1. Pojam i predmet književnosti za decu

Појам књижевности за децу формирао се у ХIХ веку и означава литерарна дела која су својим садржајем и изразом приступачна деци.
У литератури за децу углавном има две групе књижевних дела – за децу предшколског узраста (шест до седам година старости) и за
децу основношколског узраста (тринаест до четрнаест година старости) или дела која се деци говоре и дела која сама деца читају. Лек-
тира за децу је одабирана и у најстаријим временима писмености, али се литература за децу, као посебан вид, почела стварати у ХVII и
ХVIII веку, а нарочито у доба просветитељства. Савремена књижевност за децу је разнородна по жанровима и темама, развијеног и бо-
гатог поетског израза и по уметничкој вредности не заостаје за осталим књижевним областима. Појам књижевности за децу подразу-
мева дела која су по својој унутрашњој структури блиска младим читаоцима. Међутим, по својим основним особинама, по тематици,
изразу и уметничком домету, ова дела се не издвајају из модерних, савремених токова књижевности и уметности.

2. Tematika dela književnosti za decu

Književnost za decu i mlade ne izdvaja se ni počemu od opšte književnosti sem po

recepcijskom aspektu.

Književnost za decu je svoj status stekla znatno kasnije (doba prosvetiteljstva i romantizma) od opšte književnosti i dugo vremena je književnost
za decu bila osporavana i sumnjalo se u njenu vrednost, autentičnost i postojanje. Uzrok tome su skučeni naučno-umetnički prostori.

Danas je književnost za decu ravnopravna sa opštom književnošću jer ih spajaju svi umetnički elementi.

Književnost za decu i mlade govori o životu sa puno moralne i estetske odgovornosti. Pisci za decu biraju teme koje su bliže pojmovima deteta i
pisac to radi sa puno stvaralačke odgovornosti.

Bliskost između ove dve vrste književnosti je očigledna u bogastvu i širini tema i motiva, u načinu prikazivanja likova, u korištenju jezičko
stilskog materijala. Pesnik Gete u nastojanju da izjednači vrednost opšte i dečje književnosti je rekao:“I ono što je najlepše, jedva da je dobro za
decu“. Ruski estetičar Bjelinski je govorio:“Pišite, pišite, za decu – ali tako da bi vašu knjigu sa zadovoljstvom pročitao i odrastao čovek“.

Postoje i neke razlike:

u književnosti za decu ne može se koristiti širi životni sadržaji, koje sadrži opšta književnost.

Važan je uzrasni nivo čitaoca

Smanjivanje opisnih delova u delu

Jednostavnije i sažetije jezičko-stilsko izražavanje

Veće prisustvo fantastičnih eleemnata

Prisustvo igre

Prisustvo humora i šaljiveozbiljnosti

Mistička vizija sveta.

3. Književnoistorijski razvoj književnosti za decu

Nastanak književnosti za decu u uskoj je vezi sa statusom dece i detinjstva kao posebnih fenomena. Sve dok dete nije bilo priznato kao biće od
važnosti nije se mogla ni razvijati književnost koja je namenjena deci.

Odnos prema detetu kao prema odraslom čoveku dugo je trajao, od dece se tražila poslušnost, trpljenje teških životnih uslova, deca su rano
počinjala da rade, decu su učili borilačkim veštinam i da budu dobri borci (Sparta).

Dete je bilo zapostavljen čovek. Aristotel je smatrao da igra ne treba da bude deo života u vaspitanju dece i sve što deca čine mora biti
smišljeno u pravcu budućnosti.

U antičkom dobu nije bio razvijen interes za knjigu koje su bile namenjene mladima.

U srednjem veku se takođe strogo gledalo na dete i u vaspitanju dece veliki uticaj je imala hrišćanska crkva, razvijao se kod dece hrišćanski
moral i težnja da se stvori poslušno biće – nastavljeno je negiranje autonomije dečjeg bića.

Tek u periodu humanizma i renesanse (14. i 15. vek), a naročito u 17.veku dete i detinjstvo dobijaju dublje i šire značenje.

Veliki doprinos u menjanju shvatanja deteta dao je Jan Amon Komenski. Njegovo najpoznatije delo je „Velika didaktika“ koje je i danas poznato
i predstavlja sintezu pedagoško-moralnog dostignuća. U tom delu iskazuje odnos prema deci i detinjstvu, zalaže se za dečju knjigu i književnost,
za shvatanje dece kao bića.

Komenski je doneo preokret u pogledu na dete – smatrao je dete božjim darom, da je dete biće anđeoske čednosti, dobrote, ljubavi, lepote i da
dete ne može biti zlo i nepošteno. Komenski je u svom delu „Orbis pictus“ (1657), izneo svoja tumačenja o deci i detinjstvu; ima formu dečje
knjige i mnogi kritičari je smatrao prvom knjigom za decu – deluje kao udjbenik i školskog je karaktera. Ovo delo je važno jer je Komenski
skrenuo pažnju na dečje biće, njegov duhovni razvoj i pokazao potrebu za literaturom namenjenoj deci.

Žan Žak Ruso, francuski filozof je potvrdio tezu da je dete deo čiste prirode koje treba vaspitati. Za Rusoa dete je bilo osnovni član društva i
temelj njegove budućnosti i dete je bila uzvišena ličnost za njega.

Ruso je:

moralista – dete treba upućivati u život po određenim šemama ponašanja

filozof – zastupnik je neprestanog učenja

vaspitač – smatra da iz odgajanja deteta treba isključiti knjigu i okrenuti ga prirodi.

Svoje stavove izneo je u kapitalnom delu „Emil ili o vaspitanju“ (1762). Zbog ovog dela Ruso je bio proganjan jer je smatrano da Ruso skrnavi
nauku.

Ovim delom o modernom čoveku i modernom društvu, otkrio je novi model vaspitanja čoveka, smatra da noiv čovek treba da je rasterećen
religije srednjeg veka i da se od mladog bića vaspitanjem može postići mnogo, zalagao se za samostalnost dece u odnosu na odrasle.

Svojim osporavanjem knjige, Ruso nije zaustavio tok budućeg razvoja mladih. Zalažući se za dečji svet i autonomiju on je ukazao i na put ka
književnoj umetnosti.

Dete, detinjstvo, a zatim i književnost za mlade tako su postali slobodni i potvrđeni.

U 19 i 20 veku dete, detinjstvo, dečja psihologija i umetnost namenjena mladima su ostvarili svoj integritet i pravo na autonomiju i postojanje.

4. Odnos između književnosti za decu i opšte književnosti

Književnost za decu i mlade ne izdvaja se ni počemu od opšte književnosti sem po

recepcijskom aspektu.

Danas je književnost za decu ravnopravna sa opštom književnošću jer ih spajaju svi umetnički elementi.

Književnost za decu i mlade govori o životu sa puno moralne i estetske odgovornosti. Pisci za decu biraju teme koje su bliže pojmovima deteta i
pisac to radi sa puno stvaralačke odgovornosti.

Postoje i neke razlike:

u književnosti za decu ne može se koristiti širi životni sadržaji, koje sadrži opšta književnost.

Važan je uzrasni nivo čitaoca

6. Prvi književni listovi i časopisi

књижевни листови и часописи за децу (

дечја периодика

). Они, иначе, имају традицију и у европској књижевности, па тако, рецимо,

1757. године, у Паризу, списатељица Жан-Мари Лепренс де Бомон – најпознатија по бајци

Лепотица и звер

– покреће и издаје

Дечји

магазин

. А код нас је пионир у овој области био др Ђорђе Натошевић; он је, наиме, 1858. године, у Новом Саду, отпочео са издавањем

Школског листа

, који ће, са извесним прекидима, излазити (у више различитих градова) све до 1910. године. Далеко значајнија је,

међутим, појава

Додатка к Школском листу

; из њега ће произићи

Пријатељ српске младежи

, који се сматра

првим

српским

књижевним листом за децу. Излазио је у Сомбору током 1866. и 1867. године, а уређивао га је Никола Вукићевић (уз подршку Ђорђа

Натошевића). Један од многобројних сарадника овог гласила био је и Змај. Шездесетих и седамдесетих година појавиће се још
неколико дечјих листова –

Дечји пријатељ

Радован

(први илустровани лист, чији је покретач био Стеван В. Поповић),

Голуб

Централно књижевно гласило за децу тог времена почеће са излажењем 1880. године. Реч је о забавно-поучном часопису

Невен

, који

ће покренути и уређивати све до краја живота (1904) омиљени (већ више пута помињани, а у уређивачком послу доста искусни) чика-
Јова Змај. Он је највише бројева часописа испунио својим радовима (оригиналима и преводима), жанровски веома разноврсним;

захваљујући грађи коју је Змај био припремио,

Невен

ће излазити још неколико година после уредникове смрти. Часопис је, ипак, имао

и друге сараднике, међу којима је било и деце. То је, дакле, био почетак

дечје књижевности

са оним другим значењем – књижевности

коју стварају сâма деца. На страницама

Невена

нашле су се и илустрације великог српског сликара Уроша Предића. У међувремену ће

се у Србији појавити и већи број других листова и часописа за децу:

Српче

Ђаче

Млада Србадија

Књижица

Споменак

Ласта

Школица

Подмладак

…

7. Podela književnosti za decu na književne rodove i vrste

Podela poezije izvršena je na osnovu tri osnovna načina pesnikovog doživljaja sveta:

Tri književna roda

: lirika(obeležena je osećanjima) epika(opisuje događaje) i drama(zasniva se na sukobu).

Pesnikovo doživljavanje sveta zavisi od njegovog odnosa prema objektivnom svetu.

Lirska poezija – ako se pesnik stapa sa svetom oko sebe i ako se unosi u taj svet, izražava svoja osećanja.

Epska peozija – pesnik posmatra svet i život koji se odvija van njega i objektivno nam slika šarolikost i punoću tog života.

Drama – ako pesnik doživljava svet i život kao sukob protivrečnosti koje traže da budu razrešene.

Pesnikova različita osećanja najpotpunije se prikazuju u različitim književnim vrstama npr. melanholična osećanja se najbolje izražavaju u lirskoj
pesmi elegiji, osećanja punoće sveta u romanu, osećanje tragičnog u tragediji...

Lirska poezija(lirika)

je najsubjektivniji književni rod, u kome se iskazuje čista emocija, ritmički i zvučno uobličena, izražena sugestivnim

simboličkim slikama koje se grupišu oko osnovnog motiva.

Emocija lirskog pesnika je jedinstvena i nedeljiva i prožima celo biće pesnikovo i pesnik prenosi svoja osećanja na čitaoca.

Epska poezija(epika)

je književni rod u kome pesnik priča o događajima u stihu ili prozi i pesnik sa udaljenog stajališta promatra sveti zadržava

se na mnogim pojedinostima u tom svetu i ovom književnom rodu daje vid objektivnosti i neutralnog pesnikovog odnosa prema događajima
koje opisuje. Epski pesnik je posrednik između događaja i slušalaca. Epska poezija je nastala kao kolektivna umetnička tvorevina u stihu. Glavna
vrsta je bio ep u kojem su opisivana mitski i legendarni događaji u jednom narodu, njegova prošlost, koja je budila divljenje i podsticala na
požrtvovanje. U 18 veku razvitak nauke omogućio je mitsko shvatanje sveta i epopeju u stihu smenio je roman u prozi koji je opisivao
zanimljive događaje iz života pojedinaca. Radnja epskih dela teče široko,lagano, sa mnogo epizoda a kompoziciona struktura je veoma
slobodna, vremenski i prostorno neograničena.

Dramska poezija

je književni rod u kome pesnik u obliku neposrednog predstavljanja na pozornici prikazuje sukob, borbu suprotnih stavova,

koja u dinamičnoj radnji dovodi do pobede jednog od njih. Drama je književni rod koji tek na pozornici dobija svoje puno značenje. Pozornica

dramskoj radnji daje istinitost i uverljivost, a veliku ulogu imaju režiseri i glumci koji treba da postignu najtačnije i najdublje tumačenje smisla
drame.

Predmet dramske poezije su životne i društvene protivrečnosti počevši od unetrašnjeg sukoba u ličnosti, preko borbe čoveka protiv spoljašnih
sila (prirodnih, moralnih), pa sve do društvenih sukoba. Drama prikazuje čovekov napor da pobedi, savlada (drama i tragedija) ili da se pomiri sa
situacijom (komedija). Dramsko likovi su veoma izrazite ličnosti, sa jednom dominatnom crtom karaktera. Dramska radnja je celovita i
jedinstvena bez prekidanja, usmerena ka svom razrešenju.

Tragedija i drama

podražavaju našu moralnu osetljivost jer izazivaju u nama sažaljenje za dramskog junaka, a pobuđuje osećanje protesta

protiv zla.

Komedija

učvršćuje našu osetljivost pobedom razumnog principa u njoj.

Vrste lirske poezije su:

ljubavna, misaona, opisna, patriotska, socijalna pesma, elegija, oda, himna itd.

Vrste epske poezije u stihu su:

ep, poema, balada i romansa.

Vrste epskih dela u prozi su:

roman, pripovetka i novela.

Dramski rod

se deli na

tragediju i komediju i dramu

u užem smislu. Posebne vrste

dramskih dela

muzička drama i opereta.

Stih –

doživljavamo kao manje ili više ravnomerno ponavljanje određenih jezičkih signala (akcenata, granica između reči, rime)

Strofa

– je ritmička celina koja u umetničkoj poeziji povezuje dva ili više stihova. Strofe su dobile naziv prema broju stihova kao što su distih,

tercet, katren, oktava...U našem jeziku je nazivamo kitica.

Rima (lik,srok)

– predstavlja glasovon podudaranje na kraju različitih stihova. Narodni stil se po pravilu ne rimuje, ali se u pojedinim lirskim

pesmama javljaprostiji oblik rime. Začeci rime se javljaju još u narodnim poslovicama. Rima povezuje stihove i strofu. Prema položaju stihova
koji se rimuju razlikujemo sledeće rime:

parna – kada se rimuju uzastopni stihovi sa aa, bb, cc.

ukrštena – rimuju se prvi i treći; drugi i četvrti.

nagomilanu – kada se više stihova uzastopno rimuje aaaa.

Rima se klasifikuje prema broju slogova koji se rimuju:

muška – rimuje po jedan slog (dan-znan)

ženska – rimuju se po dva sloga (zvezde-jezde)

srednja – rimuju se po tri sloga (snivaju-plivaju)

Opkoračenje je prenošenje sljedeće rečenice u sljedeći stih ili strofu.

Pesničke forme

Tercina –

oblik koji je prenesen iz talijanske književnosti ( Dante – Božanska komedija). Složena od više terceta. Posljednja strofa ima jedan stih

više. Zastupljena je u delima Alekse Šantića (Jedna suza).

Stanca – Takođe prenesena iz Italije. Sastoji se od osam jedanasteraca sa različitim kombinacijama rima – ababbcc, npr. Branko Radičević –
Tuga i opomena.

Sonet

– nastao u italijanskoj književnosti. To je pesma od četiri strofe: dva katrena i dva trceta ukupno 14 stihova. Sonete su pisali mnogi

poznati evropski pesnici Šekspir, Bodler, Rembo.... Kod nas su to Prešern, Dučić, Šantić, Rakić, Branko Miljković...

10. Fenomen igre

Igra –

ima karakter potrebnog, zabavnog, odmora, ali i smisao vaspitnog, navike, rada, urednosti i predavanja obavezama. Smisao igre nije

besmislen i nije gubljenje vremena i pisci je ne smeju prikazati kao puku zabavu ili igračku koja se brzo pokvari. Teorija igre je dala najbolje

pesnike u našoj književnosti – Radović, Ršumović...Za Dušana Radovića igra je smisao deteta i njegovog života, ali igra je samo postupak, da se
savremenim sredstvima dođe do neke slike ili mudrosti i dobra pesma za decu ne može biti igrarija.

11. Humor, nonsens, optimizam i paradoks

Nonsens(besmislica) i paradoks(neočekivano)

Nonsens

proističe iz igre. Može se definisati kao nelogička ili apsurdna jezičko-stilska forma

kojom se na vešt i lucidan način kazuje određen sadržaj. Pesnici stvaraju tekstove sa čudesnim značenjem, pune humora, prave dar-mar

tekstove. Npr. D.Radović –Taram,baram beca...; Ršumović – Bolje reći to je laž, kaž je važ, važ je kož....Nonsens iako pravi atak na pravilnost,
čistotu i jasnost jezika ima svoju opravdanost jer u književnosti za decu predstavlja igru. Deca lako prihvataju nonsens u poeziji jer su pesme
duhovite, humoristične, vedre...

Paradoks

podrazumeva protivrečnosti jednog pojma drugom, a sve je u kontekstu igre. Protivrečnost je ne

samo u sadržaju, već i u motivu. Paradoks zabavlja, zasmejava, blizak je ironiji i satiri. Paradoksalne su mnoge naše tradicionalne i savremene
pesme npr. Zmaj – Kako bi to stajalo, kad bi stari deka napio se mleka, pa zavijen u jastučak, prespavao ručak; D.Radović – Stambolskoj princezi

stigao je gost, princ takođe, al’ prilično prost. Čačkao je nos.....

Humor –

važna kategorija dečje književnosti. Dete ne shvata humor kao odrastao čovek, njegov doživljaj sveta je vedar, naivan i humor i smeh

je takav neobjašnjiv, često bez povoda...humor zabavan i razigran, razdragan karakter. Primere humora imamo u folkornoj i narodnoj

književnosti, preko razbrajalica, brojalica, šaljivih priča – humor se manifestije putem slika, metafora, alegorija, poređenja...Npr. Dobrica Erić –
Vašar u Topoli, a srećemo ga kod Zmaja, Radovića, Ršumovića, Nušić – Hajduci...Humor je neodvojivi deo dečjeg života, detinjstva, životne

realnosti. Humor možemo podeliti kao: smeh – šala; vic – dosetka; trik – geg; fora – fazoni;

Hedonizam i životni optimizam –

radost, zadovoljstvo, uživanje, težnja ka sreći življenja. Književnost za decu teži svetlim, pobedonosnim,

optimističnim prizorima života. Pisac izdvaja teme i motive koji vedro utiču na duh i psihu čitaoca, npr. Ršumović – Hajde da rastemo –
ohrabruje decu da idu napred i da veruju u pobedu i uspeh; D.Lukić – I smeha, smeha deci – kaže da je smeh lek i potreba života...Kroz dečju
književnost se provlači ideja o pobedi rada i ljubavi, sloobde i poverenja, težnja ka znanju, životni vitalizam...Na ovaj način dete je zaštićeno
lepim i uzvišenim i to je estetsko i moralno uživanje, sve dok deca ne odrastu i osete realnost u zrelim godinama.

12. Odlike usmene književnosti u odnosu na pisanu

Usmenu ili narodnu književnost za decu i mlade srećemo u dalekoj prošlosti.

Opšte osobine usmene književnosti:



kolektivno stvaralaštvo



prenošenje s kolena na koleno



neprestane promene u skladu sa duhom



raznovrsnost u skladu sa temama i motivima



sinkretičnost (mešanje više umetničkih vrsta)



stereotipnost početaka ili završetaka pesme i priče



realni i nerealni svet događaja i junaka



arhaičnost (dokaz konzervatizma i usmenoj književnosti)

Naša usmena književnost odlikuje se bogastvom formi, tema i motiva, sve je prožeto istorijskim dešavanjima na našim prostorima. Ceo
materijal usmene književnosti sabrao je Vuk Stefanović Karadjić (1787-1864).

Karakteristike usmene književnosti za decu i mlade: fantastika, igra, humor, etički i estetički smisao, vaspitno-pedagoški aspekt, nonsens.

Dete (3-7god.) usmenu tvorevinu prima kao igru i zabavni kolaž kao što su uspavanke, brzalice, ređalice, razbrajalice, bajke, šaljive priče...

Usmena književnost za decu deli se na četiri kategorije:

1. Lirske vrste

– izrazito zvučne, akustične, zabavne, igrolike kao što su: uspavanke, cupaljke, prohodalice, tašunaljke, brzalice, ređalice,

razbrajalice, igre, šaljive pesme ( prožete humorističnim sadržajem, pevaju o prirodi, životinjama, čovekovim anegdotama npr.
„Ženidba vrapca podunavca“, „Miš poseja proju“. Slične šaljivim pesmama su pesme

lagarije –

u njima je laž osnovna poenta fabule

npr. „Mrtav pade, a zdrav kući dođe“, „Suva krpa na dnu mora čuči“). U lirskim vrstama je izraženo bogastvo narodnog stvaraoca, briga
o dečjem biću i njegovoj emocionalnoj toplini i duhovitosti. Grupi lirskih usmenih pesama spadaju pesem o životinjama, prirodi, o radu,
o deci ( ne koriste se u komunikaciji sa decom).