КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
2
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Павле Ивић, Радмила Маринковић, Нада
Милошевић-Ђорђевић, Јован Деретић,
Новица Петковић
КРАТКА ИСТОРИЈА
СРПСКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ
„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и
компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.
Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или
брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и
КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
5
КРАТКА ИСТОРИЈА
СРПСКЕ
КЊИЖЕВНОСТИ
КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
7
одлично познавали словенски говор околине свога града, превели су, по
наредби византијског цара Михајла, најважније хришћанске верске књиге
на словенски. До краја десетог века језик тих превода постао је
богослужбени и књижевни језик већине Словена, у простору од Јадранског
и Егејског мора до севера Русије. Основни корпус апстрактних термина,
верских, филозофских и психолошких, у који су се биле улиле тековине
развоја грчке мисли током античког периода и раног средњег века, добио је
тако једним потезом адекватне словенске преводе. Тако су и Словени
овладали појмовним арсеналом који је много раније латински преузео из
грчког, а касније западноевропски језици из латинског.
Старословенски језик творевина солунске браће, ушао је тако у породицу
великих сакралних и књижевних језика хришћанске Европе, напоредо са
грчким и латинским. Ван хришћанског света сличну су улогу играли
хебрејски, класични арапски и санскрит.
Константин (који је пред смрт, примајући монашки чин променио име у
Ћирило) и Методије измислили су и посебан алфабет којим су исписали
своје преводе. Тај алфабет, познат данас под именом глагољице, садржао је
близу четрдесет слова. Тадашњи гласовни инвентар словенских језика био
је далеко богатији од онога у грчком, а глагољица је за све те гласове имала
различита слова. Ускоро је глагољица код православних Словена замењена
азбуком која је касније прозвана ћирилицом. Она је уствари тадашње грчко
унцијално писмо допуњено са четрнаест посебних слова за словенске
гласове којих није било у грчком. Тиме је створен инструмент културе
далеко подеснији од латинице, која је настала адаптацијом грчког алфабета
за латински језик још у античко доба, али су јој недостајала слова за посебне
гласове каснијих европских језика, што је писменост тих народа оптеретила
многим проблемима, колебањима и недоследностима. Излаз се најчешће
тражио у томе да се један глас обележава групом од два или три слова. Тако
се познати шуштави консонант у енглеском означава са sh, у француском са
ch, у италијанском са sc, или sci, у немачком са sch, у шведском са sj, у
пољском са sz итд., док ћирилица има
једно
слово за тај глас, и то
исто
свугде где се та азбука употребљава.
Црквенословенски и народни језик
аједнички црквени језик и заједничка азбука у Бугара, Срба
и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне
средине у другу, тако да се у знатној мери може говорити о заједничкој
