1. Увод
У данашње време сведоци смо наглом ширењу тржишта, појављују се велике и
мале компаније и све више се обраћа пажња на повезаност света односно
глобализацију. Развој информатике мора ићи у складу с временом и из тог разлога нове
технологије се уводе вртоглавом брзином. Једна од револуционарних промена у
рачунарској технологији догодила се у задњој деценији. Ширење употребе мини и
микрорачунара довело је до настанка технологије обраде података по моделу клијент –
сервер. Увођење мини рачунара створило је услове за економску оправданост
децентрализације рачунарских ресурса до нивоа сектора предузећа.
2. Рачунарске мреже
Рачунарске мреже омогућавају међусобно комуницирање рачунара помоћу неке
сталне или привремене везе. За умрежавање више рачунара потребан је посебан
хардвер, али и софтвер, те познавање начина умрежавања. Умрежавање подразумева
остваривање везе у циљу размењивања ресурса, идеја или информација између две
тачке. Повезивање рачунара се, осим помоћу каблова, може остварити и бежично
преко радио уређаја.
Рачунарска је мрежа систем који повезује различите или сличне уређаје у једну
целину. У телекомуникацијском и податковном смислу, мрежа повезује уређаје за
обраду података и комуникацијске уређаје, било на међудржавном плану, унутар
поједине земље, града, у индустријском постројењу, пословним зградама или у малом
уреду. Потреба за умрежавањем последица је сталног пораста размене података
(писама, порука, меморандума, пословне статистике, извештаја, база података и сл.)
међу запосленима.
Израчунато је да се око 60 % радног времена користи за комуникацију или
размену података; у данашње време количина тако размењених информација досеже и
до 35 отипканих страница по особи дневно. За уштеду времена су направљени разни
уређаји намењени комуникацији и размени података (телекс, телефакс, особни
рачунари, писачи, вишефункцијски терминали), а сада их све треба повезати у
рачунарску мрежу да бисмо сви заједно делили могућности које нам ти уређаји
пружају.
1
Слика 1. – Пример рачунарске мреже у пословном простору
2.1. Историја рачунарских мрежа
Рачунарске мреже су настале као резултат апликација које су написане за велике
корпорацијске фирме. Фирме су увиделе проблем учинковитости својих
запосленика
који су само да би исписали нешто на писачу морали податке преносити на дискетама
до писача, копирати податке на рачунар који је имао прикључен писач и тек онда
исписати жељени документ. Због једноставнијег, бржег, учинковитијег и надасве
јефтинијег пословања твртке су почеле улагати у мрежну технологију (јефтиније је
набавити мрежу него куповати писач за сваки рачунар посебно). Као резултат тога
почетком 1980-их рачунарске мреже доживеле су огромну експанзију, иако су прве од
тих мрежа биле прилично хаотичне. Због тако наглог раста тих рачунарских мрежа
дошло је до некомпатибилности међу мрежама које су финансирале различите фирме.
Решење тог проблема је LAN (Local Area Network). Због разлога да су помоћу таквог
начина фирме могле повезати сва своја рачунара и све своје писаче на једну мрежу у
којој су сви могли комуницирати LAN се и даље развијао. Како се потреба за све више
умрежених рачунара повећавала LAN није био задовољавајуће решење. Твртке не само
да су имале потребу размењивати податке само у једној згради, него су и захтеви за
повезивањем више мрежа у једну целину све више расли. Решење тог проблема је
WAN (Wide Area Network ). Због своје особине, да омогућава повезивање рачунара на
2
Слика 2. Модел клијент – сервер
Клијент-сервер архитектура и клијент-сервер модел обраде података се јавља
почетком деведесетих година 20.века, признање доживљава већ половином исте
деценије, а развијен је као резултат настојања да се што боље искористи ресурс
персоналних рачунара, кроз њихову интеграцију у јединствен систем за обраду
података. Клијент-сервер модел обраде података је модел дистрибуиране обраде
података, гдје се функције једног корисничког програма расподјељују на најмање два
процеса који међусобно комуницирају. Та два процеса обраде података су: клијентски
и серверски. Логика комуникације клијентског и серверског процеса је следећа:
клијентски процес шаље поруку серверском процесу, тражећи одређену услугу, а
серверски процес извршава тражени задатак и шаље поруку клијентском процесу о
резултату (успеху или неуспеху) извршеног задатка.
Клијентски и серверски процеси су специјализирани за извршавање одређених
типова задатака и увијек комуницирају они делови процеса који су надлежни за
тражени задатак. Оба процеса се могу извршавати на једном рачунару, али пун опсег
могућности се реализује дистрибуцијом ових процеса на велики број, физички
дислоцираних рачунала. Тада је рачунар који извршава клијентски дио процеса
клијент-рачунар, или краће клијент, а по аналогији, исто важи и за сервер.
Дакле, за пуну примену клијент-сервер архитектуре, потребна су најмање два
рачунара, повезана комуникацијском мрежом, с инсталираним мрежним оперативним
системом и успостављеном комуникацијом. Елементи који чине клијент-сервер систем
јесу:
4
