Network Control

Protocol). Time je omogućen razvoj mrežnih aplikacija.

Prva aplikacija koja je vremenom postigla veliku popularnost je e-mail, ili elektronska pošta, lansirana 1972.

godine.

Originalni ARPANET je vremenom prerastao u Internet. Internet se zasniva na novoj ideji da će postojati više

nezavisnih mreža od kojih svaka može biti proizvoljno dizajnirana, dok je ARPANET predviđao postojanje jedne

mreže. Ključna ideja na kojoj se zasniva Internet je otvorena arhitektura umrežavanja u kojoj se individualne

mreže mogu dizajnirati i razvijati nezavisno, a svaka može da ima sopstveni interfejs koji nudi korisnicima i

drugim mrežama. Svaka mreža može da se razvija nezavisno, u skladu sa specifičnim zahtevima okruženja i

korisnika mreže. Ne postoje ograničenja na tip mreže koja se može uključiti niti na njenu geografsku

rasprostranjenost. NCP nije mogao da 2adresira mreže i mašine koje su izvan ARPANET-a. Stoga je morao da se

načini novi protokol TCP/IP.

U trenutku nastanka TCP/IP-a, Ethernet (ili pasivno emitovanje) se već razvija u Xerox Parc-u ali razvoj LAN-a

(mreža lokalnog područja) koji je usledio u narednim godinama tada se još nije predviđao, kao ni široko

korišćenje PC-a i radnih stanica. U početku se predviđalo postojanje više rasprostranjenih mreža tipa ARPANET.

Stoga je IP adresa bila 32-bitna u kojoj je prvih 8 bitova bilo odvojeno za adresu mreže, a preostali 24 za adresu

mašine na mreži. Time se predviđalo najviše 28=256 mreža u budućnosti, a svaka od njih je mogla da ima 224

računara. Ova odluka je morala da se preispitana u kasnim 70-tim godinama kada je došlo do naglog širenja LAN-

ova.

Od operativnih sistema, UNIX je prvi ugradio TCP/IP. Ugradnja ovog protokola je neophodnost koja se nameće u

razvoju softvera hosta. Sam ARPANET je 1.1.1983. prešao sa NCP na TCP/IP --- svi računari su istog dana prešli

na novi protokol. U isto vreme je ARPANET podeljen na dva dela: vojni deo MILNET i deo koji podržava

istraživanje ARPANET, koji je 1990. godine integrisan u mrežu NSFnet.

Najvažnija motivacija za nastanak ARPANET-a i Interneta je deljenje resursa: u tom trenutku, u periodu od 1972.

do 1974. godine, se pre svega mislilo na transfer datoteka (FTP) i udaljeno prijavljivanje (Telnet) ali je ipak e-

mail, čiji je format specifikovan 1977. godine ostvario najširi uticaj od svih inovacija u ovom periodu. Za Internet

je ključno da on nije dizajniran za samo jednu aplikaciju već je on jedna opšta infrastruktura nad kojom će se

rađati nove aplikacije (što je kasnije potvrđeno nastankom WWW 1993. godine).

Servisi Interneta

Internet nudi veliki broj servisa od kojih će neki ovde biti detaljnije opisani.

1. WWW

Svetom raširena mreža ili World Wide Web (skraćeno WWW ili 3W) je najnoviji informacioni servis na Internetu

koji se pojavio 1993. godine i koji je vrlo brzo preuzeo funkcije mnogih drugih servisa Interneta i postao

najpopularniji od svih. Jedna moguća definicija WWW je sledeća: WWW je sistem koji omogućava da stranice

koje sadrže tekst, slike, zvuk, animaciju i video zapis budu objavljene i pročitane od strane računara koji je

povezan

Internet.

WWW za zamišljen kao svet bez granica u kome bi se svim informacijama iz bilo kog izvora moglo pristupiti na

konzistentan i pristupačan način. On se zasniva na sledećim idejama:

2. Elektronska pošta

Elektronska pošta omogućava asinhronu razmenu pošte raznovrsnog sadržaja sa svim ljudima koji su povezani sa

Internetom. Da bi se pošta mogla razmenjivati potrebno je da i pošiljalac i primalac imaju svoje elektronske

adrese. Elektronska adresa se sastoji iz dva dela koja se razdvajaju znakom @ (engl. commercial at).

Osim ovih pogodnosti, koje pojedincima omogućavaju efikasnu komunikaciju, elektronska pošta omogućava

prijavljivanje na jednu od mnogobrojnih lista slanja (engl. mailing list). Suština ovih lista za slanje je jednostavna.

Manje mreže kao što su LAN (Local Area Network) se pojavljuju 1970. godine, iako dosta ograničene u pogledu

količine računara, bile su mnogo brže. U to vreme su postojala dva protokola ARCNET, te mnogo poznatiji,

Ethernet. Takva je tehnologija mnogo obećavala jer je nudila dosta dobru brzinu, ali i mogućnost povezivanja

lokalnih računara koji bi mogli međusobno komunicirati, tako će 1983 godina biti prozvana Godina LAN-a. Princip

rada LAN mreže je tada bio veoma jednostavan, a i danas ostao nepromenjen, jer je koristio fizičke kablove,

hardverske mrežne kartice ali i softverske protokole preko kojih se kontrolisao protok podataka koji bi išao preko

kabla koji je povezan na mrežnu karticu.

Autor: Milan Damnjanović

Vesna Stević (171/08)

Just another WordPress.com weblog

Istorija i razvoj interneta
https://fmk117108.wordpress.com/2008/12/13/istorija-i-razvoj-
interneta/

INTERNET.

Pre svega da kažem da pojam Internet znači mreža unutar mreže ili interkonekcija između
više računara. Internet je globalna mreža , a unutar nje se nalaze i male tzv. lokalne mreže ,
koje se međusobno povezuju i time čine veliku mrežnu strukturu koju nazivamo Internet. Od
tridesetak godina svog postojanja tek zadnjih osam godina Internet je počeo i praktično da se
koristi u poslovne svrhe. Ko zna zašto je dobro što je sve tako bilo. Tek zadnjih četiri godine
može se reći da je on postao i neophodno sredstvo poslovanja većine firmi na zapadu a danas
je tako i kod

Računar

nas. Verovatno , da se desilo prerano komercijalizovanje Interneta , možda bi to usporilo
njegov razvoj i on sigurno ne bi postao univerzalni komunikacioni medij. Jedna od osnovnih
karakteristika Interneta je da je većina njegovog sadržaja dostupna svakome ko na njega

stupi. On je danas postao toliko popularan da se i ostali mediji poput televizija , radija ili
novina posvetili online prezentaciji u javnosti. Broj računara na Internetu se trenutno
procenjuje na oko 150.000.000. ( 1 )

ISTORIJA I RAZVOJ INTERNETA.

Kako je Internet najnoviji komunikacioni medij u njegovom razvoju veliku ulogu odigrali su i
ostali mediji. Ispočetka su oni sa strahom gledali na njegov eksplozivni razvoj i neverovatne
interaktivne mogućnosti ali polako se uviđalo da u kombinaciji sa internetom bilo koji mediji
dobija mnogo štošta. Web je postajao više godina kad su se prvi put pojavile reklame koje su
u tradicionalnim medijima počele da reklamiraju Web sajtove. Nije prošlo mnogo vremena a
svaki televizijski program, radio ili novine su predstavili svoj program ili deo svog sadržaja i
na Web-u. Mnogi su se čak i kompletno orijentisali na Internet. Prva primena Interneta u
poslovne svrhe pokrenuta je od strane velikih financijskih institucija. Pratile su ih velike firme
povezujući svoje prodajne i distribucione mreže sa mrežom svih mreža, Internetom. On se
odmah ponudio kao idealno rešenje jer je za svaku veliku poslovnu organizaciju brzina i
kvalitet razmene informacija automatski značila veći profit, a često i opstanak na tržištu.

Godine 1961. dr. Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put je objavio rad sa teorijom
paketnog prebacivanja, ukome obrazlaže teoretske mogućnosti računarskog komuniciranja

korišćenjem paketa umesto klasičnih kola koja su

do tada korišćena. Ovo

je označilo početak istorije i razvoja interneta. ( 2 ) 1965. godine prvi put su povezana dva

Leonard Klajnrok

računara,   jedan   u   Masačusetsu,a   drugi   u   Kaliforniji,korišćenjem   spore   telefonske   linije   na
biranje. Na ovaj način je nastala prva mreža širokog područja pod nazivom -WAN- koja je
imala   ograničene   mogućnosti.( 2   )   Eksperiment   je   pokazao   da   razmena   podataka   između
udaljenih računara može normalno da funkcioniše, ali da telefonski sistem koji je zasnovan na
uspostavljanju   kola   nije   adekvatan   za   tu   primenu   te   je   potreba   za   uvođenje   sistema   sa
paketnim   prebacivanjem   potvrđena.   Već   1966.   godine   Ministarstvo   odbrane   SAD-a   je
odabralo

Advanced Research Project Agency Network

, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje

i razvoj komunikacija i komandne mreže koja će preživeti i nuklearni napad. Kroz ovaj

– Kaliforniski univerzitet, Santa Barbara

– Univerzitet Juta.( 3 )

Prva ARPANET veza uspostavljena je 29. oktobra 1969. godine između IMP-a na UCLA i SRI.
Iste godine u decembru sva četiri računara bila su međusobno povezana. ( 3 ) Nadalje tokom
70-ih  godina dolazi  sve više  do povezivanja univerziteta  i institucije,  a kako  se  i ukazala
potreba  za standardizovanjem  prenosa podataka tako je ARPANET vremenom  prerastao  u
Internet. Ključna ideja na kojoj se zasniva Internet je otvorena arhitektura umrežavanja u
kojoj   se   individualne   mreže   mogu   dizajnirati   i   razvijati   nezavisno,   a   svaka   može   da   ima
sopstveni interfejs koji nudi korisnicima i drugim mrežama. Svaka mreža može da se razvija
nezavisno   u   skladu   sa   specifičnim   zahtevima   okruženja   i   korisnika   mreže.   Najvažnija
motivacija za nastanak ARPANET-a i Interneta je deljenje resursa: u tom trenutku, u periodu
od 1972-1974. godine se pre svega mislilo na transver datoteka i udaljeno prijavljivanje ali je
ipak e-mail čiji je format specifikovan 1977. godine ostvario najširi uticaj od svih inovacija u
ovom periodu. Za Internet je ključno da on nije dizajniran samo za jednu aplikaciju već je on
jedna opšta infrastruktura nad kojom će se rađati nove aplikacije( što je kasnije potvrđeno
nastankom WWW 1993. godine). ( 2 ) Sedamdesete godine zaista su donele nekoliko važnih
otkrića   koja   su   obeležila   razvoj   interneta   kakvog   danas   znamo,   a   potom   se   dogodilo   i
odvajanje   ARPANET-a   iz   vojnog   eksperimentima   u   javni   israživački   projekt.   Verovatno   je
najvažniji trenutak bio 1983. godina kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a ( Network Control
Protocol   )   na   TCP/IP   (   Transmission   Control   Protocol   /   Internet   Protocol   ),   što   je   značilo
prelazak  na  tehnologiju kakva se i danas koristi.  Protokoli  su  standardi koji omogućavaju
komunikaciju računara putem mreže, a 1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno
sa ARPANET koristeći relativno primitivni Network Control Protocol, koji je uprkos mnogim
ograničenjima,   bio   upotrebljiv   u   malim   mrežama   i   nije   bio   dovoljno   fleksibilan   za   širu
upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji
pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana je
sve komplikovanija mreža računara. Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP

Vinton Cerf

jednom je rekao: “Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikim mrežama s velikim
brojem računara, protokol koji će nositi internet budućnosti, što je značilo da mora biti
fleksibilan kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju”.( 1 )Naime,
već je tada bilo jasno kako će internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih
mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajednice želeli
su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol.