УНИВЕРЗИТЕТ ПРИВРЕДНА АКАДЕМИЈА
НОВИ САД
ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ:
МЕЂУНАРОДНО ПРИВАТНО ПРАВО
ТЕМА:
ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ
ПРАВА
МЕНТОР:
СТУДЕНТ:
Проф. Др. Синиша Огњановић Божидар Стојиљковић
Бр. Индекса I-225/11
Јул 2013.
Тема: „Извори међународног приватног права“
1. ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА
1.1.Унутрашњи извори међународног приватног права
У унутрашње изворе међународног приватног права спадају: Устав, закони,
подзаконски акти, судска пакса, обичаји и правна наука. У земљама прецеденског права
примарни извор права је судска пракса, која у деругим земљама нема карактер
формалних правних извора, већ су то превасходно закони и подзаконски акти.
Мањи број земаља има кодификовано међународно приватно право, док већи број
држава правила из међународног приватног права налази у појединим законима
садржаним у материјалном праву тј. у грађанским законицима. Посебне кодификације
међународног приватног права у Европи имају: Албанија, Аустрија, Азербејџан,
Белгија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Чешка, Хрватска, Италија, Лихтенштајн,
Мађарска, Немачка, Пољска, Румунија, Словенија, Србија, Турска, Швајцарска.
1
Ван Европе, посебну кодификацију међународног приватног права имају: Јапан, Јужна
Кореја, Северна Кореја, Кувајт, Мадагаскар, Тајван, Тајланд, Венецуела.
2
Другу групу чине земље које немају ратификовано међународно приватно право, већ су
јој та права регулисана у законима грађанског права. Државе чије су одредбе
међународног приватног права садржане у Грађанским законицима су Алжир,
Аргентина, Бразил, Буркине Фасо, Чиле, Египат, Француска, Габон, Грчка, Ирак,
Квебек, Кина, Португалија, Руска Федерација, Шпанија и др.
3
Земље
common lаw
система у својству извора међународног приватног права прихватају
законе, судске одлуке и правну доктрину. Судска пракса је од значаја у процесу
стварања обичајног права и у другим правним системима, али је за државе
англосаксонског права карактерисично да се систем међународног приватног права
скоро у потпуности заснива на судској пракси.
1.2. Међународни извори међународног приватног права
Разлике националних правних система у оквиру којих се одвијају приватноправни
односи, стварају подлогу за правну несигурност и непредвидивост решења, што
успорава несметан развој друштвеноекономских односа међу државама. Унификацијa
међународно приватног права на општем нивоу нужно би значила елиминисање
проблема сукоба закона. До ње није дошло али су значајна настојања да се удовољи
захтевима праксе за једнаким решењима. Полазећи од примарне сврхе међународног
приватног права унификацијом колизионог права штите се оправдана очекивања
1
Марија Крвавац, „
Међународно приватно право
“, К. Митровица 2010, стр. 48.
2
Исто, стр. 48.
3
Исто, стр. 49.
4
Тема: „Извори међународног приватног права“
странака. У неким земљама међународно приватноправна регулатива полази од
међународних извора норми, или је дословно чине преузети међународни правни
документи (мултилатерални и билатерални споразуми).
Најпознатији вишестрани уговори у овој материји резултат су активности Хашке
конвенције за меđународно приватно право, као најзначајније међународне институције
у процесу унификације правила међународног приватног права.
4
Поред ових, релетивни
међународни извори међународног приватног права јесу и уговори закључени под
окрињем Савета Европе и Европске Уније, затим конвенције усвојене по окрињем
Међународне комисије за лична стања, конвенције Скандинавских земаља, и уговори
Интерамеричке конференције за међународно приватно право и уговори из
Монтевидеа, те Кодекс Бустаманте.
Битан сегмент делатности Хашке конференције за међународно приватно право јесте
припрема, формулисање и усвајање конвенција, извора унификованог међународног
приватног и међународног процесног права. Конференција делује под окриљем
холандске владе на темељу Статута. Значај Хашких конвенција огледа се у регулисању
мноштва различитих аспеката приватноправних односа и у великом броју држава које
су се обавезале посредно или непосредно, инкорпорисале конвенцијска решења у свој
правни систем. У периоду после другог светског рата усвојено је више конвенција:
Конвенција о грађанском судском поступку из 1954.
Конвенција о праву која се примењује на међународну купопродају телесних
покретних ствари из 1955.
Конвенција о уређењу сукоба закона између права држевљанства и права
пребивалишта из 1955.
Конвенција о признању правне личности страних предузећа, удружења и
институција из 1956.
Конвенција о праву које се примењује на пренос власништва у случају
међународне купопродаје телесних покретних ствари из 1958.
Конвенција о надлежности уговореног суда у случају међународне купопродаје
телесних покретних ствари из 1958.
Конвенција о праву које се примењује на обавезе издржавања према деци из
1956.
Конвенција о признању и извршењу одлука које се тичи обавеза издржавања
према деци из 1958.
Конвенција о сукобу закона у погледу форме тестаментарних одредаба из 1961.
Конвенција о надлежности органа и праву које се примењује у погледу заштите
малолетника из 1961.
Конвенција о укидању потребе легализације страних јавних исправа из 1961.
Конвенција о надлежности, меродавном праву и признању одлука о усвојењу из
1965.
Конвенција о достављању у иностранство судских и вансудских аката у
грађанским и трговачким стварима из 1965.
Конвенција о споразуму о избору суда из 1965.
4
За годину оснивања ове Конференције узима се 1893.г. када је у Хагу одржана конференција посвећена
регулисању различитих питања међународног приватног права, на иницијативу холандског правника
Тобиаса Асера
5
