ПРОФ. ДР ВЛАДИМИР КРИВОКАПИЋ

КРИМИНАЛИСТИКА ТАКТИКА

Полицијска академија, Београд

САДРЖАЈ

ПРВИ ДЕО

1. КРИМИНАЛИСТИКА КАО НАУКА И ПРАКТИЧНА ДЕЛАТНОСТ
ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ КРИМИНАЛИСТИКЕ

1.2. Дефиниције криминалистике

1.3. Предмет, објект и задаци криминалистике

1.4. Истраживање криминалитета као задатак криминалистике

1.5. Научни карактер криминалистике и њена самосталност у односу на друге науке

1.6. Структура криминалистике

1.7. Однос криминалистике тактике и осталих грана криминалистике

2. ХЕУРИСТИЧКА И СИЛОГИСТИЧКА КРИМИНАЛИСТИКА

3. ОДНОС КРИМИНАЛИСТИКЕ СА КРИВИЧНО-ПРАВНИМ И ОСТАЛИМ
СРОДНИМ НАУКАМА

3.1. Кривично право

3.2. Кривично процесно право

3.3. Полицијско право

3.4. Криминологија

3.5. Судска медицина

3.6. Криминалистичка психологија

3.7. Однос криминалистике и криминалне политике

4. НАУЧНИ РАЗВОЈ КРИМИНАЛИСТИКЕ

4.1. Развој криминалистике у Србији и Црној Гори

5. КРИМИНАЛИСТИКА - ОПЕРАТИВНИ ПОСЛОВИ, ПОЈАМ И
НАДЛЕЖНОСТ ПРЕДУЗИМАЊА

6. ЈЕДИНСТВО КРИМИНАЛИСТИЧКОГ И КРИВИЧНО ПРОЦЕСНОГ
ПОСТУПАЊА У СУПРОТСТАВЉАЊУ КРИМИНАЛИТЕТУ

7. ОСНОВНА НАЧЕЛА КРИМИНАЛИСТИКЕ
7.1.Опште напомене

7.2. Начело законитости

7.3.Начело законитости и Декларација за полицајце

7.4. Начело истине

7.5. Начело објективности

7.6. Начело оперативности и брзине

7.7. Начело методичности и тактичког планирања

7.8. Начело темељитости и упорности

7.9. Начело координације и сарадње

7.10. Начело јединственог руковођења у спровођењу криминалистичке делатности

7.11. Начело чувања службене тајне

7.12. Начело економичности у оперативном раду

7.13. Начело превентивног поступања

7.14. Начело стручности и специјализације

7.15. Начело хуманости у примени овлашћења

7.15.1. Начело хуманости и заштита људских права

7.15.2. Начело хуманости и односи са јавношћу

КРИМИНАЛИСТИЧКА ОБРАДА

118

Откривање кривичног дела и извршиоца као циљ криминалистичке обраде

121

КРИМИНАЛИСТИЧКЕ КЛОПКЕ КАО СРЕДСТВО ОТКРИВАЊА ИЗВРШИЛАЦА

123

12. ОПЕРАТИВНЕ КРИМИНАЛИСТИЧКЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ
ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ

124

Врсте криминалистичко оперативних евиденција

126

Општа азбучна картотека-индекс

126

Досије за лице

127

Евиденција одређених категорија учинилаца, односно потенцијалних учинилаца

127

Албум фотографија

127

Евиденција видних особених знакова

128

Евиденција надимака

128

Монодактилоскопска збирка

128

Казнена евиденција

128

Евиденција кривичних дела са непознатим учиниоцима

129

Евиденција украдених и несталих ствари

129

Евиденција оштећених

129

Евиденције несталих лица и евиденција неидентификованих лешева

129

Евиденција објеката

130

Евиденција догађаја

130

Досијеи акција

130

Modus operandi систем (МОС)

131

Значај криминалситичких евиденција и статистичко-аналитичке службе за
оперативно планирање

133

13. МЕЂУНАРОДНА КРИМИНАЛИСТИЧКА САРАДЊА У СПРЕЧАВАЊУ И
СУЗБИЈАЊУ КРИМИНАЛИТЕТА

139

Настанак и начин рада међународне организације криминалистичке полиције -
Интерпола

140

Сарадња наших полицијских органа у оквиру Интерпола

147

Криминалистичко полицијска сарадња у Европској унији

148

ДРУГИ ДЕО

ОПШТЕ КРИМИНАЛИСТИЧКЕ МЕРЕ И РАДЊЕ СПРЕЧАВАЊА И СУЗБИЈАЊА
КРИМИНАЛИТЕТА

152

А.ОПШТЕ ОПЕРАТИВНО ТАКТИЧКЕ МЕРЕ И РАДЊЕ ПРЕВЕНТИВНО
РЕПРЕСИВНОГ КАРАКТЕРА
1. КРИМИНАЛИСТИЧКА ПРОВЕРА
Појам и циљ проверавања

156

Врсте провера

157

2. ПРИКУПЉАЊЕ ОБАВЕШТЕЊА - општи осврт

159

Неки криминалистичко-психолошки аспекти прикупљања обавештења
(информативни разговори)

164

3. ОСМАТРАЊЕ

171

Појам и врсте осматрања
Тактика поступања у осматрању

172

Секторски начин вршења позорничке и патролне делатности

174

4. ЛЕГИТИМИСАЊЕ
Појам и разлози легитимисања

180

Тактика легитимисања

181

5. УТВРЂИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА
Појам и значај утврђивања идентитета

183

Начини утврђивања идентитета

184

Дактилоскопске клопке као начин утврђивања идентитета непознатог учиниоца

189

Симулације

190

6. ОГРАНИЧЕЊЕ КРЕТАЊА НА ОДРЕЂЕНОМ ПРОСТОРУ
Појам и циљ ограничења кретања на одређеном простору

190

Припрема и тактика предузимања

191

7. КРИМИНАЛИСТИЧКА КОНТРОЛА
Криминалистичка контрола и њен однос са криминалистичком обрадом

194

Класификација криминалаца као основни услов контроле њиховог понашања

196

Појам и циљ појачаног надзора

198

Установљавање мере појачаног надзора

198

Лица која учествују у спровођењу мере појачаног надзора

200

Специфичности мера надзора у односу на поједина лица

202

Криминалистичка контрола и појачани надзор над потенцијалним извршиоцима
кривичних дела

204

Упозорење као мера криминалистичке контроле

205

Потреба ширег друштвеног ангажовања у предузимању појачаног надзора

208

Б. ОПШТЕ ОПЕРАТИВНО ТАКТИЧКЕ МЕРЕ И РАДЊЕ
РЕПРЕСИВНОГ КАРАКТЕРА
1. ПОТРАЖНА ДЕЛАТНОСТ
Појам потражне делатности и потражних радњи

210

Облици потрага за лицима, предметима и лешевима

210

Потраге с циљем проналажења лица и предмета и потраге ради утврђивања
идентитета лица и лешева

212

Врсте потрага по подручју трагања
Локална потрага

213

Централна потрага

214

Међународна потрага

214

Врсте потрага по предмету трагања

216

Потерница

216

Објава

217

Распис о трагању

218

Покретање потраге од стране органа унутрашњих послова и других субјеката

220

Допуна и измена потрага

221

Обнова и обустава потрага

222

Начела примене потражне делатности

223

2. УПОТРЕБА СПЕЦИЈАЛНО ДРЕСИРАНИХ ПАСА
Опште напомене

226

СРЕДСТВА У ОБЕЗБЕЂИВАЊУ ЛИЧНИХ ДОКАЗА
2. ЗНАЧАЈ ИНФОРМИСАЊА О ЛИЦУ И ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ЛИЧНИХ ДОКАЗА
3. КРИМИНАЛИСТИЧКО ПСИХОЛОШКА ПРАВИЛА ОБАВЉАЊА
РАЗГОВОРА - ПСИХОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ИСКАЗА

299

Припрема и обављање разговора криминалистичка правила

302

Упознавање или уводна фаза

303

Фаза слободног излагања

303

Фаза реплике

303

4. ОБМАНА КАО СРЕДСТВО ИЗНУЂИВАЊА ИСКАЗА

304

5. ПОСЕБНОСТИ ОБАВЉАЊА РАЗГОВОРА СА ПОЈЕДИНИМ
КАТЕГОРИЈАМА ЛИЦА

305

Оштећени и жртва као даваоци исказа

305

Насилништво и положај жртве

309

Специфичности обављања разговора са женама

309

Криминалистичка правила узимања исказа од деце и малолетника

312

Тактика обављања разговора са старим лицима

318

6. ПРИБАВЉАЊЕ ИСКАЗА ОД ОСУМЊИЧЕНОГ

Појам осумњиченог и значај његовог саслушања

320

Прикупљање обавештења од осумњиченог и саслушање осумњиченог

321

Припреме за обављање разговора са осумњиченим

322

Тактика саслушања осумњиченог

324

Исказ осумњиченог и његова симптоматска слика

327

7. САСЛУШАЊЕ ОКРИВЉЕНОГ

328

Појам окривљеног и законска правила његовог саслушања

328

Недозвољена средства приликом саслушања окривљеног, питања која му се
постављају и лажни исказ

331

Криминалистичко тактичка правила саслушања окривљеног

333

Признање окривљеног

336

8. АЛИБИ И ЊЕГОВО ПРОВЕРАВАЊЕ У ПРЕТКРИВИЧНОМ И КРИВИЧНОМ
ПОСТУПКУ

Појам и значај алибија

341

Врсте алибија

342

Позитивна и негативан алиби

342

Истинит и неистинит алиби

343

Потпун и делимичан алиби

343

Место и време као елементи од значаја за проверу алибија

344

Тактика проверавања алибија

344

Значај увиђаја за проверу алибија

347

9. САСЛУШАЊЕ СВЕДОКА

349

Кривично процесна и криминалистичка правила саслушања сведока

349

Врсте сведока

353

Криминалистичка правила саслушања сведока и форензична збуњеност

354

Дозвољена и недозвољена питања при саслушању лица

356

Криминалистичко утврђивање веродостојности исказа сведока

358

10. ПРЕПОЗНАВАЊЕ
Појам и врсте препознавања

359

Препознавање лица

360

Препознавање ствари

366

Препознавање лешева

367

Препознавање места криминалног догађаја

368

11. СУОЧЕЊЕ

368

Тактичка правила суочења

369

12. ЗАПИСНИК О САСЛУШАЊУ ОКРИВЉЕНОГ И ЗАПИСНИК О
САСЛУШАЊУ СВЕДОКА -
ПРАВИЛА САЧИЊАВАЊА И КРИМИНАЛИСТИЧКИ ЗНАЧАЈ

370

Документовање исказа механичким записником

373

13. СИМУЛИРАЊЕ И ТАКТИКА ОТКРИВАЊА

375

14. ПАТОЛОШКА СТАЊА ИСПИТАНИКА И ЊИХОВИ ИСКАЗИ

377

15. ЗАКЛЕТВА - МЕРА ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ВЕРОДОСТОЈНОСТИ ИСКАЗА

377

16. ТАЈНО ДОГОВАРАЊЕ КРИМИНАЛАЦА

378

Начини тајног договарања и тактика откривања

380

Тајно договарање писменим путем

381

Тајне наркоманског говора

385

17. ТЕХНИЧКА СРЕДСТВА КАО MODUS OPERANDI КРИМИНАЛНОГ
ДОГОВАРАЊА И ВРШЕЊА КРИВИЧНИХ ДЕЛА УОПШТЕ

389

Правни и криминалистички аспекти употребе техничких средстава за тајну
опсервацију говора

391

Ограничења у примени полицијских овлашћења

394

Б. КРИМИНАЛИСТИЧКО ТАКТИЧКЕ И ДОКАЗНЕ РАДЊЕ, МЕТОДИ И
СРЕДСТАВА У ОБЕЗБЕЂИВАЊУ МАТЕРИЈАЛНИХ ДОКАЗА

396

1. Предмети и трагови кривичних дела као материјални докази

396

Трагови и њихов криминалистички значај

396

Трагови папиларних линија, стопала и други трагови који потичу од човека

399

Биолошки трагови људског порекла

400

Трагови употребе ватреног оружја

401

Микротрагови и остали трагови

402

2. КРИМИНАЛИСТИЧКА ОБРАДА ЛИЦА МЕСТА - РАДЊЕ НА МЕСТУ
КРИМИНАЛНОГ ДОГАЂАЈА
Појам и значај лица места

403

Обезбеђење лица места

405

Прикупљање обавештења на лицу места

410

3. УВИЂАЈ
Појам, предмет и значај увиђаја

415

Непосредно опажање као основни елеменат дефиниције о увиђају

418

Микротрагови и непосредно опажање

419

Учесници у вршењу увиђаја

421

Припреме за вршење увиђаја

422

Фазе у вршењу увиђаја

423

Статичка фаза

424

Динамичка фаза

425

Рад криминалистичког техничара на увиђају

427

Записник о увиђају-појам и значај

430

ПЛОВНОМ ОБЈЕКТУ
Кријумчарење

499

Претресање и привремено одузимање предмета

503

Криминалистичка обрада места криминалног догађаја

505

14. ВЕШТАЧЕЊЕ
Појам и криминалистички значај вештачења

508

Врсте вештачења

510

Законска и општа криминалистичка правила вештачења

512

Положај вештака

515

Вештачење на месту криминалног догађаја (ситуационо вештачење)

516

Преглед тела осумњиченог као увиђај и вештачење

517

Вештачење душевног здравља окривљеног

519

Недостаци појединих врста вештачења

520

15. СТРУЧНА ЛИЦА

521

16. САВРЕМЕНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У КРИМИНАЛИСТИЦИ

523

ЗА УСПЕШНИЈЕ КРИМИНАЛИСТИЧКО ПОСТУПАЊЕ У СУЗБИЈАЊУ И
СПРЕЧАВАЊУ КРИМИНАЛИТЕТА
Криминалистичко превентивно поступање полиције

527

Криминалистичко поступање у кривичном поступку

530

ТАКТИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ

536

ИСПИТНА ПИТАЊА
ЛИТЕРАТУРА

ПРВИ ДЕО

1. КРИМИНАЛИСТИКА КАО НАУКА

И ПРАКТИЧНА ДЕЛАТНОСТ

ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ КРИМИНАЛИСТИКЕ

Друштво у супротстављању криминалитету користи многобројне науке,

међу којима је криминалистика једна од најзначајнијих.

Криминалистика је наука која својим научним и стручнопрактичним

методама   проналази,   проучава,   прилагођава   и   усавршава   најадекватније
начине, поступке и методе, с циљем да се открије и расветли кривично дело,
открије   извршилац   уколико   је   непознат,   прикупе   и   обезбеде   докази   –
материјални и лични, а све ради утврђивања материјалне истине, успешног
покретања и окончања кривичног поступка, као и ради спречавања кривичних
дела.   Криминалистика   у   овом   практичном   испољавању   користи   своје
искуствене   методе,   али   и   методе   других   наука   које   у   пракси   прилагођава
својим   потребама,   при   чему   оне   прилагођене   и   усавршене   нужно   добијају
криминалистички карактер.

С аспекта њене практичне примене, у превентивном и репресивном

смислу, криминалистика је заступљена у пракси органа унутрашњих послова и
кривичног правосуђа, а у нешто мањој мери и других органа.

Криминалистика у практичној примени усваја и користи законитости и

правила   других   наука,   прилагођава   их   и   примењује,   с   циљем   постизања
сопствених резултата. Она, такође, примењује сопствена искуства, преноси их
и усавршава у практичном раду при спречавању и сузбијању криминалитета.
Овај   егзактни   и   емпиријски   карактер   има   не   само   превентивна   него   и
репресивна криминалистика. Међутим, док је превентивна криминалистика на
почетку   развоја,   репресивна   криминалистика   се   веома   развила   тако   да
покрива највећи део криминалистичке делатности.

Практична криминалистика има за циљ супротстављање криминалитету са

превентивног и репресивног аспекта, али и са аспекта појединачних објеката и
процеса,   док   се   криминалистичка   наука   бави   изучавањем   објективних
законитости   које   се   односе   на   спречавање   и   сузбијање   криминалитета   на
општем плану. Ова два усклађена процеса међусобно се реализују тако што
криминалистичка   наука   примењује   опште,   односно   специјалне   или   посебне
методе   на   емпиријски,   криминалистички   материјал.   На   тај   начин
криминалистика   као   наука   обављајући   своју   функцију   проналази,   усваја   и
усавршава поједине и на науци засноване принципе, методе и средства, који с
циљем   решавања   научних   и   практичних   криминалистичких   задатака
доприносе сузбијању криминалитета у преткривичном и кривичном поступку.

Подела криминалистике на превентивну и репресивну, мада има пуно

теоретског оправдања, још нема чвршћег ослонца у пракси, зато се
криминалистика као наука још изучава, највећим делом, као репресивна

кривичног правосуђа у које само спадају органи кривичног гоњења.

Разлог оваквом рестриктивном схватању криминалистике треба тражити у

чињеници да криминалистика као наука нема дугу традицију од чега потичу
сасвим различита, а често и контрадикторна схватања о њеној суштини.
Највише, међутим, има схватања, односно дефиниција које сужавају њен
домен односно функцију.

Неки од аутора као основ за дефинисање криминалистике узимају

поједине методе и средства које криминалистика користи у свом практичном
испољавању,   односно   у   откривању   кривичних   дела   и   учинилаца.
Инсистирање   на   многобројним   методама,   мерама   и   радњама   које
криминалистика   користи   без   обзира   на   слабости   таквих   схватања,  пружа
могућност   тројне   теоријске   поделе   криминалистике.   Тако,   нпр.,   једна   од
обухватнијих дефиниција потиче од аутора H. Ezricha и H.  Storzera. Према
мишљењу   ових   аутора  "криминалистика   је   примењена   научна   дисциплина
која, с једне стране, обухвата методе и знања осталих научних подручја, а с
друге стране, упућена је на тесно повезивање са праксом".

Васиљев сматра да је "криминалистика наука о организованом, планском

расветљавању кривичних дела, ефикасном прикупљању и испитивању доказа
у складу са променама кривичнопроцесног права и о спречавању кривичних
дела, а путем примене средстава, начина и метода развијених у оквиру других
научних дисциплина и прилагођених истражној пракси.

Према Ceccaldiju, "у ширем смислу криминалистика је укупност поступака

који се примењују у проналажењу и изучавању материјалне стране злочина
ради добијања доказа".

Ове три дефиниције, иако потичу од аутора са различитих подручја и

различитих научних оријентација, указују на то да криминалистика користи
методе других наука, што је једна од битних одлика ове научне дисциплине и
истовремено основа за њену тројну поделу.

Један број дефиниција, међутим, не указује на такву могућност, већ

криминалистику, односно њене методе, средства и циљеве тумачи уско.
Примера ради, J. Osterburg пише: "Криминалистика је наука о
индивидуализацији".

На сличан начин криминалистику дефинише још један

број аутора,  ограничавајући  њен садржај на подручје  идентификације лица,
предмета   и   трагова.   Nicol   пише   о  "идентификацији   лица,   идентификацији
материјала   и   идентитету   предмета   као   садржају   криминалистичке   науке".

Barbera и Тuregano, слично томе, истичу да је "криминалистика скуп научних
знања која се примењују у истраживању кривичних дела, с циљем да омогуће
идентификацију учиниоца и докажу његово учешће у извршењу дела".

На овај

начин   криминалистику   дефинише  и  О’Hara,  поистовећујући   је   са
истраживањем кривичних дела (crime investigation),  као вештину прикупљања
чињеница   на   основу   којих   се   могу   идентификовати   и   ухватити   учинилац   и
докази   његове   кривице.

И Савез криминалиста Калифорније сужава

дефиницију   ове   науке.   Према   њиховом   мишљењу  "криминалистика   је
професија   и   научна   дисциплина   управљена   на   препознавање   и
идентификацију,   индивидуализацију   и   оцену   материјалних   доказа   путем
примене природних наука у правним стварима".

Знатан број аутора дефинише криминалистику као науку која се реализује

постделиктно по извршеном кривичном делу, с циљем откривања кривичног
дела и учиниоца и обезбеђивања доказа. Ови аутори занемарују превентивну
компоненту у криминалистици, чијим ефектима тежи највећи број савремених
наука о криминалитету. Наводимо неке од тих дефиниција како бисмо их
издвојили од оних које криминалистику схватају као науку која има за циљ не
само сузбијање, већ и спречавање криминалитета.

У име искључиво репресивног схватања криминалистике, која се огледа у

обезбеђивању материјалних доказа, трагова и предмета наводимо следеће
две дефиниције: F. Cunliffe и P. Piazza: "Криминалистика је примена научних
метода уочавања и анализе, с циљем откривања и тумачења материјалних
доказа.

Према R. Gonzalesu криминалистика је дисциплина "која примењује

основна сазнања, методе и технике природних наука у испитивању
материјалних трагова који су у вези са претпостављеним кривичним делом, а
ради пружања помоћи органима кривичног поступка да дело реконструишу,
утврде његово постојање и прецизирају захвате које треба предузети".

На

сличан начин мексички аутор Sosa дефинише криминалистику, сужавајући њен
предмет   и   садржај   још  и  више.   Он   наводи:  "Криминалистика   је   помоћна
кривична наука која примењује своја сазнања, методе и технике на изучавање
материјалних   трагова,  ради   откривања   и   научног   утврђивања   постојања
претпостављеног   кривичног   дела   и   учиниоца,   као   и   обезбеђења   доказа   за
органе кривичног поступка".

Слично томе, Kirk дефинише криминалистику као

"проучавање физичких објеката и околности које омогућују схватање и
реконструисање кривичног дела, установљење чињеница и утврђивање
кривице или невиности окривљеног".

Криминалистика је настала као полицијска дисциплина, пре свега

практична,   да   би   свој   опсег   проширила   на   преткривични   и   знатан   део
кривичног   поступка.   Осим   репресивног   садржаја,   овој   науци   се   с   правом
придаје   и   превентивни   значај   мада   методе,   средства   и   ефекти   на
превентивном плану умногоме заостају за репресивним.

Наведене дефиниције о криминалистици у знатној мери сужавају њен

предмет,   а   самим   тим   и   подручје   научног   и   практичног   деловања.   Новија
схватања   о   криминалистици,   нарочито   руских   и   источноевропских   аутора,
истичу   њену   самосталност,   придајући   јој   пресудан   значај   при   откривању  и
доказивању кривичних дела и криминалне делатности може у преткривичном и
кривичном   поступку   истаћи  не   само   њен   репресивни   него   и   превентивни
карактер. Тако, на пример, осим Васиљева и Белкин истиче: "Криминалистика
је  наука  о  закономерностима  настајања,  прикупљања,   испитивања,   оцене  и
коришћења доказа, као и на тим закономерностима заснованим средствима и
методама   судског   истраживања   и   спречавања   кривичних   дела".

Такође, и

остали руски аутори наводе да је криминалистика "информативно спознајна
структура делатности у вези са откривањем, расветљавањем и спречавањем
кривичних дела"

. Пољски аутор Gutekunst дефинише криминалистику као

"науку о тактици и техници учинилаца кривичних дела и техници и тактици
истраживања и спречавања кривичних дела".

На сличан начин

санкцији учинилац, осигурају и фиксирају сви докази ради утврђивања
објективне истине, као и да се спречи извршење будућих планираних и
непланираних кривичних дела".

Према другој дефиницији истог аутора криминалистика је, пре свега, наука

која   се   заснива   на   научноверификованим   методама   и   сазнањима.   Та
дефиниција   гласи:  "Криминалистика   је   наука   о   закономерностима   настанка,
откривања,   фиксирања   и   обраде   оперативних   и   доказних   информација   у
систему техничких средстава, тактичких начина и метода вршења оперативних
и   истражних   радњи   ради   прибављања   наведених   информација   у   циљу
најоптималнијег и најефикаснијег сузбијања криминалитета".

Како криминалистика представља синтезу теорије и праксе које се

међусобно   прожимају,  поједини   аутори   из   дидактичких   разлога   ове   две
компоненте   сагледавају   одвојено.   Тако,   на   пример,   Ж.   Алексић   и   З.
Миловановић   истичу:  "У   практичном   смислу   криминалистика   је   сложена
информативна   стратегија   која   ообухвата   научне   и   на   искуству   засноване
методе   и   средства   за   откривање,   прикупљање,   обрађивање,   оцењивање   и
коришћење криминалистички релевантних информација, с циљем откривања,
расветљавања   и   спречавања   кривичних   дела.   Под   криминалистички
релевантном информацијом подразумевамо сваку информацију коју генерише
извршено   или   покушано   кривично   дело,   односно   наговештај   или   могућност
вршења   кривичног   дела   а   који   стоји   у   вези   са   остваривањем   основних
задатака криминалистике".

Тома Марковић у дефинисању криминалистике приоритет даје науци која у

сузбијање криминалитета уводи научне методе и систематизовано, односно
проверено искуство. Према мишљењу овог аутора криминалистика проналази
и утврђује најефикаснија средства за откривање и расветљавање кривичних
дела; за проналажење и хватање њихових учинилаца; за најсврсисходније
спровођење истражних радњи; за државну и друштвену превенцију
криминалитета.

У сваком случају савремена криминалистика у практичном и теоријском

смислу покрива два основна подручја супротстављања криминалитету:
постделиктно (респресивно) и пределктивно (превентивно), па и дефиниције о
криминалистици које то истичу се могу сматрати најадекватнијим.

1.3. Предмет, објект и задаци криминалистике

О природи криминалистике као науке постоје различита схватања.

Мишљења су се поларизовала на два основна. Према једном, криминалистика
је фактичка (стварна) наука која има, пре свега, емпиријски карактер. Према
другом, криминалистика је правна наука. Ово друго, уже схватање
криминалистике, може само делимично да објасни њен садржај, јер без обзира
на то што криминалистика користи право (пре свега, кривичнопроцесно) она се
служи методама многих других наука, нарочито техничких и природних (нпр.
криминалистика техника).

Треба разликовати предмет науке и објект њеног истраживања, што је у

сваком   случају   различито.   Предмет   укључује   криминалистичко   искуство   и
практично   поступање   које   је   циљно   одређено.   Објект   криминалистичког
истраживања је одређено подручје које може да буде и део природе, одређени
друштвени однос према којем се усмерава криминалистичка делатност. Сам
објект   је   много   комплекснији   од   предмета   истраживања,   јер   сваки   објект
захтева интердисциплинарни приступ с обзиром на то да садржи многобројне
односе, процесе и методе рада које треба изучити, односно разјаснити, често
и с аспекта других наука. Због тога однос објекта и предмета треба схватити и
као однос општег и посебног.

Поједине од наведених елемената криминалистика изучава само

делимично, фрагментарно, управо у оној мери у којој криминалистика користи
методе појединих других наука.

Савремене тенденције научног развоја криминалистике несумњиво иду у

правцу   још   већег   продора   научних   метода   у   подручје   криминалистичке
технике. Такође, научним развојем криминалистике данас се у великој мери
пружа   могућност   темељног   криминалистичког   истраживања   истоврсних   или
сличних   кривичних   дела,   чиме   се   у   великој   мери   пружа   могућност
реализовања   нових   криминалистичких   подручја   у   оквиру   криминалистичке
методике. Ове криминалистичке специфичности су применљиве и на најновије
криминалне   облике   као   што   су:   еколошки   криминалитет,   компјутерски
криминалитет, нови облици насиља, тероризам и слично.

Криминалитет или његов део је објект истраживања многобројних наука о

криминалитету, од којих је једна и криминалистика, која га истражује са свог
аспекта.

Према томе, у односу на исти објект може да постоји општи или посебан

истраживачки приступ, да је мање или више везан за друштвене, односно
техничке или природне науке. Није свеједно ни да ли је објект криминалистике
више или мање у домену тактике, методике или технике као грана ове науке,
иако криминалистика у свом практичном поступању, најчешће, не прави
разлику између ове три криминалистичке дисциплине.

Криминалистичко истраживање на тај начин поприма општи карактер. То

је, међутим, само наизглед тако када је објект истраживања у питању, с
обзиром на то да су криминалистичка истраживања само део у истраживачком
опусу других наука о криминалитету.

Утврђивање материјалне истине која тежи успешном откривању и

доказивању   изршења   кривичног   дела   представља   садржај   сваког
преткривичног   поступка.   Утврђивање   формалне   истине   предузимањем
процесних радњи, по правилу, везано је за кривични поступак. И у једној и у
другој   фази   криминалистика   има   задатак   да   својим   методама   доприноси
утврђивању коначне истине садржане у пресуђеној кривичној ствари. Када је у
питању кривични поступак, утврђивање истине је увек постделиктно, јер је реч
о криминалном догађају из прошлости. Криминалистика овде има репресивну
улогу, с обзиром на задатке предузимања мера након извршеног кривичног
дела.

Предмет превентивног криминалистичког ангажовања састојао би се у

прилагођавању и коришћењу криминалистике и њених правила како да

мотиве и друге чињенице у вези са делом и учиниоцем, при чему у великој
мери користи и сопствено искуство. Криминалистичка делатност се са
преткривичног поступка преноси на кривични, а делимично и на органе
правосуђа: државно тужилаштво, кривични суд, пре свега, на истражног судију,
а у нешто мањој мери и на друге органе.

Никада није постојало општеприхваћено схватање да је криминалистика

искључиво полицијска дисциплина. Томе је највише допринео Грос (Gross)
који је својим делом "Приручник за истражне судије као систем
криминалистике" изашао из оквира полицијског криминалистичког поступања,
афирмишући криминалистику у оквиру своје правосудне струке.

Чињеница је, међутим, да се најинвентивнији део криминалистике

реализује при откривању кривичних дела и учинилаца, што представља
основну функцију полиције. Самим тим, криминалистичка делатност полиције
одвија се највећим делом у подручју хеуристичке криминалистике, која је
најразвијенији и најкреативнији део криминалистике уопште.

Веома разноврстан опсег метода и поступака којима се криминалистика

користи у вези је са многобројним наукама, друштвеним, техничким и
природним, које методе треба током практичног криминалистичког поступања
да буду уклопљене у систем криминалистике и усклађене са постојећим
кривичнопроцесним одредбама у кривичном поступку.

Криминалистика, као практична делатност, односно наука, прилази

кривичном делу непосредно, конкретно, улазећи у све појединости као што су:
начин, место, време извршења, мотиви и други значајни елементи.
Криминалистика тако разјашњава највећи број чињеница улазећи у структуру
кривичног дела у свим његовим фазама, а нарочито када су у питању радња и
последица.

Задаци криминалистике су:
а) проналажење најефикаснијих и прилагођавање постојећих метода ради

откривања кривичних дела и њихових учинилаца, као и прилагођавање и
коришћење метода других наука с истим циљем;

б) проналажење, прикупљање и обезбеђење доказа о извршеном

кривичном делу као и о кривици одређеног лица;

в) проналажење, усавршавање и коришћење најсавременијих метода при

предузимању појединих криминалистичко - тактичких и криминалистичко -
техничких мера и радњи које имају истражни карактер;

г) планирање и предузимање оперативно тактичких и техничких мера и

радњи, с циљем проналажења и хватања учинилаца кривичног дела који се
налазе у бекству после извршеног кривичног дела;

д) прикупљање, евидентирање и проучавање начина вршења кривичних

дела, примењених средстава и метода које криминалци користе приликом
вршења кривичних дела, или ради њиховог прикривања;

ђ) проучавање психологије исказа лица у преткривичном поступку и

процесних учесника (сведока, окривљеног), уз примену правила и принципа
криминалистичке тактике и технике;

е) проучавање начина и метода долажења до почетних сазнања (индиција,

основа сумње) да се припрема извршење кривичног дела, с циљем његовог

спречавања, као и долажење до сазнања о латентним, прикривеним
кривичним делима и њиховим носиоцима;

ж) обједињавање логике доказивања и пресуђивања кривичног дела,

почев од сазнања о извршеном делу до доношења судске одлуке;

з) изучавање и указивање на методе и средства с циљем спречавања

криминалитета за дужи период.

Задаци криминалистике одређују и њен предмет. Као што смо видели, они

су веома бројни и разноврсни. Субјекти који врше криминалистичке послове
(органи унутрашњих послова, државно тужилаштво и кривични суд)
представљају субјекте супротстављања криминалитету.

Интеракција ових органа као и сарадња са другим субјектима нарочито је

значајна и пружа велике могућности када је у питању превентивна
криминалистика.

1.4. Истраживање криминалитета као задатак

криминалистике

Криминалитетом се, осим криминалистике баве и многе друге науке,

правне и неправне: кривично право - материјално и процесно, криминологија,
криминална политика, криминалистичка психологија, форензичне науке
(судска медицина), природне науке уколико су у функцији криминалистике:
физика, хемија, биологија и слично. Предмет свих ових наука је криминалитет,
при чему свака од њих криминалитет истражује уз помоћ сопствених метода.

Кривично право је, на пример, нормативна наука док је криминалистика

(фактичка) дисциплина у којој је нормативноправно поступање само једно од
постојећих.

Да би једна наука егзистирала она мора научно да истражује законитости

које се односе на предмет и објект њеног изучавања. Криминалистика, пре
свега,   треба   да   утврђује   законитости   настанка   оперативних   и   доказних
информација   у   вези   са   откривеним   и   неоткривеним   криминалитетом,   као   и
новим   кривичним  делима  која  треба  спречити   криминалистичким   методама.
Наравно, информације у овом криминалистичком смислу треба схватити шире.

Оне нису вербалног и текстуалног карактера, већ могу да имају и много

шири аспект, да буду сазнате, односно прибављене различитим методама,
конклудентним радњама, разним сигналима и уопште свим могућим начинима
којима се могу прибавити индиције или основи сумње о извршеном кривичном
делу и извршиоцу.

Криминалистика нас учи како да сазнајемо, прибављамо и проверавамо

криминалистичке   информације,   односно   да   их   фиксирамо,   тумачимо   и
користимо,   с   циљем   откривања   и   спречавања   криминалитета.   При   томе,
правила,   односно   начин   поступања   са   оперативним   и   доказним
информацијама   је   различит   с   аспекта   метода   прибављања   и   њиховог
документовања, овлашћења органа, форме и процесног значаја.

Једно од основних питања криминалистике јесте у којој мери је ова наука

самостална,   односно   помоћна   другим   наукама.   Кривичнопроцесна
литература, па и део криминалистичке литературе, садржи ставове према
којима је криминалистика наука у функцији кривичног поступка, па као таква
помоћна   кривичнопроцесном   праву.   Према   мишљењу   других,
криминалистика   је   наука   која   има   јединствен   систем   научног   сазнања   са
јасно одређеном теоријском основом, предметом и методом истраживања,
чиме испуњава све услове да буде самостална наука, и искључена је свака
подређеност кривичнопроцесном праву.

Дилема о томе да ли је криминалистика самостална наука постоји и данас,

посебно у радовима процесуалиста. Интересантно је да се иста питања не
постављају када су у питању неке друге научне дисциплине које су неопходне
кривичном поступку као што су судска психологија, судска психијатрија и друго.
У питању су специјализоване гране медицине чија је сврха постојања
кривичнопроцесна и која је ограничена углавном на вештачења. И поред тога
самосталност ових наука нико не доводи у питање.

Чињеница је да је криминалистика по научном опсегу много шира од

кривичнопроцесног права, јер она својим методама залази у многобројне друге
науке или, пак, методе тих наука присваја, прилагођава, адаптира и користи
као   своје   методе.   Овако   научно   формирана   криминалистика   може   да   буде
помоћна   само   у   односу   на   праксу.   То,   међутим,   није   само   случај   са
криминалистиком,   већ   и   са   другим   наукама,   па   и   са   кривичнопроцесним
правом.

Уважавајући исте критеријуме кривичнопроцесно право је помоћна

дисциплина према материјалном кривичном праву, јер у кривичном поступку
утврђује постојање кривичног дела и учиниоца.

Криминалитет је општи објект већег броја сродних наука. Међу њима су не

само правне (кривично право  -  материјално и  процесно, пенологија)  него и
неправне (криминологија, судска медицина и др.). Међутим, свака од тих наука
општем   објекту   истраживања   прилази   на   посебан,   специфичан   начин,   уз
примену практичних и научних метода својствених свакој од њих појединачно.
Ближе   су   одређени   конкретан   предмет,   циљ,   истраживачке   методе   и
разграничење   у   односу   на   остале   сродне   науке   којима   је   општи   објект
криминалитет.   То   и   чини   индивидуална   обележја   сваке   појединачне   науке
којима   је   заједнички   општи   објект,   а   што   опет   представља   укупност
појединачних   сазнања.   Усклађивање   општег   објекта   истраживања   са
појединачним, својственим свакој науци понаособ, представља проблем у вези
са   дефинисањем   конкретне   научне   дисциплине.   Суштина   је   у   издвајању
одређених ужих система (целина) из општег објекта истраживања и њихово
прецизно разграничење у њиховом ужем садржају предмета, циљу и методи
истраживања.   Ово   разграничење   уколико   није   научно   и   методолошки
разграничено, прецизно омеђено циљем, предметом и научноистраживачким
методама,   ствара   одређене   забуне   које   отежавају   прецизније   дефинисање
криминалистике и њено разграничење од криминологије, кривичнопроцесног
права и других сродних дисциплина.

Свака од наука чији је општи објект истраживања криминалитет у

најширем смислу те речи, има свој појединачни предмет изучавања, засебне
методе истраживања које се у појединостима разликују од општег, али се у
њега и уклапају. Свака од ових појединих наука има ранг самосталне науке, а
њихову самосталност и чини појединачност ових наука.

Гледано са тог аспекта криминалистика је и кривична наука јер се бави

кривичним делом. Специфичност односа криминалистике и кривичног дела је
управо основа за разликовање криминалистике и других кривичних наука. При
овој подели треба имати у виду да се кривичне науке деле на кривичноправне
и остале кривичне (неправне) науке. Осим криминалистике међу неправним
кривичним наукама су: криминологија, криминална политика и друге.

Специфичности криминалистике су у делатностима, методама, мерама и

радњама које имају за циљ откривање, разјашњавање и доказивање
чињеница у вези са конкретним кривичним догађајем и његовим актерима, као
и предузимању криминалистичке превенције оним научним и практичним
методама које су својствене искључиво криминалистици.

Предмет криминалистике, као посебне науке о криминалитету, сам по

себи треба да се по одређеним специфичностима разликује од општег објекта
или предмета, како би га криминалистика ближе одредила и прецизирала.

Криминалистика као наука мора да има сопствене методе истраживања,

које имају за циљ расветљавање и откривање кривичне ствари проучавањем
законитости настанка оперативних и доказних информација чији је значај у
одговору на девет златних питања криминалистике. У вези са овим основним
задатком   криминалистика   мора   непрекидно   да   изучава,   прилагођава   и
усавршава   криминалистичко  тактичке   и   криминалистичко  техничке   методе
долажења до оперативних и доказних информација, индиција и доказа о делу
и   учиниоцу,   а   ради   обраде,   провере,   документовања   и   оцене   ових
информација и коначно њихове употребе у преткривичном поступку, или пак
као доказа у кривичном поступку.

У вези са овим је и веома значајно проучавање оперативне полицијске и

правосудне   праксе,   с   циљем   ефикасног   откривања   и   расветљавања   нових
кривичних   дела,   откривања   непознатог   извршиоца,   покретања   и   вођења
кривичног   поступка.   Као   посебна   компонента   криминалистике,   што   је
специфично   за   ову   науку,  јесте   стварање,   односно   изграђивање   метода
криминалистичке   превенције,   научним   методама   које   су   управо
криминалистичке.

Значајна делатност криминалистике састоји се у проучавању оперативне и

кривичнопроцесне   праксе   преткривичног   и   кривичног   поступка   са
информационо  оперативног   аспекта.   Проучавање   такве   праксе   има   за   циљ
усавршавање   постојећих   и   проналажење   нових   метода,   начина   и
научнотехничких   средстава   откривања   и   доказивања   постојања   кривичних
дела.

У почетном периоду развоја криминалистике увелико је владало уверење

да не постоје научне методе које би требало да има ова научна дисциплина.

Методе других наука, природних и техничких, које криминалистика користи,

попримају карактеристике криминалистичких метода. На тај начин, уз предмет

психопатологије и др., које, ма колико биле неопходне и значајне за сузбијање
криминалитета, ипак остају специјализоване гране медицине. Све то даје
криминалистици доста велику теоретску и практичну самосталност. Данас се
превазилази схватање да је криминалистика помоћна наука у саставу
кривичних наука, односно криминологије (Т. Живановић), већ она добија, све
више, самосталан карактер (В. Водинелић, Ж. Алексић).

У криминалистичкој теорији постоје и друга схватања о научној суштини

криминалистике   која   имају   и   одређена   оправдања.   Посебно   су   присутна
схватања   о   криминалистици   као   науци   природнотехничке,   односно   правне
оријентације. Није спорно да криминалистика користи и методе природних и
техничких наука, при чему се знатним делом мора уклапати и у правне оквире
кривичног   поступка,   али   то   не   може   пресудније   да   утиче   на   укупан   систем
криминалистике као самосталне научне дисциплине која има много шири опсег
и садржај него што га на њу могу пренети поменуте научне дисциплине својим
методама.

Према томе, криминалистика се, без обзира што је у функцији

остваривања права,    не може сматрати ни природнотехничком нити правном
науком, већ превасходно као фактичка дисциплина која у свој научни систем
повезује   научне   методе   многобројних   наука   као   и   сопствено   искуство.   Овај
сложени   научни   систем   практично   функционише   као   целина   и   не   може   се
испољавати појединачно с аспекта било ког свог дела појединачно: тактике,
технике и методике.

У практичном испољавању криминалистичких садржаја криминалистичка

тактика и техника добијају своју конкретну реализацију приликом непосредног
вршења криминалистичких радњи, а у складу са специфичностима кривичних
дела, што чини садржај криминалистичке методике.

1.6. Структура криминалистике

Постоји традиционална подела криминалистике на криминалистичку

тактику, криминалистичку технику и криминалистичку методику. Ова подела
данас има више теоретски него практични значај.

У савременом откривању кривичних дела и извршилаца

интердисциплинарни приступ је неопходан јер повезује сасвим различите и
хетерогене науке, па је утолико пре ова подела криминалистике, која
представља јединствену науку, са још мање основа. Међутим, ова подела је за
нас нужна из дидактичких разлога, а њу је могуће условно извести, с обзиром
на методе и средства којима се свака од ових грана криминалистике користи.
Ове методе и средства су различити за сваку од наведених грана, мада се они
прожимају и допуњују, нарочито између криминалистичке тактике и методике.

Криминалистичка тактика,

као темељ криминалистике, изучава и

усавршава општа криминалистичка правила и радне методе с циљем њихове
практичне примене приликом сузбијања криминалитета, односно ради
откривања и расветљавања извршених кривичних дела, и њиховог
спречавања. Криминалистичка тактика се бави појавним облицима кривичних

дела, начинима њиховог вршења, мотивима и циљевима због којих настају,
затим стручним знањима, вештинама, криминалним склоностима, начином
живота и психологијом извршилаца кривичних дела. Криминалистичка тактика
ова сазнања уопштава и доноси апстрактна криминалистичка правила
применљива, углавном, на све случајеве откривања кривичних дела и њихових
учинилаца, као и на спречавање наступања криминалне последице.

Мада се криминалистичка тактика не бави криминалистичко техничким

методама, она повезује тактичке и техничке методе рада.

У складу са силогистичком криминалистиком, односно њеним дидактичким

програмом,   поједини   аутори   у   подручје   криминалистичке   тактике   убрајају   и
садржаје криминалистичке феноменологије и криминалистичке морфологије.
Такође   и   криминалистички   садржаји   који   су   у   вези   са   превенцијом
криминалитета, као и  криминалне политике, према  наведеном  схватању, су
криминалистичко тактички садржаји.

Криминалистичка тактика доноси своја општа правила на основу праксе

вршења појединих оперативно тактичких мера и радњи, уз коришћење метода
других наука, а ради њихове целисходније и успешније примене убудуће. Тако
се   може   говорити   о   тактици   прикупљања   личних   доказа   (саслушања
окривљеног,   саслушања   сведока),   прикупљања   обавештења   (обављање
разговора   са   осумњиченим,   оштећеним   и   сл.),   о   тактици   утврђивања
идентитета, легитимисања, праћења и осматрања, тактици лишења слободе,
тактици   претресања   (лица,   стана,   превозних   средстава),   тактици   вршења
увиђаја,   тактици   вештачења   (криминалистичких   и   др.),   тактици   планирања
оперативног   рада   на   основу   индиција   и   верзија,   тактици   планирања   и
предузимања превентивних мера у односу на одређене криминалне средине,
или према одређеним лицима склоним криминалном понашању.

Предузимање појединих оперативно тактичких мера и радњи, по

правилима   криминалистичке   тактике,   основни   је   услов   за   њихово   успешно
реализовање. Поштујући криминалистичко тактичка начела, истовремено се, у
пуној   мери,   реализују   и   основни   принципи   криминалистичке   методике   и
криминалистичке технике. Ове три дисциплине су у пракси јединствене, па би
нарушавање   основних   принципа   због   погрешне   примене   било   које   њихове
методе, по правилу, дало негативан резултат.

Криминалистичка тактика је, највећим делом, репресивна грана

криминалистике,  с обзиром на то да је, иако на апстрактан начин, усмерена
према кривичном делу и учиниоцу, с циљем његовог откривања и довођења у
каузалност,   значи,   највећим   делом   постделиктно.   Криминалистика   се,
међутим, бави и појединим методама спречавања кривичних дела, настојећи
да   открије   и   сузбије   неке   од   криминогених   узрока,   или   пак   да   спречи
наступање саме криминалне последице у некој од фаза извршења кривичног
дела.   Ове   методе   које   имају   превентивни   карактер   за   сада   се   пре   могу
приписати тактици и техници, него криминалистичкој методици, с обзиром на
то да је задатак ове гране криминалистике, практично, веома уско омеђен и
ограничен на конкретна кривична дела и то постделиктно.

Криминалистичка техника проналази, проучава, прилагођава и примењује

поједине методе природних и техничких наука на одређена кривична дела

Криминалистичкој тактици и криминалистичкој техници се супротставља

делинквентска тактика и техника. Тактика и техника којом се служе криминалци
у знатној мери повратно утиче на креирање криминалистичке тактике и
технике.

Криминалистичка методика има за циљ примену метода и средстава

криминалистичке   тактике   и   криминалистичке   технике   на   одређену   врсту
кривичних дела. При томе, криминалистичка методика изграђује и усавршава
сопствене   методе   и   средства   која   се   заснивају   на   специфичностима
конкретних врста кривичних дела. Поједине врсте кривичних дела, као што су
крвни деликти, имовински деликти, привредни деликти, саобраћајни и др. са
својим подгрупама, на пример, тешка убиства и телесне повреде, провалне
крађе и  џепне  крађе,  разбојништва и разбојничке  крађе,  угрожавање јавног
саобраћаја и друга, имају низ специфичности и веома су различите, у својим
појавним облицима, затим по начину извршења, употребљеним средствима и
методама које користе криминалци. Управо таква хетерогеност криминалног
испољавања   изискује   специфичан   прилаз   конкретним   кривичним   делима   и
када се предузимају поједине оперативно  тактичке мере и радње, с циљем
откривања и расветљавања ових кривичних дела. Те специфичне методе и
средства   у   односу   на   откривање   и   разјашњење   појединачних   криминалних
случајева,   изучава   криминалистичка   методика.   При   томе,   општа   правила
криминалистичке тактике и технике попримају специфичну садржину применом
на појединачне случајеве.

То је и разлог да изучавање криминалистичке тактике претходи методици,

односно, да се методика сматра посебном тактиком, а њихов међусобни однос
је аналоган односу општег и посебног дела кривичног права.

1.7. Однос криминалистике тактике и осталих

грана криминалистике

Док је однос између криминалистичке технике и остале две гране

криминалистике релативно једноставан, између тактике и методике овај однос
је   у   литератури   делимично   полемичан.   У   криминалистици   не   постоји
јединствен   став   о   трипартитној   подели,   при   чему   један   број   аутора   негира
постојање методике као посебне гране криминалистике, односно инсистира на
њеној веома уској повезаности са тактиком. Криминалисти В. Водинелић и Ж.
Алексић истичу: Криминалистика је јединствена дисциплина која  се грана на
криминалистичку технику и тактику.

Криминалистика тактика се састоји из општег и посебног дела (методика)

Ж. Алексић и М. Шкулић наводе: "... то је наука о техници, тактици и

методици истраживања и спречавања кривичних дела, при чему се тактика и
методика   поистовећују   са   односом   општег   и   посебног".   Према   мишљењу
Алексића,   криминалистика   је   наука   о   техници,   тактици   и   методици
истраживања   и   спречавања   кривичних   дела  при   чему   се   криминалистичка
тактика и методика такође поистовећују са односом општег и посебног.

Ц. Зарјев прихвата тројну поделу криминалистике истичући да је

"... криминалистичка методика посебан део криминалистичке тактике..."

Б.

Павишић и Д. Модли пишу: Криминалистичка методика или посебна тактика
врло је разговетно и динамично подручје криминалистичке тактике.

Енциклопедијске одреднице (Правна енциклопедија и Криминолошки лексикон,
Лексикон криминалистике) методику такође дефинишу као посебан део
криминалистичке тактике.

И поједини процесуалисти, на сличан начин,

дефинишу однос двеју грана криминалистике, при чему методику одређују као
посебан део тактике.

У истом смислу овај однос унутар криминалистике, на

сличан начин, одређују и поједини страни аутори.

Схватања различита од наведених јављају се код Белкина,

затим

Васиљева,

као и код домаћих аутора Т. Марковића,

Д. Димитријевића,

Р.

Маленчића.

Ови аутори прихватају тројну поделу криминалистике, док И.

Кобовац

истиче да криминалистику сачињавају криминалистичка техника,

тактика, психологија, судска медицина и још неке дисциплине. Љ. Симоновић

овом саставу додаје и криминалистичку методику, док А. Мунда

дели

криминалистику на општи и посебни део, при чему се посебни део односи на
методику.

Релативно различита мишљења и ставови о подели унутар

криминалистике, као и промене ставова нису од већине аутора праћени и
адекватним образложењима, на шта с правом указује и В. Водинелић.

Очигледно да је веома динамичан развој савремене криминалистике која

све   више   тежи   ка   специјализацији   по   појединим   целинама   довео   до
системског издвајања криминалистичке методике као треће гране ове научне
дисциплине. Без значаја је да ли ће она бити означена као посебна тактика
или   методика.   У   сваком   случају,   тројна   подела   је   важна   као   основа   за
стварање   криминалистичких   целина   према   специфичностима   метода
криминалистичког   поступања   и   специфичних   садржаја   који   проистичу   из
криминалистичких потреба, што је од несумњивог дидактичког значаја. Због
тога   ова   подела   има   оправдања   јер   она   омогућава   најпотпунији   увид   у
садржај и методе криминалистике у целини и појединачно по гранама,  због
чега се за ову поделу и опредељујемо.

Без научног основа је истицати доминацију било које гране

криминалистике, јер се тројна подела може прихватити искључиво као
теоријска, односно дидактичка, без чврстог ослонца у практичном
криминалистичком поступању, нарочито када је однос тактике и методике у
питању.

Криминалистичка тактика, наиме, проучава поједине оперативно тактичке

мере и радње, правила планирања оперативног рада на основу индиција и
верзија, правила вођења преткривичног поступка и покретања кривичног
поступка, али све то на један уопштен, апстрактан начин. Криминалистичка
методика, међутим, прави разлике при примени свих оперативно тактичких
мера и радњи, у зависности од кривичног дела, без обзира на то што постоје
за сваку од њих правила која им одређује криминалистичка тактика.

Упутства која даје криминалистичка тактика представљају, значи, општу

оријентацију која се састоји у организовању и спровођењу преткривичног и
кривичног поступка. Методика, за разлику од тактике, учи нас како треба

других   наука,   нпр.   судске   медицине,   криминологије,   криминалистичке
психологије,   информатике,   кривичног   права   –   материјалног   и   процесног.
Кривично право (материјално и процесно) одређује криминалистици подручје и
предмет   рада.   Предмет   је   криминалитет,   а   подручје   његовог   ангажовања
откривање, расветљавање и обезбеђивање доказа у односу на кривична дела
и   извршиоце   ради   успешнијег   покретања,   вођења   и   окончања   кривичног
поступка.

Подела криминалистике на тактику, методику и технику представља

основу   за   научну   обраду   криминалистике,  где   се   на   прегледан   и   логички
усклађен   распоред   криминалистичка   материја   може   везати   за   подручје   и
методе других наука, а да то не ремети њену целину, да је не разбија, већ
напротив   да   је   научно   развија.   Ова   интеграција   са   другим   научним
дисциплинама је од посебног значаја и она доприноси да се криминалистика
интензивно развија у складу са другим наукама, односно њеним методама.

2. ХЕУРИСТИЧКА И СИЛОГИСТИЧКА КРИМИНАЛИСТИКА

Осим поделе криминалистике на тактику, технику и методику у

криминалистичкој теорији од значаја је и прилаз овој науци са становишта
криминалистичког мишљења. С тим у вези у теорији је позната подела на
хеуристичку и силогистичку криминалистику.

У питању су искључиво путеви и средства сазнања криминалистичких

информација, као и њихов оперативни и процесни значај, при чему садржај и
задатак криминалистике остају непромењени. Штавише, ова подела се у
потпуности уклапа у постојећу систематику криминалистике која се односи на
криминалистичке радње и мере преткривичног и кривичног поступка.

Хеуристичка криминалистика прилази кривичном делу као појави чија су

обележја   подједнако   и   правна   и   стварна,   а   која   треба   криминалистичким
методама даље истраживати. Хеуристичка криминалистика полази од првих
информација о делу, односно учиниоцу чији минимални ниво истинитости има
значај  основа  сумње.  Ово  подручје  криминалистике  садржи   активности   које
имају за циљ откривање кривичних дела и учинилаца, а које се састоје из низа
конкретних   делатности   као   што   су   прикупљање   обавештења,   стварање
претпоставки   које   су   у   вези   са   делом   и   учиниоцем,   криминалистичко
планирање   и   предузимање   многобројних   мера   и   радњи   које   чине   суштину
криминалистичке обраде. Циљ целокупне ове активности јесте пријављивање
кривичног дела и стварање основа за покретање кривичног поступка.

Ово подручје као основне инструменте користи поједина криминалистичко

оперативна средства, мере и радње, индиције и сигнале уз примену
многобројних метода друштвених, односно природних и техничких наука. Иако
није строго законом уоквирена, ова активност мора се одвијати по начелима
уставности и законитости.

Хеуристичка криминалистика, с обзиром на то да није ограничена

процесном формом, има релативно широк креативни простор и могућност
динамичног развоја у свим правцима. Она, пре свега, има за циљ откривање

кривичних дела и непознатих учинилаца методама, мерама и радњама које
унапред нису ограничене, осим општим уставним и законским прописима.

Криминалистика синтетизује и на систематичан начин сједињује знања из

појединих   друштвених,   природних   и   техничких   наука   и   то   повезује   са
искуственим криминалистичким правилима,  стварајући тако темељну основу
за разјашњење кривичне ствари у кривичном поступку. На тај начин се још у
преткривичном   поступку   формира   криминалистичка   основа   кривичног
поступка, да би се криминалистичка делатност наставила у поступку, али сада
много више ограничена и усмерена кривичнопроцесном формом.

Покретањем кривичног поступка престаје неформално, креативно,

истраживачко   криминалистичко   поступање   које,   углавном,   није   ограничено
процесним правилима, а настаје процесно поступање у чије се оквире морају
уклопити и конкретни криминалистички садржаји. Без обзира на то што су ови
криминалистички садржаји који се усклађују са процесним формама оскуднији
од   преткривичног   криминалистичког   поступања,   они   су   веома   значајни   јер
резултати тих поступања имају, по правилу, доказни значај. Тако усмерено и
процесном   формом   органичено   криминалистичко   поступање   даје   неопходан
садржај   кривичном   поступку   чија   је   сврха   разјашњење   кривичне   ствари   на
законит начин, при чему само процесна форма не би била довољна. Овако
усмерено   и   кривичном   поступку   подређено   подручје   криминалистичке
делатности носи назив силогистичка криминалистика.

Силогистичка криминалистика се кривичним делом бави на нешто друкчији

начин у односу на хеуристичку криминалистику. Она кривичном делу прилази
као реалној појави, при чему пуну пажњу посвећује њеном кривично - правном
и   кривично  -  процесном   значају.   Силогистичка   криминалистика   полази   од
чињенице да је одређено лице остварило одређено кривично дело, при чему
се   даља   активност   састоји   у   планирању   и   реализовању   најцелисходнијих
процесних   и   криминалистичких   мера   и   радњи   ради   обезбеђивања   доказа.
Силогистичка   криминалистика   је   тиме   значајно   усмерена   и   ограничена
процесним правилима,  у чијим оквирима се и одвија њена криминалистичка
делатност.

Силогистичка криминалистика подразумева постојање, односно примену

појединих прописа КЗ и ЗКП који се односе на кривично дело, извршиоца и
његову кривичну одговорност.

Овај део криминалистике је у потпуности детерминисан нормама кривично

- процесног права у кривичном поступку када су у питању поједине
криминалистичке мере, радње и овлашћења органа који примењују
криминалистику.

Силогистичка криминалистика на тај начин у кривичном поступку чини

реалну системску анализу кривичног поступка, као и научну и практичну
обраду процесних садржаја.

Веома уска повезаност и међусобна прожетост силогистичке

криминалистике   и   процесне   форме   чини   их   тешко   раздвојивим.   Њихова
међусобна   усклађеност,   па   и   условљеност,   односно   зависност   би   свако
раздвајање чинила нефункционалним и ирационалним. Процесна форма би
била   апстрактни   оквир   без   стварног   криминалистичког   садржаја,   док   би

поставка да је силогистичка криминалистика проистекла из кривичног поступка
због чега је и стекла назив криминалистика кривичног поступка. Тиме је
практично и одређена њена лоцираност на кривични поступак, или прецизније,
на преткривични у оном делу којим је обухваћено вршење истражних радњи.

Силогистичка криминалистика у својој динамичности има за циљ да

доказну информацију трансформише у доказ, односно да криминалитичким
методама, мерама и радњама које су оквирно одређене правилима кривичног
поступка допринесе решавању кривичне ствари.

3. ОДНОС КРИМИНАЛИСТИКЕ СА КРИВИЧНО ПРАВНИМ

И ОСТАЛИМ СРОДНИМ НАУКАМА

Успешно спречавање и сузбијање криминалитета захтева познавање и

других наука које за предмет имају изучавање кривичног дела, односно
криминалитет у целини (кривично право, криминологија, криминална политика,
судска медицина психологија и др.). Све ове науке, проучавајући криминалитет
са различитих аспеката, доприносе његовом потпунијем упознавању што има,
такође, за циљ његово спречавање и сузбијање.

С тим циљем криминалистика користећи сопствено искуство и искуство

других   наука,   изналази,   примењује   и   усавршава   поједине   и   на   практичном
искуству засноване методе и средства, а све ради тога да се спречи извршење
кривичног дела, односно да се кривично дело открије и расветли, открије и
ухвати   извршилац   кривичног   дела   ако   је   у   бекству,   пронађу   и   обезбеде
предмети   и   трагови   као   докази   ради   успешнијег   покретања   и   окончања
кривичног поступка.

Међу најзначајнијим сазнањима и активностима јесу познавање појавних

облика   и   карактеристика   појединих   кривичних   дела,   израда   и   доградња
методолошких поступака при планирању и вршењу појединих радњи, с циљем
откривања   кривичних   дела   и   учинилаца   и   уопште   прилагођавања
криминалистичких   метода   других   наука,   као   и   криминалистичких   радњи
различитим кривичним делима и њиховим специфичним обележјима. Према
томе, криминалистика се кривичним делом бави на нешто друкчији начин него
друге кривичне науке.

Криминалистичко поступање почиње извршењем кривичног дела, па

криминалистика   због   тога   мора   да   води   рачуна   не   само   о   нормама
материјалног кривичног права,  којима је дело правно дефинисано,  него и о
процесним оквирима које намеће закон о кривичном поступку. Овим прописима
кривичног   права,   материјалног   и   процесног,   као   и   подзаконским   актима
криминалистика је знатним делом ограничена, односно усмерена. Према томе,
криминалистика је не само фактичка, већ делимично и правна дисциплина,
бар у оном делу који је ескпониран у кривичном поступку као силогистичка
криминалистика.   Она   се   као   таква   реализује   у   оквиру   правних   норми
кривичнопроцесног права.

Поједине од ових наука су, по свом предмету и циљу, мање - више у вези

са криминалистиком. Криминалистика је нарочито у уској вези са кривичним

правом, како материјалним тако и процесним. Овај однос између кривичног
материјалног и процесног права, и других сродних наука и криминалистике
може се поистоветити са односом садржине, форме и методе.

3.1. Кривично право

Кривично право одређује оквир (домен) криминалистичког поступања у

односу   на   конкретну   кривичну   ствар.   Примена   норме   кривичног   права
условљена   је   утврђивањем   чињеничног   стања   везаног   за   конкретан
криминални   догађај.   Утврђивање   стварног   чињеничног   стања   применом
конкретних   криминалистичких   метода   први   је   корак   у   решавању   одређене
кривичне ствари. Следећи је покретање и спровођење кривичног поступка у
коме се утврђено чињенично стање подводи под правне норме материјалног и
процесног кривичног права, све до доношења судске одлуке.

Кривично материјално право, које обједињава садржину кривичног закона

и   науке,   фактички   одређује   криминалистици   предмет   рада   на   сузбијању
криминалитета,   тј.   откривање   и   расветљавање   кривичних   дела.   Који   се
догађаји,   настали   људским   чињењем   или   нечињењем,   сматрају   кривичним
делом   и   каква   је   санкција   за   њих   предвиђена,   прописује  кривични   закон.
Криминалистика   се   руководи   инструментима   општег   дела   кривичног   закона
који су у вези са елементима кривичног дела (виност, саучесништво и др.). У
посебном делу кривичног права дати су поједини облици кривичних дела што,
такође,   има   одговарајуће   везе   са   криминалистичким   поступањем,   посебно
када су у питању специфичности откривања појединих кривичних дела.

Веза криминалистике и кривичног права је значајна и због тога што су

криминалистичка истраживања (теоријска и емпиријска) поуздан темељ
законских измена, посебно норми закона о кривичном поступку.

Између апстрактног појма кривичног дела предвиђеног у закону и

кривичном   праву   и   реалног   догађаја   у   животу,   треба   успоставити   логичну
узрочну везу да би се на тај начин утврдило да ли такав догађај садржи битне
елементе   предвиђене   апстрактном   нормом.   Реализовање   овог   односа
предузима   се   у   оквиру   кривичног   поступка   где   се   утврђује:   да   ли   одређени
догађај представља кривично дело, да ли је одређено лице против кога се води
кривични поступак и стварни извршилац, степен његове кривичне одговорности
и  друге  правне   чињенице.  Кривични  поступак   је  правно  регулисан   кривично
процесним правом и Закоником о кривичном поступку, а криминалистика даје
унутрашњу садржину том односу.

Кривично право садржи низ прописа којима се предвиђају кривична дела,

којима   се   забрањује   злоупотреба   криминалистичко  процесних   радњи   међу
којима   су:   противзаконито   претресање,   изнуђивање   исказа,   злостава
злоупотребом   положаја,   недозвољено   снимање   и   прислушкивање,   повреда
тајности писама и слично.

Значај међусобног криминалистичког и кривично процесног поступања за

изучавање овог предмета, захтевају нешто детаљније објашњење тог односа.

3.2. Кривично процесно право

Однос криминалистике као науке и науке кривично процесног права

самостална дисциплина као што је кривично право, пре свега због тога што се
заснива на методама других наука, природних и техничких. Криминалистици
се неретко дају епитети, као на пример: помоћна наука, наука о реалном,
самостална наука и слично. Придружујемо се оним схватањима према којима
је криминалистика самостална научна дисциплина.

Без обзира на сва теоретска разматрања криминалистика је неопходан

део сваког кривичног процеса током читавог његовог трајања, она је нужан
пратилац свих кривично процесних форми и компонената, без које се не може
донети ниједна кривично процесна одлука.

Криминалистика се непрекидно прилагођава нормама кривично процесног

права, а истовремено се стално развија као што се развијају и друге науке, при
чему   стиче   и   сопствена   искуства.   Веза   криминалистике   као   практичне
делатности са кривичним поступком је веома уска, у питању је однос правне
форме   и   њеног   практичног   садржаја,  у   коме   криминалистичка   делатност
представља   садржај   без   којег   би   кривичнопроцесне   форме   биле
несврсисходне.   При   томе   се   као   субјекти   кривичног   поступка   и
криминалистичког   поступања   јављају:   органи   кривичног   правосуђа   и   органи
унутрашњих послова. Наравно, улога органа унутрашњих послова у кривичном
поступку   није   процесна,   они   су   само   могући   носиоци   неких   процесних
преткривичних радњи.

3.3. Полицијско право

Криминалистика је, такође, у уској вези са полицијским правом, тј. оним

његовим делом који нормативно уређује овлашћења и делатност полиције у
области супротстављања криминалитету. Ове норме слично нормама
кривично процесног права делом ће бити реализоване тек применом појединих
оперативно тактичких радњи и мера уз примену криминалистичких метода.

3.4. Криминологија

У поређењу криминалистике и других наука полемика се досад највише

води на линији  односа криминалистика  –  криминологија. Криминалистика је
као наука у расправама појединих теоретичара добијала, а и данас има веома
различита значења. Тако је, на пример, отац криминалистике Ханс Грос (1817
–  1914)   у   трећем   издању  "Приручника   за   истражне   судије   као   систем
криминалистике"  појмом криминалистике обухватио све правне дисциплине и
њихове   помоћне   науке.   На   тај   начин   Грос   је   и   криминологију   подредио
криминалистици, што је дуго доминирало као аустријско схватање овог односа.
Већ у четвртом издању чувеног Приручника криминалистика и криминологија
се   сврставају   у   исту   раван.   Међутим,   схватање   о   непосредној   вези
криминалистике и криминологије, односно поистовећивање њиховог садржаја
задржало се релативно дуго, посебно у дефиницијама појма криминалистике.
На   пример,   према   F.   Kleinschchmidtu   криминалистика   је   учење   о   посебним
појавним   облицима,   узроцима   и   циљевима   злочина,   средствима   за   њихово
истраживање, сузбијање и спречавање.

Ово истицање феноменолошких и етиолошких карактеристика

криминалитета у међусобни однос данас се може узети пре као ознака

криминологије него криминалистике.

Гросово учење о односу криминалистике и криминологије касније прихвата

један   број   научника   (нпр.,   Seeling,   А.   Mergen,   R.   Grass,   S.   Еvis   и   др.).   На
повезаност   криминалистике   и   криминологије   указује   А.   Mergen   истичући
међузависност   ових   наука.  Е.   Евис  у   оквире   криминалистике   укључује
етиологију и пенологију као неопходне ради темељног изучавања кривичног
дела и извршиоца.

Данас је превазиђено схватање (аустријско) према коме је криминалистика

интегрални   део   криминологије,   при   чему   се   ова   друга   третира   као
свеобухватна   научна   дисциплина   о   криминалитету.   Такво   схватање   има
озбиљне   недостатке   управо   зато   што   није   могуће   ни   приближно   разлучити
међусобну повезаност и различитост појединих криминалистичких института
са оним криминолошким, што у знатној мери компликује односе, пре свега, у
оквиру криминологије.

Криминалистика и криминологија, међутим, прилазе криминалитету са

различитих   аспеката.   Криминалистика   из   угла   откривања   кривичних   дела   и
учинилаца,   а   криминологија   са   ширег   социолошког,   односно   с   аспекта
истраживања   узрока   и   услова   криминалног   испољавања,   као   и   појавних
облика   појединих   кривичних   дела.   Може   се   рећи   да   је   превенција
криминалитета заједничка одредница обе дисциплине. Међутим, превенција, у
криминолошком смислу, односи се углавном на истраживање узрока и услова
настанка   криминалних   појава   (етиологија),   као   и   појавних   облика
криминалитета (феноменологија), и на основу тих елемената сачињавају се
превентивни програми.

Криминалистика се у превентивном смислу, пре свега бави

предузимањем   оперативно  тактичких   мера   и   радњи   које   имају   за   циљ
спречавање   конкретног   кривичног   дела   или   претпостављене   криминалне
делатности   (нпр.,   криминалистичка   контрола   у   односу   на   вишеструке
повратнике).   Основни   циљ   је   да   не   наступи   криминална   последица,   а   то
изискује   непосредно   криминалистичко   поступање.   Различитости
криминологије и криминалистике могу се јасно видети приликом остваривања
функције спречавања и сузбијања криминалитета.

Научна сазнања до којих долази криминалистика, односно криминологија

могу се користити као темељна основа за истраживање у другим наукама које
нису кривичне, нпр., социјална патологија, судска медицина и друге. Сазнања
до којих долази криминалистика као и методе којима се користи могу бити од
велике користи и за криминолошка истраживања и обрнуто, криминолошка
сазнања могу веома корисно послужити откривању и разјашњењу конкретног
кривичног дела.

3.5. Судска медицина

Веза судске медицине и кривично правних наука је веома блиска, јер

истраживања медицинских појава којима се бави судска медицина се користе у
примени правних прописа. Управо примена правних прописа кривичног права,
материјалног и процесног, представља мост између криминалистике и судске
медицине, с тим што у практичном поступању (нпр. увиђај, вештачење и сл.) је

основу психофизиолошких карактеристика личности и уз учешће психолошке
анализе утврђује индиције о осумњичености лица.

Могућност коришћења психолошких метода постоји када је реч о санирању

криминогених ситуација, затим неутралисањем агресије у појединим
ексцесним ситуацијама које прете да доведу до криминалног понашања.

У свету су предмет посебног изучавања могућности и облици психолошке

контроле великих група у масовним окупљањима и кризним ситуацијама када
долази до изражаја психоза масе и паника, у демонстрацијама, на митинзима
и великим катастрофама које могу бити изазване и природним појавама.

Криминалистика је у уској вези са криминалистичком психологијом.

За

криминалистику су посебно значајна психолошка знања о личности извршиоца
кривичног дела, односно психологије осталих лица, субјеката преткривичног и
кривичног поступка (сарадника, информатора, сведока, жртве), пре свега, оних
психичких процеса који се односе на формирање и давање исказа (форензична
збуњеност, афектна стања, давање лажног исказа итд.). При томе, није без
значаја и психичко стање жртве, односно виктимолошки фактор у коме
психологија представља значајну компоненту.

Криминалистика својим емпиријским материјалом знатно помаже овој

грани психологије да провери у непосредној криминалистичкој пракси
валидност својих поставки.

Научни продор психологије у криминалистику је неминован иако до данас

није   био   успешан   у   мери   у   којој   су   присутне   неке   друге   науке   чије   методе
користи,   нпр.,   криминалистичка   техника.   Настојање   да   се   у   криминалистику
унесу   елементи   психологије   подстицали   су   много   чешће   правници   него
психолози,   инсистирајући   на   чињеници   да   ова   наука   у   знатној   мери   може
допринети упознавању криминалаца, њиховог живота и склоности. Међу њима
се посебно истичу Gross, Grassberger, Gorph, Ratinov и други.

Познавање општих индикатора криминалитета и криминалне личности, као

и посебних психичких карактеристика одређеног лица, доводи до успешнијег
схватања и процене конкретне ситуације, откривања намере и мотива код
извршиоца кривичног дела, а самим тим и до успешнијег поступања при
откривању, односно расветљавању криминалног догађаја.

3.7. Однос криминалистике и криминалне политика

С обзиром на то да је криминалистичко поступање појединих

специјализованих органа (полиција, државно тужилаштво, кривични суд и др.)
на превенцији и репресији криминалитета у сталној динамици и интеракцији и
да се та активност делом обједињава у функцији криминалне политике,
постоји потреба да се детаљније размотри однос криминалне политике и
криминалистике.

Криминална политика у савременим условима има посебан значај, јер се

успостављањем демократских односа у друштву стварају и претпоставке за
мобилисање што већег броја друштвених субјеката против криминалитета.
Ове идеје су, међутим увек мање - више биле присутне у криминалној
политици, било да су као такве одбациване или прихватане, у зависности од

друштвено политичких услова у којима се конкретна криминална политика
остваривала.

Без обзира на различитост криминалне политике и криминалистике треба

имати у виду да је предмет обеју наука криминалитет. Криминална политика
представља концепт заштите друштва од криминалитета на општем плану,
укључујући антикриминалну активност свих друштвених субјеката као и
њихове методе. Све те методе могу се сврстати у две основне: превенцију и
репресију.

При томе, однос криминалистике и криминалне политике је однос између

општег и посебног, с тим што посебност криминалистике карактерише
специфичност њених метода и средстава при спречавању и сузбијању
криминалитета.

Криминална политика се двојако одређује. Прво, као практична делатност

спречавања   и   сузбијања   криминалитета   уз   примену   превентивних   и
репресивних   метода   што   спроводе   органи   (субјекти)   криминалне   политике,
међу којима органи полиције имају посебно место. Друга одредба криминалне
политике јесте да је то научна област која се бави постојећим законодавством
и   његовим   утицајем   на   криминалитет,   стратегијом   и   тактиком   целокупног
настојања у сузбијању девијантности, с циљем борбе против криминалитета,
процењивањем   и   евентуалним   проналажењем   ефикаснијих   метода   у
третирању појава и извршилаца криминалних делатности. Криминалистика је,
међутим,   подједнако   и   наука   и   струка,   односно   практична   специјализована
делатност са посебним циљем и задацима у односу на криминалитет и његове
извршиоце. Као таква она је у оквиру криминалне политике, и њен садржај и
карактер само делом зависе од смерница које поставља криминална политика,
пре свега, у односу превенције и репресије која се реализује у оквиру њене
практичне делатности. С друге стране, однос криминалистике и криминалне
политике је корелативан, јер се на основу одређених знања, до којих се долази
научним и стручним криминалистичким третирањем криминалних појава, може
утицати на одређену концепцију криминалне политике, њен оквир и смернице.
То   се,   пре   свега,   односи   на   прикупљање   информација   о   последицама
одређених мера, истраживањима о кретању криминалитета, његовим новим
облицима и новим научним и стручним знањима до којих се може доћи само уз
помоћ криминалистичких метода. Криминална политика, осим што представља
најшири научни и практични оквир о криминалитету, мора делимично да зађе у
многобројне   друге   делатности   и   процесе   (социјалну   и   економску   политику,
обичаје, морал, културне и образовне процесе итд.).

Самим тим, и њена садржина представља делом синтезу ових односа.

Корелација односа криминалистике и криминалне политике је само наизглед
једносмерна и једноставна. С обзиром на то да криминална политика
представља најшири теоријски и практични оквир, она делом мора да води
рачуна о другим делатностима и процесима који нужно утичу на криминалитет,
пре свега, са етиолошког аспекта. С тог аспекта криминалистика преко
криминалне политике делом излази из уског практичног и улази у домен ширих
друштвених активности.

разјашњавању кривичних дела и извршилаца била више епизодна, пригодна и
ретка. Поједине методе, као нпр. коришћење папиларних линија (познате још у
старој Кини) представљају реткост, тако да криминалистика није ни могла да
се формира као научна дисциплина. Ово преднаучно раздобље
криминалистике трајало је веома дуго и досеже до самог краја ХVIII века.

Пораст криминалитета крајем прошлог и почетком овог века, не само по

обиму већ и по разноврсности нових криминалних феномена, последица је и
научног и техничког развоја друштва.

Сва позитивна кретања у овом периоду

нашла су своје место и у криминалним програмима тога времена. Друштво је
морало да напусти илузије да се старим методама може борити против све
савременијег криминалитета. Нагло почиње друштвени интерес за развој
наука које би се успешно супротставиле криминалитету, пре свега кривичног
права, криминалистике, али и других наука које су могле да послуже
успешном супротстављању криминалитету.

Прве криминалистичке публикације фундаменталног значаја потичу од F.

V.  Jagemmana   из   1838.   и   1841.   године   и   Hansa   Grossa   из   1899.   године,
објављивањем   капиталног   дела  "Приручник   за   истражне   судије   као   систем
криминалистике". Овај догађај узима се као зачетак криминалистике као нове
научне   дисциплине,   што   наилази   на   велики   одјек   у   научним   и   стручним
круговима Европе тога времена, јер је криминалистику требало  као науку и
праксу супротставити криминалитету који се увећавао.

Након појаве дела Ханса Гроса, у релативно кратком временском

раздобљу, криминалистика је формирала свој систем и почела да остварује
веома   значајан   утицај   на   праксу.   Овом   процесу   погодовала   су   многобројна
важна   открића   у   природним   и   техничким   наукама.   У   оквиру   саме
криминалистике   настају   специфичности   према   појединим   криминалистичким
моделима, а ускоро се појављују научна дела из појединих криминалистичких
области.

Чувено дело Х. Гроса наишло је на заједничку подршку у Европи, при чему

Гросово учење даље развијају његови следбеници у скоро свим земљама
Европе, нпр., Е, Seeling, H. Belević, R. Grossberger, А. Hellwig, А. Bertillon Е.
Locard, R. А. Reiss и други.

Под снажним утицајем Gross-овог учења и његових следбеника, на шта је

свакако утицао и развој науке и технике уопште, а са њим и криминалитета,
кривично дело почиње да се третира као комплексан проблем чијем откривању
и расветљавању треба прићи применом научних метода. Такви радикални
ставови посебно су били заступљени у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и
Русији.

Albert Wingart је 1904. године објавио дело Криминалистичка тактика – од

када   и   датира   тројна   подела   криминалистике.   Одмах   затим   на   подручју
криминалистике   долази   до   наглог   развоја   који   се   огледа   у   неколико   нових
праваца, који се могу сматрати такође веома значајним за даљи научни развој
криминалистике. Тако, нпр., у Француској и Италији долази до убрзаног развоја
криминалистичке   технике   настојањем   А.   Nicofaro-a   и   Locard-а   као,   техничке
полиције   (Police   technique)   и   Научне   полиције   (Police   scientifique),   а   нешто
касније   Е.  Locard   објављује   дело  "Расправа   о   криминалистици"  (Traité   de

criminalistique). Данашњи   следбеници Locarda су Ch. Sannie, P. Ceccaldi, V.
Sarentino. У Енглеској и САД у стручним и научним круговима посебно висок
третман има криминалистичка техника. Значајна имена у овој области су О’
Hara,   P.   Kirk,   Ј.   Оsterburg,   К.   О’  Brien,   R.   Sulivan,   М.   Bischoff,   Pohl.   Тројна
подела   криминалистике   највише   је   била   заступљена   у   појединим
источноевропским земљама: Пољској – P. Horoszovski, B. Holist, G. Hanausek,
Чехословачкој – Ј. Pjesak, М. Protivinski, Ј. Matijasek и др., Мађарској – L. Viski,
Ј. Kerteesz, Бугарској – Т. Стаматов, Г. Георгијев.

Данас у Русији ову науку као трипартитну заступају познати теоретичари:

А. Вирнберг, Б. Терзијев, Н. Васиљев, Р. Белкин, Коновалова и други.

Почетком ХХ века, нагли развој егзактних наука имао је утицаја на

унапређење антикриминалне праксе.

Долази до формирања

криминалистичких   установа   и   института   где   се   тежило   проналажењу   и
откривању кривичних дела. То је период у коме су поједине егзактне науке
почеле да се пресељавају у лабораторије, јер је постало јасно да се модерна
криминалистичка пракса не може научити у том обиму само на основу знања
из   књига,   будући   да   су   нужни   и   експеримент   и   вештачење   изведени   у
лабораторији.   Све   сложенији   и   организованији   облици   криминалитета
условили   су   као   природну   последицу   бржи   развој   криминалистичких   и
полицијских лабораторија. Криминалистичке лабораторије и заводи оснивају
се као логичан след увођења научних метода при откривању и доказивању
кривичних дела, напретка технике и медицине, проналаска рендгена, развоја
природних   наука,   проналаска   и   примене   инфрацрвених   и   ултраљубичастих
зрака итд.

Тако је дошло до организовања такозване – научне полиције, односно,

полиције које је у свој рад сада уносила и научна достигнућа. Полицијски рад
почиње да прати организовање и формирање тимова стручњака према
појединим специјалностима.

Отварају се и прве полицијске лабораторије које се опремају савременим

техничким средствима. Формирају се научни институти ради истраживања
криминалитета са криминолошког и ширег социолошког аспекта и
унапређивања праксе.

У почетној фази развоја ове институције нису имале дефинисани профил,

чему   је   доприносила   недефинисаност   метода   криминалистике   и
криминологије,   па   су   се   мешале   криминалистичка   и   криминолошка
истраживања. Међутим, свакодневне практичне потребе за криминалистичким
вештачењем   све   више   усмеравају   овакве   установе   да   се   баве   практичним
питањима, откривањем кривичних дела и учиналаца, односно обезбеђењем
доказа у кривичном поступку.

После Другог светског рата оснивају се и убрзано развијају посебне

установе и институти који се баве искључиво криминалистичким
истраживањима и криминалистичким вештачењима. У појединим земљама,
паралелно се ради и на криминолошким и пенитенцијарним истраживањима.

Један од првих института такве врсте основан је у Лозани (Швајцарска), а

формирао га је Рудолф Рајс.

Године 1901. он је на Правном факултету увео

курс судске фотографије. Институт је, коначно, оформљен тек 1909. године и

криминалистику. Касније је и овај институт променио назив у Криминолошки
институт. Један од најпознатијих стручњака, који је радио у овом институту,
био је др Роналд Грасбергер чија је књига "Психологија кривичног поступка"
преведена и на наш језик. Овај институт је, претежно, научна установа,
односно, он се више бавио криминологијом него криминалистичком праксом.

Посебан значај у развоју криминалистике у том периоду имају

универзитетске установе, јер се криминалистика увршћује у наставне
програме знатног броја правних факултета и високих полицијских школа.

Да би се решиле практичне потребе откривања кривичних дела и

учинилаца, 1925. године је основан Криминалистички институт при дирекцији
бечке полиције, који је организовао познати стручњак Зигфрид Тиркел.

Институти су се, претежно, бавили криминалистичким вештачењем, али и

наставом коју су похађали многи тадашњи полицијски стручњаци из разних
европских земаља.

У Паризу је још 1922. године, основан Криминалистички институт под

заједничком   управом   Правног   и   Медицинског   факултета,   али   је   то   само
претеча овог института. Пре овог института, још од 1888. године постојала је у
Француској   нека   врста   специјализоване   криминалистичке   службе   за
антропометријску   идентификацију.   Истовремено,   у   Лондону   је   постојала
криминалистичко  техничка   лабораторија   која   је   знатно   утицала   на   развој
криминалистике у свету. Оснивање Института у Паризу помогао је проф. др
Baltazard, као и хемичар Бајли (Bayli). Институт има четири одсека: за кривично
право, за судску медицину и психијатрију, за научну полицију и криминалну
политику.   Осим   истраживања   у   Институту   се   претежно   баве   и   наставним
процесом.

У Италији је лекар Salvatore Ottolenghe (1861–1934) покушао да организује,

под утицајем свог блиског сарадника Чезара Ломброза, школу за научну
полицију у Риму, али је до оснивања ове школе и њеног дефинитивног
уобличавања дошло тек 1919. године. Школа је имала три одсека:

1. за службу идентификације,
2. криминалистичко технички одсек и
3. антрополошко биолошки одсек.
У школи нису вршена криминалистичка вештачења, али се школовао

велики број кадрова који су се, касније, агилно залагали за спровођење
научних принципа и метода у раду полиције.

Пруски полицијски институт, који је основан око 1930. године, био је

централна полицијска установа Хитлеровог Рајха и радио је под јаким
утицајем нацистичког покрета. Подељен је на више одсека, од којих се
нарочито развио одсек за идентификацију.

После Другог светског рата у Висбадену је основан Савезни

криминалистички институт за територију ондашње СР Немачке. Овај институт
је изузетно добро опремљен, али осим њега у свакој покрајини постоје мањи
институти од којих су нарочито познати по својој традицији они у Баварској.

По својој намени новину представља Центар за превенцију криминалитета

који је 1963. године формирало Министарство унутрашњих послова у
Енглеској. У Центру се школују полицијски службеници који се специјализирају

за рад на превенцији. Програми на курсевима који се организују, углавном,
обухватају: техничку заштиту од криминалитета с циљем проучавања разних
уређаја за заштиту од криминалитета – лица, објеката и возила (алармни
уређаји и друга средства).

Криминалистички институти у САД оснивају се нешто касније него у

Европи. Док је у Европи први институт настао још 1909. године ( у Лозани),
прва   установа   ове   врсте   у   Америци   основна   је   у   Лос   Анђелесу   тек   1924.
године. У ствари, тада је основана прва Криминалистичка лабораторија при
полицији   у   Лос   Анђелесу,   а   њен   оснивач   је   познати   криминолог   и
криминалиста Аугуст Волмер (August Vollmer). После Другог светског рата ова
лабораторија   је   прерасла   у   Криминалистички   институт.   Институт   се   бави
криминалистичким вештачењем и истраживањем нових метода за откривање
трагова кривичних дела. Подстакнути таквим примером оснивају се и други
институти   као,   на   пример:   у   Детроиту   (1927)   је   основана   Криминалистичка
лабораторија;   затим   у   Чикагу   (1929)   Лабораторија   за   научно   откривање
злочина; у Њујорку (1934) Криминалистичка лабораторија полиције, а чувени
Федерални истражни биро (ФБИ) у Вашингтону, основан је 1933. године, са
задатком   да   открива   кривична   дела   која   представљају   повреде   савезних
закона, а када то одреди председник САД и у случајевима који представљају
повреде државне безбедности САД.

Убрзо су скоро сви велики градови у САД имали своје лабораторије и

институте.

За време Другог светског рата FBI је формирала најмодерније

криминалистичке   лабораторије.   Још   крајем   Другог   светског   рата   опрема
лабораторије   ФБИ   је   процењена   на   више   од   милион   долара.   То   су   биле
специјалне лабораторије опремљене за електронску обраду података, а поред
њих   су   формиране   и   све   друге   за   криминалистичко  техничка   вештачења
кривичних   дела.   Сматра   се   да   су   ове   лабораторије   FBI   и   данас   најбоље
опремљене полицијске лабораторије у свету.

У бившим социјалистичким земљама знатно касније долази до оснивања

института и лабораторија у којима се научним методама ради на спречавању и
сузбијању криминалитета. Објективне немогућности да социјалистичке земље
држе корак са индустријски развијеним Западом биле су у складу са
Стаљиновом политиком према којој је такав рад био спречаван и потискиван,
између осталог, и због тога да би се прикрило постојање криминалитета и
задржала представа о идеалном социјалистичком друштву без криминала и
порока.

У Москви је 1946. године, ипак, основан Свесавезни научни институт

Министарства заштите јавног поретка. У Институту ради најстручнији научни
кадар. Овај институт има богато опремљене лабораторије, кабинете и
библиотеке, а има и сопствену издавачку делатност.

Године 1963. основан је, такође, у Москви и Савезни институт за

изучавање узрока и разрађивање мера којима се спречава криминалитет. У
њему се изучавају узроци криминалитета, обрађују теоријски проблеми
кривичног права, материјалног и процесног, криминалистике и њој сродних
дисциплина.

И у другим источноевропским земљама оснивају се слични институти.

Југословенским   удружењем   за   кривично   право   и   криминологију,   од   1963.
године,   Институт   издаје   часопис   Југословенска   ревија   за   криминологију   и
кривично право  (сада је то Ревија за криминологију и кривично право). Овај
институт,  без   сумње,   представља  веома  значајну   установу   која   је  до  сада
дала   један   број   наших   најпознатијих   научних   радника   –   професора
београдског   универзитета   и   других   универзитета.   Институт   сарађује   са
многим сличним институтима и изван наше земље, чиме знатно доприноси
развоју и размени искуства у области криминологије, кривичноправних наука
и криминалистике.

У организацији овог института досад је обављен знатан број научних

истраживања криминолошког, кривичноправног и криминалистичког значаја.

Одлуком Савезног извршног већа, од 21. јула 1976. године, основан је

Институт   безбедности   Савезног   секретаријата   за   унутрашње   послове,   с
циљем   провођења   научно  истраживачког   рада   и   обуке   кадрова   за   потребе
служби безбедности. Сада овај Институт припада Безбедносно-информативној
агенцији   Републике   Србије.  Овај   институт   је   опремљен   најсавременијим
техничким средствима, а у њему ради и високонаучни и веома стручан кадар.
Институт   је   оријентисан   на   праћење   примене   метода   и   средстава
криминалаца,   односно   на   проучавање,   прилагођавање   и   усавршавање
најсавременијих научних и техничких достигнућа ради њихове примене у раду
на спречавању и откривању кривичних дела и њихових учинилаца. Тако овај
иститут   прати   савремена   достигнућа   криминалистичке   технике   и   у   знатној
мери доприноси њеном развоју, а тиме и развоју криминалистике у целини.

У Србији је прихваћена трихотомна подела криминалистике тек после

Другог светског рата. Између Првог светског рата и Другог светског рата она
се код нас развијала под утицајем Трегубова, који је после бекства из Русије
пред   Октобарском   револуцијом   дошао   у   Београд   где   је   касније   предавао
криминалистику   као   професор   Правног   факултета   у   Београду.   Значајног
сарадника  у   овом   периоду   имао   је   у   Р.   Рајсу  који   је   у   Београд   дошао   из
Лозане као већ афирмисани научник где је напустио сопствени институт и у
Народној   банци   Србије   основао   Службу   за   вештачење   лажног   новца.   Са
њима је уско сарађивао и А. Андоновић, тадашњи шеф Техничке полиције у
Београду.

Ова тројица афирмисаних стручњака дала су значајан допринос развоју

криминалистике у Србији, пре свега, техничке, али њихов напор ипак, није
имао већег ефекта. Разлог је била научна запуштеност овог подручја и отпор
који је тадашња средина имала према новинама овакве врсте. После Другог
светског рата значајан допринос развоју криминалистике код нас  пружили су
Љ.   Симоновић,   В.   Водинелић,   Т.   Марковић,   Ж.   Алексић,   као   и   један   број
практичара – научних радника и истраживача који су своја професионална
опредељења   везали   за   органе   унутрашњих   послова,   односно   њихове
образовне институције.

Данас се криминалистика у нашој земљи најпотпуније изучава на

Полицијској   академији   у   Београду  и   Вишој   школи   унутрашњих   послова,
такође у Београду.  Полицијска академија ужива углед најзначајније и веома
компетентне едукативне високообразовне установе за ову наставно  научну

област.На осталим високошколским установама, тј. на правним факултетима у
нашој земљи, настава криминалистике није уједначена. На правним
факултетима постоји као самосталан, обавезан или опциони предмет.

Потреба за успешнијем супротстављању криминалитету захтева много

обимније уграђивање криминалистике у наставне програме, пре свега, правних
факултета, уз превазилажење становишта о криминалистици као полицијској
науци, помоћној научној дисциплини, или пак практичним правилима
откривања кривичних дела и учинилаца.

Конципирање наставних програма из криминалистике у ванполицијским

установама,   нпр.,   правним   факултетима,   пре   је   резултат   парцијалних
спорадичних   поступања   него   планских   друштвено   оправданих   настојања
планираних   у   складу   са   осмишљеним   програмима   супротстављања
криминалитету. Потреба потпунијег дидактичког планирања криминалистике у
наставне   програме   правних   факултета   више   је   него   очигледна.   Наставни
криминалистички садржаји требало би да буду оријентисани према следећим
елементима:

а) у односу на сазнања која су неопходна за будућу професију

дипломираних правника,

б) с циљем развијања будућих способности која превазилазе подручје

кривичног права и односе се на друга правна подручја (грађанско право,
управно право, финансијско право и др.).

Основни недостатак у изучавању криминалистике је, међутим,

непостојање   специјализација   према   појединим   проблемским   подручјима
криминалитета.   С   обзиром   на   све   присутнију   професионализацију   и
специјализацију   криминалаца   и   криминалитета   уопште,   специјалистичка
концепција изучавања криминалистике била би веома корисна и са основаном
претпоставком би допринела успешнијем спречавању криминалитета.

5. КРИМИНАЛИСТИЧКО - ОПЕРАТИВНИ ПОСЛОВИ,

ПОЈАМ И НАДЛЕЖНОСТ ПРЕДУЗИМАЊА

Криминалистичка делатност органа унутрашњих послова, у свом ужем

значењу, спадала би у безбедносно оперативне послове. Безбедносни
послови су они који својим вршењем обезбеђују заштиту друштвеног поретка,
личну сигурност људи, безбедност њихове имовине и, уопште, потпуну правну
сигурност у свим областима у којима се остварује законитост живота и рада.
Сасвим је нормално да је за остваривање таквих вредности потребна уставом
и законом дефинисана регулатива, чија је стриктна практична примена за сада
и претпоставка за ефикасно функционисање овакве заштите.

Оперативне послове врше овлашћена службена лица органа унутрашњих

послова. Закон о унутрашњим пословима СР Србије

прописује да се под

овлашћеним   лицима   сматрају   радници   који   у   вршењу   унутрашњих   послова
имају  посебне дужности и  овлашћења предвиђена законима о кривичном  и
прекршајном поступку (члан 18 Закона о унутрашњим пословима). Овлашћено
службено   лице   је   снабдевено   службеном   легитимацијом   којом   се   доказује

(преткривичне, опште оперативнотактичке мере и радње и криминалистичко
истражне радње), онда видимо да је реч о веома обимној делатности органа
унутрашњих послова на нивоу локалних органа и уопште. У практичном
вршењу ових задатака не постоји увек стриктна подела, па се често управни
послови не могу разликовати од оперативних и обрнуто, односно једни могу да
поприме карактер других.

6. ЈЕДИНСТВО КРИМИНАЛИСТИЧКОГ И

КРИВИЧНО ПРОЦЕСНОГ ПОСТУПАЊА У СУПРОТСТАВЉАЊУ

КРИМИНАЛИТЕТУ

У досадашњим кодификацијама кривично процесног права органи

унутрашњих послова делимично су мењали своје место у законским
прописима, у зависности од бројних околности које су на то утицале. Мада се
не може рећи да су органи унутрашњих послова били у центру свих промена,
ипак су се оне одражавале на њихову улогу и место у односу на остале
специјализоване органе и у вези са тим на њихов допринос при спречавању и
сузбијању криминалитета уопште.

Криминалистичка делатност сагледана кроз примену појединих

оперативно тактичких мера и радњи и предвиђеност ових мера и радњи у
Законику о кривичном поступку у великој мери се подудара са односом
садржине и форме.

Иако органи унутрашњих послова који обављају криминалистичку

делатност   нису   процесни   органи   кривичног   поступка,   резултати   њихове
криминалистичко  оперативне делатности предузете на неформалан начин у
преткривичном   поступку,   представљају   основу   на   којој   се   гради   кривични
поступак, а неретко су и сами носиоци појединих процесних активности. То,
истовремено,   значи   да   једно   фактичко   стање   утврђено   у   преткривичном
поступку   током   криминалистичке   обраде,   а   поводом   одређене   кривичне
ствари,  прераста   кроз   динамику   кривичног   поступка,   у   правно   стање.   На
основу таквог односа проистиче и закључак да је у преткривичном поступку, по
правилу,   доминантна   криминалистичка   метода,   а   правна   је   само   присутна,
исто   као   што   је   у   кривичном   поступку   доминантна   правна   метода,   мада   је
присутна и криминалистичка.

Иако органи унутрашњих послова правно формално немају право да

изводе доказе у процесној форми, већ само да сакупљају податке који докази
постоје и шта доказују, њихова криминалистичка делатност је изузетно
значајна јер она најчешће, претходи обезбеђењу доказа, односно основни је
услов успешног кривичног поступка.

При томе значајне су битне карактеристике криминалистичке и кривично

процесне   активности   органа   преткривичног   поступка,   првенствено   органа
унутрашњих   послова,   а   делимично   и   суда.   Међутим,   да   би   се   потпуније
разумела   криминалистичка   и   кривично  процесна   страна   поступања   ових
органа,   неопходно   је   претходно   се   делимично   осврнути   на   сам   однос
криминалистике   и   кривично  процесног   права.   Не   упуштајући   се   у   разна
теоретска разматрања о овом односу поменимо да је данас све присутније

схватање да је криминалистика самостална, реална наука, унутар које се, осим
постојећих (или у склопу њих), формирају и веома брзо развијају нове гране
криминалистике према одређеним специфичностима као, на пример
информатика, медицинска криминалистика, криминалистичка технологија,
саобраћајна криминалистика, трасологија и друге.

У појединим земљама криминалистичка служба је различито

организована,   у   зависности   од   бројних   фактора.   У   некима   од   њих
криминалисти   који  врше  откривање  кривичних   дела  подређени   су   органима
правосуђа   тако   да   они   могу   ступити   у   акцију   тек   када   је   кривично   дело
извршено,   чиме   је   знатно   умањена   њихова   превентивна   улога.   У   другим
земљама криминалитет спречавају органи надлежни за унутрашње послове по
сопственој иницијативи. Неке земље су, опет, ову службу организовале тако
што   се   она   налази   у   склопу   полицијских   органа,   с   тим   што   је   посебно
организована и одвојена од службе која се бави питањима Јавне безбедности.
Мада криминалистика, највећим делом, чини унутрашњу садржину кривично
процесног   права,   не   може   се   рећи   да   су   до   сада   промене   у   њој   битније
утицале на нормативно регулисање кривичног поступка.

Поставља се посебно питање у вези са одређивањем места и улоге

криминалистичких послова у пракси органа унутрашњих послова, с обзиром на
то да су криминалистички послови најуже повезани са кривичним поступком.

Криминалистички послови обухватају шире подручје и погрешно је

поистовећивати их само са делатношћу органа унутрашњих послова на плану
спречавања и сузбијања криминалитета.

Поставља се, такође и питање да

ли су то кривичнопроцесни или управни послови. Мишљења о томе су
подељена, па се сматра да је то посебна управна активност дата органима
унутрашњих послова, јер има изузетну важност за сузбијање криминалитета,
али по својој суштини не припада кривичном поступку као и да је то, ипак,
кривично процесна делатност.

Криминалистика је, за разлику од неких других дисциплина које се баве

кривичним делом, нужно морала да развија своје методе, много интензивније,
управо због све опаснијих и компликованијих (појавних и латентних) облика
криминалитета.   Све   сложенији   задаци   које   друштво   ставља   пред   органе
откривања кривичних дела, намећу потребу сталног усавршавања тих метода.
Због   тога   је   нужно   да   органи   унутрашњих   послова,   у   чијем   домену   су
криминалистички послови, приликом обављања својих свакодневних задатака
при спречавању и сузбијању криминалитета не полазе само од правила која су
резултат   њиховог   досадашњег   искуства,   већ   и   од   примене   најновијих
техничких   и   научних   достигнућа.   Стална   динамика   и   разноврсност   појавних
облика криминалитета, као и његова временска и регионална непредвидивост,
висока организованост и професионалност када су у питању његови најтежи
облици   (тероризам,   отмице,   провале,   крађе,   убиства,   разбојништва   итд.),
допринели су да су се морале брже развијати репресивне криминалистичке
методе него превентивне.

Овај интензиван развој криминалистике и њене практичне примене ипак

није имао адекватан утицај на форму и садржину кривичног поступка. Највећи
број кривично процесних одредаба, у свом законском изразу није се мењао,

основни принципи кривично  процесног права и процесне гаранције његових
субјеката.   Сведено   на   терен   практичног   поступања   правосудних   органа   и
органа   унутрашњих   послова,   као   носилаца   кривично  процесне   и
криминалистичке   делатности,   очигледно   је   да   једна   и   друга   делатност
представљају   дијалектичко   јединство   форме   и   садржаја   са   јединственим
циљем – утврђивање истине. Да би се тај процес могао одвијати, сходно својој
намени, неопходно је отклањати све оне супротности које га ометају. Једна од
њих нестаће и процесом савлађивања савремених криминалистичких знања
од   стране   неких   процесних   органа   и  "vice   versa",   темељнијим   познавањем
правних института од стране појединих радника органа унутрашњих послова
који се баве криминалистичким пословима.

То значи да криминалиста треба

да буде добар процесуалиста и обрнуто, радник правосудне струке треба да
познаје, у знатној мери, криминалистику.

Познавање криминалистике подједнако је потребно и државном тужиоцу,

истражном судији, кривичним судијама, као и судским већима ради успешног
обављања њихових основних функција.

На потребу коришћења и других наука указује Ханс Грос још 1893. године,

који истиче неопходност криминалистичког знања да би се могли користити
вештаци других струка.

Међутим, у пракси се ова сазнања, углавном, више

подразумевају него што она стварно долазе до изражаја.

Други правац и утицај неких криминалистичких метода требало би

интензивније да се одвија на превентивном подручју, што за сада није случај
без обзира на друштвена стремљења у том правцу. Још је превентивна страна
криминалистике исувише запостављена на рачун репресивне
криминалистике.

У питању је још увек недостатак научних истраживања у области

превентивне делатности, што све чини да се не може аргументовано бранити
став о изузетној потреби превентиве. Зато су резултати и уочљивији и
мерљивији код превентивних мера индивидуалног карактера, јер се такве
мере, делимично, базирају и на истраживању. Посебан проблем је у чињеници
што су резултати превентивне делатности неевидентни као и репресивне, па
се ови други, најчешће, узимају као једино мерило рада органа чија је функција
спречавање и сузбијање криминалитета.

Данас је сасвим извесно да се само репресивним средствима не може

повести ефикасна борба против криминалитета, без обзира на то да ли та
средства имају и одређене превентивне ефекте. Оваква оријентација присутна
је у нашем кривичном законодавству.

Законску регулативу превентивне делатности скоро је немогуће приказати

издвојено, управо, због и даље доста велике оскудности законских прописа
који се односе на непосредну превентивну делатност, што није случај и са
репресивном која је законски потпуно нормирана. Превентивна активност
присутна је додуше кроз конкретна поступања органа унутрашњих послова и
то више са ширег, ванпарничног (криминалистичког) аспекта, него са ужег,
законског.

У последње време и у домаћој теорији, па и криминалистичкој пракси

присутна је превентивна криминалистика. Она је у вези са појединим

превентивним настојањима органа унутрашњих послова и других
специјализованих органа, било да су самостална или да се предузимају у
интеракцији са другим субјектима.

7. ОСНОВНА НАЧЕЛА КРИМИНАЛИСТИКЕ

7.1. Опште напомене

Криминалистичка наука, као практична дисциплина која има изузетан

значај   за   спречавање   и   сузбијање   криминалитета,   у   функцији   је   кривичног
поступка.   Кривични   поступак   регулисан   кривично  процесним   правом
представља   законски   оквир   који   само   делимично   обухвата   практичну
криминалистичку   делатност,   јер   је   она   много   шира   и   претходи   кривичном
поступку.

Поједина начела кривичног поступка (начело јавности, начело слободне

оцене доказа, начело пресумпције невиности, начело непосредности) нису у
потпуности, или нису уопште применљива у криминалистичком поступању.

Неспорно је да криминалистика и кривично процесна делатност чине

јединство   нарочито   у   делу   предузимања   истражних  (доказних)  радњи   и
кривичног поступка. Међутим, само један број основних начела се равномерно
односи на обе делатности, јер свака од њих има и своја посебна начела. Због
тога   основна   начела   кривично  процесног   права   и   кривичног   поступка   нису
довољна   да   обухвате   криминалистичку   делатност,   већ   је   криминалистика,
уважавајући у пуној мери процесна начела кривичног поступка, изградила и
своја сопствена, која се односе на криминалистичко  оперативно поступање у
целини. Ова правила, или начела, су општег карактера и односе се на укупно
поступање криминалистичких радника.

Разлике које постоје између криминалистичких и кривично процесних

начела   ипак   указују   на   њихово   комплементарно   јединство,   при   чему   однос
форме   и   садржине,   откривања   и   доказивања   кривичне   ствари,   упућују   на
материјалистичко  дијалектички   однос   утврђивања   чињеничног   и   правног
стања током преткривичног и кривичног поступка.

Разноврсни појавни облици криминалног испољавања и, у вези са тим,

веома   разноврсна   и   динамична   криминалистичка   пракса   не   омогућавају
доношење   правила   која   би   представљала   прецизне   практичне   инструкције.
Поједине специфичности и детаљи, било да су у вези са одређеним кривичним
делом или учиниоцем, најчешће не могу бити обухваћени општим правилима
вршења   криминалистичке   праксе.   Таква   правила   била   би   веома   бројна,
морала би се стално допуњавати и мењати и тако прилагођавати богатој и
разноврсној криминалистичкој пракси, што с обзиром на динамичност не би
имало повољног ефекта. Криминалистика је зато, као егзактна и емпиријска
наука, на основу дугогодишње праксе изградила општа правила или начела
која су применљива на све криминалне случајеве, односно, та правила треба
да   усмеравају   рад   свих   криминалистичких   радника   приликом   предузимања
оперативно  тактичких радњи и мера. Само под условом придржавања ових

систем криминалистичког поступања, односно у правила понашања органа
који предузимају криминалистичке радње.

Начело законитости има изузетан значај јер његовом повредом могу бити

угрожена најзначајнија људска права и слободе предвиђене уставом и
законским прописима. О предвиђености појединих оперативно тактичких мера
и радњи у закону биће, међутим, више речи на одговарајућем месту. Неке од
њих су детаљно регулисане Закоником (истражне радње), док су друге само
поменуте, а неке чак само назначене уопштено као "друге мере и радње".

Уставна и кривичноправна заштита друштва у целини и појединаца у

њему, може се остварити само под условом ефикасног откривања кривичних
дела и њихових учинилаца, односно предузимањем појединих превентивних
мера у односу на криминално испољавање и изван области кривичног права, с
једне стране, и пуне заштите слободе и права грађана, било да су у питању
учиниоци кривичног дела или не, с друге стране. Кривично право и кривични
поступак значајан су показатељ положаја човека у друштву, његових уставних
и законских права, па и у односу на она лица према којима се предузимају
мере откривања кривичних дела, као и друге репресивне мере.

Начело законитости, као основно уставно и законско начело, подразумева

и то да нико не може бити кажњен за дело које, пре него што је учињено, није
било   законом   одређено   као   кривично   дело   и   за   које   није   законом   било
предвиђено   како   ће   се   казнити,   као,   на   пример,   принцип   пресумпције
невиности окривљеног, принцип истине, право на личну и стручну одбрану,
принцип   хуманости   и   други.   Човек   и   грађанин   је   у   овој   сфери   друштвених
односа заштићен у складу са основним принципима демократије.

Историја познаје крајње арбитрарне, сурове и нехумане поступке према

учиниоцима кривичних дела, без обзира на то да ли је у питању откривање
кривичног дела, кривични поступак или извршење санкција.

Ови односи су одувек били у функцији друштвено политичког система у

целини, представљали су одраз општих уставних слобода и права човека и
грађанина.

7.3. Начело законитости и Декларација за полицајце

На VI конгресу УН из 1980. године који се односио на превенцију

делинквенције и третман делинквената донесена је Декларација за полицајце
упућена полицијама земаља чланица и њиховој јавности. У истом смислу је и
Европски савет 1974. године расправљао о полицијској деонтологији
(деонтологија – наука о дужностима и професионалној етици).

Наведена Декларација садржи 16 правила. Прво правило обавезује сваког

полицајца да своју дужност обавља како налаже закон да би заштитио грађане
и заједницу од насиља, грабежи и других штетних појава.

Друго правило односи се на етичка питања према којима сваки полицајац

треба своју дужност да обавља часно, непристрасно и достојанствено, да се
супротстави корупцији и да се од ње уздржи.

Треће правило гласи да су у свим односима са грађанима забрањени

кажњавање, као и нехумани, понижавајући поступци.

Четврто правило се односи на обавезу полицајца да извршава све

наредбе које пред њим постави његов старешина. Међутим, он треба да се
уздржи од извршавања оних наредби за које се зна да су противзаконите.

Пето правило гласи да је дужност сваког полицајца да се супротстави свим

повредама закона приликом извршавања послова из своје надлежности. Ако
су повреде такве природе да у себи носе тешку, непосредну или
непоправљиву штету, полицајац мора да буде одлучан да реагује без
двоумљења према својим могућностима.

Према шестом правилу ако нема опасности наступања теже непосредне

или непоправљиве штете, полицајац треба да се супротстави незаконитим
поступцима тако што ће известити свога непосредног старешину. Ако то не
донесе резултате полицајац има право и обавезу да се обрати непосредно по
рангу вишем старешини.

Према седмом правилу никаква кривична нити дисциплинска мера не

смеју бити предузете против полицајца који је одбио да изврши незакониту
наредбу.

Осмо правило гласи да полицајац треба да одбије учествовање у

оперативним радњама: лишавању слободе, чувању или транспортовању лица
за којима се трага, а која су притворена или кривично гоњена без основане
сумње да су извршиоци кривичног дела по расним или верским питањима, или
ради политичких убеђења.

Према деветом правилу сваки полицајац је лично одговоран за своја дела

као и за дела која је наредио, а била су противзаконита.

Десето правило гласи да хијерархијски однос у полицији треба да буде

јасно утврђен. Мора да се омогући доступност до старешине одговорног за
дело или пропусте неког полицајца.

Према једанаестом правилу законодавац треба да донесе прописе и

изгради систем заштите у односу на штету која би могла да настане
полицијском активношћу.

Дванаесто правило инсистира да у остваривању своје функције полицајац

треба да делује одлучно и да не употребљава силу ако то није правилно и
разумно за извршење задатака који се од њега захтевају и на које је по закону
обавезан.

Тринаесто правило садржи одредбу према којој полицајцу треба дати

тачна и јасна упутства која се односе на начин и околности под којима може да
употреби оружје.

Четрнаесто правило се односи на обавезу сарадње полиције и лекарског

особља када за то постоји потреба. Наиме, ако полицајац чува неко лице коме
је нужно потребна медицинска помоћ он треба да позове медицинску службу, а
ако је неопходно да сам предузме мере да заштити живот и здравље тога
лица. Он се мора придржавати лекарског упутства и савета других
квалификованих представника медицинске струке када му је као притворенику
потребна медицинска нега.

Петнаесто правило налаже полицајцу да чува у тајности све поверљиве

податке за које сазна вршењем своје функције.

Шеснаесто правило истиче да сваки полицајац који се понаша по

да буде сталожен, одмерен, исправан и праведан у односу према људима чију
делатност или понашање истражује. Он не би смео да уноси у сопствени рад
ништа субјективно и лично. Објективност у поступцима сваког криминалисте
проистиче из његовог смисла за истину и праведност, из поштовања закона и
других прописа, њихове самокритичности и хуманости, личне етике и
позитивног односа према законитом и хуманом поступању. Такво понашање
криминалисте гаранција је његовог ауторитета и личног угледа.

Нису спојиви са објективношћу жеља за брзим решавањем случајева и

прикупљање   и   истицање   само   оних   чињеница   и   доказа   који   терете
осумњиченог или окривљеног, а намерно одбацују или потискују оне које иду у
његову   корист.   Такве   склоности   су   штетне   и   опасне,   посебно   када
криминалиста   за   њих   има   лично   оправдање.   Прикупљене   чињенице,
обавештења   и   доказе   криминалиста   мора   да   сагледа   у   њиховој   реалној
вредности,   односно,   не   сме   да   их   прецењује   нити   потцењује.   Поједине
оперативно тактичке мере и радње треба да усмерава и предузима у складу
са   оперативним   планом   и   реалним   потребама,   а   не   да   би   се   формално
испунио оперативни задатак или непотребно узнемиравала одређена лица.
Понекад због таквог поступања долази до пропадања података, па може доћи
и   до   сумњичења   невиног   човека   и,   обратно,   да   се   стварни   извршиоци
кривичног дела на време склоне.

У практичном раду криминалисте сусрећу се необјективности како из

пријатељских, користољубивих и сличних мотива, тако и из подсвесне
симпатије и антипатије према одређеном лицу. Ове последње су чак и чешће.

Објективност поступања захтева непрестано сагледавање сопствене

делатности уз одсуство било каквих симпатија или антипатија према
извршиоцу, односно користољубља и других сличних мотива.

Начело објективности мора бити присутно код криминалисте приликом

вршења свих оперативно тактичких мера и радњи.

Неретко се као значајна начела помињу и начело критичности и

самокритичности, а која су у уској вези са начелом објективности. Ова начела
су такође у блиској вези са постојањем сумње због чега она имају велики
значај када је реч о процени основаности сазнатих информација, пре свега
оцене да ли оне могу представљати основе сумње предвиђене чланом 225
ЗКП-а.

Уколико криминалиста у раду уочи своје грешке, од њега треба очекивати

да буде објективан и самокритичан, тако да су ова начела такође у уској вези
са начелом истине.

Ово начело претпоставља врло високу критичност сопственог и туђег рада

од стране криминалисте засновану на професионалности, стручности и
моралним назорима.

7.6. Начело оперативности и брзине

Успех у расветљавању кривичног дела, откривању и хватању његовог

учиниоца зависи, у великој мери, од благовремености поступања. Ово начело

се испољава у ефикасном и  осмишљеном поступању, увек када за то, према
фактичкој   ситуацији,   постоји   оперативна   потреба.   То   су,   најчешће,   они
догађаји и појаве који у себи садрже елементе кривичних дела.  Оно захтева
брзину,   упорност,   прилагођавање   и   брзу   адаптацију   према   фактичкој
ситуацији. Код овог начела долазе до изражаја организационе способности у
креирању криминалистичке делатности у целини као и појединачна поступања
у предузимању конкретних радњи која морају бити усклађена у оквиру целине.

Обавеза поступања по овом начелу настаје самим стицајем основа сумње

(члан  225  ЗКП-а),   па   се   може   рећи   да   начело   има   и   свој   процесни   значај.
Међутим, криминалистичко  оперативни значај овог начела је много већи, јер
што   се,   по   извршеном   кривичном   делу,   брже   предузму   поједине
оперативнотактичке   мере   и   радње   утолико   су   веће   могућности   да   се   нађу,
прикупе   и   обезбеде   материјални   докази   на   лицу   места,   да   се   ухвати
извршилац кривичног дела, да се спречи да не побегне, да уништи стварне
доказе,   да   утиче   на   сведоке   и   саучеснике,   да   припреми   алиби   итд.   Брзо
поступање онемогућава осумњиченог у проналажењу доказа и чињеница које
иду   у   прилог   лажне   одбране.   Брзо   поступање,   такође,   омогућава
благовремено   прикупљање,   не   само   материјалних   доказа   (увиђај,
претресање), већ и личних јер се очевици, сведоци, осумњичени и оштећени
само на почетку живо сећају догађаја у целини, и појединих детаља који могу
бити кључни за расветљавање кривичног дела. Сем тога они су, обично, још
увек на лицу места и нема потребе да се накнадно проналазе и идентификују.
Управо за неке се, због неблаговременог изласка на лице места, никада не
сазна иако би њихове изјаве биле веома садржајне и као такве могле би да
буду   од   изузетне   користи   за   утврђивање   чињеничног   стања   у   вези   са
кривичним делом и кривицом извршиоца.

Ма колико било значајно брзо поступање на почетку, оно није мање

значајно ни током целог поступка, наравно, под условом смишљеног,
систематског и детаљног предузимања појединих мера и радњи.

Позитивне ефекте начела брзине треба разликовати од брзоплетости.

Постоје поједине ситуације када непромишљеност и жеља за брзим успехом
упропасти дуго припреману и тактички повољну ситуацију. Треба искористити
најпогоднију прилику за предузимање одређене оперативно тактичке мере и
радње.  Таква  процена,  наравно,  није  увек   могућа   јер  за  њу  нема   довољно
елемената   (недостатак   сазнања   и   сл.).   Поједине   радње,   као   на   пример:
обезбеђење   лица   места,   увиђај,   потера,   заседа,   употреба   службених   паса,
претресање, по правилу, не трпе одлагања. Међутим, треба увек на основу
расположивих   сазнања   размислити   да   ли   хитно   предузимање   радње
представља   ризик   који   би   могао   да   отежа   оперативни   рад,   па   чак   и   да
онемогући   прикупљање   нових   доказа   и   чињеница.   Примена   неких   од   ових
радњи захтева веома детаљну и темељиту припрему (на пример: одлучити се
за   претресање   стана   на   основу   недовољно   проверених   података   чиме   се
деконспирише   оперативна   обрада,   а   само   претресање   није   резултирало
проналажењем тражених предмета или трагова).

Под условом смишљеног и добро припремљеног поступања брзином се

постиже ефекат изненађења, нарочито у односу на извршиоца. Изненадити

предузети планиране радње, такође, по начелу методичности.

Због сложености и динамичности целокупна активност на спречавању и

откривању кривичних дела за која се гони по службеној дужности, а која се
односи на проналажење и обезбеђење доказа, откривање и идентификовање
непознатих   извршилаца,   откривање   и   проналажење   места   где   се   скривају
одбегли   извршиоци   кривичног   дела,   на   њихово   хватање   и   предавање
надлежним органима, може бити веома компликовано и уз различите тешкоће.
Томе доприносе, највећим делом, криминалци који делују веома перфидно и
лукаво   уз   примену   сопствене   тактике   и   техничких   средстава,   с   циљем   да
успешно изврше кривично дело и да остану неоткривени.

На самом почетку криминални догађај може изгледати заплетен и нејасан.

Томе   доприносе   измене   на   лицу   места   и   промене   чињеничног   стања,
непознати   извршилац,   непоуздани   сведоци   и   контрадикторност   њихових
изјава,   недостатак   материјалних   доказа,   па   чак   и   нејасна   или   неодређена
последица.   Кривично   дело   може   бити   фингирано,   међу   очевицима   се   могу
наћи   лица   различитих   моралних   квалитета,   карактерних   особина,
интелектуалних способности, различите моћи запажања, последица може бити
евидентна, али недовољно јасна итд.

Криминалиста треба да утврди постојање кривичног дела, да пронађе

узрок,   установи   узрочну   везу,   открије   материјалну   истину   и   припреми
чињенично стање за успешно покретање кривичног поступка. Без обзира на то
што   је   овај   задатак   јасан   само   обиље   логички   несређених,   па   често   и
контраверзних   чињеница,   чини   читаву   ситуацију   доста   конфузном,   чију
суштину криминалисти, на самом почетку, често не могу да схвате. Обично се
не зна које чињенице треба елиминисати, које задржати, које су чињенице
безначајне, а које главне и кључне. Излаз из такве ситуације могуће је наћи
једино у планирању оперативног рада. Систематски и детаљно сачињен план
усмерава   и   дисциплинује   оперативног   радника,   обезбеђује   критичан   и
самокритичан   став,   омогућава   правовремено   уочавање   недостатака   и
празнина. Међутим, ставови о потреби методичног, планског и систематског
рада међу криминалистима су различити, почев од оних који сматрају да је
сачињавање плана губљење времена, до оних који план сачињавају на крају,
када он, фактички, није ни потребан.

Савремена криминалистика, како репресивна тако и превентивна, мора

се заснивати на планирању као методи која је присутна у високо
организованом научном поступању, не само у области криминалистике него и
уопште.

7.8. Начело темељитости и упорности

Начело темељитости и упорности у раду криминалисте добија смисао

само под условом пуне примене начела методичности, као и начела брзине и
оперативности. Ова начела се међусобно допуњују и чине јединство које је
нужно потребно у организованом криминалистичком деловању. Применом овог

начела   избегава   се   површност   и   недоследност   у   свакодневном   обављању
послова. Ово начело треба да инспирише криминалисту да својом активношћу
доведе   конкретну   кривичну   ствар   или   до   покретања   поступка   и   стварања
услова за доношење пресуде, или до обуставе даљег рада зато што не постоје
елементи криминалне делатности. Он треба да утврди и испита све чињенице
и околности важне за прикупљање доказа и судско утврђивање истине, при
чему   је   осим   криминалистике   неопходно   познавање   и   примена   Законика  о
кривичном поступку и Кривичног закона. Ово стога да темељитост и упорност
не би биле усмерене ка погрешном и нерационалном циљу.

Темељитост и упорност у криминалистичком раду треба да допринесу да

се са једнаком пажњом испитују све чињенице и околности, како оне које су
наизглед ситне и безначајне тако и оне које су очигледне. Након темељитог и
стручног истраживања једних и других чињеница, неретко се дешава да наоко
безначајне чињенице постану кључне за расветљавање криминалног догађаја
и обратно. Темељитост и упорност треба да дођу до изражаја онда када се у
раду доживљава неуспех да би се на тај начин избегли малодушност,
песимизам и пасивност.

Темељитим и упорним радом смањује се тамна бројка криминалитета. У

неким случајевима и поред темељитог и упорног рада остаће неразјашњена
одређена кривична дела. У таквим случајевима важно је да криминалиста
предузме све потребне мере и радње поступајући по правилима
криминалистике, кривично процесног права, закона о унутрашњим пословима
и другом.

У пракси се, међутим, понекад олако долази до закључка да је, у

конкретном случају, немогуће било шта више учинити. Супротно од такве
констатације поједина дела разјашњавана су и после десет година након
упорног рада и темељитог преиспитивања чињеница.

Успешно окончање кривичног поступка у великој мери зависи од претходно

предузетих оперативно  тактичких радњи и мера у преткривичном поступку и
истрази.   Специфичност   сваког   конкретног   кривичног   дела   се   много   више
уочава у том стадијуму него касније у кривичном поступку. Те специфичности
треба на самом почетку уочити и утврдити и на основу свеукупног чињеничног
стања усмеравати криминалистичку активност у целини. При томе, ако се на
почетку   направе   грешке   па   се,   на   пример,   стан   претреса   површно,   или   се
увиђај   изврши   брзоплето,   неметодично   и   без   темељитог   и   упорног
истраживања   лица   места,   или   ако   се   површно   изврши   провера,   то   се,   по
правилу, неповољно одражава касније и на читав ток кривичног поступка.

7.9. Начело координације и сарадње

Криминалитет не познаје просторне, а нарочито административне границе,

па су за откривање кривичних дела и извршилаца често надлежни органи и са
више друштвено политичких заједница, из више општина, република, па и
шире. Нарочито професионални делинквенти имају веома велики радијус

већи број овлашћених радника органа унутрашњих послова и већи технички
потенцијал.   То   је   случај   када   је   реч   о   интензивном   ангажовању   органа
откривања   на   тешким   и   сложеним   криминалним   случајевима   и   када   се
оперативнотактичке мере примењују према организованој криминалној групи.У
таквим акцијама руководи се са једног места, најчешће из средишта органа.
Ови   задаци,   обично,   захтевају   формирање   екипа   састављених   од   искусних
криминалистичких   радника,   криминалстичких   техничара   и   других   радника
органа унутрашњих послова, чије је учешће потребно.

У зависности од ширине подручја на којем треба спроводити поједине

оперативно тактичке мере и радње екипа се формира за подручје једног или
више општинских органа унутрашњих послова, а у случају обимнијих акција
може имати републички, па и шири карактер.

Такве ситуације намећу потребу формирања штаба који ће руководити

акцијом.   Сама   акција   одвија   се   по   унапред   утврђеном   плану,   с   тим   што
руководилац   акције,   односно   руководилац   штаба,   прати   резултате   до   којих
долази   сваки   члан   екипе,   као   и   развој   целокупне   акције.   Руководилац   даје
задатке и усмерава акцију, код њега се сакупљају сви извештаји, информације
и подаци које достављају чланови екипе. Он их проучава, анализира, врши
селекцију,   допуњава   или   мења   план   акције.   На   тај   начин   се   обезбеђује
јединствена   синхронизована   активност   све   до   реализовања,   тј.   окончања
кривичног случаја.

Начело јединственог руковођења нужно је у случају повезивања и

заједничке акције при предузимању општих оперативно тактичких радњи од
стране криминалистичких радника и истражног судије.У такве акције је, по
правилу, укључен и државни тужилац.

Поједини списи и акта, службене белешке, записници о увиђају и

претресању,   налаз   и   мишљење   вештака   предмет   су   детаљне   анализе   и
упоређивања   чињеница   и   података,   њиховог   обједињавања   у   оквиру
преткривичног поступка, с циљем подношења кривичне пријаве, припремања
услова   за   покретање   истраге   и   њено   окончање.   Треба   имати   у   виду   два
аспекта:   оперативно   тактички   и   процесни,   који   у   случају   истражних   радњи
представља   јединство   поступања   криминалистичког   (откривање   кривичног
дела   и   учиниоца,   обезбеђивање   доказа,   материјалних   и   личних   и   др.)   и
процесног   (вршење   истражних   радњи,   примена   ЗКП-а).   Све   то   треба   да
организује, планира и предузима један или, по потреби, и више криминалиста
и   процесуалиста   који   делују   као   јединствена   група,   односно   тим,   са   једног
места.

Неповезано, изоловано и неусклађено предузимање појединих радњи у

пракси може, у великој мери, да допринесе застоју у откривању кривичног дела
и учиниоца, онемогућавању објективног утврђивања чињеница, неефикасном
спровођењу истраге.

Начело јединственог руковођења, као и јединство криминалистичке акције

су, најчешће, основни услов успешног рада, с обзиром на сложеност појединих
кривичних дела и криминалне делатности уопште.

7.11. Начело чувања службене тајне

Поједине оперативно тактичке радње (чл. 225 и 235 ЗКП-а) могу се

обављати јавно, отворено или строго по начелу чувања службене тајне.

Ово начело је једно од основних којег се, у свом раду на откривању

кривичних дела и њихових учинилаца, морају придржавати криминалистички
радници. Шта се све подразумева под службеном тајном предвиђено је
законским прописима.

Начело чувања службене тајне, међутим, не односи се у истој мери на све

оперативнотактичке   мере   и   радње.   Неке   се   у   потпуности   предузимају
конспиративно   (тајно),   као   на   пример:   праћење,   специјално   осматрање,
коришћење   података   из   оперативних   евиденција,   конспиративна   провера,
заседа и др., док се друге врше отворено, као на пример: обезбеђење лица
места, провера алибија, рација, позорничка и патролна делатност, употреба
службених   паса,   прикупљање   обавештења   на   месту   извршења   кривичног
дела, као и поједине истражне радње (увиђај, претресање и др.). Неке од ових
мера и радњи, које су јавног карактера, планирају се и припремају у тајности
да   би   се   обезбедило   њихово   успешно   вршење.   Активност   на   откривању
кривичног дела биће успешна само ако се поједине оперативно тактичке мере
и радње врше конспиративно, односно, ако за њих не сазнају неовлашћена
лица.

Са овим начелом је у веома уској вези и начело оперативности и

изненађења.

Одавање службене тајне средствима информисања може имати

неповољан   значај   за   успех   истраге.   Преурањена   информација   о   појединим
оперативнотактичким   мерама   и   радњама   може,   такође,   имати   неповољан
утицај   у   случају   јавног   објављивања.   Ствар   је   процене   да   ли   је   добро   да
сазнају и друга лица о предузетим мерама и радњама и њиховим резултатима,
на пример: увиђај, реконструкција догађаја, вештачење и др. У случају да, на
пример,   осумњичени   сазна   за   предузимање   ових   мера   и   радњи   може
организовати   своју   одбрану,   припремити   алиби   или,   пак,   побећи   преко
границе, уништити трагове и предмете кривичног дела, инструисати сведоке.

Начело чувања службене тајне, у ширем смислу, обухвата поједине

истражне   радње   или   делове   преткривичног   поступка,  када   је   у   интересу
расветљавања кривичне ствари у преткривичном поступку оправдано да за
одређено време резултати истраге остану у тајности. О томе одлуку доноси
истражни   судија   када   је,   нпр.,   реч   о   тајном   криминалном   организовању.
Управо јавно објављивање резултата истражних радњи може да паралише
даље расветљавање кривичне ствари и истрагу у целини, а нарочито може да
онемогући, односно да отежа прибављање нових доказа. Чак и добронамерни
сведоци   могу   својим   превременим   изјавама,   у   великој   мери,   да   нашкоде
ефикасности   полицијских   органа   и   органа   правосуђа   у   окончању
преткривичног, односно претходног кривичног поступка.

Све су то разлози због којих постоји ово значајно начело.

приступити ако се претходно не проучи категорија оних који врше криминалне
радње. Због тога изучавање личних својстава извршилаца кривичних дела
представља нужан услов за превенцију криминалитета. Наравно, и други
елементи раније извршених кривичних дела, као на пример: начин, средства
извршења, мотив итд., такође, одређују превентивну активност и чине остале
њене важне компоненте.

Поједине организоване форме криминалитета као, на пример, тероризам,

привредни   криминалитет   чији   значајан   део   представља   тамну   бројку,
криминалитет малолетника, повратника, и др., захтевају претходно детаљно
проучавање, па затим примену превентивних мера. Од веома битног значаја
су поједина криминална жаришта, као и криминална подручја у којима своје
криминогено   понашање   испољавају   категорије   беспосличара,   коцкара,
проститутки,   алкохоличара,   наркомана,   разних   психопата   итд.   Превенција
усмерена према овим криминогеним факторима захтева детаљно проучавање
не само носилаца криминалних радњи, већ и ширег социјалног оквира у коме
настају социјалнопатолошке појаве и у коме се испољавају. То значи да се
превенција   одређених   категорија   делинквената   допуњава   и   преплиће   са
превенцијом   ширег   комплекса   социјалнопатолошког   понашања   у   којима   се
регрутују   овакви   криминалци.   У   крајњој   линији,   ипак   је   реч   о   превенцији
криминалитета.

Квалитет превентивног рада, за сада, зависи у великој мери од

ефикасности   органа   унутрашњих   послова   у   откривању   кривичних   дела   и
учинилаца,   јер   ако   их   овај   орган   открије   незнатан   или   мали   број,   онда   ти
подаци неће реално презентовати криминалну појаву, као ни лица која су у
вези са њом, па с тим у вези ни прогноза будућег криминалног испољавања
неће   бити   реална.   Само   сазнање   да   је   извршено   кривично   дело,   а   без
најминималнијих   података   о   делу   или   о   самом   учиниоцу,   не   могу   пружити
објективну слику. Из тога проистиче да обим и квантитет података које прикупи
орган   унутрашњих   послова   по   основу   репресивне   делатности,   могу   знатно
утицати на организацију и предузимање превентивних мера и радњи.

Репресивна делатност у пракси органа унутрашњих послова је још увек

основна делатност и као таква она је нужно условљена. Међутим, треба
настојати увек када је могуће и сврсисходно, да се она замени превентивном
делатношћу. У вези са тим орган унутрашњих послова мора свој рад да
координира са активношћу других субјеката.

Превентивно поступање не треба везати само за овлашћења и

предвиђеност мера у закону, јер се законске мере највећим делом односе на
примену репресивних мера. Превентивна делатност се у законима (Законик о
кривичном поступку, Закон о унутрашњим пословима и др.) разрађује
минимално и на уопштен начин.

Ова законска недоследност, када су у питању мере превентивног

карактера, не треба да умањи личну иницијативу оперативних радника и
стално настојање у предузимању таквих мера.

Ефекти превентивног поступања, међутим, најчешће нису непосредни и

нису видљиви као код репресивне делатности. Резултати се, по правилу,
јављају накнадно, с обзиром на то да не постоји временска идентичност

поступања и постигнутих превентивних ефеката. Ови резултати су зато мање
вредновани и обично се не приписују конкретном оперативном раднику, јер је
понекад доста тешко утврдити овај допринос, са дуже временске дистанце.
Све то чини да систем вредновања оперативног рада иде на штету
превентивног рада, па су и резултати репресивне делатности једино мерило
рада. Кочницу у свакодневном самоиницијативном ангажовању радника органа
унутрашњих послова, у превенцији, чине и даље присутни ставови о органима
унутрашњих послова као репресивним органима чија активност увек треба да
доноси искључиво непосредне резултате.

Један од разлога заостајања превентивне делатности органа унутрашњих

послова у односу на репресивну, јесте недостатак научних истраживања која
би доказала значај превенције.

Велики број ових недостатака нису у могућности да реше сами органи

унутрашњих послова.

Превентивне могућности органа унутрашњих послова, данашње као и

будуће, су у интеракцији и сарадњи са другим друштвеним субјектима. Неке
значајне   претпоставке   превентивног   рада   органа   унутрашњих   послова   су   и
данас   испуњене,   па   се   превентивна   улога   ових   ргана   може   организовати
садржајније и потпуније него у било ком периоду до сада. То већ потврђују
многобројне   акције,   мере   и   радње   које   предузимају   органи   унутрашњих
послова у сарадњи са другим друштвеним субјектима, на пример, у секторском
начину вршења оперативне делатности, а и други разни облици активности.

Зато све поменуте тешкоће и недостаци не би требало да буду сметња

примени   организованих   мера   и   акција   превентивног   карактера,   нарочито
према појединим врстама и облицима криминалитета, као и када је у питању
повратништво.   Постојање   великог   броја   рецидива   међутим,   доказује   да
репресивне мере предузете према таквим извршиоцима нису дале резултате.
Превентивни рад треба усмеравати и према оним облицима криминалитета
где су репресивне мере немоћне да резултирају значајнијим успехом. То је
подручје латентног или скривеног криминалитета који је код нас најбројнији у
области привредног и неких облика политичког криминалитета. Превенција на
овом   плану   треба   да   се   огледа   у   сузбијању   услова   и   узрока   ове   врсте
криминалитета, при чему органи унутрашњих послова треба да имају сасвим
одређену улогу у склопу активности осталих субјеката друштва.

Успешно обављање послова на превенцији криминалитета од стране

органа унутрашњих послова, сарадњом са многобројним субјектима, захтева
одговарајућу   методологију   рада,   организацију   и   деловање   у   извршавању
свакодневних   задатака,   што  истовремено   значи   сталну   адаптацију,   стручну
обученост   и   преоријентацију   на   нешто   друкчији,   друштвено   одговорнији   и
кориснији   начин   вршења   непосредних   задатака   од   стране   радника   органа
унутрашњих послова у складу са развојем демократских односа. У вези са тим
значајним   задацима,   данас   се   више   него   икада   осећа   потреба   за   сталним
ангажовањем радника органа унутрашњих послова на сопственом стручном,
кадровском, технолошком и организационом оспособљавању како би били у
стању   да   се   што   потпуније   укључе   у   борбу   против   криминалитета   изван
области репресије, тј. на превенцији, што је у нашим приликама важније и

Динамика којом се развијају поједини облици криминалитета,

специјализација криминалаца уз коришћење достигнућа науке и технике, мења
криминалистичке   методе   захтевајући   непрекидно   образовање   и   стручно
усавршавање криминалисте, јер за његово успешно ангажовање није довољно
опште криминалистичко образовање. Стручно усавршавање и специјализација
нарочито   су  неопходни   за  подручје  привредног  криминалитета,  као  и   неких
других   кривичних   дела   у   чијем   вршењу   и   криминалци   користе   специјална
знања и стручност.

Поједина истраживања показују да су резултати неуспешног

супротстављања привредном криминалитету у нас не само у површним и
неуредним књиговодствено финансијским вештачењима него и у делимичном
познавању ове материје од стране органа откривања и органа кривичног
поступка.

Као један од разлога изолованости и самоотуђења у раду полиције

уопште, наводи се њена специјализација за поједине делатности: позорничка и
патролна служба, саобраћајна делатност, криминалистичка делатност
(провалне крађе, убиства, дрога и сл.). Све већом специјализацијом, наводно,
губи се разумевање о узајамности рада и заједничком резултату.

Ради

превазилажења таквог стања инсистира се на сарадњи и координацији на
свим нивоима. Према том схватању, могућности за превазилажење таквог
стања су у концепцији тимског рада који може створити веома снажну везу
међу групама. Слична схватања постоје и у неким иностраним полицијским
системима. У нашим условима она немају основа с обзиром на интеракцију
поједних стручних органа, па и органа унутрашњих послова међусобно, као и
сарадњу и координацију са другим субјектима којима сузбијање криминалитета
није основна делатност.

Данас се, упоредо са развојем организованог криминала, полиција мора

припремати у кадровском, стручном, техничком и организационом смислу како
би   се   што   ефикасније   супротставила   овој   врсти   криминала.   Један   од
неопходних услова је висока полицијска професионалност и конспиративност у
предузимању појединих мера и радњи. Организовани криминал ставља пред
полицијске органе, односно криминалистичке службе многобројне захтеве, пре
свега, с циљем посебне стручне обуке ових лица да би могла на одговарајући
начин да одговоре својој улози. Уз то, неопходно је да они поседују високе
моралне   квалитете,   интелигенцију,   могућеност   благовременог   и   адекватног
реаговања на поједине ситуације, храброст, правну свест да психичком снагом
и   снагом   логике   овладају   конфликтним   ситуацијама   и   стресом.   За   успешну
реализацију   таквих   задатака,   између   осталог,   потребна   је   и   одговарајућа
техничка опрема.

7.15. Начело хуманости у примени овлашћења

Ово начело није само оперативно криминалистичког карактера, већ има

много шири значај у раду и понашању сваког криминалисте. Штавише, оно је
уско повезано са начелом морала у свакодневном раду, с једне стране, и

сходно томе, са заштитом и очувањем демократских права и слобода грађана
према којима се примењују поједине оперативно тактичке мере и радње, с
друге стране. Ово начело доприноси да се у преткривичном поступку, као и у
кривично процесним односима, могу остваривати слободе и права грађана.

Начело хуманости је у уској вези са принципима уставности и законитости.

Органи   унутрашњих   послова   и   други   државни   органи   према   уставним   и
законским   нормама   дужни   су   да   чувају   живот   људи   и   достојаство   човека,
његов   правни,   физички   и   морални   интегритет.   На   тај   начин   испуњени   су
услови правилног и хуманог поступања сваког криминалисте. Реализација овог
начела је утолико значајнија у преткривичном поступку јер се у овом стадијуму,
најчешће, и поставља питање одређене правне и моралне заштите личности,
првенствено осумњиченог.

Када је реч о овлашћењима органа унутрашњих послова, пре свега,

примени   средстава   принуде   којима   се   може   нарушити,   односно   угрозити
приватна   сфера   личности,   треба   имати   у   виду   да   је   подручје   ове   сфере
заштићено уставом и законом те се може угрозити, односно повредити само у
законом предвиђеним ситуацијама. При томе, можемо разликовати приватну
сферу   у   ужем   и   ширем   смислу.   Поједини   аутори   сферу   у   ужем   смислу,
називају интимном и она је као таква недодирљива јер представља  "... онај
унутрашњи  простор  човека, у  коме он поседује самог  себе и у  коме ужива
право   на   усамљеност".

Где је граница између приватне сфере, у ужем и

ширем смислу, да ли приватност и интимност имају јасно одређену границу
тешко   је   рећи.   У   сваком   случају   у   питању   је   не   само   законска   примена
овлашћења   полиције   да   може   предузимати   одређене   мере   (праћење,   тајно
обавештавање,   телефонско   прислушкивање   и   сл.)   када   то   налаже   интерес
заједнице при откривању најтежих кривичних дела, већ то залази у сам морал
полиције и онај његов део који се скоро никада до краја не може регулисати
законском нормом. Присутна су опредељења да интимну сферу личности не
треба   угрожавати,   а   приватну   само   онда   када   нам   закон   даје   такво   право.
Овде је реч о потреби рестриктивне примене законске норме (члан 85 ЗКП-а и
др.)   као   и   начела   хуманости.   С   обзиром   на   стално   растући   криминалитет
полиција   је   данас   више   него   икад   принуђана   да   улази   у   приватни   живот
појединаца применом прислушних техничких средстава, нпр., тајно снимање
телефонских   разговора,   видео   снимање,   праћење   и   слично.   Уз   помоћ   ових
средстава, међутим, прате се и најскровитије сфере личности и њене интиме.

Може се поставити питање где је граница између чињеница од значаја за

откривање и расветљавање криминалне делатности појединца с једне стране,
и осталих чињеница које се тичу других сфера живота, с друге стране. Са исто
толико основа може се поставити питање границе између потребе друштва,
односно полиције да се користи овим методама када је то неопходно, с
циљем откривања најтежих кривичних дела и развоја демократских односа
где хуманост према човеку треба да буде на првом месту. Ма колико такви
поступци полиције којима она улази у приватни живот били непопуларни они
су неизбежни када полиција не може доћи до сазнања о најтежим кривичним
делима осим на овај начин. Наравно приликом примене ових метода полиција
мора нужно да води рачуна о начелу хуманости, сразмерности и законитости.

грађана уз предузимање других мера које би још више доприносиле обавези и
навици законитог и хуманог поступања у свакодневном раду.

Начело хуманости, међутим, не сме да иде на штету утврђивања

објективне истине, штавише оно мора да буде у складу са свим осталим
криминалистичким начелима и да у пуној мери буде у функцији спречавања и
сузбијања криминалитета.

17.15.1. Начело хуманости и заштита људских

права

Ово начело је, пре свега, у функцији заштите права и слободе грађана,

односно према њему поједине радње треба предузимати сходно потребама
сузбијања криминалитета и обиму који је неопходан да би се постигао ефекат
на рационалан и сврсисходан начин. Сувишни и неадекватни поступци који иду
на штету личности и њихових основних права, несразмерни су потребама и
циљу криминалистичког поступања, а могу да представљају чак и злоупотребу.
То се односи на криминалистичко поступање не само у преткривичном, него и
у кривичном поступку. Избор одређених мера и радњи треба да је у складу са
тежином конкретног кривичног дела, фактичком ситуацијом и верзијама које се
планирањем намећу, с циљем да се предузетим криминалистичким мерама и
радњама што мање угрожава личност човека.

Ма колико криминалистика и кривично процесно право имали сврсисходан

и   рационалан   циљ,   он   ће  бити   оправдан   ако   буде   реализован   у   складу   са
моралним и хуманим принципима уз очување људских права и слобода. Развој
криминалистике мора бити усклађен према заштити људских права и слобода,
управо   због   тога   што   знатан   део   криминалистичког   поступања   није   сасвим
прецизно   омеђен   законском   нормом   (нпр.,   хеуристичка   криминалистика).
Савремени   демократски   процеси   чине   подручје   кривичног   права   и
криминалистике посебно осетљивим. У актуелним условима поједине уставне
одредбе   које   се   посредно   или   непосредно   односе   на   ову   материју,   имају
посебан значај. Највиши правни акти усмеравају криминалистичку делатност у
правцу основних слобода и права грађана. Штавише, устави, закони и други
прописи   морају   да   прате   слична   настојања   на   међународном   плану,   где
поједина међународна акта имају посебан значај, као нпр.: Међународни пакт о
грађанским   и   политичким   правима   из   1966.   године;   Европска   конвенција   о
заштити   темељних   људских   права   из   1950.   године;   Европска   конвенција   о
спречавању   тортуре   и   нечовечног   или   понижавајућег   поступања,   или
кажњавања из 1987. године; Кодекс службеника одговорних за примену права
Опште скупштине ОУН из 1979. године.

У средства која су незаконита, нехумана и неморална спадају насиље,

изнуде, лажи, лицемерје, грубости и други видови притисака изнуђене
заклетве, уношење страха и слично. Ове антихумане и неморалне методе за
добијање признања које користе полицајци правдају се тиме да је откривање
кривичног дела само по себи високо етички циљ, па је самим тим и дозвољено
кршење одређених етичких норми. Професионална полицијска етика, међутим,
не прихвата такве ставове у службеним контактима са грађанима и сматра их

неморалним и незаконитим. Ставови према којима је постизање одређеног
циља условљено кршењем општих етичких норми, па и мањег значаја него
што је циљ који се жели постићи, неприхватљиви су.

Криминалисту треба да краси љубав према правди и истини, односно

блискост става да лицу треба обезбедити правну сигурност и када је
осумњичено, да се у свакој ситуацији може самоконтролисати чак и када је
испровоциран, да је толерантан и пријатељски наклоњен према човеку.

Ово начело се, пре свега, огледа у заштити човека од полицијских мера,

подношења кривичне пријаве, кривичног гоњења, односно кажњавања лица
када за то не постоји правни основ.

У раду полиције максимално мора да дође до изражаја законито

поступање   уз   пуно   уважавање   демократских   права   и   слобода   личности.
Полицијска   професија   има   низ   специфичности   које   се   односе   на   поједина
овлашћења   приликом   примене   принудних   мера.   Ова   овлашћења   полиције
која   се   састоје   из   физичке   принуде   и   других   мера   могу   да   буду
злоупотребљена   што   је   у   супротности   са   начелом   законитости,   начелом
хуманости и директно се супротстављају основним циљевима због којих су
таква овлашћења дата полицији.

Полицијска етика не оправдава ни стање полицијског стреса, иако он може

бити одраз објективне ситуације у којој се криминалиста - полицајац нашао без
своје кривице.

7.15.2. Начело хуманости и односи са јавношћу

У сузбијању и спречавању криминалитета неопходна је и примена

принудних репресивних мера којима се угрожавају и повређују уставна права
и слободе. Устав и закон су, међутим, веома прецизно одредили услове и
границе до којих таква права могу бити угрожена односно повређена. Отуда
су начело хуманости којим се штите таква права и начело законитости
поступања органа откривања у врло уској вези.

Полицијска делатност је облик вршења власти који је најнепосредније

изложен јавности. Због тога је однос полиције и јавности изузетно значајан, јер
се у овом односу одражавају и рефлектују демократски процеси и поступци.
Како је полиција, по природи ствари, носилац овлашћења и принуде, постоји
уверење   да   је   она   и   усмеривач,   односно   регулатор   сопственог   односа   са
јавношћу.   Зато   је   велика   одговорност   полиције   да   тај   однос   изграђује,
усмерава   и   унапређује   како   би   на   тај   начин   допринела   побољшању
демократских   односа   у   друштву.   Уосталом,   усклађеност   односа   полиције   и
јавности   обично   се   узима   као   мерило   уставности   и   демократичности   рада
полиције.

Полиција с тим циљем треба да иницира и организује информисање

јавности о сопственој делатности како би с њом јавност била упозната, што је
један од услова да јавност контролише полицију.

Непотребна мистификација рада полиције и постојање табу тема када за

то нема основа, по правилу, штети полицији када су у питању њен углед и

оснивања посебних полицијских јединица за специјалне интервенције
нарочито је порасла у САД-у тако да је у 1995. години 89% полицијских служби
имало ове јединице у местима са 50.000 и више становника.

С обзиром на то да број и популарност таквих полиција расте, све више се

поставља питање да ли је експонирање офанзивне, односно репресивне моћи
на овај начин контраефектно и да ли је супротно заједничком деловању
полиције и јавности. Поставља се полемично питање да ли се може очекивати
успех на овом плану ако полиција користи јединице налик на паравојне за
надзор те исте јавности.

Чињеница је, међутим, да превентивни напори полиције тамо и где су

постојали, нису дали веће резултате, о чему сведочи пораст криминалитета у
светским   размерама.   Према   томе,   организовање   полиције   због   све
нехуманијег и агресивнијег криминалног испољавања за сада је неминовност,
али   томе   треба   дати   разумну   меру   сходно   конкретним   потребама   заштите
друштва   и   очувању   његових   демократских   права   у   складу   са   уставним   и
законским решењима.

8. НАЧИНИ САЗНАЊА ЗА КРИВИЧНА ДЕЛА

И ОПЕРАТИВНО ПЛАНИРАЊЕ

8.1.

Опште напомене

Криминалистичка функција органа унутрашњих послова при сузбијању

криминалитета   одвија   се,   највећим   делом,   у   преткривичном   поступку.   Од
значаја  за рад органа унутрашњих  послова су  криминалистички  и кривично
процесни   аспекти   који   су   компонента   практичне   примене   појединих   мера   и
радњи по основу овлашћења која се одређују Закоником о кривичном поступку,
Законом о унутрашњим пословима и другим прописима.

У вези са тим значајна су питања у којој мери се успешно остварује

сарадња   у   преткривичном   поступку   између   органа   унутрашњих   послова,
државног   тужилаштва   и   суда   на   репресивном   плану   супротстављања
криминалитету,   с   једне   стране,   и   органа   унутрашњих   послова   и   осталих
друштвених субјеката, с друге стране, и шире на превентивном плану, а самим
тим,   који   су   проблеми   најактуелнији   када   је   у   питању   ангажовање   органа
унутрашњих послова.

Фаза откривања кривичних дела и учиниоца од стране органа унутрашњих

послова   у   преткривичном   поступку,   регулисана   је   одредбама  XVIII  главе
Законика  о кривичном поступку и готово да се исцрпљује у примени садржине
чл.  225  и  226  овог   законика.   Према   члану  225  ЗКП,   неопходан   услов   за
покретање   активности   органа   унутрашњих   послова,   у   смислу   предузимања
потребних   мера   и   радњи   ради   откривања   кривичних   дела   и   њихових
учинилаца, јесте добијање сазнања да је извршено кривично дело за које се
гони   по   службеној   дужности.   То   сазнање   може   бити   различитог   степена
вероватноће   или   истинитости,   али   су   за   поступање   органа   унутрашњих
послова неопходни основи сумње.

Стицањем тих првих основа сумње о кривичном делу или учиниоцу за које

се гони по службеној дужности настаје изричита законска обавеза поступања
од стране органа унутрашњих послова садржана у члану 225 ЗКП. Та обавеза
се састоји у предузимању оперативно  тактичких мера и радњи и поступака с
циљем   расветљавања   кривичног   дела   и   откривања   њиховог   учиниоца,
онемогућавања   његовог   сакривања   или   бекства,   као   и   прикупљања   и
обезбеђивања предмета и трагова који могу послужити као доказ, односно да
се прикупе обавештења која би могла бити од користи  за успешно вођење
кривичног   поступка.   Које   ће   мере   и   радње   орган   унутрашњих   послова
предузети на почетку своје откривачке делатности, релативно је питање  које
зависи   не   само   од   садржине   претходне   информације,   врсте   криминалне
делатности и степена вероватноће, већ и од извора сазнања, с обзиром на то
да постоји обавеза органа унутрашњих послова и других субјеката обавезних
на координацију мера и радњи у овом значајном домену, ако је таква сарадња
целисходна.   Сходно   томе,   уколико   се   до   првих   сазнања   дошло   искључиво
самоиницијативном делатношћу органа унутрашњих послова предузете мере
и радње ће се и надаље предузимати, најчешће уз иницијативу самих органа.
Наравно,  и  у једном и у другом случају укључивање осталих субјеката у овој
фази откривања кривичних дела и учинилаца биће руковођено рационалношћу
преткривичног поступка, као и већом или мањом потребом чувања службене
тајне приликом предузимања појединих мера и радњи. У овој почетној фази
најчешће се предузимају опште оперативно тактичке мере и радње: провера,
утврђивање идентитета, осматрање, прикупљање обавештења, рација, заседа
и   друге,   а   нешто   ређе   поједине   истражне   радње:   увиђај,   претресање,
вештачење итд.

То значи да основи сумње својим постојањем и садржајем стварају

обавезу за органе откривања да утврде да ли постоји кривично дело, па
уколико постоји, да се на основу те чињенице ангажују на расветљавању свих
чињеница у вези са кривичним делом и учиниоцем. Основи сумње тако
представљају основу на којој се гради оперативна обрада с циљем откривања
кривичног дела и учиниоца. Основи сумње могу по садржају бити различити:

1. Основи сумње који указују на извршено кривично дело, али чији је

извршилац и даље непознат.

2. Основи сумње који уз кривично дело указују и на његовог извршиоца.
3. Основи сумње који указују на одређено лице као извршиоца неког

кривичног дела чија основна обележја још увек нису откривена.

У последњем случају реч је, пре свега, о сумњивом понашању, нпр.,

вишеструког повратника (неконтролисано и обимно трошење новца за који
нису поднети легални извори прихода, поседовање скупоцених ствари чији
начин прибављања није познат и тсл.).

Орган унутрашњих послова, односно овлашћено службено лице оцењује

да   ли   одређене   чињенице   имају   значај   основа   сумње   чијим   постојањем   се
стиче законски основ поступања по члану 225 ЗКП. То би значило да уколико
не постоје  основи сумње да  је извршено кривично дело за  које  се гони  по
службеној дужности, не би постојао ни законски основ поступања, па би свако
предузимање   мера   и   радњи   од   стране   органа   унутрашњих   послова

непотребна примена силе и незаконито поступање умањују ефикасност ових
органа и подршку јавности. Без подршке јавности, у најширем смислу, нема
ефикасног обављања послова при откривању кривичних дела и њихових
учинилаца.

Ма колико био сложен и динамичан процес расветљавања кривичног дела,

у   смислу   прикупљања   и   обезбеђења   доказа   о   конкретном   делу   и
претпостављеном   извршиоцу,   један   од   основних   проблема   за   органе
унутрашњих   послова   је   како   доћи   до   основа   сумње,   тј.   првих   сазнања   о
кривичном   делу   и   учиниоцу.   Самоиницијативно   ангажовање   органа
унутрашњих   послова   које   се   остварује,   највећим   делом,   многобројним
контактима са грађанима који потичу из најразличитијих средина веома често и
на   конспиративној   основи,   има   за   циљ   и   прикупљање   ових   почетних
информација о криминалној делатности.

Сазнања, по основу сопствене активности, могуће је остварити и

непосредним запажањем приликом вршења појединих оперативно тактичких
мера и радњи којима је, иначе, циљ криминалистичка контрола: позорничка и
патролна делатност, рација, заседа, осматрање итд.

Сазнање о кривичном делу може се остварити и уз помоћ техничких

средстава која се све чешће користе при обезбеђивању појединих објеката,
али и на друге начине.

За успешно откривање кривичних дела од стране ОУП-а, од нарочитог

значаја   је   рад   на   проналажењу,   фиксирању   и   анализи   предмета   и   трагова
нађених   на   лицу   места,   као   и   познавање   механизама   настанка   и   начина
прикривања   кривичних   дела,   као   и   негативних   чињеница   које   указују   на
фингирање.   Поступање   ОУП-а   морало   би,   такође,   да   буде   усмерено   и   у
правцу анимирања грађана, како би они сами предузели мере помоћу којих ће
моћи да препознају понашања која указују на припрему и извршење кривичног
дела.

Сам начин доласка до сазнања о кривичним делима и поузданост

добијених   информација   могу   бити   веома   различити.   То   је,   између   осталог,
условљено   и   природом   криминалне   делатности,   која   се   у   основи   може
манифестовати на два начина: извршењем кривичних дела чије је постојање
очигледно (при томе може, али и не мора, бити познат учинилац), односно
оних   чије   је   постојање   латентно   –   прикривено   (због   саме   природе   дела,
времена,   места   и   начина   његовог   извршења,   као   и   последица   које   су
наступиле.)   Уз   то,   последица   учињеног   дела   се   у   појединим   случајевима
представља као резултат неког догађаја узрокованог природним факторима,
случајем  (лат. casus), вишом силом  (лат. vis major)  или чињењем лица чија
делатност   није   кажњива,   односно,   ствара   се   утисак   о   постојању   другог
кривичног дела, а не оног које је стварно учињено.

Непосредна сазнања о кривичном делу овлашћена службена лица могу

стећи и затицањем на делу и током оперативног рада.

9.1. Непосредни увид као начин сазнања

Стручан и савестан полицајац може и у наизглед безазленим ситуацијама

уочити знаке сумњивог понашања, који указују на спремност лица да учини
кривично дело (гурање или прављење гужве на улазним вратима аутобуса),
или на околност да је извршење кривичног дела у току (присуство на
одређеном месту с циљем чувања страже). Полицајац који је уз то и добар
познавалац прилика на одређеном терену или у одређеној средини, може да
уочи адекватном стручном проценом одступање од уобичајеног стања (нпр.
упаљено светло у магацину продавнице или канцеларији пословође ван
радног времена), а потом да на одговарајући начин реагује. Он ће, такође,
унапред осмишљеним присуством на безбедносно интересантним објектима –
ризичним и угроженим местима, бити у прилици да нпр., чује ломљаву стакла,
аларм, запомагање нападнутог и сл., након чега ће моћи да ступи у акцију.
Благовремено прибављени подаци о припреманом кривичном делу, односно
квалитетно извршена анализа и прогноза криминалног деловања, омогућује му
да ухвати учиниоца на делу.

То је могуће у оквиру систематски припремљених и плански изведених

радњи као што су, на пример: заседа, специјално осматрање, праћење, рација,
преглед и претресање превозних средстава, путника и пртљага.

Полицајац може у току обављања редовних активности, појачане контроле

возила,   рације,   односно   током   рада   на   откривању,   расветљавању   и
доказивању кривичних дела (приликом претресања или увиђаја), установити
да   је   у   том   тренутку   познато,   односно   непознато   лице,   извршило   кривично
дело,   за   чије   постојање   службена   лица   органа   унутрашњих   послова   нису
знала (нпр. пронађени су предмети односно трагови кривичног дела, леш и
сл.).

Осим самоиницијативне активности органа унутрашњих послова, за

извршена   кривична   дела   може   се   сазнати   и   на   друге   начине,   на   пример:
пријавама   грађана   (оштећени,   сведоци,   анонимне   и   псеудонимне   пријаве,
самопријаве),   пријавама   радних   организација,   државних   органа   и   других
организација,  преко   средстава   јавног   информисања,   јавним   поговарањем   и
слично.

9.2. Пријављивање кривичних дела

од стране појединих субјеката

Значајан извор сазнања о кривичним делима и њиховим извршиоцима су

и   пријаве   грађана,   пријаве   правних   лица,   државних   органа   и   других
организација,   што   несумњиво   добија   изузетан   друштвени   и   криминално
политички   значај.   Спремност   грађана   да   пријављују   кривична   дела   или
енергија пријављивања, међутим не зависе само од законске обавезе, већ и
од моралних, културних и других фактора, као и од односа према кривичном
делу и учиниоцу, па и од саме врсте кривичног дела.

9.3. Пријаве грађана као извор сазнања о кривичном делу

Грађани могу своја сазнања о кривичним делима предочити овлашћеним

изворе сазнања о учињеним кривичним делима. Код појединих имовинских и
сексуалних деликата (нпр. џепних крађа и силовања), оштећена лица су готово
искључиви почетни извор података. Наравно, дешава се да лице оштећено
кривичним делом не пријављује његово постојање, страхујући од освете или
излагања   порузи   и   осуде   средине,   због   могућег   наступања   других   штетних
последица, из осећања кривице или срамоте, услед веровања да је могућност
откривања   учиниоца   и   његовог   извођења   пред   суд   јако   мала   и   слично.
Пријављивање од стране оштећеног или жртве је релативно поуздан начин
сазнања   за   кривично   дело,   чему   знатно   доприноси   и   упозорење   о
одговорности за лажно пријављивање, које овлашћено службено лице ОУП-а
даје грађанима пре него што прими пријаву од њих. Међутим, у пракси се и од
ових лица добијају изјаве са неистинитим садржајем. Такви поступци могу да
произађу како из мржње, освете и других сличних побуда, тако и из несвесне
жеље да се претеривањем погорша положај стварног извршиоца, а учиниоцу
извршеног кривичног дела припишу и ствари које није учинио, односно да се
лажним приказивањем безобзирности и опасности извршиоца, иницира хитно
деловање ОУП-а.

Истинит садржај, по правилу, имају и пријаве очевидаца дела, као и лица

која су након што се догађај одиграо, уочила његове последице и трагове. Као
пријавиоци се могу појавити и лица која препричавају било изјаве других о
конкретном догађају, нпр. исказ актера криминалне делатности дат у намери
да се похвали извршеним делом, да остави утисак на друго лице или да га
заплаши, било, пак, гласине (говоркања да одређена лица за одговарајућу
суму новца могу обезбедити извесне погодности или извршити нешто што
представља кривично дело – прибавити одређену дозволу, диплому и сл.).

Догађа се, мада не тако често, да се за кривична дела сазна и на основу

самопријављивања учиниоца. Самопријава учиниоца може, у знатној мери, да
олакша даљи оперативни рад, при чему се радници полиције не смеју слепо
поводити за њом, будући да се уз оне истинитог садржаја, подносе и лажне и
обмањујуће самопријаве. Истините самопријаве подносе најчешће лица која су
учинила   кривично   дело   у   афекту,   из   нехата,   у   провоцирајућој   ситуацији,   у
пијаном стању, односно која су остварила дело сасвим случајно, а затим се
покајала и спремна су да за учињено испаштају. Пријављују се, такође, и лица
која су свесна да извршење кривичног дела неће моћи прикрити, будући да
место,   време,   начин   извршења,   односно   неке   друге   околности   дела
недвосмислено   указују   на   њих   као   учиниоце.   Разлози   подношења   лажних
самопријава   могу   бити   различити.   Код   душевно   здравих   особа   је   овакав
поступак мотивисан намером да, самопријављујући се за извршење лакшег,
обезбеде   себи   алиби   за   теже   кривично   дело,   жељом   да   се   заштити   нека
блиска особа (рођак или пријатељ), свешћу да одређене чињенице погрешно
указују   на   њих   као   на   учиниоце,   чему   у   прилог   иде   и   спремност   стварног
учиниоца да их добро награди за учињену жртву (излагање кривичном прогону
и   осуди).   Нека   душевна   обољења   се,   између   осталог,   карактеришу   и
повећаном   спремношћу   на   подношење   лажних   самопријава   –   код
шизофреничара, олигофреничара, параноика.

Начин сазнања о кривичном делу од оштећених, очевидаца догађаја и

других   потенцијалних   сведока,   као   што   је   истакнуто,   веома   је   чест.
Поузданост   тих   извора   је   у   појединим   ситуацијама   релативна.   Иако   је
пријавилац   одговоран   за   своје   изјаве,  није   ретко   лажно   пријављивање,   а
претеривање   и   преувеличавање   појединих   чињеница   и   код   стварно
извршених   дела,   по   правилу,   прате   исказе   оштећених.   Ако   је   пријавилац
оштећено лице, оно често и несвесно настоји да угроженост, односно повреду
свог   добра   прикаже   што   тежом.   Та   претеривања   треба   да   уочи   одговорни
радник, односно да уочи све чињенице које иду на штету пријавиоца, као и
оне које његову личност и улогу приказују у неповољном светлу.

Као пријавиоци се појављују и лица која су за кривична дела сазнала од

других и која такође могу бити оштећена, односно могу имати одређени
интерес када је у питању исход кривичне ствари. Искази ових лица могу бити
оптерећени грешкама и многобројним импровизацијама којима се попуњавају
поједине празнине у сазнањима. Посебан проблем је када ови сведоци из
друге руке, односно сведоци по чувењу пријављују кривично дело из нечасних
мотива или ниских побуда, освете, мржње, љубоморе.

Субјективност којима су оптерећене такве пријаве иде практично од, само

делимично нетачних информација, до лажног пријављивања у потпуности.
Уколико се овакве дезинформације открију, најчешћи изговор пријавиоца јесте
да је за дело и поједине информације сазнао од другога, и да он није крив.

Уколико пријаву подноси информатор чије је контактирање са полицијом

конспиративно   такво   пријављивање   нема   формални   карактер,   у   смислу
сачињавања   пријаве   на   записник,   већ   оперативац   сачињава   службену
белешку   која   може   са   осталом   документацијом   из   оперативне   обраде   да
послужи као основа за сачињавање кривичне пријаве.

Лице које саопштава податке о извршеном кривичном делу треба да се

изјасни да ли их саопштава у намери формалног подношења кривичне
пријаве, или само ради информисања о криминалној делатности, али не и у
својству подносиоца.

Такво информисање од стране грађана може се обавити на различите

начине: усмено, у писменој форми, телефоном, телефаксом и сл., на било ком
месту и у било које време и не подразумева узимање пријаве на записник.

Приликом узимања изјаве оперативац користи одређене обрасце који су

међусобно   различити   у   делу   који   се   односи   на   поједина   кривична   дела.
Посебни обрасци односе се, нпр.  на кривична дела разбојништва, провалне
крађе, дела у вези са дрогом, фалсификовањем новца и другог. Ови обрасци
омогућавају   брз   и   прегледан   увид   у   тактичку   ситуацију,   предузете   мере   и
радње које имају за циљ прикупљање доказа, предузимање потрага и других
радњи.   На   тај   начин   се   у   великој   мери   доприноси   успешној   оперативној
обради, као и уношењу података у оперативне евиденције.

9.3.1. Лажно пријављивање и прикривање

кривичних дела

Треба имати у виду да један број кривичних дела која припадају тамној

бројци настаје и услед фингирања. Без сумње највећи број тих кривичних дела

уколико буде имао што потпунија сазнања о фингирању. Вешто конципирана и
логично постављена питања која саговорник није очекивао могу да га
изненаде и збуне, а његове одговоре учине несигурним па и контрадикторним.
То је могуће постићи ако оперативни радник има довољно сазнања о
фингирању, па таква сазнања вешто користи у информативном разговору.

Успех оперативног радника у сваком случају зависи од његове

информисаности   у   вези   са   фингирањем,   тактиком   постављања   питања,
његовом   умешношћу   током   обављања   разговора   и,   са   друге   стране,
интелигенцијом   и   способношћу   осумњиченог   да   проникне   у   тактику
оперативног радника, односно да осујети његову намеру. У сваком случају, реч
је   о   психички   напетој   ситуацији   у   којој   исход   разговора   зависи   од   искуства
оперативног радника, односно криминалног искуства осумњиченог и његове
спретности   да   избегне   замке   које   му   током   информативног   разговора
поставља оперативни радник. У сваком случају осумњичени ће бити упоран у
намери  да увери оперативног радника у лажно чињенично стање као да је
стварно.

Фингирање, за разлику од прикривеног кривичног дела, увек је умишљајно,

иако се може десити да се одлука о фингирању доноси накнадно, post festum,
чак   и   ако   је   дело   извршено   из   нехата.   То   се   односи   и   на   лице   које   није
извршилац,   већ   има   сопствени   интерес   у   фингирању,   а   одлучно   је   да
приликом   давања   исказа   буде   категорично,   приказујући   лажно   стање   као
стварно.

Наравно да се сва правила која се односе на обављање информативног

разговора са осумњиченим, у пуној мери односе и на ситуацију фингирања.

У сваком случају, не треба током разговора испољавати сувише велику

радост   ако   је   окривљени   признао   дело,   нити   на   кривици   категорички
инсистирати. Признање треба да уследи као резултат чињеница и аргумената
који потврђују фингирање. Које ће мере и радње и којим редоследом органи
унутрашњих послова предузети ради провере одређених чињеница релативно
је   питање.   Све   радње   и   мере   треба   да   буду   колико   је   могуће   подређене
обезбеђивању материјалних доказа, па ће и искази лица током информативног
разговора бити усмеравани у том правцу. Предочавање утврђених чињеница и
доказа лицу које је пријавило кривично дело, за које се претпоставља да је
фингирано, треба да се обави правовремено и на начин да се лице које се
бави фингирањем уплете у сопствене лажи и контрадикторности, ако су оне
исказане.   Постављање   логичних   питања   која   су   заснована   на   провереним
чињеницама   дезоријентишу   пријавиоца,   руше   његову   концепцију   о   лажном
приказивању кривичног дела, чиме нестаје илузија о успешном фингирању.

Код увиђаја трагови на месту фингираног дела најчешће су намештени, па

их треба пажљиво и детаљно прегледати.

9.4. Виктимолошки значај пријављивања кривичног дела

од стране оштећеног

Ако виктимологију схватимо као науку о жртви, у том случају њен однос са

криминалистиком се базира на улози и месту жртве у настанку кривичног дела,

односно   значају   те   чињенице   за   откривање   и   расветљавање   одређене
криминалне   делатности,  као   и   самој   заштити   жртве.   Подаци   о   жртви   које
садржи криминалистичка и виктимолошка анализа могу имати велики значај у
расветљавању кривичног дела и откривању извршиоца. На бази података који
се односе на личност жртве, њених веза, могућег односа са извршиоцем, њене
улоге   у   настанку   кривичног   дела,   могуће   је   креирати   оперативну
криминалистичку   делатност   и   прибавити   материјалне   и   личне   доказе.   При
томе,   виктимолошка   анализа   омогућава   упознавање   са   личношћу   жртве   и
њеном улогом у кривичном делу у сачињавању могућих верзија о личности
извршиоца, како би сужавањем њиховог круга лакше дошли до осумњиченог;
одређивање   улоге   жртве   у   кривичном   поступку,   њено   сведочење   и   њен
допринос расветљавању кривичног дела и формално.

У току вођења информативног разговора са жртвом, треба утврдити

стварне односе између жртве и извршиоца који су претходили криминалном
акту, ако то није урађено раније.

Различита је спремност жртве за сарадњу са органима откривања. Неке

жртве не желе да пријаве кривично дело, због чега треба утврдити разлоге и
мотиве за такво поступање, уз настојање да се жртва придобије за сарадњу.

Приликом откривања могућег извршиоца уз помоћ виктимолошке анализе,

на основу ње се може претпоставити каквом типу извршиоца би биле
адекватне карактеристике жртве; ко би могао да има мотив за извршење дела
баш према таквој жртви; ко је могао да буде упознат са посебним околностима
у вези са жртвом (финансијско стање, навике, интересовања, раније животне
прилике, са киме је била у лошим односима, у спору, са киме се дружила и
сл.).

9.5. Пријаве правних лица као извор података о

кривичном делу

Правна лица се, пре свега, могу појавити као пријавиоци када су

оштећена кривичним делом, али и у другим ситуацијама. Тако, на пример,
приликом   пружања   помоћи   лицима   или   у   току   утврђивања   узрока   смрти,
здравствене установе (ургентни центри, болнице, домови здравља, служба
хитне помоћи и сл.), могу доћи до сазнања о извршеном кривичном делу, и на
основу   њих   поднети   пријаву   полицији   (за   наношење   телесне   повреде,
убиство,   силовање,   противприродни   блуд,   недозвољени   прекид   трудноће,
угрожавање безбедности саобраћаја, изазивање опште опасности, несавесно
лечење  болесника  и   сл.).   До  сазнања  о  кривичним   делима  полиција  може
доћи   и   на   основу   информација   добијених   од   банака,   завода   за   обрачун   и
плаћање,   финансијске   полиције,   инспекцијских   и   царинских   органа,   Војске
Србије и Црне Горе и страних полиција.

9.6. Средства јавног информисања као извор

сазнања о кривичном делу

заинтересована за сарадњу са лицима из криминалних средина, без обзира
на то што је сарадња са њима изложена ризику од деконспирације и што,
самим тим, захтева више предострожности и опреза.

Међутим, исказ информатора може бити лажан и неоснован. Разлози због

којих   исказ   информатора   може   бити   неоснован   могу   бити   различити:
информатор је и сам учествовао у вршењу крвичних дела па се то појављује
као основа да га полиција ангажује, учествовао је у подели плена, а то се
огледа   у   томе   што   је   давао   контрадикторне   или,   пак,   различите   верзије
догађаја, од раније је запажена његова необјективност или склоност неистини,
раније   је   био   кажњаван   због   преваре   или   клевете,   лажног   пријављивања,
давања лажног исказа, његови наводи у исказу противрече исказима других
лица, омогућио је саучесницима бекство или им је на други начин помагао,
односно побољшао положај у кривичном поступку.

Златно правило оперативног рада јесте да информатор остане анониман,

ако   је   то   са   њим   договорено,   а   поготову   када   његови   искази   доприносе
прибављању других доказа, односно индиција. Уколико се информатор који је
деловао на конспиративној основи појави као сведок на суду, његов исказ ће с
аспекта   објективности   бити   проблематичан.   Он   ће   настојати   да   своју   улогу
информатора   прикрије   или   јој   прида   сасвим   други   садржај   од   оног   који   је
постојао.   Настојаће   да   самоиницијативно,   или   у   сарадњи   са   полицијом,
минимизира или учини нејасним свој однос са органима откривања, а неретко
ће и негирати да је такав однос постајао, или ће избегавати да о њему говори.

У полицијама неких западних земаља (попут САД-а) разликују се они

информатори   који   су   припадници   полиције,   па   су   конспиративно
инкорпорирани   у   тајне   криминалне   организације,   од   оних   који   нису
припадници полиције већ представљају људе од поверења, а неретко и саме
криминалце. И једни и други настоје да своју улогу информатора као и свој
стварни   идентитет   сачувају   у   анонимности.   У   сваком   поједином   случају
различите су основе и мотиви таквог ангажовања, правни однос који се ствара
између   информатора   и   полиције,   истинитост   информација,   односно   ризик
дезинформисања па и намерног стимулисања информатора, о чему полиција
мора да води рачуна. Ситуација се битно разликује уколико је информатор
уграђен у криминалну групу полицајац.

Полиција у оперативном раду користи своје припаднике, или пак друга

лица   као   тзв.   агенте   провокаторе.   Агент   провокатор   обично   наговара   неко
друго   лице   (које   је,   по   правилу,   под   оперативном   обрадом)   да   уради   неку
недозвољену радњу или доводи лице у слично искушење, а затим га лишава
слободе   односно   предузима   према   њему   неке   друге   мере   принуде.   Агент
провокатор   ће   успешно   обавити   свој   задатак   ако   је   жртву   претходно
испровоцирао, а затим је хватањем на делу лиши слободе. Овакви поступци
нису   својствени   нашим   полицијским   органима,  мада   као   методе   нису
непознате у ангажовању полиција.

Сарадња полиције и грађана може се остварити у појединачним, ad hoc

ситуацијама. и у дужем периоду почев, по правилу, од прве бесплатне
информације до неодређено дуге сарадње коју током времена полиција треба
да стимулише уколико жели да информатор настави такву сарадњу.

По основу прикупљања обавештења криминалистичке службе користе и

традиционалне   тактичке   мере   и   методе   у   прикупљању   информација   од
непосредних   извора   –   најчешће   поверљивих   лица   која   се   ангажују   из
криминалних   средина.   Овим   оперативним   везама   прибављају   се   подаци   о
намерама   делинквената   или   криминалних   група,   разјашњавају   се   кривична
дела   са   непознатим   извршиоцем   или   прикупљају   потребни   докази   ради
кривичног   гоњења.   Оперативне   везе   могу   бити   ангажоване   у   конкретном
случају сложених оперативних захвата, или за одређену појаву у криминалној
средини за коју претходно нису имале посебне инструкције, нити су се такве
појаве могле предвидети.

Према степену поверљивости, врсти и степену ангажовања у оперативној

делатности, оперативне везе се могу поделити на информаторе и сараднике.
И   једни   и   други   се   ангажују   на   основу   процене   криминалистичке   службе   и
уобичајене процедуре. Да ли ће неко лице бити ангажовано као оперативна
веза зависи од његових субјективних, својстава и објективних могућности и,
наравно, од потреба службе. Субјективна својства претпостављају одређени
степен   поузданости,   стабилности   личности,   интелектуалних   способности,
дискретности,   док   објективне   могућности   претпостављају   реалне   услове
приступа криминалној средини. Ове везе се могу ангажовати из криминалне
средине или се оперативним методама могу у њу инфилтрирати.

Основи по којима се ова лица ангажују су различити: добровољност,

патриотизам, разни видови и друге стимулације, евентуална могућност
ослобађања од кривичног, односно прекршајног гоњења и слично.

Према нашим мерилима информатори су лица која сопственим намерним

ангажовањем долазе до сазнања од значаја за криминалистичко оперативно
ангажовање полиције. Таква лица не припадају полицији, а њихов идентитет,
ангажовање и садржај информација чувају се у строгој дискрецији.

Према томе, информаторе

можемо сврстати најмање у две групе:

1. Информаторе у које полиција има пуно поверење, а које је резултат

детаљног   проучавања   њихове   личности,   претходне   сарадње   и   контроле
понашања ових лица. Однос између криминалисте и ових лица изграђује се и
одржава на основу поверења и међусобног уважавања. Неретко они постају и
сарадници што представља најквалитетнији степен информисања. Они своју
позицију сарадника остварују по основу личних познанстава: професионалних,
сродничких,   пријатељских,   спортских   и   слично.   Ова   сарадња   је   наравно
квалитетнија   ако   је   сарадник   у   ситуацији   да   стално   доноси   садржајне
информације,   уколико   је   продоран,   одан,   дискретан,   храбар   и   ужива
неограничено поверење криминалне средине. Информатори и сарадници су,
по правилу, стимулисани новчано или на други начин. Међу тим лицима могу
се наћи криминалци који су веома драгоцен извор информација уколико се
успостави добра сарадња.

2. Информатори који су чланови криминалне групе или организације која

су вршила, или врши кривична дела. Сарадња са тим лицима је утолико
драгоценија уколико полиција не може на други начин да сагледа криминалну
организацију изнутра. Информације могу да се односе на било које чињенице
које ће допринети откривању, разјашњавању и доказивању одређене

такав поступак би у великој мери умањио поверење у полицију оних без којих
је полиција понекад немоћна да ефикасно делује при откривању најтежих
кривичних дела и учинилаца.

У члану 225, ставу 1 и 2 Законика о кривичном поступку само делимично

се   објашњава   суштина   ангажовања   органа   унутрашњих   послова   на
остваривању овог вида сарадње са грађанима. Законодавац је, полазећи од
могућности да постоје основи сумње (ако постоје основи сумње да је извршено
кривично   дело...),   дао   у   задатак   органима   унутрашњих   послова   да   траже
потребна   обавештења   од   грађана.   Међутим,   проблем   и   јесте   у   сазнању   за
основе   сумње,   те,   по   правилу,   прве   информације   о   кривичном   делу   и
евентуалном   извршиоцу.   Њих   релативно   често   саопштавају   органима
унутрашњих   послова   информатори   који   међусобну   сарадњу   заснивају   на
конспиративној   основи.   Информатори   током   даљег   оперативног   рада
(оперативне   обраде)   доприносе   продубљивању   сазнања,   односно
расветљавању криминалне делатности. Стицањем основане сумње, када, по
правилу,   престаје   конспиративна   фаза,   а   настаје   формална   (подношење
кривичне   пријаве,   покретање   кривичног   поступка),   престаје   активност
информатора и она се преноси на друга криминална подручја.

10. ИНДИЦИЈЕ И ВЕРЗИЈЕ

10.1. Индиције – појам и значај

Индиције (основи сумње, основи подозрења) су утврђене чињенице и

околности које посредно указују на могућност постојања кривичног дела, на
одређено лице као могућег извршиоца или, пак, на друге чињенице или
околности везане за дело или учиниоца.

Постоје две основне врсте чињеница које су од значаја за откривање

кривичног дела и учиниоца и, у вези са тим, одређивање кривичних санкција у
кривичном поступку. То су индиције и правнорелевантне чињенице (докази).
Правнорелевантне чињенице суд утврђује применом појединих радњи
доказивања (истражних радњи), а само изузетно и орган унутрашњих послова
вршењем појединих истражних радњи у кривично процесној форми.

Процесно правно релевантне чињенице представљају основу на којој се

гради кривични поступак. На ове чињенице се у кривичном поступку надовезују
кривичне санкције које изриче суд. Ове чињенице представљају предмет
изучавања кривично процесног права, а њихове криминалистичке аспекте
обрадићемо у другом делу књиге.

Индиције представљају предмет ангажовања органа унутрашњих послова,

по правилу, у преткривичном поступку, најчешће на основу вршења појединих
општих оперативнотактичких мера и радњи.

Индиције имају велики криминалистички значај, међутим, њихова доказна

вредност је веома спорна. Индицијална метода доказивања (када се индиције
узимају као докази и на основу њих доносе судске одлуке) примењивана у
прошлости, доводила је, по правилу, до тешких судских заблуда. Према томе,

значај индиција је много већи у фази откривања кривичног дела и учиниоца,
односно, индиције су предмет сваког оперативног рада и налазе се у основи
сваког чињеничног стања или доказа.

До индиција о кривичном делу и учиниоцу долази се на различите начине.

Извори сазнања о кривичном делу и учиниоцу су не само у самоиницијативној
делатности   органа   унутрашњих   послова,   већ   и   у   ангажовању   многобројних
субјеката, првенствено њиховим пријављивањем дела и извршиоца. Поједине
индиције стичу се активношћу и других стручних органа: као што су државно
тужилаштво,   финансијска   полиција,   царинска   служба,   тржишна   инспекција
итд.   На   основу   тих   индиција   орган   унутрашњих   послова,   предузима   даљу
активност. Ако је у питању самоиницијативна делатност органа унутрашњих
послова, до индиција се, као што смо истакли, долази вршењем појединих
оперативно тактичких мера и радњи на основу члана 225 ЗКП-а.

Значај индиција је у томе што представљају почетну основу сваког

криминалистичког   истраживања.   Индиције   могу   бити   мање   или   више
засноване на стварним чињеницама, а криминалистика својим методама мора
да утврди њихову основаност. Посебан је проблем како доћи до индиција, како
их   сазнати,   у   оним   ситуацијама   када   је   дело   извршено   на   тајан   и
конспиративан   начин   или   је,   пак,   такво   да   криминална   последица   није
уочљива у спољном свету.

У почетној фази откривања кривичних дела и учинилаца, индиције су

полазна   основа   на   којој   се   гради   откривачка   делатност   органа   унутрашњих
послова.   С   друге   стране,   индиције   доприносе   утврђивању   доказа,   или
представљају основу за њихово утврђивање. Тај пут од индиција до доказа
(материјалних и личних) испуњен је оперативно тактичким мерама и радњама
које предузимају органи откривања кривичних дела и учинилаца. При томе се
многе индиције током оперативног рада показују  као неосноване,  друге као
делимично   основане,   или,   пак,   сасвим   основане.   Понекад   ће   индиције
међусобно   бити   контрадикторне,   а   понекад   ће   ићи   у   истом   правцу.
Елиминисање   оних,   мање   извесних   и   вероватних,   може   се   остварити   само
упорним оперативним настојањем и радом уз помоћ логичког закључивања.

Сам однос индиција и на основу њих утврђених доказа може бити

различит. Ако су у основи утврђених доказа претходно сазнате индиције, па
затим проверене и потврђене, чињенично стање је потпуније утврђено, а
докази чвршћи.

Међутим, накнадно утврђене индиције могу понекад да буду

контрадикторне са већ утврђеним доказима, што обавезује органе унутрашњих
послова   на   нове   оперативне   напоре   у   правцу   потврђивања,   односно
одбацивања   самих   индиција   или,   пак,   већ   правно   утврђених   доказа.   Такав
поступак сталног проверавања индиција (њиховог потврђивања, допуне или
одбацивања)   нарочито   је   присутан   у   току   откривања   кривичног   дела   и
учиниоца, до покретања кривичног поступка, мада се он може протезати и на
сам кривични поступак, првенствено истрагу.

Индиције имају изузетан значај уколико је извршилац кривичног дела

непознат, па је потребно да се он открије, расветли кривично дело и прикупе
докази.

ће   једна   чињеница   након   њеног   утврђивања   постати   правно  релевантна
(доказ),   или   фактичка,   зависи   од   два   услова:   формалног   (процесног)   и
материјалног (фактичког). Формални се односи на начин и форму утврђивања
те   исте   чињенице,   при   чему   је   за   постојање   доказа   неопходно   да   су
прибављене истражним радњама (радњама доказивања).

За индиције такав услов није потребан, њих је могуће прибавити

предузимањем   општих   оперативних   радњи.   Када   су   у   питању   материјални
услови, они се пре свега односе на садржајну страну: у којој је мери одређена
чињеница   мериторна   с   аспекта   њене   истинитости,   основаности   и
објективности. Ниво истинитости који представља основе сумње одговарао би
индицијама, док би чињенице које имају  степен извесности, садржајно имале
значај доказа.

Наравно, овај материјални услов је мање одређен и прецизан, односно он

је прецизан у оној мери колико је могуће разликовати основе сумње од
основане сумње, вероватноће или извесности.

Формални услов је одређенији за разликовање, с тим што и саме истражне

радње немају за резултат искључиво доказе у правно  релевантном смислу,
већ и индиције чији је посредни доказни значај у поступку неспоран, између
осталог,   и   због   постојања   слободног   судијског   уверења.   Обрнуто,   општим
оперативно  тактичким   радњама   не   могу   се   прибавити   докази   као   правно
релевантне чињенице, већ само индиције.

Индиције које се односе на стање и период по извршеном кривичном делу

у вези су са траговима кривичног дела који се могу наћи на извршиоцу, жртви,
или на лицу места, учешћем у догађају, коришћу од извршеног кривичног дела,
психичким дејством које има кривично дело на извршиоца (а које се огледа у
његовом сумњивом држању, неуверљивом објашњавању одређених околности
које се односе на извршено кривично дело или извршиоца).

Да би индиције биле од значаја за доказивање, у склопу доказа и

доказних   информација,   као   и   слободног   судијског   уверења,   треба   да   су
одређене   и   једнозначне,   погодне   за   дедуктивно   закључивање,   да   су
подударне,   да   их   је   већи   број   и   да   су   у   каузалном   односу   са   кривичним
делом.

Индиције могу упућивати на одређено лице, као извршиоца кривичног

дела. Тако, на пример, у плућима утопљенице није пронађена вода, иако је
њен супруг тврдио да је скочила у бунар и извршила самоубиство. То значи да
је бачена у бунар мртва, што индицира на убиство од стране супруга, или
неког другог лица.

Тактика и методика откривања криминалне делатности појединих лица

најчешће је усмерена према следећим чињеницама: да ли су та лица и раније
вршила истоврсна дела, на сличан или различит начин, да ли су одређена
лица могла да имају мотив за извршење баш тог кривичног дела, да ли је
утврђено њихово присуство пре криминалног догађаја, у време криминалног
догађаја и после њега на месту извршења кривичног дела, у којој мери
поједина лица поседују знања и вештине за вршење баш тих кривичних дела,
односно, да ли су њихова телесна својства таква да су могла да изврше
одређено кривично дело, у којој мери се на појединим лицима испољавају или

огледају психичке импликације извршеног кривичног дела, да ли по извршеном
делу нека од лица поседују или располажу предметима кривичног дела,
односно имају ли неке користи од извршеног дела и слично.

За практичан рад органа унутрашњих послова најинтеренсантније су

индиције које се појављују чешће и на основу којих се могу постављати мање
или   више   реалне   верзије,   односно   претпоставке   о   кривичном   делу   и
извршиоцу. То су следеће индиције: индиција о начину извршења кривичног
дела, индиција о сумњивом држању, индиција о мотиву, телесна својства као
индиција, присуство на месту криминалног догађаја као индиција, поседовање
и   растурање   предмета   који   потичу   од   кривичног   дела   као   индиција,
неосновано богаћење, као и несразмерно трошење новца, честа путовања у
иностранство   без   видљивог   разлога   као   индиција,   испољавање   воље   за
извршење   кривичног   дела   (вербално   или   на   неки   други   начин),   одређене
вештине, професионална знања и навике као индиција, познавање прилика и
околности, место и време као индиција.

10.2.2. Оперативне индиције

10.2.3. Начин извршења кривичног дела

Предузимајући одређене криминалне активности већина учинилаца

оставља   иза   себе   печат   препознатљивости,   који   се   може   манифестовати
избором објекта напада, места, времена, средства и предузете радње у фази
припреме, током извршења кривичног дела и након тога. Уколико се утврди да
постоје специфичне околности које указују на наведене елементе, велика је
вероватноћа   да   из   њих   проистекне   основ   сумње   о   међусобној   повезаности
учињених дела, тј. о околности да их је учинило исто лице, односно иста група.
У оперативном раду се тада може поћи од већ познатих учинилаца, који су у
криминалистичке евиденције уведени управо због испољавања особености у
извршењу кривичних дела, а фактички су били у могућности да учине ново
кривично дело. Исто тако, затицање учиниоца на извршењу кривичног дела,
односно   његово   откривање   на   други   начин,   представља   основ   за   његово
довођење   у   везу   са   другим   нерасветљеним   кривичним   делима   која   су
извршена на исти или сличан начин, као и дело због којег је лишен слободе.

10.2.4. Средства извршења

На врсту и карактеристике средстава извршења кривичног дела могу

указивати: начин извршења дела, пронађени трагови и делови употребљених
средстава, али и искази очевидаца, оштећених, жртви и других лица. Након
утврђивања групне припадности употребљених средстава, важно је, између
осталог, одговорити на следећа питања: каква су то средства, да ли је
потребна посебна стручност за њихову употребу, ко их производи или продаје,
ко их је поседовао или их још поседује, односно коме су била доступна, да ли
их поседује осумњичени итд.

Средство за које се претпоставља, или је, у већој или мањој мери, извесно

да је употребљено за извршење кривичног дела, може бити пронађено
вршењем увиђаја на лицу места, прегледом и претресањем, употребом

одбрамбеним ставовима и лошим правдањем при обављању информативног
разговора; настојањем да при разговору сазна дефинитивно мишљење
полиције о догађају; нуђењем алибија за одређено време (упркос чињеници да
при расветљавању догађаја време извршења није прецизно утврђено, односно
није познато ширем кругу људи); несмотреним изношењем детаља који су му
могли бити познати првенствено због учешћа у делу.

На крају, треба указати на то да честа путовања лица без неког видљивог

разлога   представљају   сумњиво   понашање   које   не   мора   бити   последица
психомоторног   немира   учиниоца,   ваћ   битан   услов   успешног   извршења
појединих кривичних дела (преваре, недозвољене трговине и кријумчарења,
провалне   крађе,   разбојништва,   растурања   фалсификованих   новчаница,
шпијунажа и сл.).

10.2.6. Мотив кривичног дела

Мотив се може одредити као унутрашњи покретач и регулатор људског

понашања.   Он   се   често   јавља   као   индиција   на   основу   које   се,   у   фази
откривања   и   расветљавања   конкретног   кривичног   догађаја,   могу   сачинити
претпоставке   о   томе   шта   се   десило,   о   облику   виности   и   психичком   односу
учиниоца према делу, као и о одређеном лицу као учиниоцу (у последњем
случају   посебно   је   значајан   уколико   је   индивидуалан).   Мотиви   извршења
кривичног дела утврђују се на основу мноштва чињеница које се испољавају у
спољашњем свету. При томе су од нарочитог значаја:

– Врста дела (ваља имати на уму да се осим једног или више типичних

мотива за конкретну врсту учињеног дела – користољубље код крађе, мржња,
освета и љубомора код убиства, код одређеног учиниоца могу јавити и други,
веома специфични, индивидуални мотиви, нпр. силовање може бити
мотивисано не само задовољењем сексуалног нагона, већ и осветом,
политичким и другим, за ово дело, неуобичајеним мотивима).

– Време, место и објект извршења (подметање пожара у зборници школе и

на крају школске године или продавници пред попис; убиство једног од
претендената на наслеђе у току оставинске расправе, активисте политичке
странке пред избор, очевица у току спровођења криминалистичке обраде или
вођења кривичног поступка итд.).

– Начин и средство извршења (наношење великог броја убодних рана

ножем код убиства указује на мржњу учиниоца, преметачина у стану убијеног,
извртање џепова и скидање накита на користољубље као мотив убиства).

Приликом утврђивања мотива извршења кривичног дела треба бити веома

опрезан с обзиром на то да постоји могућност фингирања дела (учинилац се
труди да учини очигледним постојање фингираног дела, начина и средстава
тобожњег извршења, па с тим циљем одстрањује стварне трагове и оставља
нове, који треба да укажу на тобожњи мотив извршења и на неко друго лице
као учиниоца). Уз то, мотивациони процес појединих лица може да има
одређене специфичности (нарочито код лица која показују знаке душевних
поремећаја, односно обољења), а могуће је да дође и до грешака приликом
опажања, односно у вољној и интелектуалној активности учиниоца (нпр. циљ
предузете радње се не поклапа са последицом, усмрћено је погрешно лице и

100

сл.).

10.2.7. Карактер извршиоца

Карактер је трајна психофизичка црта личности која треба, у складу са

одговарајућим   регулативним   принципима,   да   контролише   човекове   реакције,
због   чега   се   јавља   као   значајна   оријентационо  елиминациона   индиција.
Учињено   дело   може,   у   већој   или   мањој   мери,   бити   показатељ   личности
учиниоца   (његове   подмуклости,   бруталности,   свирепости,   садизма,
перфидности,   темељитости,   довитљивости,   лукавства,   хладнокрвности,
колебљивости,   поводљивости   и   сл.).   Ова   околност   је   од   нарочитог   значаја
приликом откривања и разјашњавања кривичних дела која се ређе дешавају,
при чему објект напада, место, време, начин и средства извршења показују
извесне специфичности. У таквим ситуацијама је, по правилу, најважније дати
исправан одговор на питање ко је био у стању да учини дато кривично дело.
Треба,   међутим,   водити   рачуна   да   учињено   кривично   дело   може   бити   у
противречности са општим цртама личности и ранијим понашањем лица. Ово
је   нарочито   важно   у   случају   када   је   извршење   дела   праћено   стицајем
неуобичајених   околности.   С   друге   стране,   чињење   добрих   дела   и   коректно
понашање може бити само параван иза којег неко скрива своју праву личност и
тајно криминално деловање.

10.2.8. Телесна својства извршиоца

Чињенице које указују на телесна својства учиниоца (пол, лични опис,

специфична   гестикулација   и   ход,   боја   и   друге   одлике   гласа)   могу   бити
утврђене на основу начина извршења кривичног дела (убиство задављењем),
предмета   (нарочито   одеће   и   обуће)   и   трагова   пронађених   на   лицу   места,
исказа   добијених   од   очевица,   жртве,   оштећеног   или   другог   лица,   као   и   на
основу других релевантних околности (велика тежина однетог предмета, мали
отвор на проваљеном зиду и сл.).

10.2.9. Присуство на месту криминалног догађаја

Утврђено присуство на месту кривичног догађаја представља основ за

сумњу о учешћу у извршењу кривичног дела. Ова околност се може утврдити
ако је полиција затекла лице на месту извршења дела, помоћу предмета и
трагова које је лице оставило на месту догађаја, односно оних који потичу са
места   догађаја,   а   нађени   су   код   њега,   помоћу   информација   добијених   од
грађана, на основу познавања уобичајеног стања на одређеном месту, и уз
употребу   службених   паса.   У   оперативном   раду   планираном   на   основу   ове
индиције   треба   бити   веома   опрезан,   с   обзиром   на   могућност   подметања
предмета  и   трагова  (како  би   се  указивало  на  погрешно  лице),  на  грешке  у
опажању, субјективност у давању исказа и слично. С друге стране, присуство
на месту извршења дела се може утврдити не само на основу околности које
се везују за време извршења, него и за период који је претходио, односно
уследио извршењу дела.

10.2.10. Поседовање и растурање предмета кривичног дела

101

различитим облицима сумњивог понашања (нпр., ношењем лажних исправа,
бесциљним лутањем и сл.).

Наведени начини испољавања воље за извршење кривичног дела,

уколико се за њих сазна пре но што дело буде учињено, третирају се као знаци
упозорења (откривају се криминалистичко информативном делатношћу), а по
његовом остварењу указују на могућег учиниоца.

10.2.13. Професионална знања и вештине

У појединим случајевима начин извршења, трагови и друге околности под

којима   је   кривично   дело   извршено,   могу   указивати   на   професију,   навике   и
вештине којима учинилац влада. Тако, на пример, начин на који је раскомадан
леш   може   указивати   на   професију   учиниоца   –   хирург,   патолог,   месар;
квалитетан фалсификат уметничког дела на то да је учинилац школован или
талентован   уметник   одређеног   профила;   провална   крађа   ушуњавањем   у
станове на вишим спратовима указује на изузетну спретност учиниоца; начин
везивања   чвора   на   професију   или   вештину,   нпр.   морнар,   алпиниста.   При
извршењу кривичног  дела учинилац може показати  и  умешност у  руковању
оружјем, познавање борилачких вештина и слично.

10.2.14. Познавање одређених прилика и околности

Постојање индиције о томе да је учинилац познавао и искористио

околности   које   нису   свима   познате,   може   се   утврдити   на   основу   избора
нападнутог   објекта,   времена,   места,   начина   и   средстава   извршења.   Ова
индиција   постаје   посебно   значајна   у   случајевима   када   су   искоришћене
околности биле познате ограниченом броју људи чији је идентитет познат. На
пример, уколико се утврди да је приликом крађе из објекта са више просторија
обијена само једна од њих, с тим да у њој није вршена преметачина или је она
фингирана,   а   отворен   је   само   сто   у   чијој   су   се   фиоци   налазили   вредни
предмети (документација, новац, злато), реално се може претпоставити да је
учинилац   (подстрекач,   помагач,   извршилац   или   саизвршилац)   неко   коме   су
детаљи о распореду просторија и предмета познати од раније.

10.2.15. Верзије – појам, врсте, планирање

Верзије су мисаоне конструкције (радне претпоставке) о кривичном делу

или учиниоцу сачињене на основу индиција, односно прикупљеног
оперативног материјала, чију основаност треба да потврди или оповргне даља
делатност у оквиру оперативног плана, односно криминалистичке обраде.

Планирање претпоставки – верзија једна је од најзначајнијих

криминалистичких   метода.   Ова   метода   је   нужно   условљена   недостатком
потпуних и истинитих информација о кривичној ствари, па планирањем верзија
и   њиховом   провером   треба   да   се   расветли   криминални   догађај   и   открије
извршилац.   Постављањем   две   или   више   разноврсних   верзија   пружа   се
могућност   успешног   расветљавања   кривичне   ствари,   па   самим   тим   и
покретања и вођења кривичног поступка. Верзије треба постављати приликом

103

откривања било које кривичне ствари, чак и када чињенично стање несумљиво
указује на одређена решења.

10.2.16. Криминалистичке хипотезе

Хипотеза претпоставља типичан систем истраживања, при чему се треба

придржавати одређених правилности међу чињеницама.

Хипотезе су у великој мери присутне у преткривичном поступку (подручје

хеуристичке   криминалистике),   пре   свега   ради   постављања   диференцијалне
дијагнозе.   У   кривичном   поступку   (подручје   силогистичке   криминалистике),
хипотезе   служе   за   попуњавање   појединих   празнина   које   се,   иначе,
надомешћују искуством. Њима се претпостављају поједини односи, разлози,
узроци, правилности догађања, као и законитости утврђивања чињеница које
су у вези са кривичном ствари.

Да би хипотеза била правилно постављена, она треба да буде условљена

логичким претпоставкама општег карактера, па тек потом посебним
криминалистичким садржајем. Истраживањем ће се показати да ли је хипотеза
била основана, да ли је њоме претпостављено решење и једино могуће.

Истраживање, односно доказивање хипотеза у криминалистици има

одређене специфичности у односу на њихово доказивање уопште. Могућности
доказивања криминалистичких хипотеза су ограничене, јер је и важност
научних закона, по правилу, ужа него код хипотеза у научним истраживањима
општег карактера.

Криминалистичке хипотезе се у оперативној пракси називају верзијама.

Верзија има све карактеристике хипотезе и њена специфичност се односи на то
што објашњава настанак, својства међусобне везе, односе и околности које су
у вези са кривичним делом, извршиоцем, жртвом и слично.

Употреба верзија у преткривичном поступку има нешто друкчији смисао и

сврху него у кривичном. Међутим, и за подручје силогистичке криминалистике
верзије су такође значајне,  будући да су највећим делом усмерене у правцу
обезбеђивања   доказа.   Само   постављање   верзија   није   формална,   већ
неформална,   непроцесна   делатност.   То   се   посебно   односи   на   хеуристичку
криминалистичку   делатност.   Неопходно   је   да   постоје   најмање   две   верзије
(верзија и противверзија).

За исправно постављање криминалистичких верзија неопходно је, најпре,

познавати   основе   логичког   мишљења   и   уз   то   поседовати   одговарајуће
криминалистичко   знање   које   омогућава  постављање   тзв.   типичних,   а   потом
све конкретнијих верзија. Типичне верзије се изводе логичким закључивањем
из   модела   образованог   на   основу   у   пракси   најчешће   сусретаних   начина
настанка и одвијања криминалних догађаја и сачињавају се на самом почетку
рада.

Штавише, оперативне верзије постављају се не само у основи оперативног

плана за расветљавање конкретног кривичног догађаја и откривање учиниоца,
већ и с циљем спречавања криминалне делатности. С обзиром на то, верзије
се могу поделити на превентивне и репресивне. Превентивне верзије се могу
постављати и на основу опште сумње о могућности наступања криминалне

104

прелиминарне, радне и помоћне, главне и споредне, основне и допунске.

10.2.17. Планирање оперативног рада на основу

индиција и верзија

У овој динамичкој активности у којој се прикупљају нове индиције и

одбацују непотврђене, мисаони процес и логично закључивање имају изузетан
значај. Да би овај интелектуални напор био у складу са оперативним радом
треба да се заснива на резултатима предузетих мера и радњи по основу
добро организоване оперативне делатности и то, почев од добијања првих
сазнања, до стицања основане сумње, када, по правилу, престаје надлежност
органа унутрашњих послова и настаје активност других органа.

Пре или касније, на основу стечених основа сумње или индиција,

целисходност даљег преткривичног поступања захтева његово планирање да
би   се   избегло   неорганизовано,   спонтано   и   нерационално   поступање.   Ово
планирање   се   састоји   у   доношењу   плана   који   треба   да   обухвати   верзије
методолошки   систематизоване   и   по   њима   предвиђене   оперативнотактичке
мере и радње. Крајњи смисао плана садржан је у одговору на основна, тзв.
златна питања криминалистике.

11. "ЗЛАТНА ПИТАЊА" КРИМИНАЛИСТИКЕ

Основна, "златна питања" криминалистике су у вези са објективном

страном и субјективним елементима кривичног дела у фази расветљавања,
разјашњења и пресуђења. У објективну страну спадају питања: шта се десило
(кривично дело, прекршај, обичан догађај), где се десило (место радње као и
свако место где се могу наћи трагови и предмети у вези са кривичним делом),
како се десило (начин припреме вршења и прикривања кривичног дела) и
чиме је извршено (средства извршења).

Питања која се односе на субјективну страну разјашњења дела су: са

киме је извршено (упућује на саучесништво), зашто је извршено (односи се на
мотив), над киме је извршено (ко је жртва и могући виктимолошки аспект) и ко
је извршилац. Основна златна питања криминалистике највећим делом се
управо и односе на откривање извршиоца.

Шта се десило?

Реч је о врло значајном питању које се намеће непосредно по сазнању

за догађај којим се може потврдити или демантовати сумња о томе да је у
питању кривично дело. Од основаности сазнатих чињеница зависи да ли ће
се орган унутрашњих послова и ангажовати у конкретном случају. Такође,
врста и карактер догађаја (кривично дело, прекршај, привредни преступ,
задес итд.) утицаће на правац даљег ангажовања ОУП-а, конкретне задатке
и основна тактичка правила поступања. Уколико се потврде основи сумње о
извршењу кривичног дела за које се гони по службеној дужности, овлашћена
службена лица органа унутрашњих послова су дужна да предузму потребне

106

мере,   с   циљем   да   се   пронађе   учинилац   кривичног   дела   и   спречи   његово
бекство или сакривање, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и
предмети   који   могу   да   послуже   као   доказ,   односно   да   се   прикупе   сва
обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног
поступка   (члан  225  Законика  о   кривичном   поступку).   Уколико   се   потврди
постојање   основане   сумње   о   учињеном   кривичном   делу   овлашћено
службено   лице   ће   надлежном   јавном   тужиоцу   поднети   кривичну   пријаву
против познатог, односно непознатог учиниоца.

Ако је, међутим, у конкретном случају реч о кривичном делу за које се гони

по приватној тужби, о сазнатом ће бити обавештен оштећени грађанин.

Где се десило?

Место криминалног догађаја има вишеструки значај. На том месту се могу

пронаћи предмети и трагови извршења, односно затећи или пронаћи лица
која су у вези са догађајем (оштећени, жртва, очевидац, учинилац). Лице
места

представља

просторни

оквир

предузимања

низа

криминалистичкотактичких   и   криминалистичкотехничких   мера   и   радњи
(обезбеђења лица места, прикупљања обавештења, увиђаја, реконструкције
догађаја,   вештачења,   органичења   слободе   кретања,   претресања,
легитимисања,   осматрања,   заседе   итд.).   У   оквиру   криминалистичке   обраде
лица места предузимају се многобројне радње на основу којих се долази до
индиција или доказа од значаја за покретање и окончање кривичног поступка.
Код   појединих   кривичних   дела,   место   извршења   представља   саставни   део
МОС-а (специфичног начина извршења). Предузимање мера и радњи ради
провере   алибија   осумњиченог   или   окривљеног   губи   смисао   уколико   место
извршења   није   поуздано   утврђено.   Код   појединих   кривичних   дела   место
извршења   представља   обележје   бића   дела   (нпр.   при   повреди   чувања
државне границе – државна граница; при нарушавању неповредивости стана
–   туђи   стан   или   затворене   просторије;   при   противправном   заузимању
земљишта са посебном наменом – заштита шума, национални парк или друго
земљиште са посебном наменом итд.) или његову квалификаторну околност
(нпр.   при   повреди   стражарске,   патролне   или   друге   сличне   службе   –
складиште оружја, муниције или експлозивног материјала или други објекат
важнијег значаја; при изазивању опште опасности – место где је окупљен већи
број људи; при  увредама и  клеветама – на јавном  скупу итд.). Овлашћена
службена лица органа унутрашњих полова морају и ово да имају на уму када
током рада на расветљавању конкретног криминалног догађаја квалификују
кривично дело и подносе пријаву стварно и меснонадлежном јавном ружиоцу.
Садржај одговора на питање где се десило од посебног је значаја и стога што
је   првенствена   месна   надлежност   суда   и   јавног   тужиоца   заснована   на
чињеници да је на њиховом подручју извршено или покушано кривично дело.

Када се десило?

Утврђивање тачног или приближно тачног времена или временског

оквира криминалног дешавања, неопходно је стога што се постојање низа
околности (нпр., атмосферских и светлосних прилика, односа са временским

107

раније учињеним кривичним делима, што је посебно значајно ако су учиниоци
повратници специјализовани за вршење одређених кривичних дела.

Начин извршења код појединих кривичних дела представља елемент

њиховог   бића,   нпр.,   при   угрожавању   безбедности   лета   ваздухоплова   –
постављање   или   уношење   у   ваздухоплов   експлозивне   или   друге   сличне
направе или супстанце, уништење или оштећење уређаја за навигацију или
наношење друге штете на ваздухоплову, давање лажних обавештења у вези
са   летом   ваздухоплова,   непрописно   или   неправилно   управљање   летом
ваздухоплова,   пропуштање   дужности   или   надзора   у   вези   са   безбедношћу
ваздушног саобраћаја; при саботажи прикривен, подмукао или други сличан
начин;   при   изнуђивању   исказа   –   употреба   силе   или   претње   или   другог
недопуштеног   средства   или   недопуштеног   начина   итд.).   Начин   извршења
може бити и једна од околности која одређеним кривичним делима даје тежи,
квалификовани облик (нпр., при убиству – свиреп или подмукао начин; при
оштећењу   поверилаца   –   признање   неистинитих   потраживања,   састављање
лажних   уговора  или  нека  друга  преварна  радња;   при   силовању   –  нарочито
свиреп или нарочито понижавајући начин итд.).

Чиме је извршено?

Проналажењем средстава извршења и њихових трагова током

криминалистичке обраде места догађаја или оперативне обраде долази се до
одговора   на   питање   чиме   је   кривично   дело   извршено.   На   употребљена
средства   могу   указати   и   лица   учесници   у   догађају,   оштећени   или   жртве,
очевици   и   учиниоци.   Утврђивањем   својстава   предмета   извршења   стиче   се
веома   значајна   индиција   о   припреманом,   покушаном   или   извршеном
кривичном делу, мотиву, телесним својствима и професионалним знањима и
вештинама   учиниоца.   На   предметима   извршења   могу   се   наћи   различити
трагови, па и они на основу којих се може извршити поуздана идентификација
учиниоца. Ради проналажења ових предмета Законом о кривичном поступку је
дата могућност предузимања бројних радњи: увиђаја, претресања, прегледа
превозних средства путника и пртљага, прегледа одређених објеката, увида у
документацију, привременог одузимања предмета и расписивања потрага. Ове
радње   може   по   закону   предузимати   суд   и   полиција   уколико   су   испуњени
одређени законски услови. Њих много чешће врше овлашћена службена лица
органа унутрашњих послова, односно припадници полиције.

Ако је кривично дело остало у покушају тада треба утврдити да ли су

употребљена средства подесна за извршење, пошто се у случају кажњивог
покушаја   неподесним   средствима   учинилац   може   блаже   казнити   или
ослободити   казне.   Приликом   расветљавања   конкретне   криминалне
делатности   не   сме   се   занемарити   ни   чињеница   да   помагање   у   извршењу
кривичног   дела,   између   осталог,   обухвата   и   стављање   на   располагање
средстава извршења, као и то да је као самостално кривично дело предвиђена
израда, набављање и уступање другоме одређених средстава за која се зна
да   су   намењена   за   извршење   кривичног   дела.   Помоћ   учиниоцу   после
извршеног   кривичног   дела   предвиђена   је   као   самостално   кривично   дело,   а
може да се пружи и прикривањем оруђа употребљених за извршење кривичног

109

дела.

Одређена средства извршења су код појединих кривичних дела елемент

њиховог бића (нпр. при неовлашћеном прислушкивању и тонском снимању –
посебни уређаји; при незаконитом риболову – експлозив, електрична струја,
отров   или   омамљујуће   средство;   при   неисправном   мерењу   –   лажни   тегови
итд.)   или   представња   услов   за   постојање   његовог   квалификованог   облика
(нпр., при лакој телесној повреди – оружје, опасно оруђе или друго средство
подобно да се тело тешко повреди или здравље тешко наруши; при коцкању –
лажне   карте;   при   неовлашћеном   лажном   набављању,   држању,   ношењу,
изради,   размени   или   продаји   ватреног   оружја,   муниције   или   експлозивних
материја   –   распрскавајуће   или   гасно   оружје,   ватрено   оружје,   муниција   или
експлозивна материја велике разорне моћи).

С киме је извршено?

Ово питање се поставља онда када се сумња или је извесно да је

криминални   догађај   који   се   расветљава   настао   активношћу   више   лица,
односно   њиховим   саучествовањем.   Број   учесника   се   може   утврдити
затицањем   на   месту   догађања,   прикупљањем   обавештења   од   грађана   и
мисаоном   реконструкцијом   тока   догађаја   извршеном   на   основу   стечених
сазнања   и   предмета   и   трагова   пронађених   током   криминалистичке   обраде.
Учествовање више лица у извршењу одређеног кривичног дела (џепне крађе,
разбојништва, преваре итд.), може да представља део МОС-а учинилаца, а
тиме и важну индицију при расветљавању кривичних дела специјализованих
делинквената.

У случају доприноса више лица у кривичном делу могућа је примена

кривичноправних   прописа   о   саизвршилаштву,   подстрекавању,   помагању   и
организовању   злочиначких   удружења.   Ако   више   лица   учествује   у   радњи
извршења   или   другој   радњи   којом   се   заједнички   чини   кривично   дело   само
учествовање је у том случају обележје бића кривичних дела код којих постоји
нужно саизвршилаштво (нпр., код побуне лица лишених слободе – лица која су
учествовала у тучи у којој је неко лишен живота или је другом нанесена тешка
телесна   повреда;   при   учествовању   у   скупини   која   спречи   службено   лице   у
вршењу службене радње – лица која учествују у скупини итд.). Учешће више
лица   у   кривичном   делу   може   бити   и   квалификаторна   околност   (нпр.,   при
силовању – више лица; при тешкој крађи – више лица која су се удружила за
вршење крађа; при тешким случајевима разбојничке крађе и разбојништва – у
саставу групе или банде итд.).

Зашто је извршено?

Полиција током расветљавања криминалног догађаја има за циљ и

утврђивање   мотива   извршења.   То   је   посебно   важно   у   случају   непознатог
учиниоца када мотив извршења може послужити као значајна индиција и бити
основ за одређивање круга могућих извршилаца. Мотиви извршења се, као
унутрашњи   психички   покретач   конкретних   људских   активности,   утврђују   на
основу   низа   карактеристика   учињеног   дела:   његове   врсте,   објекта,   места,

110

учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе или друго лице
које   наведене   послове   врши   на   основу   закона   или   других   прописа;   при
обљуби   или   противприродном   блуду   злоупотребом   положаја   –   малолетно
лице   старије   од   четрнаест   година   које   је   учиниоцу   поверено   ради   чувања,
васпитања, учења или неге итд.). Током рада на расветљавању конкретног
криминалног догађаја не сме се занемарити ни могући допринос лица које је
својим понашањем, у већој или мањој мери, испровоцирало радњу извршења
кривичног   дела.   Закон   код   појединих   кривичних   дела,   предвиђа   могућност
блажег кажњавања или ослобођења од казне учиниоца који је био изазван
незаконитим или грубим поступањем оштећеног лица (нпр., при спречавању
службеног лица у вршењу службене дужности, клевете, увреде итд.).

Ко је учинилац?

Многобројна кривична дела врше се на начин, у време или на месту који

отежава рад на откривању и расветљавању, тако да веома често није лако
утврдити одговор на питање ко је учинилац. Учинилац кривичног дела сматра
се познатим у случају када овлашћено службено лице органа унутрашњих
послова, затицањем на делу, током оперативног рада, пријавом или на неки
други начин, утврди постојање основане сумње о томе да је одређено лице
учинило кривично дело. Уколико се, међутим, током даљег рада установи да је
учинилац неко друго, у том тренутку непознато лице, онда се, као и у случају
када ни за кога није утврђено да је основано сумњив за учињено кривично
дело, говори о непознатом учиниоцу.

Приликом утврђивања основних обележја појединих кривичних дела,

њихових   квалификованих   или   привилегованих   облика   као   извршиоци   се
наводе   поједине   категорије   лица.   Има   више   кривичних   дела   код   којих
извршиоци могу бити само одређена лица, односно код којих је саставни део
бића  лични однос,  односно  својство  учиниоца  (лат.   delicta propria, нпр. при
противзаконитом   претресању   –   службено   лице;   при   противљењу
претпостављеном – војно лице; при непредузимању мера заштите на раду –
одговорно   лице;   при   неовлашћеном   откривању   тајне   –   адвокат,   бранилац,
лекар или други здравствени радник; при непружању помоћи лицу повређеном
у саобраћајној незгоди – возач моторног возила или другог превозног средства
којим   је   повреда   проузрокована;   при   родоскрнављењу   –   сродник   по   крви   у
одређеном   степену   сродства,   при   силовању   –   лице   мушког   пола   итд.).
Поједина   кривична   дела   добиће   квалификовани   облик   уколико   су   њихови
учиниоци лица са одређеним личним односима, својствима или околностима
(нпр.   при   подривању   војне   и   одбрамбене   моћи   –   грађанин   СРЈ;   при
противправном лишењу слободе – службено лице; при злоупотреби поверења
– старалац или адвокат итд.). Као извршилац привилегованог облика убиства,
убиства детета при порођају, може се појавити само мајка детета.

Одговори на "златна питања" и провера

верзија

Од успешности рада полиције на откривању и проналажењу учинилаца

112

кривичних   дела   зависи   правовременост   и   ефикасност   реаговања   других
државних   органа   (државног  тужилаштва,   судова   и   установа   за   извршење
кривичних санкција), па мере и радње полиције на откривању, проналажењу и
обезбеђењу присуства учиниоца морају бити планске, систематске и темељне.
Том приликом се користе многобројне мере и радње, али ћемо навести само
неке   које   су   предвиђене   Закоником  о   кривичном   поступку:   прикупљање
обавештења   од   грађана,   преглед   превозних   средстава,   путника   и   пртљага,
ограничење кретања на одређеном  простору, улажење у  туђи  стан и  друге
просторије, претресање, предузимање потребних мера у вези са утврђивањем
истоветности лица и предмета, расписивање потраге за лицима за којима се
трага, а у случају постојања основане сумње о учиниоцу и његово лишење
слободе и одређивање притвора.

Златна питања криминалистике представљају основ свих верзија које се

постављају   од   тренутка   предузимања   мера   првог   захвата,   па   до   окончања
поступка. Криминална делатност се може сматрати разјашњеном тек када се
на   сва   наведена   питања   дају   потпуни   и   одређени   одговори,   поткрепљени
доказима.   Што   прецизније   одговоре   треба   да   садржи   и   одлука   надлежног
субјекта (државног тужиоца или суда) донета у поступку покренутом поводом
конкретног   криминалног   догађаја.   На   основу   одговора   на   поједина   питања,
односно њима стечених индиција сачињавају се верзије.

Верзије се могу планирати и тако што се више њих веже за један елемент

(мотив, начин, средства извршења, одређено лице као извршиоца). Током
оперативног рада поједине верзије се допуњују, односно, оне се обогаћују
новим чињеницама. При томе не долази до стварања нових верзија, већ до
продубљивања постојећих. Изузетно, могу се стварати нове верзије, ако то
ново чињенично стање захтева.

Проверавање верзија, по правилу, отежано је активним супротстављањем

од стране учиниоца који настоји да отклони све трагове кривичног дела и да
онемогући сопствено откривање као извршиоца.

Проверавање верзија које су у основи сваког оперативног плана резултат

су не само сазнатих чињеница у вези са кривичним делом и учиниоцем, већ и
искуствених и практичних сазнања као и метода других наука које
криминалистика користи.

Оперативним радом није довољно доказати само истинитост одређене

верзије, него неистинитост осталих планираних верзија. Само у том случају
можемо са сигурношћу тврдити да смо успели да утврдимо подударност
планиране верзије са фактичким чињеницама које се односе на кривично дело
и његовог извршиоца.

Штавише, оперативне верзије постављају се не само у основи оперативног

плана за расветљавање конкретног кривичног дела и откривање учиниоца, већ
и ради спречавања криминалне делатности. С обзиром на то, верзије се могу
поделити   на   превентивне   и   репресивне.   Превентивне   верзије   се   могу
постављати   и   на   основу   опште   сумње   у   могућност   наступања   криминалне
последице   у   оквиру   криминолошке   прогнозе  (на   пример,   нестанком   неког
производа   на   тржишту   реално   је   очекивати   шверц,   наступањем   туристичке
сезоне,   реална   је   процена   вршења   већег   броја   кривичних   дела   краћа,

113

стране, на конспиративан рад обавезују и разлози оперативности, будући да
су лица у односу на која се радње предузимају заинтересована за исход
преткривичног поступка, па би настојала да униште или склоне материјалне
доказе, утичу на сведоке или, пак, да побегну. Круг тих лица је на почетку
откривања кривичног дела и учиниоца обично веома широк или, пак,
неодређен, што зависи од индиција које мање или више посредно указују на
њихове везе са кривичним делом.

Број лица се даљим оперативним радом сужава и доводи у реалне

границе, наравно, уколико су и саме верзије биле реалне. У супротном,
уколико су се све верзије након предузетих оперативно тактичких мера и
радњи показале као неосноване, то обавезује орган унутрашњих послова на
даље оперативно поступање у правцу прикупљања нових индиција, њихово
проверавање, измену плана или његово модификовање, односно усмеравање
рада према оним верзијама које су тренутно најреалније.

Различита оперативна поступања у преткривичној фази откривања

кривичног дела и учиниоца условљена су, наравно, различитим криминалним
догађајима. Чак и догађаји који за криминалистику не представљају никакав
проблем, захтевају одређене оперативне поступке. Без обзира на то што је
понекад могуће одређене мере и радње, као и одређене верзије планирати и у
односу на коначан развој, поједине разлике указују на потребу различитог
третмана сваког конкретног случаја. Чак и приликом примене исте
оперативнотактичке мере, специфичности случаја утицаће на специфичности
њеног вршења.

Сви ти поступци који се манифестују предузимањем оперативно тактичких

и техничких мера и радњи, а који су обухваћени јединством лица и
криминалних догађаја, чине садржину криминалистичке обраде.

КРИМИНАЛИСТИЧКА ОБРАДА

Криминалистичка обрада као планирана и усмерена оперативна делатност

полази од одређеног криминалног догађаја или више догађаја, с циљем да
криминалистички утврди, прикупљањем чињеница и података, које имају
значај доказних информација

да ли постоји однос између осумњиченог и

криминалног догађаја, односно да утврди да ли је одређена претпостављена
каузалност   оправдана.   На   пример,   вршењем   увиђаја   на   месту   криминалног
догађаја често се стичу многобројне индиције које усмеравају криминалистичку
обраду   у   правцу   откривања   непознатог   извршиоца:   начин   извршења   као
индиција,   мотив,   присуство   на   месту   криминалног   догађаја   као   индиција   и
слично.   Ако   се   полази   од   одређеног   лица,   а   не   од   познатог   догађаја,
криминалистичка   обрада   има   за   циљ   да   утврди   да   ли   постоји   одређена
криминална делатност тих лица (за коју су се стекли основи сумње) и уколико
постоји   да   се,   такође,   прикупе   чињенице   и   подаци,   односно   да   се
криминалистички докаже таква узрочност.

Због тога, без обзира на то да ли криминалистичка обрада полази од

одређеног познатог криминалног догађаја или лица, увек је усмерена према

115

извршиоцу, чак и ако је непознат, и одвија се у правцу његовог откривања,
односно прикупљања доказних информација о његовој кривици.

Према томе, криминалистичка обрада представља скуп методолошки

планираних и предузетих мера и радњи од стране органа унутрашњих послова
у преткривичном поступку поводом одређеног криминалног догађаја и његовог
извршиоца, с циљем да се почетна сазнања (основи сумње, индиције)
оперативним радом подигну на такав степен вероватноће који ће омогућити
доношење одређених кривичнопроцесних одлука. Ове кривичнопроцесне
одлуке везане су за поступања по кривичној пријави уколико она по окончању
криминалистичке обраде буде поднесена.

У сваком случају, криминалистичка обрада доприноси утврђивању истине

о постојању одређеног кривичног дела и одређене криминалне делатности,
чинећи на тај начин значајан ослонац процесним радњама и извођењу доказа
у кривичном поступку. Уколико су у току криминалистичке обраде предузете и
поједине радње доказивања, утолико је и сам поступак извођења доказа у
кривичном поступку једноставнији.

Организација оперативног рада реализована кроз планирање и

предузимање оперативно тактичких радњи и мера представља активност
усмерену на постизање оперативног циља, тј. реализацију саме
криминалистичке обраде.

У криминалистици проблем организовања и вршења криминалистичких

радњи своди се на процес откривања и доказивања кривичног дела и
учиниоца у преткривичном и кривичном поступку. Овај процес који почиње и
одвија се по извршеном кривичном делу има репресивни карактер и садржи
следеће међусобно повезане етапе или фазе:

1. Прикупљање индиција или сазнања о кривичном делу и учиниоцу и у

вези са тим одређивање дијагнозе или ситуације криминалног стања. Уколико
постоји место криминалног догађаја ова фаза се реализује криминалистичком
обрадом лица места, затицањем лица на месту кривичног дела ин флагранти
делицто, прикупљањем обавештења на лицу места и другим радњама.

2. Сачињавање криминалистичких верзија на основу прикупљених и

утврђених чињеница, дијагнозе криминалног стања и у вези са тим прогнозе
даљег криминалног испољавања.

3. Оперативно планирање и одређивање циља оперативног рада и у вези

са тим организовање и вршење појединих оперативно тактичких мера и
радњи.

4. Аналитичку обраду која садржи анализу документације прикупљене

оперативним радом и истовремено представља његову контролу и оперативно
усмеравање ка реализацији криминалистичке обраде.

5. Пријављивање кривичног дела и учиниоца и поступање по кривичној

пријави. Овај завршни чин или реализација оперативне обраде може се
окончати и одлагањем оперативног материјала трајно или повремено у ад
ацта, ако криминална делатност није постојала, односно ако се оперативним
путем она за сада не може доказати.

Све ове фазе су веома значајне, при чему, прва (прикупљање индиција и

дијагноза криминалног стања) представља основу на којој се граде остале

116

поступање.   Наравно,   ово   јединство   теорије   и   праксе   нема   значаја   уколико
криминалиста   не   поседује   свест   о   потреби   деловања,   или   не   располаже
информацијама,   као   и   могућношћу   за   доношење   најлогичнијих   и
најрационалнијих одлука.

Веома значајна активност у оквиру криминалистичке обраде је контрола и

надзор оперативног рада коју спроводе не само оперативни радник задужен за
одређену обраду него и његов непосредни претпостављени.

Извршене оперативне и истражне радње контролишу се упоређивањем

реализованог тока са планираним и у вези са тим врши се утврђивање у којој
мери се одступило од оперативног плана, сходно измењеној оперативној
ситуацији, а затим следе одређене коректуре у складу са оперативним планом
и верзијама.

Откривање кривичног дела и извршиоца

као циљ криминалистичке обраде

Откривање кривичног дела односи се на поступак сазнавања основних

информација   (основа   сумње   о   кривичном   делу)   и   даље   развијање   ове
активности, с циљем да се отклони дилема да ли је у питању кривично дело
или не, а затим да се настави са расветљавањем криминалне делатности и
откривање   извршиоца   кривичног   дела   уколико   је   непознат.   Према   томе,
откривање   кривичног   дела   и   извршиоца   представља,   пре   свега,   сазнање   о
кривичном делу, а затим долажење до појединих нових информација које у
даљем раду тек треба разјаснити.

Та прва сазнања о делу и извршиоцу представљају законску и

криминалистичку основу за даље поступање органа унутрашњих послова. Ова
законска основа као обавеза поступања садржана је у члану 225 ЗКП-а, чиме и
само откривање поприма значај функције органа унутрашњих послова.
Криминалистичка основа је у томе што се на бази сазнања информација о
делу и извршиоцу надграђује криминалистичка активност у виду
криминалистичке обраде.

Откривање, у ужем смислу, представља и идентификацију извршиоца

кривичног   дела   чији   је   извршилац   у   време   сазнања   о   делу   непознат.
Разјашњавање,   односно   расветљавање   је   у   надлежности   криминалистичке
службе,   а   предузима   се   на   основу   криминалистичких   правила   и   у   поступку
криминалистичке обраде. Разјашњавање се најчешће предузима у односу на
имовинске и крвне деликте, преваре, фалсификате, дела у вези са дрогом,
односно   деликте   прикривеног   професионалног   криминалитета.   Успешност
поступка исказује се процентом расветљавања који се добија стављањем у
однос укупног, обично годишњег, броја пријављених или откривених дела са
непознатим извршиоцем и броја откривених извршилаца у истом периоду.

Разјашњавање и расветљавање кривичног дела представља фазу у којој

се   поједине   информације   и   чињенице   продубљују,   одбацују   оне   које   нису
криминалистички и правно засноване и стичу нове. Откривање, расветљавање
и   разјашњавање   има   за   циљ   стицање   основане   сумње,   како   би   се   стекли
услови   за   покретање   кривичног   поступка.   Ове   три   квалитетно   различите

118

криминалистичке фазе поступања само су наизглед одвојене и неопходне су у
сваком постделиктном поступању. Оне чине основни садржај преткривичног и у
великој мери кривичног поступка. Без обзира на то што ова три задатка чине
јединство и што се узајамно прожимају, откривање кривичног дела и учиниоца
представља основни садржај преткривичног поступка док је расветљавање и
разјашњење везано за кривични поступак. Активности разјашњавања и фаза
откривања везана је за осумњиченог. Откривањем кривичног дела и извршиоца
досеже се до самог извршења и уназад, ретроактивно. Расветљавањем,
односно разјашњавањем кривичног дела настаје могућност правног (кривично
процесног) односа. Само откривање можемо да схватимо као криминалистички
и оперативни однос који претходи правном, односно правни је условљен овим.
Везано за члан 225 ЗКП-а оперативни однос настаје стицањем основа сумње, а
кривичнопроцесни однос стицањем основане сумње која, по правилу, доводи
до покретања кривичног поступка.

Приликом обављања информативног разговора полицајац не сме да

користи незаконита и неприкладна средства и да по сваку цену настоји да
постигне признање или неки други циљ.

Откривачка делатност органа унутрашњих послова у овој почетној фази

сузбијања криминалитета је ефикасна, креативна, систематична, између
осталог и зато што је ослобођена сувишног законског формализма који би, да
постоји, у великој мери успорио активност ових органа.

Одсуство строгог формализма, међутим, не значи да органи унутрашњих

послова могу да поступају ван законских и уставних оквира.

Многобројни прописи (ЗКП, ЗОП и подзаконска акта), у великој мери, ову

активност одржавају у границама устава и закона.

У сваком случају ова делатност претходи процесној делатности кривичног

поступка, односно она представља основу и услов за ефикасно
кривичнопроцесно поступање у одређеној ствари.

Органи унутрашњих послова су у ситуацији и обавези да изграђују методе

и средства којима ће најуспешније и најефикасније да се ангажују при
откривању кривичних дела и учинилаца. Садржина и суштина ове оперативне
делатности састоји се из предузимања мера и радњи на откривању кривичних
дела, као и обезбеђивању трагова и предмета како би послужили као докази у
кривичном поступку.

КРИМИНАЛИСТИЧКЕ КЛОПКЕ

КАО СРЕДСТВО ОТКРИВАЊА ИЗВРШИОЦА

Сазнањем о кривичном делу тек настаје проблем откривања непознатог

извршиоца. Уколико је такво вршење кривичних дела учесталије и сукцесивно
на одређеном подручју, један од начина откривања извршилаца је уз помоћ
такозваних клопки (замки, ступица). Клопке су ефикасно криминалистичко
оперативно средство откривања непознатог учиниоца уколико су стручно,

119

за спољашњу заштиту објеката. Они су, међутим, осетљиви на атмосферске
прилике (магла, киша, олуја) што им јако смањује видљивост, а тиме и
ефикасност заштите.

Алармни уређаји су техничка средства која, у случају присуства лица на

местима где су средства инсталирана, реагују звучно или визуелно, а могу и
на оба начина, и упозоравају на присуство лица (односно животиње), или га
одвраћају од вршења кривичног дела.

12. ОПЕРАТИВНЕ КРИНИНАЛИСТИЧКЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ

Појам и значај

Криминалистичке евиденције представљају планирано и организовано

прикупљање,   бележење   и   обраду   података   о   извршеним   и   припреманим
кривичним делима, извршиоцима, предметима и траговима кривичних дела,
као и криминалистичким радњама и мерама које су од значаја за откривање и
разјашњавање   кривичних   дела,   откривање   извршилаца,   њихову
идентификацију   и   уопште   за   предузимање   превентивних   криминалистичких
мера, за спречавање вршења нових кривичних дела од стране евидентираних
извршилаца.

Криминалистичке евиденције су део криминалистичке информатике у којој

информациона технологија омогућава брзо евидентирање, дистрибуцију и
коришћење података.

Приликом обављања послова из своје надлежности орган унутрашњих

послова утврђује многобројне чињенице, значајне како за конкретну ситуацију
поводом које се поступа, тако и за низ других случајева у којима ће тек доћи
до ангажовања овлашћених службених лица ОУП-а и других службених лица
надлежних државних органа. Управо из тих разлога, службена лица органа
унутрашњих   послова,   поред   документовања   свог   непосредног   ангажовања
архивирају не само изворна писмена и други документациони материјал, већ
и одређене – одабране податке који се односе на лица (њихова својства и
активности),   лешеве,   предмете,   објекте   и   догађаје.   Након   систематског
прикупљања,   планског   сређивања   и   обраде,   такви   подаци   се   уносе   у
одговарајуће евиденције.

Оперативне криминалистичке евиденције постоје у свим органима

унутрашњих   послова   и   уређене   су   по   јединственом   систему.   Значај
криминалистичких   евиденција   је   у   оперативном   и   аналитичко  статистичком
праћењу   и   изучавању   стања   и   динамике   криминалитета,   с   циљем   његовог
успешнијег спречавања и сузбијања, а посебно откривања кривичних дела са
латентном последицом, откривања непознатих учинилаца, као и проналажења
и идентификације предмета и лешева који су у вези са кривичним делом.

Ове евиденције, поред осталих могућности коришћења, представљају и

веома значајно помоћно средство у борби против криминалитета, те се стога
стално усавршавају и прилагођавају практичним потребама, при чему је
електронска обрада података значајна фаза у њиховом осавремењавању.

121

Евиденције   се   у   току   криминалистичког   рада   нарочито   користе   као   извор
поузданих   података   о   чињеницама   значајним   за   припрему,   планирање   и
реализацију   различитих   криминалистичко  тактичких   мера   и   радњи
превентивног, односно репресивног карактера. Уз то, оне омогућавају успешну
идентификацију и проналажење лица, предмета и лешева који су у вези са
кривичним делом, односно откривање непознатих учинилаца.

Свака конкретна криминалистичко оперативна делатност, по правилу,

почиње у криминалистичкој евиденцији. Криминалиста, пре предузимања било
које оперативно тактичке мере и радње, треба да провери у криминалистичким
евиденцијама да ли у њима има података о конкретном кривичном делу или
његовом извршиоцу, па тек потом да сачини оперативни план рада и приступи
његовом реализовању. На тај начин ће се обезбедити од могућих оперативних
заблуда и непотребних напора с обзиром на постојање већ утврђених
чињеница. Уштедеће у времену и усмериће криминалистичку обраду у
рационалном правцу.

Криминалистичке евиденције нису статичне, оне се стално проширују,

унапређују и прилагођавају потреби спречавања и сузбијања криминалитета,
при чему је електронска обрада података значајна фаза у њиховом
осавремењавању и практичнијем коришћењу.

ВРСТЕ КРИМИНАЛИСТИЧКО ОПЕРАТИВНИХ

ЕВИДЕНЦИЈА

Основна подела евиденција које воде органи унутрашњих послова јесте:
1. оперативно криминалистичке евиденције;
2. евиденције безбедности саобраћаја;
3. евиденције које настају из управне делатности;
4. евиденције које настају из контролно инспекцијских послова.
Оперативно криминалистичке евиденције ОУП-а могу се поделити на

опште евиденције, МОС евиденције и остале евиденције. Опште евиденције
се воде за лица, трајног су карактера, стално се користе и у њих спадају:
општа азбучна картотека, досије за лице, евиденција одређених категорија
учинилаца,   односно   потенцијалних   учинилаца   кривичних   дела,   албум
фотографија,   евиденција   видних   особених   знакова,   монодактилоскопска
збирка, казнена евиденција и евиденција прекршаја. Модус операнди (МОС)
евиденције се односе на учињена кривична дела и воде се као: евиденција
кривичних дела са непознатим учиниоцем, евиденција украдених и несталих
ствари и евиденција оштећених. У остале евиденције које се стално користе
убрајају   се:   евиденција   несталих   лица   и   неидентификованих   лешева,
евиденција   објеката,   евиденција   догађаја,   досијеи   акција.   У   појединим
секретаријатима се као посебна евиденција води и евиденција надимака

Општа азбучна картотека – индекс

Индекс је основна и најобимнија криминалистичка евиденција о лицима.

122

учинилаца и евидентирано на више картона. Евиденција се у оперативном
раду користи, нарочито, при расветљавању кривичних дела чији је учинилац
непознат, а извршена су на специфичан начин.

Албум фотографија

У овој евиденцији се, по правилу, налазе сињалетичке (тропозне)

фотографије   лица   уведених   у   евиденцију   одређених   категорија   учинилаца
што, казано другим речима, значи да су у питању повратници. Међутим, у
албуму  се могу  наћи и  фотографије оних  примарних учинилаца за које се
претпоставља да ће поново вршити кривична дела. Евиденција је сређена
најпре   по   врстама   кривичних   дела,   а   унутар   основних   група   и   по   објекту
напада, месту и начину извршења, полу и годинама живота криминалца. У
већим   секретаријатима   унутрашњих   послова,   специјализоване   (линијске)
службе за сузбијање одређене групе кривичних дела воде и засебне албуме
фотографија учинилаца одређених кривичних дела (нпр., за учиниоце крвних,
односно сексуалних деликата, за разбојнике, за џепароше итд.). Неке од њих,
при   томе,   користе   и   предности   савремене   видео   технике   и   компјутерске
технике.   Уколико   је   ажурна,   ова   евиденција   омогућава   да   се   њеним
прегледом препозна и идентификује учинилац кривичног дела кога је видела
жртва, оштећени или очевидац.

Евиденција видних особених знакова

У њој се региструју лица која су евидентирана као специјализовани

учиниоци, а имају такве особене знаке на основу којих се могу препознати. Под
видним особеним знацима подразумевају се непроменљива, стална обележја
на   човечјем   телу   као   што   су,   на   пример:   ожиљци,   младежи,   разне   пеге   на
кожи,   тетоважа,   инвалидност   (недостатак   руке,   ноге,   ока),   али   и   одређени
несвесни (рефлексни) покрети главе, усана, рамена и сл., говорни дефекти
итд.   Ове   евиденције   се   воде   по   систему   картотеке   у   којој   се   картони
разврставају по полу учинилаца, врсти особеног знака, а ако је питању телесни
особени знак, онда и по делу тела на коме се такав знак налази.

Евиденција надимака

Она садржи надимке учинилаца кривичних дела регистрованих у

евиденцији одређених категорија учинилаца (првенствено повратника). Њена
оправданост проистиче из чињенице да су ова лица у криминалној средини
позната   углавном   по   надимцима.   Уз   то,   у   случају   потребе,   учиниоци   се
приликом   извршења   кривичног   дела   најчешће   ословљавају   надимцима.
Евиденција се води по систему картотеке, а поред надимака, у евиденцију се
уносе   и   основни   идентификациони   подаци   лица   (име   и   презиме,   адреса
становања итд.).

Монодактилоскопска збирка

124

Збирка је састављена од фишева са појединачним отисцима прстију.

Обухвата збирку отисака узетих од дактилоскопираних лица и збирку трагова
папиларних линија фиксираних на месту догађаја за које се претпоставља да
потичу од учиниоца чији идентитет није утврђен. Води се у одељењу
криминалистичке технике.

Казнена евиденција

У овој евиденцији се региструју сва лица која су на територији Републике

Србије правноснажно осуђена за кривична дела, као и наши држављани које
су   инострани   судови   правноснажно   осудили   за   кривична   дела,   уколико   су
њихове   пресуде   достављене   нашим   државним   органима.   У   евиденцију   се
уносе   следећи   подаци:   назив   суда   који   је   изрекао   пресуду,   број   и   датум
изрицања   пресуде,   кривично   дело   за   које   је   пресуда   изречена,   подаци   о
изреченој   санкцији,   њеном   извршењу,   амнестији,   помиловању,   законској   и
судској рехабилитацији, брисању условне осуде, о смрти за време извршења
казне, лишења слободе или друге санкције везане за лишење слободе, и све
друге битне промене до којих је дошло након правноснажности пресуде. Води
се   по   месту   рођења   лица,   а   за   лица   рођена   у   иностранству,   по   месту
прибивалишта, односно по месту седишта суда који је изрекао пресуду.

Евиденција кривичних дела са непознатим учиниоцима

Ова евиденција се сврстава у групу МОС евиденција. Иако су у МОС

евиденцији, на основу испољене специфичности у начину, месту, времену и
средствима   извршења,   раније   била   регистрована   и   кривична   дела   са
познатим учиниоцем, сада је пракса да се евидентирају само кривична дела
са непознатим учиниоцем извршена на специфичан начин. Ова евиденција се
састоји од фасцикли у којима се налазе кривичне пријаве против непознатог
учиниоца (сложене су по годинама евидентирања и броју кривичног уписника)
и од картотеке кривичних дела са непознатим учиниоцем (састоји се од више
картона   распоређених   према   врсти   кривичног   дела   и   специфичностима   у
начину   њиховог   извршења).   Унутар   основних   група   врши   се
поткласификација у складу са следећим критеријумима: местом, временом и
средством   извршења.   На   тај   се   начин,   по   основу   испољених   сличности,   у
картотеци   повезују   поједина   кривична   дела   чији   су   учиниоци   непознати.
Након расветљавања једног кривичног дела ове врсте, откривени учинилац
се   може   довести   у   везу   и   са   осталим   евидентираним   кривичним   делима
извршеним на исти начин. Уз то картотека је уређена тако да омогућава лако
проналажење броја кривичног уписника, а потом и кривичне пријаве поднете
против непознатог учиниоца одређеног кривичног дела.

Евиденција украдених и несталих ствари

У њу се уносе подаци о украденим и несталим стварима веће вредности,

125

другим тежим последицама, елементарне непогоде са смртним или другим
тежим последицама, нарушавање јавног реда и мира у већем обиму, пожари и
слични догађаји значајни за рад полиције на спречавању и сузбијању
криминалитета.

Досијеи акција

У досијеа акција улажу се материјали (планови, извештаји и др.) који се

односе на обимније и значајне акције које предузимају органи унутрашњих
послова по питањима спречавања и сузбијања одређених облика
делинквентног, а посебно криминалног понашања.

С обзиром на разлике у величини појединих организационих јединица

Министарства   унутрашњих   послова,   на   број   података   којима   располажу   и
оперативне потребе које имају у вези са вођењем појединих евиденција, све
евиденције се не воде у свим органима унутрашњих послова. Управо због
тога   један   од   основних   захтева   у   вођењу   савремених   евиденција   јесте
потреба   за   њиховом   централизацијом   –   како   на   унутрашњем   –   тако   и   на
међународном   плану.   Битну   претпоставку   за   успешну   централизацију
криминалистичких   евиденција   и   њихово   квалитетније   вођење,   тренутно
ажурирање   и   лак   приступ   овлашћених   и   заинтересованих   корисника
представљају   аутоматизоване   евиденције.   Оне   су   битан   услов   за   наредни
корак у овом правцу, који би се састојао у повезивању, у оквиру постојећег
јединственог   информативног   система   (ЈИС)   органа   унутрашњих   послова
Републике   Србије,   евиденција   из   управног   поступка   (пребивалиште,   личне
карте,   пасоши,   моторна   возила,   возачке   дозволе   итд.),   са   оперативним
криминалистичким   евиденцијама   обухваћених   аутоматском   обрадом
података.

MODUS OPERANDI

СИСТЕМ (МОС)

У ову евиденцију уносе се кривична дела са познатим и непознатим

учиниоцима извршена на специфичан начин, по коме се могу индивидуално
одредити и довести у одређену везу са појединим категоријама делинквената
који врше кривична дела на сличан начин.

Modus operandi

се темељи на чињеници да професионални криминалци

(специјалисти – повратници) врше истоврсна кривична дела односно, нападају
истоврсне објекте, служе се сличним техничким средствима или, пак,
триковима.

На основу ове евиденције може се сузити круг осумњичених, односно,

идентификовати   непознати   извршилац,   уколико   начин   извршења   кривичног
дела показује одређену сличност са већ евидентираним. Ова евиденција је
повезана   са   евиденцијама   одређених   учинилаца   кривичног   дела   и   има
изузетан   значај   за   откривање   непознатих   учинилаца   када   се   увиђајем,
реконструкцијом догађаја, или на други начин, утврде основне карактеристике
извршења кривичних дела.

127

Modus operandi

игра значајну улогу при откривању непознатих

извршилаца, нарочито када је реч о професионалним извршиоцима кривичних
дела.   За   кривична   дела   за   која   претпостављамо   да   су   их   извршили
професионални   криминалци   треба   тражити   сличност   или   везу   између
конкретног   кривичног   дела   и   осталих   неразјашњених   кривичних   дела
извршених на сличан начин. Код свих тих кривичних дела извршилац оставља
трагове   намерно   или   ненамерно.   Ако   су   сва   кривична   дела   извршена   на
сличан начин, на пример, провална крађа ускакањем кроз  прозор, може се
претпоставити да је извршилац исти. Трагови и предмети нађени на појединим
местима могу корисно послужити и ради провере алибија осумњиченог лица
или уопште приликом доказивања кривице. Трагање за извршиоцем кривичног
дела биће увек успешније ако се врши на основу више нађених трагова или
предмета, јер то пружа више могућности за његово проналажење и довођење
у везу са кривичним делом. Сам модус операнди пружа могућност ефикаснијег
трагања, па у том случају може послужити да се према извршиоцу кривичног
дела предузму мере за откривање и других кривичних дела која садржи ова
евиденција,   наравно   уколико   постоји   њихова   сличност.   Та   дела,   да   нису
садржана у МОС-у, односно да се за њих не зна, извршилац их вероватно не
би признао.

Ханс Грос је први уочио велики значај који детаљно анализирање, односно

расветљавање начина извршења кривичног дела може имати у настојању да
се што потпуније и тачније одговори на девет златних питања криминалистике.

Према мишљењу Водинелића, вредне пажње су оне дефиниције МОС-а

које су у вези са његовим систематско структурним приступом.

Поједини

аутори начин извршења дефинишу различито, почев од оних код којих се МОС
изједначује са типичним начином рада учиниоца кривичног дела приликом
предузимања радње чињења, односно нечињења (К. М. Бохма), до схватања
МОС-а као система радњи припремања, извршења и прикривања кривичних
дела одређеним спољашњим условима и психофизичким својствима личности
(G. G. Zuikov, A. H. Kolesnicenko, A. H. Savcenko, Nj. Hez, J. Musil и др.).

Ово шире схватање начина извршења кривичног дела (модус операнди)

опште је прихваћено у криминалистици. Његова предност је у томе јер је
садржајније по броју информација које се односе на кривично дело, с обзиром
на специфичности садржане не само непосредно у радњи извршења
кривичног дела, већ и у припремним радњама, односно радњама прикривања.

Коришћење ове методе у криминалистици датира чак из времена када и

сама   криминалистика   није   била   формирана   као   наука,   или   је   била   тек   у
зачетку.   Још   је   Ханс   Грос   тврдио   да   је   један   од   најважнијих   трагова   које
крадљивац   оставља   управо   начин   извршења   крађе,  користећи   при   томе
израз  "modus furudi".

Аlbert Weingart такође наводи да "...злочин у многим

појединостима носи типове извесних особина учиниоца и зато се по
појединим околностима дела може закључити о својствима учиниоца, а
према томе он ухватити".

Овај аутор даље наводи да је за расветљавање

кривичног дела неопходно користити искуства до којих се дошло приликом
истраживања сличних злочина. Он на тај начин инсистира на значај
систематизовања информација о раније извршеним кривичним делима,

128

патологијом у ширем смислу. Ту спадају методе и средства заједничке
активности органа унутрашњих послова са другим субјектима као и резултати
те сарадње.

Радници органа унутрашњих послова у извршавању својих свакодневних

оперативних   задатака   долазе   до   многобројних   података   које   региструју   у
својим извештајима. У питању су и други материјали до којих долазе органи
унутрашњих   послова,   а   који   садрже   податке   о   многобројним   појавама
(криминалним,   социјалнопатолошким,   прекршајним),   разним   предузетим
мерама (криминалистичко  оперативним, криминалистичко  истражним и др.),
разни   материјали   документационог   и   оперативног   карактера   (досијеа,
регистри, извештаји, потернице, расписи и сл.). Карактер и сврха података о
одређеној криминалној појави, нарочито оних до којих се долази оперативним
радом, указује на потребу да се они нађу на једном месту ради међусобних
упоређивања, допуњавања и сажимања, јер је само под тим условима могуће
добити квалитетан аналитички садржај који се може адекватно и рационално
искористити.   Оперативне   евиденције   настају   у   процесу   оперативне
делатности   и   располажу   подацима   који   имају   оперативни   карактер.   Главна
сврха ових евиденција мора бити што оперативније и друштвено корисније
вршење послова из надлежности МУП-а.

Поједини подаци који се прикупљају оперативним радом изложени су

вишеструкој   процени:   од   радника   који   га   писмено   оформљује   и   презентује
служби, затим непосредног старешине који о њему даје своје мишљење (у којој
мери   је   тај   податак   релевантан,   потпун,   да   ли   га   треба   проширити   итд.).
Следећа   оцена   података   доноси   се   у   процесу   обраде   података,   односно   у
поређењу са свим другим подацима где се процењује релативна вредност и с
аспекта искоришћавања. Последња оцена је и најмеродавнија.

Када подаци прођу одређену селекцију они се евидентирају у систему

криминалистичких   евиденција,   преко   којих   се   даље   искоришћавају.
Оперативна садржина самог податка налаже и могућност његовог коришћења:
да ли ће он иницирати завођење криминалистичке обраде, или ће се одложити
на извесно време ради упоређивања, односно, допуне са другим подацима,
или   ће   се   на   основу   њега   успоставити   криминалистичка   контрола   итд.   Од
садржаја податка зависи, такође, и у којој мери може послужити као основа за
планирање, односно предузимање оперативнотактичких мера превентивног и
репресивног   карактера.   За   разлику   од   наведених   могућности   (предузимања
криминалистичке обраде, репресивне контроле итд.), предузимање адекватних
успешнијих   превентивних   мера   може   уследити   само   након   прикупљених
података,   које   појаву   осветљавају   са   различитих   аспеката,   првенствено
етиолошких.   Зато   је   у   тој   почетној   фази   евидентирања   немогућа   примена
организованих   и   садржајних   превентивних   мера,   односно   мере   које   се
примењују   у   овој   почетној   фази   или   фази   обраде   података   могу   имати,
углавном, успешан репресивни начин примене.

Треба имати у виду да ниједна постојећа статистика не садржи, на пример,

податке о прикривеном криминалитету који је увек друштвено опаснији и тежи
јер је умањена могућност његовог спречавања и сузбијања. Колика је бројка
националне патологије која остаје ван званичних статистика, релативно је

130

питање и зависи од многобројних фактора, између осталог, и од ефикасности
органа откривања кривичних дела. Само на основу општих претпоставки
можемо да судимо да је обим криминалитета који је пријављен или познат
органима унутрашњих послова, односно правосуђу, ипак већи од
криминалитета приказаног у званичним статистикама.

Овде треба указати на разлику између правног и фактичког

криминалитета. Под правним криминалитетом подразумевамо правноснажно
пресуђена   дела,   док   би   фактички   криминалитет   представљао   остале
статистичке   прегледе   кривичних   дела,   првенствено   органа   унутрашњих
послова, а најчешће оне о поднесеним кривичним пријавама. Чињеница је да
овај криминалитет постоји фактички, али не и правно, па је изван званичних
статистика   што   може   утицати,   мање   или   више,   на   правилну   оријентацију
криминалне   политике.   Управо,   када   су   у   питању   сазнања   о   овој   врсти
криминалитета   најпотпунија   су,   ипак,   она   која   имају   органи   унутрашњих
послова.

Ради сређивања прикупљених података неопходно је да се подаци у

аналитичкој служби међусобно упоређују уз примену метода елиминације, да
се упоређују са познатим догађајима и манифестацијама понашања, односно
да се утврђује каузални однос међусобно, или са раније познатим подацима и
чињеницама. Ово је потребно из криминалистичкотактичких разлога, јер су у
питању подаци индицијалног карактера (индиције, основи сумње).

Аналитичка делатност у склопу експлоатације података информационог

система органа унутрашњих послова представља и скуп метода које служе
изучавању криминалног понашања учинилаца кривичних дела, самих
кривичних дела, многобројних индиција које се односе на дела и учиниоце, као
и других активности органа унутрашњих послова (управни послови, послови
безбедности саобраћаја итд.).

Ту посебан значај има и оперативна евиденција организације рада органа

унутрашњих послова, која се врши с циљем целисходније и рационалније
примене средстава и метода ради успешнијег спречавања и сузбијања
криминалитета. Ово аналитичко изучавање организације рада треба да пружи
максималне резултате у ефикасности одбацивањем нерационалних метода и
средстава и оријентацијом у раду само на она поступања службе којима се
постижу успешни резултати у спречавању и сузбијању криминалитета.

За усавршавање делатности органа унутрашњих послова, без обзира на

то да ли је реч о превентивној или репресивној методи, нарочито када је у
питању   целисходан   и   рационалан   распоред   снага,   од   посебног   је   значаја
анализа криминалитета. Доследно спровођење анализа мора да обухвати све
најбитније   стране   стања   и   динамике   криминалитета.   Анализа   се   мора
предузети с циљем да открије тенденције у развоју криминалитета, да одреди
позитивне   и   негативне   моменте   и   факторе   који   умањују   ефикасност
примењиваних мера и као најважније да, колико је могуће, укаже на услове и
узроке који доводе до криминалног испољавања. Ово је неопходно да би се са
претходно   ваљано   сачињеним   анализама,  одредила   стварна   ситуација   и   у
вези са њом сачинио план будућег оперативног деловања.

Аналитичка служба,

својом унутрашњом активношћу, као што је

131

непроменљиво стање, већ је израз једног динамичног процеса који је у вези
са   свим   променама   које,   иначе,   прате   појавне   облике   криминалитета.   То
изискује   од   статистичко  аналитичке   службе   да   непрекидно   прати   и   да   у
зависности од промена доноси нове процене на основу којих ће се предузети
измене   у   мерама.   То   значи   да   ће   статистичко  аналитичка   служба   дужим
интензивним   праћењем   појавних   облика   криминалитета   на   свом   подручју
довести до све квалитетнијих процена на основу којих је могуће предузимати
и адекватније криминалистичко оперативне мере и радње. На тај начин би се
сужавао и простор латентном криминалитету.

Осим тога, неопходна је и сама процена снага коју је могуће мобилисати

ради спречавања и сузбијања конкретних криминалних појава. Ова процена
садржи податке о сопственим потенцијалима – техничким и људским, као и о
стручности, специјалности, организованости, ефикасности и усмерености ка
превентивном деловању и других субјеката, као и сарадњу по овом значајном
основу.

Планирањем превентивних и репресивних мера треба ускладити

међусобно ова два основна елемента: процену угрожености и процену
могућности и властитих снага. Ово усклађивање је сталан процес и битан
услов сваког превентивног поступања.

То значи, да би остварили основу за своја превентивна настојања као

друштвено кориснија органи унутрашњих послова морали би да се усмере на
аналитичкоистраживачку делатност у односу на:

а) фреквенцију, врсте, временски развој криминалитета, исказане

аналитичкостатистичким исказом, затим начин вршења кривичних дела и, по
могућности, мотив, као и место и време сваког кривичног дела појединачно,
затим угроженост саме жртве и друге појединости извршења што би
представљало значајне криминалистичке елементе;

б) могућности осталих субјеката за превентивно поступање, да их у том

правцу мобилише, да сарађује са локалним становништвом (пружањем
стручне помоћи, информисањем грађана о криминалитету и потребним
превентивним поступцима мобилишући их на сарадњу, полазећи од разних
категорија потенцијалних жртава, угрожених објеката и сл.);

в) да се заложе да у сопственим редовима формирају ставове о

друштвеној  користи   превентивних  мера.  Међутим,  свако  убеђивање  у   овом
правцу   је   бескорисно   ако   га   не   прати   одговарајуће   стручно   образовање
кадрова,   којем   се   до   сада   поклањало   веома   мало   пажње,   за   разлику   од
образовања чија је сврха репресивно поступање органа унутрашњих послова.
Ово   образовање   кадрова   требало   би   посебно   да   се   развија   на
аналитичкоистраживачком   плану   па   и   на   подручју   криминалистичке
лингвистике;

г) да информише сопствене раднике, првенствено оне који су ангажовани

на пословима превентивног карактера (као на пример: позорничка и патролна
делатност,   рације,   осматрање,   упозорења   и   сл.),   о   општим   и   посебним
аспектима   криминалитета   не   само   са   етиолошког   и   феноменолошког
становишта,   већ   и   с   аспекта   примене   сопствених   мера   и   мера   других
субјеката ради координације и сарадње на превентивном плану.

133

Досадашњим разматрањем значаја који има аналитичка служба у

конципирању   неких   основних   облика   оперативног   рада   дотакли   смо   се   и
битних   питања   везаних   за   усмерено   деловање   појединих   конкретних
средстава   и   метода,   као   и   форми   рада   органа   унутрашњих   послова   у
спречавању криминалитета.

Из тога проистиче да се неопходна претпоставка добро организоване

оперативне акције налази у адекватном статистичкоаналитичком праћењу и
изучавању свих података везаних за појавне облике одређене врсте
криминалитета.

Може се закључити да су, у последње време, све присутнија настојања да

се аналитичка служба издигне на ниво систематскоистраживачке делатности.
Тако, постепено, почињу да се остварују, већ дуже времена присутне замисли
о формирању аналитичкоистраживачких јединица и да се превазилазе
схватања о аналитичкој делатности као збиру података прикупљених
оперативним радом.

Могућности превентивног поступања органа унутрашњих послова

остварљиве   су   управо   и   преко   квалитетне   аналитичке   службе.   Поједине
анализе које се достављају скупштинским телима, као и широј јавности, преко
средстава масовног информисања или непосредно, имаће вредности само ако
су   довољно   садржајне,   темељите   и   истините,   односно   ако   мобилишу   на
ангажовање   и   остале   друштвене   субјекте   у   смислу   супротстављања
девијантним   појавама   у   друштву,   међу   којима   је   криминалитет   по   својој
деструктивности на првом месту.

Осим поменутих наука чија сазнања криминалистика традиционално

користи   (хемија,   физика,   биологија,   медицина,   психологија)   све   значајнију
улогу   попримају   науке   информационог   профила.   Рачунарска   техника   већ
увелико   доприноси   успешнијем   решавању   појединих   проблема
криминалистичких евиденција, оперативног рада и сузбијања криминалитета
уопште.

Савременим информационим системом постиже се ефикасно чување и

брзо претраживање масе различитих врста података, повезивање различитих
банака   података   у   јединствену,   интегрисану   банку   података   органа
унутрашњих   послова;   јединствено   и   брзо   формирање   проблемских
оперативних   обавештења;   савремено   статистичко   праћење   и   анализа
безбедносних   појава   и   ефикасно   периодично   извештавање,   промена
кибернетских метода и модела приликом решавања безбедносних проблема
итд.

13. МЕЂУНАРОДНА КРИМИНАЛИСТИЧКА САРАДЊА У СПРЕЧАВАЊУ И

СУЗБИЈАЊУ КРИМИНАЛИТЕТА

Наша земља, као и многе друге, није поштеђена кривичних дела која

садрже елементе иностраности. Веома динамичном расту ове врсте
криминалитета у нас, поред осталих фактора, свакако доприноси и географски

134

Полицијска асоцијација добија назив Међународна комисија криминалистичке
полиције, са седиштем у Бечу.

После Другог светског рата на конгресу у Паризу 1946. године обнавља

се   Међународна   комисија   криминалистичке   полиције,   а   организација   добија
статут   и   назив   Интерпол,   с   тим   што   седиште   из   Беча   прелази   у   Париз.
Међународна комисија криминалистичке полиције 1956. године мења назив у
Међународна организација криминалистичке полиције - INTERPOL. Овај назив
организација је задржала до данас.  Остали значајни датуми новије историје
организације   су:   1984.   године,   када   ступа   на   снагу   нови   уговор   о   седишту
организације, са Француском на челу. Службена инаугурација новог седишта
обављена је у Лиону, 27. новембра 1989. године након његовог пребацивања
из Сент Клода, где је била од 1966. године.

Организaција је 1955. године имала 50 земаља чланица, 1967 - 100,

1990 - 154, 1992 - 169, 1993 - 176 земаља чланица. Интерпол тренутно (2004
год.) окупља 182 земље чланице.

Интерпол ужива статус међудржавне организације. Наша земља ужива

углед   једне   од   земаља   оснивача   Интерпола   и   изузимајући   краће   прекиде
веома   је   активан   члан   ове   организације.   Недавна   изолација   наше   земље
одразила   се   негативно   и   на   овом   плану.   Наиме,   1993   године   на   заседању
Генералне   скупштине   Интерпола   одлучено   је   да   СРЈ   не   може   аутоматски
наставити   чланство   СФРЈ   у   овој   организацији.   СРЈ   је   поново   примљена   у
Међународну   организацију   криминалистичке   полиције   28.   септембра   2001.
године,   на   70.   редовном   заседању   Генералне   скупштине   Интерпола   у
Будимпешти.

Међународна организација криминалистичке полиције функционално је

уређена   без   сувишног   формализма,   што   је   и   основни   услов   за   успешну
полицијску сарадњу. Динамика полицијске сарадње преко Интерпола зависи,
првенствено, од кретања делинквената и међународног криминалитета, с тим
што   је   она   дозвољена   само   у   области   општег   права   (односно   класичног
криминалитета),   а   свака   делатност   или   интервенција   у   питањима   или
случајевима који имају политички, војни, верски или расни карактер најстроже
је забрањена у организацији (члан 3. Статута Интерпола). О томе да ли је неко
кривично дело обухваћено чланом 3. Статута суверено одлучује свака земља,
па на бази сопствене одлуке прихвата, односно одбија сарадњу.

Оквир деловања и циљеви ове организације дати су у члану 2. Статута,

који гласи да је у оквиру Интерпола неопходно:

а) осигурати и развијати најшире узајамно помагање свих органа

криминалистичке полиције, у оквиру постојећих закона у разним земљама, а у
духу Опште декларације о правима човека,

б) установити и развити све установе способне да успешно допринесу

спречавању и кажњавању кривичних дела општег права.

Руководећа и радна тела организације Интерпола су: Генерална

скупштина, Извршни комитет, Генерални секретар и Генерални секретаријат
као стручни и административно технички орган који омогућава стално
функционисање организације, Национални централни бирои, Саветници као
колегијум састављен од стручних сарадника - научних радника које предлаже

136

Генерални секретаријат, а прихвата Генерална скупштина са мандатом од три
године.

Генерални секретеријат је глобални координатор криминалистичке

сарадње у супротстављању криминалитету, путем ког се омогућава размена
полицијских података, односно њихова обрада, анализа и чување. Тежиште
сарадње је на сузбијању криминалних организација и злоупотребе наркотика,
финансијског и high-tech криминала, тероризма, трговини људским бићима, као
и трагање за лицима за којима су расписане међународне потернице. Члан 5
Статута   одређује   да   Генерални   секретаријат   процесуира   полицијске
информације у комуникацији са ЦНБ, који треба да предузму све мере како би
осигурали   да   се   такве   врсте   информација   доставе   тачно   и   на   време.
Генерални секретаријат може обрађивати и полицијске информације добијене
из јавних извора или које су му послате од стране државе која није чланица,
односно  од   стране  других  међународних   организација   које   нису   полицијске,
али чије се информације могу користити у полицијске сврхе. ЦНБ који шаљу
полицијске   информације   сматрају   се   њиховим   власницима,   тако   да   такве
информације   на   њихов   захтев   у   сваком   тренутку   могу   бити   измењене,
ажуриране или брисане, а Генералном секретаријату није дозвољено да их
сам, на сопствену иницијативу, мења.

Интерпол као координациони центар за борбу против међународног

криминалитета интервенише на захтев полицијских служби и судских органа
држава чланица, у превенцији и репресији: убистава, отмица, узимања таоца,
трговине   људима,   криминалним   актима   почињеним   против   безбедности   у
ваздуху, прекршајима у вези са оружјем и експлозивима, тероризмом и слично;
затим кривичних дела почињених против имовине (крађе, илегалне трговине
уметничким   предметима,   илегалне   трговине   животињским   врстама   којима
прети   ишчезнуће;   кривичних   дела   економске   и   финансијске   делатности
(фалсификовање   новца,   други   фалсификати   и   преиначења,   разне   преваре
везане за коришћење информатике и сл.); илегалне трговине дрогама и других
деликата у вези са овим (гајење, производња, транспорт и дистрибуција дрога,
прање новца и др.).

Руководећи и чиновнички персонал Генералног секретаријата

Интерпола састављен је од полицијских функционера и административних и
техничких службеника четрдесетак нација. У оквиру Интерпола за
комуникацију се користе енглески, француски, шпански и арапски језици као
службени, у писменој и усменој комуникацији.

Генерална скупштина окупља сваке године делегате држава чланица

ради доношења најважнијих одлука које се односе на рад организације.

Извршни комитет Интерпола састављен је од тринаест чланова које

бира Генерална скупштина. Он контролише спровођење одлука које је донела
Генерална скупштина по којима, између осталог, припрема и одређена
саветовања.

Генералним секретаријатом руководи Генерални секретар, кога именује

Генерална скупштина за период од пет година. Постављен је у седишту
организације и примењује одлуке Генералне скупштине и Извршног комитета.
Брине о свакодневном функционисању међународне сарадње.

137

идентитета одређених лица, проналаска сведока кривичних дела и
њиховог испитивања од стране полиције. Плаве потернице често
претходе црвеним, а у случају да се изда налог за лишењем слободе
одређеног лица на које се односила ова врста потернице, мењају се у
црвене потернице.

3. Зелене потернице - садрже обавештења о криминалним активностима

неких особа. Да би се издала ова врста потернице потребна је
информација о таквим активностима из најмање три различите државе,
са изузетком информација које се тичу организоване илегалне трговине,
Анђела пакла и педофилије. Издаје их Генерални секретаријат на своју
иницијативу или на захтев појединих ЦНБ.

4. Жуте потернице - односе се на нестале особе, особе које нису у стању

да се саме идентификују или децу жртве родитељских отмица.

5. Црне потернице - односе се на неидентификована мртва тела.
6. Наранџасте потернице - указују на могуће претње, односно опасности

од скривеног оружја и разних направа које могу повредити човека, као
што су нпр. оловка-пиштољи, прикривено оружје калибра 8мм, писмо
бомба, експлозивне ташне, делови бомбе и пројектила и сл.
Расписивању међународних потерница у оквиру Интерпола обично

претходи расписивање тзв. дифузија. Дифузије расписују ЦНБ појединих
земаља чланица и самостално одређују којим земљама ће оне бити упућене.
Рок за објављивање хитних црвених потерница је 72 часа, док се дифузије
расписују одмах. Дифузије се не објављују јавно већ системом Интерпола, док
се потернице објављују на отвореном сајту Интерпола, осим изузетака.

Захтеви за расписивањем потерница у оквиру Интерпола шаљу се у

електронској   форми   и   примају   у   Генералном   секретаријату,   где   се   врши
процена садржаја и доношење одлуке о расписивању. Од тренутка убацивања
у   базу   података   (ASF  база   -  Automated  Search  Facility),   информација   о
потерници   постаје доступна свим земљама чланицама које су повезане са
системом   Интерпола.   Припреме   за   издавање   потерница   обављају   се   у
посебном оделењу. Нацрт потражног акта преводи се на сва четири службена
језика, а затим се потерница штампа и шаље поштом свим чланицама, као и
објављује   на   сајту   Интерпола.   Уколико   се   након   расписивања   потернице
Генералном   секретаријату   доставе   нове   информације   о   особама   које   су
предмет   потернице,   такве   информације   се   убацују   у   базу   података   и
достављају свим земљама чланицама у форми допуне.

У полицијско криминалистичким пословима долази до повезивања при

откривању   криминалних   група   и   криминалних   делатности   са   елементом
иностраности, при чему се одржавају састанци, конференције и семинари у
вези   са   актуелним   истрагама,   размењују   искуства   и   сазнања,   полицијске
методе   и   технике,   координира   се   полицијска   сарадња   између   појединих
региона.

Интерпол одржава везе са појединим међународним

организацијама. Међу њима су посебно значајне УН, као и њене институције са
којима Интерпол сарађује: Економско социјални савет, Центар за права
човека, Секција за превенцију од злочина и кривично судство, Програм УН за
међународну контролу дрога. У организације које сарађују са Интерполом

139

спадају и Међународна организација за цивилно ваздухопловство,
Међународна унија за телекомуникације, Светска организација за
интелектуалну својину, Светска здравствена организација, Савет за царинску
сарадњу, Европски савет, Секретаријат Конвенције о међународној трговини
примерцима дивље фауне и флоре којима прети уништење.

Настојања Интерпола усмерена су на интензивну и правовремену

размену информација, при чему се морају користити предности технолошког
напретка   да   би   се   ова   размена   максимално   убрзала.   Уз   то   треба
поједноставити   формалности   за   комуницирање   између   земаља,   унапредити
аналитички рад у Интерполу и достављати у већој мери стручне материјале
земљама чланицама. Даља настојања у правцу уанпређења сарадње између
полиција појединих земаља односе се на реформе организацијске структуре,
које се морају прилагођавати политичким променама с обзиром на то да се у
активност ове организације укључују новоформиране државе. У складу са тим
је   и   настојање   за   изменом   организационе   структуре   Интерпола,   као   и
развијање одређеног стандарда услуга које ће се пружати чланицама. То се
нарочито односи на унапређење сарадње међу европским земљама.

Пред овом организацијом је потреба унапређења полицијске сарадње

имајући у виду промене у Европи, новонастале државе, измене граница
постојећих држава, појаву криминала у источној Европи као и стварање
Европола као посебне европске полицијске јединице.

Генерални секретаријат Интерпола је ради ефикаснијег функционисања

обавезао ЦНБ да се придржавају минимума договора. Разлог томе је нагло
повећање броја размењивих информација, као и повећање нових чланица са
европског континента којима је неопходна свака помоћ. Минимум поступања
централних   националних   бироа   за   европске   земље   састоји   се   у   следећем:
непрекидна дежурна служба (24 часа) са којом се може контактирати и која
може да позове компетентно службено лице, које говори један од службених
језика   Интерпола;   потребно   је   објавити   радно   време   ЦНБ-а   и   обезбедити
радно особље које говори један од службених језика и које разуме и користи
полицијски речник; обезбедити могућност да се позову истражни органи који
воде истрагу у вези са сучајем који је у току, обезбедити правни основ да се од
националне   полиције   захтева   да   предузме   и   заврши   одређене   провере   у
фиксном временском оквиру; обезбедити контролу радио службе, службе за
документацију и службе која ради на конкретним случајевима директно или
посредством управног тела; обезбедити стручна лица за рад на случајевима
са   дрогом,   организованом   насиљу,   крађама   и   преварама;   обезбедити
класификовање еспедовања и достављања порука по систему хитности унутар
ЦНБ-а;   обезбедити   теле-фото   систем   за   достављање   отисака   прстију   и
фотографија и друго.

У надлежности Генералног секретаријата су релативно добро

опремљене евиденције са подацима о међународним криминалцима, а
уведена је и електронска обрада података. Тако у оквиру Интерпола постоје
слееће електронске базе података: 1) лица, односно расписаних потерница, 2)
украдених/изгубљених путних исправа, 3) украдених моторних возила, 4) ДНК

140

Интерпол придаје изузетан значај раду на сузбијању илегалне трговине

радиоактивним супстанцама. Поједине значајне одлуке доносе се и на
састанцима шефова националних бироа Интерпола, на којима се размењују
извештаји радних група које је формирао Генерални секретаријат (радна група
за идентификацију жртава великих катастрофа; радна група за прекршаје чије
су жртве малолетници; радна група за легализацију доказног материјала и
сл.). На тим састанцима подносе се поједини извештаји које доносе комисије
пре него их усвоји Генерална скупштина.

На Генералној скупштини у Аруби 1993. године закључено је да се

ситуација   погоршава,   посебно   на   плану   међународне   илегалне   трговине
опојним дрогама. У току 1992. године евидентирана је рекордна производња
хероина,   кокаина,   канабиса   и   психотропних   супстанци.   Главни   произвођачи
хероина и даље остају земље Блиског истока, југоисточне и југозападне Азије,
Мексико, Колимбија. Изузетно важну улогу у кријумчарењу хероина има и тзв.
Балканска рута. Процењује се, нпр., да се Балканском рутом кријумчари 80%
заплењеног   хеорина   у   Европи.   Главни   произвођачи   кокаина   су   константно
земље Латинске Америке - Перу, Боливија, Колумбија, Венецуела и Бразил,
док су главни потрошачи дроге САД и земље Западне Европе.

Сарадња наших полицијских органа

у оквиру Интерпола

Као што је истакнуто, статут Интерпола предвиђа да свака земља

чланица одреди  по  један орган у  оквиру својих полицијских служби  који  ће
остваривати сарадњу у оквиру организације по свим криминалним случајевима
међународног карактера по којима је сарадња могућа, а који ће фигурирати као
централни национални биро. Улога националног бироа је да врши непосредне
оперативне   послове   по   захтеву   Генералног   секретаријата,   односно   да
непосредно   иницира   вршење   тих   послова   у   својој   матичној   полицијској
организацији. Национални биро може у сваком тренутку да ступи у контакт са
другим бироом  веома  развијеним  средствима комуникација. Ово тело може
увек да покрене полицијску акцију на међународном плану, ако за то постоји
потреба. Контакти, односно сарадња међу националним бироима остварује се
преко писама, радио - телеграма, телепринтера, а у последње време све су
чешћи   контакти   телефоном   и   непосредни   сусрети   појединих   представника
централних националних бироа.

С обзиром на то да непосредне послове Интерпола врши орган

унутрашњих послова, по нашим правним прописима ови послови се у
непосредном извршавању ни у чему не разликују од послова спречавања и
сузбијања криминалитета који се обављају у складу са унутрашњим
деловањем органа унутрашњих послова.

Без обзира на то што је сарадња коју органи унутрашњих послова

остварују са полицијским организацијама других земаља у оквиру Интерпола
веома обимна и плодоносна, она је и недовољна да би у потпуности испунила
постојеће захтеве спречавања и сузбијања криминалитета на међународном
плану. Због тога наша земља настоји да успостави сарадњу и са органима

142

безбедности земаља које нису чланице ове организације. Мада таква сарадња
наилази на тешкоће, како политичке тако и процедуралне природе, и мада је
мањег обима, она је значајна не само са оперативног већ и политичког
становишта.

Од 1946 до 2003 године послове ЦНБ у нашој земљи обављала је

Управа   Криминалистичке   полиције   Савезног   министарства   унутрашњих
послова.   Уставном   повељом   Србије   и   Црне   Горе   није   дефинисан   орган   за
обављање ове функције на савезном нивоу, тако да у Србији улогу ЦНБ има
Одељење   за   међународну   полицијску   сарадњу     у   оквиру   Управе
криминалистичке полиције МУП-а Србије.

Интензивирање сарадње неопходно је због спречавања и сузбијања

специфичних облика криминалитета као што су тероризам, илегални промет
ватреног оружја и муниције, дроге, возила и слично. Без обзира на сарадњу
организовану посредством Интерпола, опасност коју са собом носе поједини
од ових облика криминалитета, првенствено тероризам, чине и саму сарадњу
много интензивнијом и динамичнијом него што је предвиђају правила
Интерпола,

Овде су у питању, првенствено, они видови сарадње који се одвијају

упоредо са полицијском сарадњом као, на пример, поједини договори на нивоу
влада, министара иностраних послова итд. Стално растућа опасност од
појединих видова криминалитета захтева и друге облике сарадње без обзира
на то што је реч о већ устаљеној сарадњи преко Интерпола. Сарадња у овом
домену нарочито је интензивна са неким европским земљама, јер су наведени
облици криминалитета у тим земљама најизраженији.

Може се очекивати да ће и убудуће сарадња и развијање односа, као и

улога наше земље на међународном плану бити успешна са одговарајућим
органима наведених земаља, а тиме и реализација конкретних облика
сарадње у области спречавања и сузбијања криминалитета.

Један од нужних захтева јесте и оспособљавање кадрова за вршење

ових   специфичних   послова,   пре   свега,   познавање   страних   језика   и   друга
усавршавања   која   захтевају   специфичан   рад   у   супротстављању   овој   врсти
криминалитета,   а   с   циљем   још   потпунијег   успостављања   и   остваривања
међународне криминалистичке сарадње.

Ради планирања и предузимања превентивних мера неопходно је

такође, добро познавати узроке и врсте криминалитета који су веома
специфични и захтевају познавање и ширих проблема на међународном
плану, чак и оних који су наизглед у даљој и посредној вези са криминалним
испољавањем.

Ради потпунијег превентивног деловања, указује се потреба будућег

организованијег праћења проблема и појава које су предмет ове сарадње, уз
укључивање и ангажовање и других субјеката у нас који се, у оквиру своје
основне функције, ангажују уопште на пословима спречавања и сузбијања
криминалитета.

143

Конвенције која би Европолу обезбедила легитимну и правну основу у складу с
којом би он почео да делује.

Како је то истакнуто у Конвенцији, циљеви Европола су да помогне да се

побољша ефикасност држава чланица у превенцији и сузбијању тероризма,
илегалне трговине дрогом и организованог криминалитета, тамо где постоје
докази да су угрожене две или више држава чланица ЕУ и где су размере
кривичних дела такве да гарантују заједнички приступ.

Задатак који је био додељен Центру Европола за борбу против дроге

подразумевао је да је то неоперативна организација задужена за прикупљање,
анализу   и   размену   обавештајних   података   у   вези   са   трговином   дрогом   у
Европи,   као   и   оних   везаних   за   сродна   кривична   дела   попут   прања   новца.
Остале одредбе споразума укључивале су следеће: именовање координатора
који ће бити на челу овог Центра; утврђивање или дефинисање једног или
неколико националних централних органа који ће бити задужени за размену
информација са овим Центром; обавезу сваке земље да именује једног или
више   официра   за   везу   који   ће   бити   задужени   за   комуникације   са   њиховим
матичним   централним   националним   обавештајним   органима   у   земљама   из
којих   долазе;   процедуру   контроле   протока   информација   из   једне   у   другу
државу.

На челу Европола налази се директор, а поред њега постоји и Управни

одбор, Официре за везу и Националне јединице.

Управни одбор Европола створен је када је ратификована Конвенција и

када је сам Европол започео операције. У њему се налази по један
представник из Министарстава унутрашњих послова сваке државе чланице.
Одбором председава земља која је истовремено и председавајући Европске
уније, а његови главни задаци, у сарадњи са директором, су израда
трогодишњег програма за Европол и годишњег извештаја. Одбор је обавезан
да се састаје два пута годишње и само је Европској комисији дозвољено да
као посматрач присуствује тим састанцима. Пре почетка рада самог Европола,
Радна група Европола је извршавала функције Управног одбора Европола.

Министарским споразумом свака држава чланица је била обавезна да

одреди најмање једно тело које је требало да делује као национална јединица
за   дату   државу.   Одређена   национална   јединица   била   је   и   јесте   једини
проводник за слање или примање информација ка, и/или од Центра Европола
за   борбу   против   дроге.   Сврха   различитих   националних   јединица   јесте   да
прикупљају, обрађују, сређују, анализирају и прослеђују обавештајне податке и
информације од регионалног, националног и међународног интереса у вези са
криминалом и криминалцима, као и да учествују у координацији оперативних
активности.

Циљеви постављени пред националне јединице су:
а) Комбиновање на националном нивоу операција прикупљања

информација, извештаја о анализи података и других активности које су данас
фрагментоване или расуте;

б) Стварање заједничке националне базе података у сарадњи са свим

полицијским и судским органима и одељењима укљученим у борбу против

145

трговине дрогом и других облика организованог криминала и/или омогућивање
ефикасног коришћења постојећих база података;

в) Олакшати оперативне активности истражних органа и одељења тако

што ће им се обезбедити најактуелнији обавештајни подаци;

г) Стварање једног националног централног контакта за размену

информација на међународном нивоу.

Национална јединица сваке државе чланице има право да додели бар

по једног официра за везу Центру Европола за борбу против дроге, при чему
Управни одбор једногласно усвојеном одлуком одређује број официра за везу
који ће бити постављен из сваке земље. Дужност је сваког официра за везу да
заступа интересе своје националне јединице унутар Европола, па се због тога
на њих примењује национално право државе из које долазе.

Главне дужности официра за везу или европских официра за везу

(ELO), које су званично познате су следеће:

а) да обезбеде Европолу информације и обавештајне податке до којих

су дошле националне јединице;

б) да информације из Европола прослеђују националним јединицама;
в) да обезбеђују информације и дају савете при анализи информација

везаних за дату државу.

Званични радни језици Европола су енглески, француски и немачки.

Европол   се   финансира   прилозима   држава   чланица   у   складу   са   годишњим
бруто   националним   производом   сваке   државе,   оствареним   у   години   која
претходи   оној  у   којој  се  одређује   буџет,  као  и   свим   другим   приходима  који
пристижу у организацију. Координатор/директор је обавезан да изради нацрт
буџета до 31. марта сваке године и да га најпре поднесе Финансијском одбору
Европола, који се састоји од по једног буџетског представника сваке државе, а
затим Управном одбору на одобрење. Управни одбор, са своје стране, захтева
двотрећинску већину да би нацрт буџета био усвојен. Када је одобрен буџет се
упућује Савету који такође захтева да буџет буде прихваћен двотрећинском
већином.   Буџет   Европола   за   1999.   годину   износио   је   14.999.500   еура,   уз
додатних 3.904.500 еура додељених Компјутерском систему Европола.

Са ратификацијом Конвенције о Европолу од стране свих 15 држава

чланица, сам Европол је теоријски почео са радом 1. октобра 1998. године.
Међутим,   он   тренутно   не   може   да   функционише   као   што   је   то   предвиђено
Конвенцијом, с обзиром на чињеницу да неколико мера у оквиру Конвенције,
као   и   ратификација   Протокола   о   привилегијама   и   имунитету   запослених   у
Европолу   још   увек   нису   усвојени   нити   ратификовани.   Једна   од   главних
препрека јесте одлагање имплементације рачунарског система Европола. Све
док   он   не   постане   оперативан,   Европол   ће   и   даље   деловати   као   Центар
Европола   за   борбу   против   дроге   и   зато   неће   моћи   да   чува   персоналне
информације, док ће се размена информација обављати између националних
јединица и европских официра за везу.

146

кривично процесни карактер. Опште је прихваћена и уобичајена подела ових
радњи на опште оперативно тактичке радње и истражне радње (радње
доказивања).

Законик о кривичном поступку у чл. 225, 226 и 231 наводи следеће мере

и радње које предузима орган унутрашњих послова:

прикупљање обавештења од грађана;

саслушање осумњиченог (чл. 226 ст. 9);

преглед превозних средстава, путника и пртљага;

ограничење кретања на одређеном простору;

предузимање потребних мера у вези са утврђивањем истоветности
лица и предмета;

фотографисање (сињалектичка фотографија) и узимање отисака
прстију (дактилоскопирање);

јавно објављивање фотографије;

расписивање потраге за лицима и стварима;

преглед одређених објеката и просторија државних органа, радних
организација и других организација и заједница;

преглед одређене документације ових органа, организација и заједница
у присуству одговорног лица;

упућивање лица затеченог на месту извршења кривичног дела
истражном судији и његово задржавање до доласка истражног судије
(до 6 часова) и

друге мере и радње.

Већина ових мера и радњи немају кривично процесни већ, превасходно,

оперативни карактер. Њихова законска недореченост, када су у питању услови
предузимања, начин вршења и форма фиксирања даје им веома широк
оперативни опус, па многе од њих органи унутрашњих послова могу
предузимати према слободној оцени, у зависности од оперативних потреба,
односно прибављених индиција и планираних верзија.

Изузетно, ове мере и радње органи унутрашњих послова могу

предузимати у покренутом кривичном поступку (по захтеву државног тужиоца и
предлогу истражног судије). О овој њиховој карактеристици биће више речи
када будемо разматрали откривање и пријављивање кривичних дела и
учиниоца.

У зависности од појединих аутора, ове мере и радње се називају

потражне или опште оперативно тактичке мере и радње. Изузетак представља
радња саслушања осумњиченог, која у случају да се предузима под законом
прописаним условима (добровољност давања исказа осумњиченог пред
полицијом, уз обавезно присуство његовог браниоца - адвоката) има значај
радње доказивања.

Појам општих оперативно тактичких радњи, међутим, не можемо

поистоветити са појмом потражних радњи, што је иначе уобичајено. Разлог је,
између осталог, недостатак законске дефиниције и неодређеност појма
потражних радњи у теорији и, због тога, непостојања прецизне границе између
потражних и истражних радњи. У прилог овоме, као компетентан, наводимо
став проф. др Д. Димитријевића који у потражне радње убраја, на пример,

148

претресање стана и лица (која је истовремено и истражна) и истиче да многе
потражне радње, без обзира на то што немају кривично.процесна обележја,
Законик   о   кривичом   поступку   својим   одредбама   прилагођава   потребама
кривичних  поступака (нпр.,  задржавање лица затеченог на месту  извршења
кривичног   дела,   фотографисање   и   узимање   отисака   прстију,   прикупљање
обавештења   и   др.).   Према   мишљењу   истог   аутора,   криминалистички   основ
ових радњи уско је везан како за хеуристичку (слободно предузете радње),
тако и за силогистичку (уско везана за процесно поступање) криминалистику,
тј.   оне   у   кривично   процесном   погледу   могу   бити   у   потпуности   одређене   и
регулисане, само поменуте или пак, сасвим слободне.

Да би, међутим, криминалистичко оперативна делатност органа

унутрашњих послова била плодоносна, не би смела да буде и строго законски
одређена,   што   самим   тим   не   значи   да   треба   да   буде   произвољна   и
арбитрарна.   Уколико   се   не   предузима   ради   спречавања   кривичних   дела
(криминалистичком   контролом   и   сл.),   ова   активност   се   врши   с   циљем
расветљавања почетних сазнања о кривичном делу и учиниоцу и прикупљања
информација, података и чињеница до нивоа основане сумње да је одређено
лице   извршило   кривично   дело,   после   чега   се   такво   стање   предочава
државном тужиоцу путем кривичне пријаве.

Уобичајени термин за ову активност је криминалистичка обрада, мада

овај појам има и нешто шире значење. У криминалистичкој обради предузимају
се не само опште оперативно тактичке радње, већ и радње доказивања, с тим
што се опште предузимају, по правилу, на почетку и током криминалистичке
обраде,   а   радње   доказивања   по   правилу,   на   крају   када   треба   обраду
финализирати на вредност доказа, или, пак, у покренутом кривичном поступку.
Радње доказивања по Законику предузима истражни судија, а само изузетно
орган   унутрашњих   послова.   Оне   су   интересантне   и   због   тога   што   је   орган
унутрашњих   послова   током   времена   губио   или   добијао   мања   или   већа
овлашћења у односу на право њиховог вршења, што је знатно утицало и на
укупан обим овлашћења самих органа. С обзиром на то да имају процесни
значај,   Законик   о   кривичном   поступку   предвиђа   услове   за   њихово
предузимање, као и форму вршења и фиксирања.

Законик о кривичном поступку (глава VII) предвиђа следеће радње

доказивања: претресање стана и лица, привремено одузимање предмета,
увиђај, вештачење, саслушање окривљеног, саслушање сведока, суочавање и
препознавање.

Радње доказивања су, по правилу, репресивног карактера. Оне се,

најчешће, предузимају post delictum и, по правилу, у фази истраге, што значи
да је њихова сврха откривање и расветљавање кривичног дела, а неретко и
пре формалног покретања истраге, с циљем пријављивања дела и подношења
извештаја надлежним органима, као и прикупљања доказа материјалних и
личних.

Радње спречавања или превентивне радње постоје само међу општим

оперативно тактичким радњама, односно захватају само један мањи број
радњи у овој групи.

У Закону о унутрашњим пословима Републике Србије предвиђене су

149

криминалитета.   Оваква   систематика   омогућава   груписање   и   у   односу   на
остале карактеристике радњи (опште, истражне, радње којима се прикупљају
лични докази и радње којима се прикупљају материјални докази). При томе
треба   имати   у   виду   и   сву   релативност   ове   поделе,   јер   се   знатан   број
оперативно   тактичких   мера   и   радњи   предузима   истовремено   како   с   циљем
спречавања, тако и ради откривања кривичних дела и учинилаца. Међутим,
циљ њиховог предузимања је у сваком конкретном случају, ипак, одређен, што
је и био разлог за овакву систематику.

А. ОПШТЕ ОПЕРАТИВНО ТАКТИЧКЕ МЕРЕ И РАДЊЕ ПРЕВЕНТИВНО

РЕПРЕСИВНОГ КАРАКТЕРА

1. КРИМИНАЛИСТИЧКА ПРОВЕРА

Појам и циљ проверавања

Криминалистичка провера је општа оперативно тактичка мера и радња

чији   је   задатак   да   утврди   истинитост   (основаност)   прикупљених   (сазнатих)
чињеница (индиција, основа сумње) које указују на одређено кривично дело,
његовог учиниоца, или друге околности значајне за расветљавање кривичног
дела и одређену криминалну делатност. Индиције или подаци чију основаност
треба   провером   потврдити,   одбацити   или   делимично   допунити   могу   бити
различитог степена вероватноће, мање или више логичне и реалне, добијене
или   прикупљене   из   различитих   извора.   Све   те   чињенице   морају   бити
проверене (члан 225 ЗКП-а) да би се на основу тачно утврђених података и
чињеница могао даље наставити рад на расветљавању конкретног кривичног
дела   и   откривању   његовог   извршиоца.   Зато   се   провера   и   налази   у   основи
многобројних   оперативно   тактичких   мера   и   радњи   како   општих   тако   и
истражних: заседа, рација, лишавање слободе, претресање и друго. Међутим,
потреба за овом врстом оперативно тактичког поступања у вези са конкретним
кривичним делом постоји често и после поднесене кривичне пријаве, па и у
покренутом   кривичном   поступку,   као   и   увек   када   треба   утврдити
веродостојност или основаност новосазнатих чињеница. Због тога је провера
сталан метод у раду органа унутрашњих послова, при чему је њена примена
најчешћа   на   самом   почетку   приликом   утврђивања   првих   индиција   (основа
сумње) о кривичном делу и учиниоцу.

Располагање непровереним подацима као тачним не само у кривичном

поступку него и пре њега, може у знатној мери да наруши част и углед лица на
које се такви подаци односе, и, самим тим, може да изазове веома нежељене
последице у смислу компромитовања и органа унутрашњих послова, што је
неприхватљиво како с аспекта утврђивања чињеничног стања, так и с аспекта
хуманости поступања у преткривичном, односно кривичном поступку.

Без обзира на хетерогеност података који се проверавају, различит

степен њихове вероватноће, као и методе које се користе, могуће је указати на
неке њихове заједничке карактеристике које се односе на врсту провера и

151

начин проверавања.

Врсте провера

Криминалистичке провере се могу поделити према више критеријума.
1. Органи унутрашњих послова провере врше на:
а) сопствену иницијативу и
б) захтев других органа;
2. Према предмету провере се односе на:
а) лице и
б) објекат;
3. Према начину вршења провере могу бити:
а) отворене (јавне) и
б) конспиративне (тајне).
Провере које органи унутрашњих послова врше на основу сопствене

иницијативе односе се на основе сумње, индиције или сазнања до којих су ови
органи дошли оперативним ангажовањем, непосредним запажањем, вршењем
појединих оперативно тактичких мера и радњи, на основу обавештења која су
пружили грађани, радне организације, односно остали субјекти, или на други
начин,   без   обзира   на   то   да   ли   је   за   та   обавештења   постојало   претходно
интересовање органа унутрашњих послова, или не. Ове провере су најбројније
и   оне   представљају   основу   целокупне   делатности   органа   унутрашњих
послова.   Међу   њима   су   посебно   значајна   она   проверавања   података   и
обавештења која имају извор у сопственом оперативном ангажовању органа
унутрашњих   послова,   или   настају   на   основу   непосредног   запажања
овлашћених   службених   лица.   На   тај   начин   присутна   је,   код   органа,   већа
могућност   селективног   односа   према   појединим   подацима   чију   основаност
треба утврдити.

Осим провера које се врше по иницијативи органа унутрашњих послова,

веома   често   проверавања   одређених   података   захтевају   и   поједини   други
органи.   Међу   њима   су   најчешће   провере   које   захтевају   други   органи
унутрашњих   послова   услед   потребе   да   се   провере   одређени   подаци   на
територији која по месној надлежности управо припада другом органу. Такви
подаци   се   односе,   најчешће,   на   потребу   вршења   појединих   оперативно
тактичких мера и радњи, као на пример: утврђивање идентитета, откривање
места   пребивалишта   или   адресе,   контрола   кретања   или   понашања,
регистровање   у   криминалистичким   евиденцијама,   проверавање   да   ли
одређено лице има криминалних склоности, да ли је раније осуђивано итд.
Провера   по   захтеву   другог   органа   врши   се   сходно   начелу   координације   и
сарадње међу појединим органима.

Захтев за проверавање органу унутрашњих послова могу да упуте и

други државни органи, као на пример: органи правосуђа, војни органи,
представнички органи друштвено политичких заједница.

Честе су и провере које органи унутрашњих послова врше по захтеву

државног тужиоца. Обично су у питању захтеви да се прикупе потребна
обавештења (члан 235, став 2 ЗКП-а), а односе се на проверавање чињеница

152

РС).

Правни разлози садржани су у обавези чувања службене тајне, односно

законској одређености овог начела, а у неким условима и његова повреда има
карактер кривичног дела (члан 249 КЗ РС).

О извршеној провери сачињава се службена забелешка или извештај.

Оба ова писмена имају, искључиво, оперативни значај мада се одређене
чињенице у току проверавања могу фиксирати и у форми коју прописује
Законик о кривичном поступку, ако би оне имале значај доказа у кривичном
поступку.

У службеној забелешци или извештају треба да буду назначена

средства која су коришћена приликом проверавања, садржај и опис података
који су провером прикупљени, њихов извор и веродостојност.

Уколико је провера вршена по захтеву државног тужиоца или другог

државног органа, подаци се писмено документују у форми посебног извештаја
у коме се не наводи извор података и која су оперативно тактичка средства
коришћена уколико би то било супротно начелу чувања службене тајне.
Међутим, мора се навести да ли су подаци: проверени, тачни у потпуности или
делимично. Службене белешке или извештаји о извршеним проверама
користе се у опеартивне сврхе, а улажу се у поједине евиденције у зависности
од тога каквог су карактера и којој евиденцији по свом садржају припадају.

Провера није везана само за кривично дело, већ има и шири значај,

односно,   она   се   може   вршити   с   циљем   опште   обавештености   о   стању   на
одређеном   подручју   не   само   када   су   у   питању   кривична   дела   и   њихови
извршиоци, већ и када је реч о социјално патолошким појавама. Она може
имати и шири значај прикупљања обавештења од стране органа унутрашњих
послова,   што   у   сарадњи   ових   органа   са   другим   субјектима   има   изузетан   и
криминалистичко оперативни и шири безбедносни значај.

2. ПРИКУПЉАЊЕ ОБАВЕШТЕЊА - општи осврт

Прикупљање обавештења у преткривичном поступку је радња од

изузетног значаја за откривање и пријављивање кривичних дела и учинилаца и
представља значајну основу за прибављање доказа. Ова радња има општи, а
не доказни значај.

Прикупљање обавештења је стална метода у раду органа унутрашњих

послова, па је садржина ове криминалистичке активности све већа, јер се
обавештења прикупљају из најразличитијих извора.

Добра обавештеност је основна претпоставка за деловање органа

унутрашњих   послова   у   два   правца:   репресивном,   у   доприносу   покретања
кривичног   поступка,   односно   прикупљању   података   и   материјала   за
сачињавање   кривичне   пријаве   и   других   поднесака   који   је   прате   у
превентивном   спречавању   криминалних   појава.   Наравно,   делатност   у   овом
другом   правцу   одвија   се,   највећим   делом,   преко   уочавања,   откривања   и
спречавања   разних   социјално-патолошких   појава   како   не   би   попримиле
криминалне манифестације, а на основу претходно прикупљених обавештења.

154

Прикупљање обавештења може да има различите циљеве:
1. Непосредно методичко информисање које има за циљ сузбијање

криминалног испољавања усмереног према конкретном кривичном делу за
одређено време и с крајњим циљем - обезбеђивање материјалних и личних
доказа.

2. Оперативно тактичко прикупљање обавештења има шири аспект, јер

обухвата не само конкретно испољавање патолошке и криминалне делатности
него и криминално организовање, методе рада криминалаца, а све с циљем
стварања повољних могућности за сузбијање и спречавање криминалитета.

3. Прикупљање обавештења које има и шири криминално политички

значај. Ово је најобухватнији облик обавештавања. Тако добијени подаци нису
непосредно употребљиви, већ се могу сматрати стратешким обавештењем. То
су, обично, обавештења о тенденцијама и анализама криминалитета, појавама
и проблемима који су од значаја за дугорочне криминално-политичке циљеве,
а односе се на криминалну превенцију и криминалну репресију.

Прикупљање обавештења значи мора бити усмерено према одређеном

циљу. У зависности од резултата прикупљања, основни циљ се може касније
усмерити на сасвим нове захтеве који се, у конкретној ситуацији, показују као
целисходни.

Прикупљање обавештења, у ужем смислу, односи се на изјаве лица

дате органу унутрашњих послова у неформалном поступку у вези са
конкретном кривичном ствари. Оно се увек остварује у непосредном контакту
између лица које даје обавештење и овлашћеног радника.

За прикупљање обавештења неопходно је познавање дневних

актуелних догађаја на општем плану: политичком, економском, безбедносном,
културном, спортском и слично. Упућеност у поједине области нужно је због
потребе остваривања свакодневних контаката са лицима од којих се
прикупљају обавештења.

У ширем смислу, то су сва она сазнања до којих органи унутрашњих

послова долазе предузимањем оперативно-тактичких мера и радњи.

Обавештења се прикупљају из свих расположивих извора, на пример: по

месту   становања,   месту   запослења,   месту   остваривања   контаката   и   друго.
Понекад   је   потребно   извршити   увид   у   евиденције   радних   организација,
школску   картотеку,   ако   је   реч   о   малолетнику,   и   наравно   картотеке   органа
унутрашњих послова и правосудних органа.

Изјава лица прибавља се информативним разговором, а подаци тако

добијени, користе се при оперативном раду, састављању кривичне пријаве или
посебног извештаја као њене допуне.

Објективна процена истинитости садржаја прикупљених обавештења је

веома важна за оперативни рад. Ова важна активност често се испушта, што
умањује крајњи ефекат у оперативном комбиновању.

Мада се изјаве грађана, узете од стране органа унутрашњих послова,

фиксирају,   најчешће   у   виду   службене   белешке   или   ређе   "механичког
записника" и служе за оперативни рад, односно достављају јавном тужиоцу уз
кривичну   пријаву,   члан   226.     став   11.   ЗКП-а   омогућава   и   достављање   уз
кривичну   пријаву   потписаних   изјава   узетих   од   лица.   Наравно,   овим   се

155

од кога се прикупљају обавештења, при чему ипак треба да буде одлучујући
оперативни интерес.

Законик о кривичном поступку прописује да грађани могу бити позивани

и у службене просторије органа унутрашњих послова ради давања
обавештења. Грађанин може бити позиван у писменој форми, усмено,
телефоном или на други начин. Уколико се позива у писменој форми законом
је прописан и одређени поступак. У писменом позиву се мора навести разлог
позивања.

Ако је нужно да лице одмах дође у службене просторије ради давања

обавештења, у том случају, оно ће бити позвано у писменој форми са
назнаком "одмах". Лицу у таквој ситуацији треба омогућити и превоз, односно
потребно је упознати га са разлозима хитног позивања и давања обавештења.
Уколико су лицу проузроковани трошкови, орган који прикупља обавештња
обавезан је да их надокнади.

Закоником о кривичном поступку изричито је наведено да овлашћено

службено лице ОУП-а не може саслушавати грађане у својству осумњиченог,
сведока или вештака, осим у случају предвиђеном у члану 226 ст. 9, тј. ако
осумњичени у присуству адвоката пристане да да исказ, када ће га орган
унутрашњих послова саслушати према одредбама ЗКП које се односе на
саслушање окривљеног.

Одређено је да се обавештења од грађана не смеју прикупљати

принудно (чл. 226, ст. 4 ЗКП). Међутим, ОУП може, не само тражити
обавештења од грађана већ их и позивати ради прикупљања обавештења, с
тим што се у позиву мора назначити разлог позивања и својство у коме се
грађанин позива. Принудно се може довести лице које се није одазвало позиву
само ако је у позиву било на то упозорено (чл. 222 ст. 1 ЗКП-а).

Када ОУП прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње

да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у
преткривичном поступку предвиђене овим Закоником, може га позвати у
својству осумњиченог. Осумњичени ће се у позиву упозорити да има право да
узме адвоката (чл. 226 ст. 7 ЗКП-а).

Ако орган унутрашњих послова у току прикупљања обавештења оцени

да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим дужан је да га одмах
обавести о делу за које га терети и основама сумње, о праву да узме браниоца
који   ће   присуствовати   његовом   даљем   саслушању,   да   није   дужан   да   без
браниоца одговара на постављена питања, те да му у случају задржавања (чл.
229 ЗКП-а) предочи права прописана у чл. 5 ЗКП-а (навести разлоге хапшења
и   упознати   лице   да   није   дужно   ништа   да   изјави,   да   има   право   да   узме
браниоца   кога   сам   изабере   и   захтева   да   се   о   лишењу   слободе   обавесте
његови најближи) и омогући коришћење права прописаних у члану 228 ст. 1
ЗКП-а (то су у ствари права лица лишеног слободе које је доведено истражном
судији).

Прикупљање обавештења од истог лица може трајати онолико колико је

то неопходно да се потребна обавештења и добију, али не дуже од 4 сата.

Службена белешка или записник о датом обавештењу прочитаће се

лицу коме је обавештење дато. То лице може ставити примедбе које је ОУП

157

дужан да унесе у службену белешку или записник.

Ако осумњичени, у присуству адвоката, пристане да да исказ, орган

унутрашњих послова саслушаће га према одредбама ЗКП-а које се односе на
саслушање окривљеног. О саслушању осумњиченог ОУП ће обавестити
надлежног државног тужиоца који може присуствовати његовом саслушању.
Записник о том саслушању се не издваја из списа и може се користити као
доказ у кривичном поступку (чл. 226 ст. 9 ЗКП).

Грађанин се може поново позвати ради прикупљања обавештења о

околностима другог кривичног дела или учиниоца, а ради прикупљања
обавештења о истом кривичном делу не може се поново принудно приводити
(чл. 226 ст. 6 ЗКП).

Грађани од којих се прикупља обавештење имају право притужбе

надлежном државном тужиоцу у року од три дана од када је радња извршена.
Овлашћена лица не би требало да ометају грађане у овом праву, већ да им
помогну да га остваре. Наводе у притужби државни тужилац проверава преко
Службе генералног инспектора МУП-а.

Уколико грађанин одбије да пружи обавештења, то ће се навести у

кривичној пријави.

Уколико лице неће да пружи обавештење, а индиције указују на то да су

му чињенице познате, обавезно треба оперативно утврдити разлоге одбијања
пружања информације. Разлози могу бити веома различити: намера да се
прикрије извршилац и докази, сопствено учешће у кривичном делу, намера да
се избегне обавеза сведочења, страх од освете извршиоца.

Иако на страни грађана не постоји законска обавеза давања

обавештења, у случају одбијања могу се упозорити на евентуалне последице:
могућу каснију обавезу сведочења, повољнији положај у кривичном поступку у
случају пружања помоћи при откривању кривичног дела, ако је лице саучесник.
Наравно, овај поступак треба да буде у складу са оперативном проценом.

Воља грађана је, очигледно, пресудна при давању обавештња.

Добровољност давања исказа од стране грађана, приликом прикупљања
обавештења не умањује њихова права и обавезе уколико се, касније појаве у
улози сведока или окривљеног. Сходно томе, обавештења се могу прикупљати
и од лица која су изузета из обавезе сведочења (члан 98 ЗКП) или су
ослобођена обавезе давања одговора на поједина питања (члан 100 ЗКП-а).

Прикупљање обавештења из члана 226 ЗКП-а треба разликовати од

прикупљања потребних обавештења по захтеву државног тужиоца. Прво је
самоиницијативно, док је друго по захтеву, а разликују се још и по обиму, по
начину прикупљања, фиксирању прикупљања обавештења, као и по њиховом
оперативном и процесном значају.

Обавештење се може тражити и од појединих стручних лица када су

такве информације неопходне за криминалистичко разјашњавање ствари.
Међутим, такво обавештење дато органима унутрашњих послова нема значај
налаза и мишљења, па макар било дато и од стране вештака. Оно има значај
стручне информације. То ће бити случај, на пример, када треба консултовати
лекара да утврди да ли је реч о повреди или самоповреди, хемичара о
карактеристикама појединих једињења, да ли имају својство отрова или не.

158

његовој криминалној делатности. Објективност криминалисте у односу на
личност не би смела да се доведе у питање по основу тога да ли је одређено
лице по изгледу симпатично или није. Стицање симпатије, као и антипатије по
овом основу може да доведе до потпуно погрешне тактике приликом
обављања информативног разговора.

Код информативног разговора, међутим, није увек могуће успоставити

однос међусобног уважавања, поштовања, па самим тим ни поверења. То се
обично   дешава   у   информативном   разговору   са   осумњиченим,   јер   се   ту
истражују околности криминалног догађаја. У таквој ситуацији осумњичени не
може имати поверења према оперативном раднику, а и сам ће настојати да га
убеди у своју невиност, док ће оперативац покушати да осумњиченог доведе у
инфериоран и безизлазан положај како би признао кривично дело или утврдио
његову   невиност.   Наравно,   да   би   био   успешан   оперативац   мора   да   буде
вештији  и  искуснији  од  саговорника, да умешно поставља питања, да буде
лукав, интелигентан, стрпљив, да не открива своје право расположење.

Неопходно је да криминалиста познаје елементарне карактеристике

процеса запажања које се односе, на пример, на неисправност чула, могућност
запажања у афектном стању, квалитет и постојаност опажаја с обзиром на
илузије, халуцинације, опијеност, омамљеност и слична стања у којима се
лице могло наћи у критичном тренутку.

Познавање ових елемената је од велике важности за процену

веродостојности исказа. Процеси запажања, памћења, заборављања, па и
исказивања у уској су вези са психо физиолошким карактеристикама личости о
чему треба имати елементарна знања како у општем смислу, тако и у вези са
конкретним случајем.

Криминалци су одвајкада настојали да своје жртве доведу у такво

емоционално стање које ће им омогућити да лакше остваре своје криминалне
намере. То могу бити колико пријатна толико и непријатна емотивна стања која
крииналци постижу претњама, уценама, преварама, ласкањем, што за
последицу има код лица изазивање страха, неизвесности, жалости, мржње,
радости, симпатија, антипатија, крајње агресивности.

Супротно, оперативни радник тежи да, довођењем саговорника у

одређено емоционално стање, утврди чињенице везане за конкретно кривично
дело и учиниоца. У ту сврху криминалиста настоји да, приликом вођења
информативног разговора, изазове код саговорника емоције, односно осећања
гриже савести, стида, кајања, туге, што може имати пресудан значај за садржај
исказа.

Процес запажања одређених карактерних црта личности је изузетно

важан када се о лицу зна веома мало или скоро ништа.

Тада је значајно да се

непосредним чулним опажањем, пре свега, чулом вида, уоче најбитнији
индикатори у спољашњем изгледу и посматрању лица као што су изглед и
израз лица, мимика, поглед, гестови које прави телом, рукама, ногама, главом,
боја гласа, начин говора, начин одевања.

Ради претходног упознавања личности осумњиченог нарочито су нужна

елементарна знања из психологије која ће помоћи криминалисти да донесе
сопствени закључак о његовој личности. За то је нарочито битно да ли и у којој

160

мери   постоје   следеће   особине   осумњиченог:   кукавичлук,   колебљивост,
попустљивост, упорност, прецизност, површност,; за ток разговора је веома
важно уочити да ли су та лица ласкавци, улизице, сплеткароши. Такође су од
значаја   емоционалне   карактеристике   лица   уколико   постоје:   раздражљивост,
уравнотеженост,   љутња,   нетрпељивост,   нетолеранција,   лењост,   агилност,
одговорност, неодговорност, недисциплинованост. Оне  могу имати значаја за
тактику вођења разговора зато их треба претходно преиспитати, уколико је то
могуће.

За обављање информативног разговора од значаја је и то да ли је лице

осећајно или безосећајно, који су његови лични и социјални ставови, да ли је
атеиста или верник, да ли је и којој верској секти припада, какви су му
политички ставови и слично.

Осећајност као особина осумњиченог у контакту са оперативним

радником,   може   да   се   манифестује   у   виду   јаких   емоција,   гриже   савести,
односно   кајања   због   извршеног   кривичног   дела.   Симптоми   таквог   стања   су
обично несигурност, застрашеност, немир. Одбрана од стране осумњиченог је
обично неубедљива и несигурна јер није припремљена. У његовом исказу могу
да се појаве контрадикторности као последица неповезаности мисли. Оваква
стања   су   праћена   поремећајем   психичких   функција,   нервозом   и   сличним
стањима у којима се може наћи осумњичени.

Ако је реч о примарном извршиоцу и ако је уз то осећајна личност, он ће

се наћи под емоционалним набојем, односно у стању јаке форензичне
збуњености, нарочито уколико осумњичени нема искуства у раду са
полицијом. Таква лица обично имају осећај кривице, гриже савести, жаљења

и често се одлучују на признање јер су се на самом почетку нашла у
безизлазној ситуацији.

Треба имати у виду да се "пресумпција невиности" иако принцип који

егзистира у кривичном поступку посредно и неформално односи и на положај
осумњиченог у преткривичном поступку. То веома добро знају повратници који
разговор најчешће условљавају "присуством свог браниоца".

Ако се оперативни радник према осумњиченом односи као да је невин, а

он је стварно учинилац кривичног дела, то може код осумњиченог да изазове
стање самоуверености и да му ослаби самоконтрола и опрезност. Неретко се
дешава да осумњичени "истрчи" са неопрезном изјавом која може
представљати значајну индицију која упућује на његову кривицу.

Да би тактика вођења информативног разговора била успешна,

неопходни су висока стручност и спремност оперативног радника.

Сугестивна, па и капциозна питања понекад је немогуће избећи у

преткривичној фази. Она су део тактике испитивача, а с обзиром на то да је
реч о индицијама и откривању кривичног дела које не подлеже законима о
кривичном поступку, не могу знатније погоршати положај осумњиченог,
наравно уколико он није извршилац кривичног дела.

Сугестивна питања обично почињу са "Да ли...", нпр. "Да ли сте јуче око

12 часова били на железничкој станици", уместо: "Где сте били јуче у подне".

Капциозна (хипотетичка, кондиционална) питања - њима се прејудицира

чињеница, односно она могу да представљају вешту замку за лице да каже

161

малолетника истих година, па чак из исте социјалне средине, не морају да
буду исте менталне зрелости, истих схватања, исте зависности у односу на
родитеље и осталу социјалну средину, нарочито када су у питању процеси
идентификације. Разлика може да буде изражена до потпуне зависности од
родитеља, односно емоционалне психофизичке незрелости до личних особина
које су сличне онима које поседују одрасли.

С обзиром на то да су деца и малолетници подложни сугестији они могу

бити предмет манипулација, па им је могуће наметнути и сасвим погрешне
верзије догађаја која она могу "убедљиво" да коментаришу као да су се
стварно догодили. Деца и малолетници могу под утицајем сугестије да буду у
исказима веома упорни и тврдоглави, а исто тако подложни другим негативним
особинама као што су егоизам, инат, а склона су и ситној корупцији,
подилажењу и сл. манипулацијама, нарочито када је у питању будућа каријера
на спортском, уметничком или неком сличном атрактивном подручју.

Постоје традиционална схватања о психофизилошким разликама

између дечака и девојчица по којима дечаке карактерише: понос, пркос,
доказивање храбрости и свезнање, док су девојчице склоне маштању,
меланхоличном расположењу и слично.

Данас су, међутим, у знатном броју случајева ове разлике превазиђене,

на шта указује и пораст женског малолетничког криминалитета. Локард тврди
да деца лажу у великој мери из злобе, сујете, лажу да би се некоме осветила,
да би неко био кажњен, лажу из сексуалне неуравнотежености, а што су мање
интелигентна то дрскије лажу. Према мишљењу овог аутора исказ девојчице
није "вреднији од луђаковог" и оне су према њему "невероватно лажљиве". И
други аутори (Gorfh, Renan, Montiagne, Boudin) истичу у нешто умеренијој
форми ову дечију особину.

Са криминалистичког аспекта, а нарочито с аспекта вођења

информативног разговора, посебно су интересантне оне категорије лица која
су склона социјално патолошком понашању и којих има прилично у
делинквентној популацији.

То су алкохоличари,

наркомани, скитнице, просјаци, коцкари,

проститутке,

хомосексуалци и други. На специфично поступање обавезују и

лица   са   одређеним   телесним   недостацима   која   су   последица   органских
оштећења насталих услед повреда или су урођена, душевно болесна, однсно
душевно поремећена лица која захтевају посебан третман, па криминалиста
неретко треба да призове у помоћ психолога, психијатра, педагога, социјалног
радника и друга стручна лица. Нарочито су хендикепирана лица често лишена
најминималнијих животних функција, немоћна и затворена у свој свет очајања.
Сопствени   живот,   односе   са   околином   и   социјалне   релације   схватају   са
осећањем   запостављености,   инфериорности,   одбачености,   због   чега   су
незадовољна, огорчена и често нереалних и искривљених схватања.

Ова лица обично одбијају сарадњу, често на агресиван начин не

пристајући ни на информативни разговор. Тешкоће у њиховом прилагођавању
манифестују се наглом и хистеричном изменом расположења, уз
неконтролисане реакције које иду од крајње срџбе и аресивности до стања у
коме испољавају немоћ тражећи сажаљење, пажњу и помоћ. Постоје и они

163

који стоички и стрпљиво подносе сопствену ситуацију, настојећи да своје
понашање учине нормалним, при чему не воле да се обраћа пажња на њихове
телесне недостатке.

У сваком случају оперативно понашање треба прилагодити личности

хендикепираног. На почетку разговора треба бити крајње опрезан док се не
уоче особине лица, па у складу са тим и поступати у даљем току разговора.

Неопходна је крајња флексибилност у поступању оперативног радника,

на основу познавања психе имајући у виду и могућности промене у
расположењу хендикепираног лица, па се томе треба и прилагођавати током
информативног разговора.

Време, место и друге услове информативног разговора треба

прилагодити конкретној ситуацији односно мењати их током разговора ако то
намећу оперативни интерес и захтеви, односно потребе хендикепираног лица.

Међу женама, уопште, треба разликовати проститутке, које се издвајају

специфичностима које су последица бављења "најстаријим занатом".

Проститутке се често користе као извор информација управо због тога

што имају контакте са најразноврснијим категоријама лица, обично из
порочних и криминалних средина.

100

Оне могу бити богат извор информација,

уз све тешкоће које прате овај начин њиховог прибављања.

Проститутке се често налазе између "две ватре", полиције којој "не смеју

да се замерају" и својих макроа којима полиција својим присуством "може да
умањи бизнис" и "угрози" слободу.

Остваривање оперативног контакта са проститутком понекад је отежано

због њиховог инфериорног социјалног статуса и искривљених моралних
схватања. С обзиром на то да се, углавном, крећу у круговима склоним
социјално-патолошком, криминалном и уопште девијантном понашању однос
са полицијом би могао да их изложи бојкоту или чак да им угрози живот.

Уважавање проститутке, њених људских особина и достојанства

најчешће има позитивног ефекта, јер недостатак њеног поштовања и вређање
чини је инфериорном, агресивном, одбојном и циничном у контакту са другима,
па и са полицијом.

И друге проблеме треба имати у виду приликом обављања

информативног разговора са овом категоријом жена: непоуздане су, склоне
лажима, неповерљиве и циничне према лицима вишег социјалног статуса.
Посебно су осетљиве уколико се праве илузије на њихову професију, а још
мање трпе увреде и понижења.

Према ауторитетима и значајним институцијама испољавају

нетрпељивост и одбојност.

101

Боле их социјалне неправде, спремне су да

помогну угроженим лицима, а посебно да подрже оне који су склони социјало-
патолошком и криминалном понашању.

Проститутке радо прихватају разговор о својој прошлости, тешким

породичним приликама и "несрећном детињству" у коме налазе изговор за свој
каснији живот. Међутим, ако једном изгубе придобијено поверење скоро да је
немогуће касније га повратити.

У информативном разговору треба уважавати ове ставове ради

придобијања наклоности проститутке за сарадњу уз све предострожности када

164

сталног, врши се конспиративно (тајно) од стране посебно одабраних радника
органа унутрашњих послова. Лица код специјалног осматрања треба да буду
заклоњена или да буду прерушена како би могла у конспирацији да запазе све
оно што се догађа на објекту осматрања. Вешта камуфлажа је изузетно
значајна: ако постоји, на пример, претпоставка о отмици авиона. потребно је у
тој ситуацији да се оперативни радници преруше у авиомеханичаре, летачко
особље, руковаоце горивом, домаћине авиона и друго. За ово је потребно и
познавање ових професија. У таквим и сличним ситуацијама осматрање се
комбинује са заседом или другим оперативно тактичким радњама

Специјалном осматрању претходе припреме након којих се доноси

оперативни план. План садржи следеће елементе:

1) објекат или задатак осматрања;
2) овлашћене раднике који ће непосредно вршити осматрање и њихове

појединачне задатке;

3) време почетка и време трајања;
4) техничка средства која ће се користити (наоружање, фотоапарат,

филмска камера, прибор за писање, IC уређај за ноћно осматрање и др.).

Место за привремено осматрање може бити отворен или затворен

простор.

Ако је место са којег се врши осматрање отворен простор, оно, по

правилу, треба да буде на одређеној удаљености од објекта посматрања, па
се,   понекад,   поставља   проблем   у   вези   са   могућношћу   запажања   лица   или
догађаја. Тако, на пример, на растојању до седамдесет метара, при дневној
светлости,   распознају   се   очи   човека,   црте   лица   до   сто   педесет   метара,
поједини   делови   тела   до   триста   метара,   покрети   човека,   кретање,   махање
рукама - шест стотина до седам стотина метара.

Тактика поступања у осматрању

Осматрање представља један од основних метода у вршењу позорничке

и патролне делатности. Међутим, оно се налази у основи, односно, претходи
многобројним   другим   мерама   и   радњама   не   само   приликом   вршења
позорничке   и   патролне   делатности   него   и   уопште.   Осматрање   ће   бити
ефектније ако оперативни радник на позорничком и патролном рејону познаје
лица склона девијантном понашању, као и тзв. криминогене објекте, погодне
за окупљање делинквената или вршење кривичних дела. Таквих објеката увек
је више на градском него на сеоском подручју. То су, најчешће, ноћни локали,
банке, железничке и аутобуске станице, аеродроми, пристаништа (нарочито у
туристичкој   сезони),   велике   пијаце,   сајмови,   вашари,   велике   спортске
приредбе.

Начин на који ће овлашћена службена лица органа унутрашњих послова

предузети одређену меру и радњу зависи од тога у којој су мери оперативне
потребе ускладили са креативношћу. Позорничка и патролна служба уступа,
понекад, место и другим радњама које, најчешће, имају сличан циљ као и
поједине радње које се врше путем позорничке и патролне делатности. Као
пример можемо навести привремено или специјално осматрање које је

166

конспиративно, повремено и усмерено према конкретно одређеном задатку.
Примењује се, најчешће, у комбинацији са другим оперативно тактичким
мерама, односно резултати ове мере основни су услов за примену других било
превентивних или репресивних мера (легитимисање, лишење слободе,
појачан назор, претресање итд.).

Специјално осматрање (као и праћење) има изузетан оперативни значај

због све веће оријентације органа унутрашњих послова на прикупљању
материјалних доказа. То је једна од оперативних метода која омогућава да се
сазна о криминалној групи и њеној повезаности са лицима изван групе, управо
када је у питању тајно и организовано криминално деловање. Све чешће
организовање криминалних захвата захтева и већи број људи и средстава као
и бољу организованост за вршење ове радње.

Уколико је реч о привременом осматрању, оно се може вршити и из

специјално подешених возила која споља могу бити камуфлирана, на пример,
рекламама које не асоцирају на службено возило, а подешеним тако да се из
њих   може,   на   скривен   начин,   снимати,   фотографисати,   а   у   случају
вишечасовног   осматрања   и   одмарати,   јести,   спавати.   Таква   возила   су,
наравно,   неопходна   када   специјално   осматрање   треба   комбиновати   са
праћењем, потрагом, заседом.

Веома важни елементи за привремено осматрање јесу:
1. Телекомуникациони системи (средства везе),
2. Оптичко технички материјал (фотографски апарат, видео техника).
Очигледно да радњу осматрања не можемо посматрати у саставу

позорничке   и   патролне   службе,   оне   су   међусобно   одвојене   због   методе
вршења,   али   морају   бити   усклађене,   поготову   ако   се   на   истом   подручју
одвијају   и   делатности   и   радња.   И   ова   радња   има   наглашен   превентивни
ефекат   јер   се,   обичо,   предузима   ради   уочавања   и,   по   потреби,   пресецања
тајне   и   организоване   криминалне   делатности,   према   одређеним   лицима   за
која   постоје   индиције   о   њиховим   криминалним   намерама,   према   појединим
криминогеним   објектима   итд.   Наравно   да   ова   мера,   само   изузетно,
подразумева и интервенцију овлашћених лица и то само да би се спречила
непосредна криминална акција, што јој даје карактеристике једне друге радње
- превентивне заседе.

Без обзира на то да ли је реч о општем или специјалном осматрању, ако

се врши систематски, стручно и детаљно, оно може пружити веома корисне
податке и сазнања за предузимање одређених како превентивних, тако и
репресивних мера и акција.

Одређене резултате ова мера може пружити и ако је предузимају лица

која ангажује МУП, наравно, уз сва ограничења која носи опасност од
нестручног, површног, па и некритичког уочавања и оцене појединих појава,
догађаја и лица и њиховог односа према криминалитету, ма колико та лица
била добронамерна. Међутим, ово је једна од мера из праксе органа
унутрашњих послова коју веома успешно могу да врше грађани и без примене
посебних овлашћења, па би њихово безбедносно васпитање у том правцу, у
складу са развојем демократских односа у друштву, требало интензивирати.

Све то даје позорничкој и патролној делатности, која се користи

167

патолошких појава (алкохоличари, наркомани, коцкари, скитнице, проститутке
и сл.).

У превентивне сврхе предузимају се дневни и ноћни патролни обиласци,

заседе, рације, врши се надзирање улица, тргова, речних и морских
пристаништа, јавних локала и друго. Ове мере могу имати и репресиван циљ,
односно предузимати се ради откривања дела и учиниоца да би се њиховим
успешним вршењем остварили превентивни ефекти.

Када униформисани радник сазна за кривично дело или је непосредни

очевидац он ће најкраћим путем обавестити оперативног радника надлежног
по тој врсти криминалитета. То обавештење се понекад одвија и посредством
дежурне   службе.   Посебно   је   значајна   улога   униформисаног   полицајца   у
случају постојања лица места, које је обавезан да обезбеђује ако се ту затекао
или ако му је то наложено, да на лицу места задржи извршиоца и друга лица
чије је држање сумњиво, или су очевици догађаја, да запише њихове личне и
остале   податке,   да   предузме,     односно   организује   потеру   за   извршиоцем
уколико је у бекству, да сачува имовину од вредности ако је незаштићена, у
случају   опасности   пожара,   тешких   саобраћајних   незгода   и   рушења,   да
организује евакуацију и медицинско збирњавање унесрећених, да од таквих
лица узме изјаве које се касније не би могле прибавити.

Позорничка и патролна делатност спадају у најважније и најмасовније

делатности које врше органи унутрашњих послова, па је утолико значајнији
организациони   и   функционални   оквир   у   коме   се   данас   стварају   услови   за
њихово   вршење.   Наиме,   секторски   начин   вршења   послова,   подразумева
сарадњу службе унутрашњих послова са радним људима и грађанима, месним
заједницама, радним организацијама и другим субјектима. Овакав начин рада
треба   да   допринесе   бољем   усмеравању   службе   на   активност,   потпунијем
"покривању терена" и рационалнијем коришћењу расположивих снага, као и
већој   оријентацији   на   остваривању   превентивне   улоге,   приликом   вршења
позорничке и патролне делатности.

Обавеза секторског начина рада органа унутрашњих послова, која је

уско   везана   за   вршење   позорничке   и   патролне   делатности,   проистиче   из
Закона о унутрашњим пословима, а доношење одлука о секторском начину
рада за одређено подручје, треба да се заснива на изучавању безбедносне
проблематике   на   подручју   појединих   месних   заједница,   као   и   прикупљању,
обради   и   сређивању   података   који   су   од   значаја   за   поделу   подручја   на
секторе.

Секторски начин предузимања оперативних послова

Мада сектор у овом смислу подразумева, пре свега, методу вршења

послова безбедности он представља истовремено и поручје чија се величина
најчешће   поклапа   са   територијом   једне   или   више   месних   заједница.   При
одређивању територије сектора води се рачуна о томе да то буде целина  како
у   географском,   тако   и   у   функционално-безбедносном   смислу,   Такав   начин
унапређења   методологије   рада   полиције   и   осталих   оперативних   радника,
максимално треба да допринесе што бољој безбедносној ситуацији и сарадњи

169

са свим друштвеним субјектима укључујући и допринос позорничке и патролне
службе.

Секторски рад припадника полиције треба ускладити са радом других

служби органа унутрашњих послова, односно потребно је обезбедити  чврсту
акциону   повезаност   јединица   полиције   са   другим   оперативним   радницима
МУП-а   и   других   институција   на   сектору.   Ова   сарадња   подразумева
јединствено   деловање   секторских   полицајаца   и   оперативних   линија,
заједничко организовање послова и појединих оперативних акција, стално и
благовремено међусобно обавештавање,  координацију  и  сарадњу  приликом
предузимања појединих оперативно тактичких мера и радњи.

Позорничка и патролна делатност управо и спадају у оне делатности

које врше, искључиво, припадници полиције, што у развоју демократског
друштва има посебан значај, с обзиром на то да је сарадња полиције са
многобројним другим субјектима као и однос полиције и јавности пресудна за
безбедност.

Позорничка и патролна делатност врше се на тачно одређеном

подручју, по мање или више правилном временском распореду. По правилу,
оне се врше у градовима, већим насељима, индустријским и саобраћајним
центрима и туристичким местима.

Позорничка и патролна делатност обухватају низ активности међу

којима су позорнички и патролни обиласци на првом месту. Ови обиласци су
усмерени на места где се најчешће врше кривична дела и прекршаји, или се
испољавају социјално-патолошке појаве као и у односу на лица према којима
је   предузета   мера   појачаног   надзора,   односно   криминалистичка   контрола.
Треба имати у виду да је позорник на сектору обавезан да делује превентивно
на   један   број   кривичних   дела   чији   је   раст   објективно   условљен.   То   су,   на
пример,   многобројна   кривична   дела   у   области   саобраћаја   која   су,   по   својој
природи,   најчешће   и   нехатна,   али   по   обиму   и   последицама   које   остављају
веома опасна. Чињеница је да развојем индустријализације и технике уопште,
нехатних кривичних дела има све више, што захтева превентивни допринос
органа унутрашњих послова увек када је то реално могуће, с обзиром на то да
је   на   овом   превентивном   плану   нужно   укључивање   и   многобројних   других
друштвених субјеката.

Планирање конкретних задатака који се врше на позорничком и

патролном   рејону   у   зависности   је   од   величине   и   густине   насељености
одређеног   подручја,   концентрације   имовинских   добара   на   њему,   вршења
кривичних   дела   и   прекршаја,   степена   његове   угрожености   и   изложености
криминалном нападу, постојања појединих подручја и локација са интензивним
интеракцијама:   аутобуске   и   железничке   станице,   сајмови,   пијаце,   барови,
изузетни  догађаји   и   слично.  Међутим,  треба  имати   у   виду   да  се  ситуација,
односно опасности криминалног испољавања на одређеном подручју мењају,
односно оне се преносе са оних места и рејона где је присуство позорника и
патроле   веће,   на   мање   контролисана   подручја.   То   значи   да   планирање   и
интензивирање   позорничке   и   патролне   службе   у   погледу   времена,   места   и
учесталости, те опасности од криминалних појава треба да буде у сталном
мењању   и   прилагођавању   без   обзира   на   то   што   постоје   на   дуже   време

170

радници. То се оправдава потребом да позорници упознају прилике, људе и
објекте на одређеном подручју, као и да израде одређен однос са грађанима.

То захтева добро познавање друштвене средине у којој ће се

примењивати конкретне превентивне и репресивне мере. Специфичну улогу у
том правцу имају позорници (као уосталом и сви остали овлашћени радници
органа унутрашњих послова) који морају прикупити податке о свом рејону не
само када наступи нека од очигледних преткриминалних ситуација него и
раније. Прикупљање обавештења од грађана, један је од основних метода јер
може да пружи најбоље резултате, наравно, под условом добре оперативне
покривености позорничког и патролног рејона.

Што непосрединији контакт грађанин - позорник, заснован на узајамном

поверењу,   треба   да   укључи   што   више   позорника   у   живот   и   рад   у   месној
заједници,   омогући   му   да   се   детаљно   информише   о   испољавању   разних
социјално   патолошких   појава   и   другим   носиоцима.   Међутим,   одговорност   и
обавеза позорника је да у таквим случајевима не занемари своју дужност, да
провери шта је нечије лично мишљење и утисак, а шта право стање и реална
појава. Јер, и добронамерни грађани могу бити неретко у заблуди.

Рад позорника треба истим интензитетом да се одвија у супротном

смеру   - да он упознаје грађане са стањем криминалитета и безбедносном
ситуацијом на сектору, ради координирања потребних мера и акција. Наравно,
ови   субјекти   ће   допринети   да   органи   унутрашњих   послова   стекну   слику
безбедносне ситуације и тако добију оријентацију за свој стручни оперативни
рад,   чему,   у   великој   мери,   доприноси   организовано   вршење   патролне   и
позорничке службе.

Треба имати у виду да се у оквиру позорничке и патролне делатности на

сектору, као примарни, врше послови "непосредног одржавања јавног реда и
мира", као и послови сузбијања криминалитета који се односе на откривање
кривичних дела, проналажење и хватање њихових учинилаца. У вези са овим
основним задацима униформисани радници могу предузимати многобројне
оперативно-тактичке мере и радње, као на пример, осматрање, легитимисање,
привођење, лишавање слободе, давање упозорења, контролисање и преглед
превозних средстава, путника и пртљага, регулисање саобраћаја, обезбеђење
лица места и пружање помоћи ради обезбеђења извршења службених радњи
и друге. Ови превентивни и репресивни послови, често, чине јединство и
понекад их је по том основу тешко разликовати. Вршењем ових многобројних
послова уз помоћ грађана или самостално, на позорничком рејону стварају се
многоструке везе између појединих субјеката.

Према лицима са криминалним понашањем примењују се и мере

принуде, уколико је то неопходно.

Са становишта криминалистичке превентиве, веома је важно да

позорник стекне углед и поверење грађана у свом рејону и онда када делује
репресивно. Званичан, сувише крут, па и агресиван начин вршења позорничке
и патролне делатности, иначе карактеристичан за класичан и данас увелико
превазиђен начин вршења ове службе, често отуђује и удаљава
униформисаног радника од грађана, умањује његову оперативност и чини га
изолованим.

172

Однос јавности и органа унутрашњих послова с аспекта могућих

конфликтних   ситуација   исцрпљује   се,   понекад   и   у   односима   између
припадника   полиције   -   униформисаних   радника   и   грађана.   Ти   конфликти   у
случају   агресивности   грађана,   у   оним   најекстремнијим   случајевима,
завршавају   се   нападом   на   униформисаног   радника,   односно   употребом
средстава   принуде,   када   је   често   присутна   опасност   угрожавања   живота,   а
неретко и случајева са смртним исходом на једној или другој страни. Треба,
наиме, имати у виду чињеницу да је у личности грађанина, који се сукобљава
са овлашћеним радником, најчешће опасни криминалац који у овом сукобу ни
сам   не   жели   компромис.   Општа   ситуација   допринела   је   да   је   агресивност
криминалаца веома обимна и праћена насиљем.

У таквим ситуацијама полицајац мора да поступа енергично и одлучно,

не кршећи своја овлашћења на штету грађана.

Неадекватно реаговање на конфликте штети угледу службе. Неретко

конфликтне ситуације, које се одвијају најчешће на улици, поспешују
необавештени, па и недобронамерни грађани који својим понашањем стварају
још веће тензије, па самим тим и жешћа реаговања на обе стране. На такве
ситуације треба бити оперативно спреман и разрешавати их тактички разумно.

Одговарајућа и правовремена информација до које долази радник на

позорничком   и   патролном   рејону   основни   је   услов   за   адекватно   и
благовремено   супротстављање   криминалитету,   било   да   се   кривично   дело
налази у припремној фази или су последице наступиле. Треба поћи од реалне
претпоствке да за готово свако извршено кривично дело или прекршај јавног
реда и мира има у месној заједници, односно на позорничком и патролном
рејону, довољно информација да би се дело расветлило, а што је још важније,
на   истом   подручју   било   је   довољно   информација   које   би   омогућиле   да   се
деликт предупреди.

Овде смо само делимично обухватили улогу осталих оперативних

радника   органа   унутрашњих   послова   да   бисмо   што   више   истакли   значај
позорничке   и   патролне   делатности   у   вези   са   оперативним   радом   на
остваривању сарадње са грађанима не само онда када се изврши кривично
дело,   већ   и   пре   тога,   с   циљем   превентивног   поступања.   Приликом
прикупљања   обавештења,   као   и   предузимања   других   радњи,   понекад   је
неопходно   да   позорник,   на   лицу   места,   селектира   поједине   информације,
односно   одбаци   оне   бескорисне   и   ирелевантне,   а   да   поступи   по   онима   по
којима   једино   хитно   поступање   обећава   резултате   у   спречавању,   односно
сузбијању деликата. Могућности и спремност на овакво поступање условљене
су   стручношћу,   искуством   и   обимом   овлашћења   које   униформисани   радник
има.

Ове врсте делатности треба стално усавршавати јер спадају међу

најзначајније које предузима орган унутрашњих послова.

Стално и повремено дежурство

У организационим јединицама МУП-а организује се стално, а уколико

постоји потреба и ванредно дежурство. Дежурство се организује у сталним
сменама и траје 24 часа. Током дежурства обављају се, координирају и

173

оперативно-тактичких радњи, мада може бити и самостално.

Легитимисање се предузима увек када се врши рација, односно

ограничење кретања на одређеном простору. Осим тога, легитимисаће се увек
и непозната лица:

- ако се према њима предузима мера лишења слободе, привођења или

спровођења;

- уколико треба извршити лично или телесно претресање, претресање

стана, превозних средстава и пртљага;

- ако су таква лица учинила кривично дело или прекршај;
- ако је њихов спољашњи изглед сличан изгледу лица у односу на које је

предузета потражна делатност;

- ако се затекну на месту или објекту где је приступ забрањен или је

допуштен, искључиво, уз посебну дозволу (ако такву дозволу немају);

- уколико се затекну у извршењу кривичног дела, на месту извршења,

или у близини таквог места;

- чије је понашање сумњиво, односно, ако својим понашањем, изгледом

или избегавањем сусрета са припадницима полиције, или на било који други
начин изазивају сумњу да су учиниоци кривичних дела или прекршаја, или да
имају намеру да изврше таква дела или прекршај;

- ако пријављују извршење кривичног дела или прекршаја или подносе

пријаву против одређених лица као извршилаца;

- ако је њихов идентитет потребно утврдити у склопу појачаних мера

контроле и оперативних акција као и мера у изузетним ситуацијама.

Легитимисање ће се предузети и у свим осталим ситуацијама када то

налаже службени интерес.

Тактика легитимисања

Радња легитимисања се састоји у томе што се овлашћено службено

лице уљудно обраћа лицу које треба легитимисати са захтевом да му покаже и
преда на увид личну карту, односно неку другу личну исправу о идентитету ако
код себе нема личне карте. Уколико је реч о лицу за које се претпоставља да
би могло да пружи отпор, потегне оружје или побегне, у том случају од њега не
треба захтевати да оно само преда личну карту, већ ће овлашћено службено
лице, уз потребне мере опрезности извршити његов лични преглед, само
пронаћи и одузети исправу о идентитету. При томе може захтевати од лица да
оно каже где се исправа налази, а може му наредити да дигне руке увис, тј.
поступак је сличан као и при претресању или лишењу слободе опасног
криминалца.

Ако лице нема личну карту њу може да замени путна исправа (пасош), а

изузетно и остале личне исправе снабдеване фотографијом (возачка дозвола,
војна књижица, поморска књижица, индекс, чланска карта).

Позната лица се не легитимишу, осим ако то налаже тактичка ситуација,

на пример, када треба извршити легитимисање свих присутних или када треба
помоћи грађанима при регулисању одређених права (легитимисање лица која
су скривала саобраћајну незгоду).

175

Овлашћено службено лице је обавезно да покаже своју службену

легитимацију   овлашћеног   радника   органа   унутрашњих   послова   лицу   које
легитимише.   Униформисана   лица   (полицајци)   не   морају   да   показују   своју
легитимацију   овлашћеног   радника   осим   на   изричит   захтев   лица   које
легитимишу. Ово је разумљиво и због тога јер грађанин има право да зна име
овлашћеног радника који према њему предузима службену радњу. Без обзира
што   полицајци   имају   значку   са   бројем   као   идентификационо   обележје,
показивање   службене   легитимације   је   на   захтев   грађанина   обавезно.
Идентификациони број на полицајцу треба да буде откривен односно видљив,
тј. не сме да буде покривен деловима одеће или на сличан начин.

Начин показивања службене легитимације разликује се од начина

показивања   личне   карте.   Овлашћено   службено   лице   показује   службену
легитимацију   лицу   које   легитимише   тако   да   оно   може   да   прочита   текст
садржан   у   њој   и   види   фотографију,   али   службену   легитимацију   овлашћени
радник задржава у руци, при чему своје име и презиме и назив органа коме
припада саопштава усмено, ако то лице захтева. У случају да се претпоставља
напад или бекство легитимисаног лица, службена легитимација се показује тек
после извршеног легитимисања или савладаног отпора, уколико је он постојао.

Ако нема опасности од напада или бекства, по узимању, лична карта се

пажљиво разгледа, проверава и утврђује њена исправност. Нарочиту пажњу
треба обратити на фотографију и печат на њој, с обзиром на то да може бити
одлепљена права фотографија, а залепљена лажна, односно да је своју
фотографију лице залепило на туђу исправу.

Треба обратити пажњу на линију круга печата, да ли се она прекида или

ломи на саставу ивице фотографије и подлоге. Текст печата треба прочитати
јер   је   могуће   да   је   лажан   или   фалсификован.   Садржај   и   облик   печата   на
фотографији   треба   упоредити   са   печатом   који   је   отиснут   на   месту   потписа
издаваоца личне карте. После тога се утврђује у којој је мери и изглед лица
сличан лику на фотографији. Такође се, веома пажљиво, разгледа текст из
личне карте, да ли је нешто обрисано, радирано, преправљано или додавано,
односно   да   ли   има   знакова   фалсификовања.   затим   се   усмено   испитује
легитимисано лице о подацима који су садржани у личној карти и одговори се
упоређују са подацима из ње.

Како су у личној карти садржани подаци о датуму и месту рођења,

пребивалишту и адреси стана, легитимисано лице може да даје несигурне или
нетачне   податке,   или   пак,   да   се   збуни   показујући   тако   да   му   није   позната
садржина личне карте. Такође, у разговору се може утврдити да легитимисано
лице   говори   дијалектом   различитим   од   онога   који   је   уобичајен   за   место
његовог рођења или пребивалишта. Овакве индиције, као и друге које могу да
се стекну под условом детаљног, пажљивог и стручног легитимисања, могу да
буду   разлог  за   привођење  осумњичених   лица  у   орган  унутрашњих   послова
ради утврђивања идентитета на неки други начин.

Уколико легитимисано лице, уместо личне карте покаже путну исправу

(пасош), бродску књижицу - матрикулу или другу исправу сличног значења,
поступак је сличан са делимичним разликама које се односе на садржину
података, а с обзиром на њихову намену.

176

живота);

б) фактичка својства (дан, месец и година рођења, место рођења,

националност, матични број - својства која су непроменљива);

в) физичка својства (телесна својства и пол, лични опис, отисци прстију

и сл.).

Криминалци су одувек настојали да сакрију свој идентитет, односно да

отежају   његово   утврђивање   како   би   остали   неоткривени   као   извршиоци
кривичног   дела.   Ова   настојања   криминалаца   да   мењају   своја   правна   и
физичка обележја била су одувек присутна, па су многи криминалци настојали
да живе под лажним именом и лажним идентитетом. Нису ретки ни случајеви
измене   личног   изгледа   чак   и   уз   помоћ   хируршких   захвата   (фацијална
хирургија), како са намером да то трајно остане, тако и привремено, само док
се   врши   кривично   дело   (маскирање   приликом   вршења   разбојништава,
разбојничких крађа, заштићивање рукавицама приликом провалних крађа).

У историји су познати и веома нехумани поступци судских органа са

извршиоцима кривичних дела: жигосање као трајна ознака криминалца,
одсецање појединих делова тела и друго. Овакви сурови поступци трајног
означавања идентитета данас више не постоје, али настојања криминалаца да
свој идентитет сакрију и данас су подједнако присутна, а тиме и настојање
органа откривања ради њиховог идентификовања.

Утврдити идентитет за одређено лице неопходно је у случајевима када

треба открити непознатог извршиоца или када према појединим лицима
(осумњичени, очевидац) треба извршити одређену оперативно тактичку меру и
радњу, па је за њено обављање нужно претходно спровести ову делатност.

Утврђивању идентитета у односу на лице, приступиће се увек када за

предузимање ове мере постоји службени интерес. Све такве ситуације није
могуће унапред предвидети. Међутим, криминалистички разлози налажу да се
утврђивање идентитета лица мора обавезно утврдити у следећим
случајевима:

1) када се лице лишава слободе;
2) за лице против кога се подноси кривична пријава;
3) у односу на наше држављане када их стране полиције депортују;
4) у односу на стране држављане који изврше кривично дело за које се

гони по службеној дужности, или ако је против њих изречена заштитна мера
протеривања из земље, или удаљавања са територије Србије и Црне Горе;

5) када лице ускраћује давање података о свом идентитету, или о себи

даје лажне податке;

6) када постоји сумња да је лична исправа фалсификована;
7) у односу на лице које због психофизичких недостатака није у стању да

о себи пружи податке, а не поседује личне исправе и

8) идентитет се обавезно утврђује и у односу на леш чији идентитет није

познат.

У односу на лице коме је неопходно утврдити идентитет орган

унутрашњих послова може да одреди меру ограничења слободе кретања до
24 часа.

178

Начини утврђивања идентитета

Идентитет лица или леша утврђује се многобројним криминалистичким

методама,   при   чему   криминалистичка   техника   има   посебан   значај.
Најсигурнији   начин   утврђивања   идентитета   лица   и   лешева   је   коришћењем
папиларних линија, односно методом дактилоскопирања. Папиларне линије су
рељефне шаре (браздице) које лице има на шаци и прстима руку, стопалима и
прстима   ногу,   које   су   различите   и   током   живота   непроменљиве   код   сваког
лица. Зато је увек аутентичнији отисак прста на неком документу и погоднији
за   утврђивање   идентитета,   него,   на   пример,   потпис   лица.   Потпис   се   може
фалсификовати за разлику од отиска прста, који се не може фалсификовати.

Оваква својства (сталност и непроменљивост) чине да се папиларне

линије могу користити за идентификовање физичких лица, а у ограниченим
случајевима   и   лешева.   То   се   спроводи   криминалистичко   научно   техничком
методом   у   криминалистици   познатом   под   називом   дактилоскопија   (грчки:
daktilos:   прст;  skopein:   проучавати).   Дактилоскопија   се   бави   проучавањем,
регистрацијом, класификацијом и упоређивањем трагова папиларних линија, с
циљем идентификације лица или непознатих лешева. Може се извршити уз
помоћ   опште,   десетопрстне   дактилоскопије   где   је   потребно   располагати
отисцима свих десет прстију руку (дактилоскопски фиш), или на основу једног
или   неколико   отисака   прстију   (моно-дактилоскопија),   уз   већу   неизвесност   и
напоре,   него   у   случају   постојања   десетопрстних   отисака.   Наравно,
идентификација   на   основу   ове   методе,   може   се   извршити   само   уколико
одраније постоји дактилоскопски фиш или појединачни отисци прстију за лице
или леш које идентификујемо.

Уобичајено је да се дактилоскопија, с циљем идентификације лица,

бави, углавном, коришћењем отисака прстију руку, мада није искључено
коришћење папиларних линија на длановима, табанима и прстима ногу
(хеироскопија), уколико за то постоје објективне могућности.

Методе криминалистичке тактике и технике које се користе ради

проналажења и фиксирања трагова папиларних линија временом су знатно
напредовале. У последње време присутно је сазнање о методи којом се
изазивају отисци папиларних линија на људској кожи. Ова метода која је,
додуше, тек у развоју, биће несумњиво изузетно значајна када се усаврши.

Код знатног броја кривичних дела, која су праћена насиљем, постоји

могућност проналажења и фиксирања ових трагова како на жртви, тако и на
извршиоцу, било на врату (у случају дављења), или на другим деловима тела.

Људска кожа, било да је у питању лице или леш као подлога на којој се

могу   наћи   отисци   папиларних   линија,   није   подесна   на   површинама   које   су
маљаве. Зато је такве отиске много лакше пронаћи и фиксирати на телу жене,
или млађе особе. На остављање отисака папиларних линија на људској кожи
неповољно   утиче   повећана   активност   лојних   и   знојних   жлезда,   што   је
индивидуална   психофизиолошка   особина,   као   и   неки   спољни   фактори
(температура   ваздуха   и   сл.).   Отисак   ће   бити,   међутим,   јаснији   ако   су
папиларне линије биле обложене масноћом или знојем, односно ако је људска
кожа као подлога на којој су остављњени отисци била сува.

179

метода има, углавном индицијални значај. Међутим, ова метода може имати
изузетан значај за примену појединих превентивних мера.

Идентификација се може извршити и на разне друге начине: по основу

трагова и предмета нађених на месту извршења кривичног дела, затим уз
помоћ разних метода криминалистичке тактике и технике, као на пример,
мерења, упоређивања, профилирања

105

и слично.

Криминалистика користи и друге многобројне методе међу којима је и

биомеханика.   Ово   научно   подручје   се   бави   механичком   структуром   и
понашањем   живих   система   и   њиховом   интеракцијом   са   спољашњом
средином.   Упрошћено   речено,   биомеханика   би   била   наука   о   кретању   и
променама   које   у   том   кретању   живи   организам   изазива.   Биомеханика   је
интересантна управо с аспекта криминалистичког проучавања човековог хода.
Проучавање   човековог   хода   са   криминалистичког   аспекта   уклапа   се   у
трасеолошку област, а примена биомеханичке методе може бити погодна за
идентификацију лица.

Када је у питању идентификација лица користе се, у великој мери

анатомске и антрополошке карактеристике човековог тела, пре свега, стопала,
која најчешће и служе за идентификацију с обзиром на то да се ови трагови
најчешће и остављају на лицу места. То су трагови човечијег хода, трчања, чак
и скокова, а могу бити трагови обуће, босог стопала, површински, удубљени,
видљиви и невидљиви.

Познато је да се по дужини стопала може утврдити, приближно, висина

лица (стас), а на основу дужине ногавица пронађених панталона, или, пак
раздаљине између рукава (Бертионове таблице) може се утврдити стас лица.

Веома успешна идентификација лица може се извршити на основу зуба

и више десетина година после смрти, као и на основу обдукцијског налаза
леша чак и када је у распадању. Ови поступци идентификације врше се на
основу методе криминалистичке технике и судске медицине.

Идентификација на основу гласа - фоноскопска метода је метода која се

данас увелико примењују ради утврђивања идентитета. Познато је да се од
три основне карактеристике гласа: висине, јачине и боје могу мењати висина и
јачина, па су ове две карактеристике гласа неподобне за идентификацију лица.
Међутим боја се не може мењати, па она служи за идентификацију лица по
гласу.

Најчешпће се идентификују непознати извршиоци уколико је њихов глас

снимљен на магнетофонској траци (нпр. снимањем гласа отмичара,
уцењивача и сл.).

За идентификацију овом методом користе се специјалне лабораторије

за вештачење спорног и неспорног гласа у посебно технички створеним
условима, при чему се искључује могућност прикривеног снимања, односно
преснимавања фрагмената нечијег говора. Ова метода је поуздана, па се са
сигурношћу може установити аутентичност снимљеног говора.

Лице се може посредно идентификовати на основу идентификације

гласа. Мада се идентификација лица на овај начин може сматрати и веома
старом, савремени развој технике и електронике даје сасвим нову садржину
овој методи. Појавом и техничким усавршавањем телефона, магнетофона,

181

акустичког   спектографа   и   компјутера,   ова   метода   постаје   значајнија.   Њено
напредовање   зависи   и   од   прогресивних   настојања   у   криминалистици   да   се
поједине   класичне   методе   идентификације   замењују   новим,   уз   максималну
примену и прилагођавање метода природних и техничких наука.

Као једна од најостварљивијих метода за идентификацију лица

посредством гласа сматра се да је она уз помоћ фонограма, тј. графикона
говора.

Идентификација се може спровести и тако што се лице фотографише,

па се таква фотографија упореди са већ постојећом фотографијом.
Препознавање путем фотографије може се извршити уколико се она покаже
случајним сведоцима, пријатељима, родитељима лица чији се идентитет
утврђује.

Анатомске карактеристике појединих делова главе, односно лица,

видљиве   на   фотографији   представљају   основу   на   којој   се   може   правити
успешна   компарација   двеју   фотографија   и   на   основу   тога,   доста   поуздано
утврдити   идентитет.   Поједини   делови   главе   различити   су   по   своме   облику,
величини,   положају   и   другим   особинама   код   различитих   лица,   чиме
испољавају   своје   индивидуалне   морфолошке   карактеристике.   Посебан
идентификациони   значај   има  уво,   односно   његов   изглед   и   облик   на   шта   је
указао и Бертијон.

106

Фотографија уопште у криминалистици има изузетан значај и изван

области идентификације (Бертиљонова метричка фотографија, Хајндлова,
фотограметрија,

стереофотограметрија,

даљинска

фотографија,

макрофотографија и микрофотографија).

Велике могућности за утврђивање идентитета пружају карактеристични

знаци професије, који су неретко присутни на телу и оделу лица или леша.
Идентитет лица могуће је утврдити претходним одређивањем професије, ако
такви   знаци   постоје,   односно   ако   смо   их   утврдили.   Тако   на   пример,   код
металских   радника,   ковача,   бравара   и   других   радника   постоје   ожиљци   на
рукама, прстима и подлактици. Ожиљци у виду линија јављају се код особа
које раде са жицом, код оних који праве предмете од прућа, па и код фризера.
Код зидара често постоје повреде од креча и другог грађевинског материјала,
код земљорадника имамо изражене жуљеве од алатки на длановима. Носачи
имају   жуљеве   на   раменицама   и   колену   (где   најпре   постављају   терет),   а
обућари изнад колена где постављају ципеле при раду, кројачи на јагодицама
палца,   због   употребе   маказа   и   друго.   Код   аутогеног   заваривача   постоје
опекотине од гаса по рукама и на лицу.

Професија се може наслутити и по траговима које оставља боја на кожи

код појединих лица. На пример: столари или лакирери дрвета имају
смеђецрвено обојене нокте што је последица утицаја анилинских и катранских
боја. Такође и таложење прашине која потиче од разних материја на кожи,
коси и оделу може да укаже на професију лица: код млинара и пекара брашно,
код ложача угљена прашина, димничара чађ, код текстилаца прашина од вуне,
односно памука.

Поједине промене на кожи могу настати ако се она изложи разним

утицајима: пигментирање услед излагања сунцу (морнари, земљорадници,

182

припреме за бекство, преласка из затвора или притвора у затворску болницу и
слично. Жене, нпр. обично симулирају несвестицу, просјаци хромост, слепило,
сакатост.

Увек када постоји сумња у симулацију, њу треба проверити. Нпр. у

случају неверице да је лице глувонемо, треба иза његових леђа неопажено на
под испустити неки предмет који ће јако зазвонити или експлодирати (нпр.
жабица). Лице које није глувонемо по правилу ће се увек тргнути, што неће
бити случај и са глувонемим. Симулације душевних болести испитују
психијатри у кривичном поступку, где се обавезно вештачење увек предузима
када се сумња у душевно здравље окривљеног.

6. ОГРАНИЧЕЊЕ КРЕТАЊА НА ОДРЕЂЕНОМ ПРОСТОРУ

Појам и циљ ограничење кретања на

одређеном простору

Ограничење кретања на одређеном простору (у даљем тексту:

ограничење кретања) је општа оперативно тактичка мера и радња која се
предузима ради изненадне контроле неодређеног броја лица која се налазе на
одређеном месту, објекту или простору. Ова радња се разликује од блокаде
иако се ова два појма често узимају у истом значењу.

Блокада се састоји у затварању излазних и улазних путева на

одређеном подручју, на коме се спречава или ограничава да затечена лица
напусте тај простор, односно ограничава приступ у одређени објекат, док
ограничење кретања има шире оперативно значење.

Међу посебне криминалистичке мере су и сталне, планиране блокаде,

које   се   састоје   у   затварању   објеката   који   су   посебно   угрожени   од
криминалитета   (криминогени   објекти)   као   што   су:   аеродроми,   пристаништа,
железничке   станице,   поједини   привредни   објекти   од   посебног   значаја   и
слично.   У   случају   напада   на   такве   објекте   поступа   се   по   унапред
припремљеним плановима.

109

Посебно криминалистичко организовање и ефикасност у поступању

потребни су када је реч о тешким кривичним делима, односно криминалним
догађајима који су узнемиравали јавност, или се из других разлога захтевају
посебне   мере.   То   су   следеће   мере:   јавно   објављивање   фотографије   или
цртежа   лица   у   дневној   штампи,   преко   радија,   телевизије,   објављивање
плаката или летака на подручју где се претпоставља да се сакрива извршилац
кривичних   дела,   јавно   излагање   предмета   који   су   у   вези   са   извршеним
кривичним делом, да би их грађани довели у везу са неким (траженим) лицем
и предметом.

Предузимање рације, као и постављање заседа и блокада, контрола

објеката у којима се обично сумњива лица крију, контролисање превозних
средстава и уопште, саобраћаја, сходно потребама, такође могу представљати
посебне криминалистичке мере.

Блокада није самостална радња јер се, по правилу, врши с циљем

184

спровођења и других оперативно тактичких мера и радњи: увиђаја, заседе,
потере и других. При планирању, организовању и вршењу блокаде постоје
одређене правилности, без обзира на то у коју сврху се она предузима.

Према томе, ограничење кретања треба разликовати од блокаде, јер су

ове радње различите, како по циљу и значају тако и по садржини.

Радња ограничења кретања је карактеристична по свом превентивно

репресивном дејству, изводи се повремено на оним објектима и у оно време
када се на основу криминалистичке процене може претпоставити да ће се на
месту њеног вршења наћи лица за којима се трага, учиниоци кривичних дела,
као и ради проналажења и обезбеђења трагова и предмета кривичног дела,
контроле и откривања нових пунктова и објеката где се састају криминалци и
друга девијантна лица.

Припрема и тактика предузимања

С обзиром на то да је ограничење кретања радња већег обима, она

мора бити добро припремљена. У оквиру припрема план треба да садржи:
циљ ограничења кретања, објекте, пунктове и простор где ће се вршити, време
односно почетак вршења, људство које ће учествовати, техничка средства која
ће се користити, поступак са пронађеним лицима, као и друге елементе у
зависности од потребе и циља који се жели постићи.

Ограничење кретања је радња превентивног карактера и предузима се

на појединим објектима или подручјима ради спречавања окупљања и
организовања криминалаца, као и лица склоних социјално патолошким
појавама, ако се такве акције од тих лица очекују и, наравно, ради спречавања
вршења кривичних дела.

Предузимање ове радње у превентивном циљу, најчешће је условљено

карактером   појединих   догађаја   који   са   собом   носе   повећану   опасност
криминалног   испољавања   на   одређеном   подручју.   Реч   је,   обично,   о   оним
подручјима   која   се   "покривају"   редовном   позорничким   и   патролном
делатношћу и другим мерама превентивно репресивног карактера. Међутим,
ако посебни догађаји или стања носе и повећану опасност вршења кривичних
дела   или   испољавања   социјално   патолошких   појава,   у   таквим   ситуацијама
неопходно   је   припремити   посебне   оперативно   тактичке   планове   да   би   се
спречило наступање деликата. То су, обично, следећи догађаји или стања:

- масовни скупови који имају већи друштвени, политички и научни значај

(конгреси, саветовања), ако окупљају велики број људи на једном месту и ако
је задржавање нешто дуже;

- разне манифестације спортског, уметничког, комерцијалног и сличног

карактера, нарочито оне масовније, међународног карактера као, на пример,
светка првенства, олимпијаде, међународни сајмови, велики вашари, изложбе;

- јавни нереди већег обима, демонстрације и слично, које са собом носе

опасност криминалног или социјално патолошког испољавања од стране
појединаца ношених "психологијом масе". Масовно окупљање људи носи са
собом опасност криминалног понашања, односно понесен "психологијом масе"
појединац се у њој друкчије понаша него када је сам. Тада, сувише репресиван

185

простор ради легитимисања лица која су се ту затекла. Легитимисање врше
најмање двојица овлашћених службених лица од којих је један у униформи.
Уколико је реч о затвореном простору, треба саопштити да ће се за службене
потребе хитно легитимисати сви присутни. Такво саопштење може бити веома
провокативно уколико настану узнемиреност, протести, покушаји
проваљивања блокаде од стране једног броја лица које ова мера посебно
погађа, а чиме постају сумњива.

111

Предузимање ове радње мора бити веома детаљно и пажљиво

припремљено, уз примену начела чувања службене тајне. То је потребно због
тога да би се изненадно могло обавити легитимисање лица и друге радње, јер
се само под тим условима ограничењем кретања и могу постићи одговарајући
резултати.

С обзиром на то да је ограничење кретања комбинована оперативно

тактичка мера, она подразумева  да се,  током те радње као и  после њеног
вршења, осим легитимисања и утврђивања идентитета на неки други начин,
предузимају,   по   потреби,   и   друге   мере   општег,   оперативно   тактичког,   па   и
истражног   карактера,   као   на   пример:   провера   (на   основу   криминалистичких
евиденција),   осматрање,   преглед   превозних   средстава   и   пртљага,   па   и
лишење слободе и претресање. Неке од ових мера могу да се предузимају и
пре ограничења кретања.

Ограничење кретања је комбинована мера и због тога што у њеном

вршењу могу да учествују не само униформисани него и неуниформисани
радници органа унутрашњих послова, војни органи и друга лица ван самих
органа, као, на пример, судије за прекршаје.

Превентивни ефекти ограничења кретања долазе нарочито до изражаја

током спровођења ове мере како код делинквената, тако и код оних лица која
се налазе у предделиктној ситуацији. И код једних и код других изазива
осећање узнемирености, понекад и панике, несигурности, што се, неретко,
манифестује у понашању тих лица када се ограничење кретања предузме. Реч
је о значајној индицији на коју овлашћени радници треба да обрате пажњу и да
благовремено и ефикасно делују у односу на таква лица.

Коначно, у односу на један број лица, обично мањи, ограничење

кретања се завршава применом појединих репресивних мера. То су, углавном,
она лица због којих се ова мера и показала оправданом. Та лица се, најчешће,
приводе   у   просторије   органа   унутрашњих   послова,   а   затим   детаљно
претресају,   дактилоскопирају,   фотографишу,   утврђује   им   се   идентитет,
проверава   алиби,   спроводе   се   надлежном   органу   ако   се   за   њима   трага   по
потерници, упућују судији за прекршаје ако не поседују личне исправе или се,
пак,   неко   лице,   у   првентивном   циљу,   само   упозорава   како   убудуће   да   се
понаша.

По извршеној радњи сачињава се посебан извештај који се улаже у

оперативне евиденције.

7. КРИМИНАЛИСТИЧКА КОНТРОЛА

187

Криминалистичка контрола и њен однос са

криминалистичком обрадом

Критеријуми за разликовање криминалистичке контроле од

криминалистичке   обраде,   о   којој   је   било   речи   приликом   разматрања
репресивног деловања органа унутрашњих послова, садржани су не само у
циљу који се тежи постићи једном или друго делатношћу, већ и садржином
односа   сумње   поводом   којих   се   једна   или   друга   делатност   предузимају.   У
односу   на   криминалистичку   контролу   "основи   сумње"   су   општег   значаја   и
односе се на криминалитет као масовну појаву.

112

Садржина криминалистичке контроле је у надзирању одређених

криминалних   средина   и   криминогених   објеката   као   и   догађаја   у   њима,
активности   појединих   криминалаца,   првенствено   повратника,   уочавања
појединих   криминогених   фактора   и,   уопште,   асоцијалних   и   антисоцијалних
понашања. Због тога се може закључити да је однос између криминалистичке
контроле и криминалистичке обраде адекватан односу општег и појединачног.
С   обзиром   на   то   да   је   криминалистичка   обрада   увек   усмерена   према
појединачној појави или лицу, она, по правилу, проистиче из криминалистичке
контроле   када   се   стекну   основи   сумње   да   је   одређено   лице   извршило
кривично дело, односно да је дело извршио непознати извршилац кога треба,
уз помоћ прикупљених индиција и постављених верзија, открити.

Криминалистичка контрола, као систем оперативно тактичких мера и

радњи,   предузима   се   не   само   према   криминалним,   већ   и   социјално
патолошким   срединама,   као   и   у   ситуацијама   које   носе   само   могућност
криминалног испољавања. То могу бити и природне појаве као, на пример,
велике   поплаве   и   друге   елементарне   непогоде,   пожари   великих   размера,
велике   саобраћајне   незгоде,   ратна   ситуација   и   ратно   окружење   и   други
догађаји   у   којима   настаје   повећана   криминогеност,   односно   могућност
криминалног испољавања.

Понекад је сличност криминалистичке контроле и криминалистичке

обраде веома изражена, па их је тешко разликовати. Поједине мере и радње
предузимају   се   у   оба   случаја,   као   на   пример:   прикупљање   обавештења,
рација, утврђивање идентитета, легитимисање, присмотра, заседа и слично.
Сигуран   критеријум   за   њихово   разликовање   је   у   томе   што   се,   на   пример,
истражне   радње   могу   предузимати   искључиво   у   оквиру   криминалистичке
обраде.

Разлика се може уочити на следећем примеру:
1. У односу на лице "А" постоје одређене информације да се оно бави

препродајом украдених аутомобила, као и да је учествовало у растурању
фалсификованог новца.

2. Лице "Б", вишеструки повратник, вратио се са вишегодишњег

издржавања казне затвора на које је био осуђен због провалне крађе
извршене у поврату.

У првом случају постоје основи сумњи (индиције) да је лице "А"

извршило кривично дело, док у случају лица "Б" постоји претпоставка да би
ово лице могло да изврши кривично дело, па је неопходно контролисати

188

Како се на преткривични поступак наставља кривични, односно

претходни кривични поступак као његова прва фаза, адекватно томе на
криминалистичку обраду, по правилу, се наставља истрага.

Разматрајући даље однос криминалистичке контроле и

криминалистичке   обраде,   можемо   закључити   да   криминалистичка   контрола
представља   организовану   делатност   органа   унутрашњих   послова   у
спречавању криминалитета, а криминалистичка обрада такође организовани
облик рада на његовом сузбијању. Ова разлика има, наравно, само условно и
најопштије   значење   јер   оба   облика,   и   криминалистичка   контрола   и
криминалистичка обрада, осим што се међусобно допуњавају и условљавају,
сваки за себе, остварују се и применом превентивне и репресивне методе.

Класификација криминалаца као основни услов

контроле њиховог понашања

Основна сазнања о криминалном рецидиву и рецидивистима имају

прворазредни значај за успешно организовање превентивних мера, с циљем
спречавања поновног упадања ових лица у криминалитет. Међу многобројном
категоријом криминалаца повратници су, свакако, друштвено најопаснији.

Криминалитет, а тиме пре свега повратнички, када је у питању

превентивно   деловање   према   његовим   вршиоцима,   мора   се   посматрати   у
његовом јединству као друштвена појава састављена из више компоненти, које
су   у   зависности   једна   од   друге   и   које   се   међусобно   условљавају.   Како   је
категорија   повратника   и   других   потенцијалних   извршилаца   кривичних   дела
веома   широка,   то   су   неопходни   и   различити   приступи   који   у   својим
специфичностима морају бити окренути личности повратника. Такав приступ
захтева   велики   и   разноврстан   опсег   мера.   Многи   су,   међутим,   склони   да
повратништво посматрају као правни проблем, без обзира на то што само тако
његово третирање не може да пружи задовољавајуће резултате при његовом
спречавању.

Сложеност овог проблема нужно захтева пручавање индивидуалних

својстава личности повратника као и социјалних прилика у којима се повратник
нашао пре повратничког стажа и током њега. То је нужно и због тога што се
превентивне мере данас, у највећој мери, односе на предузимање надзора над
већ евидентираним криминалцима, односно лицима која су једном или више
пута   извршила   кривично   дело.   Типологија   повратника   у   овом   правцу   је
неопходна, јер одређени вид кривичног дела и његовог извршиоца захтева и
одређену примену надзора, према делу и учиниоцу, нарочито ако су у питању
повратници,   специјалисти,  професионалци,  патолошки   делинквенти  и   други.
Из  тежње да се што потпуније проучи  повратништво и  повратници, постоје
различите   класификације   које   карактеришу   и   многобројни   приступи   овом
проблему. При томе, треба разликовати појам поврата од повратништва који
представља   више   криминолошки   аспект   проблема,   јер   су   у   њега   укључена
посебна субјективна својства учиниоца која проистичу из његове склоности за
вршењем кривичног дела.

Међутим, може се закључити да постоје следећа основна схватања

190

појма повратништва: правни, криминолошки и у нешто мањој мери прихваћен
пенолошки.

У посебну и најбројнију категорију повратника спадају професионалци.

Проф. др М. Милутиновић их дели на ситне преступнике, професионалне
варалице и тешке криминалце.

Разлог релативно великог броја класификација повратника је и у томе

што их и поједина законодавства различито дефинишу.

С аспекта примене превентивних и репресивних мера према

повратницима, значајна је њихова подела на следеће категорије:

1) професионалци код којих специјализација представља основну

методу криминалне делатности;

2) патолошки делинквенти: клептомани, пиромани, садисти, као и сви

криминалци са импулсивним нагонима, параноидним идејама и сл.;

3) сексуални делинквенти, посебно интересантни с аспекта жртве које

могу бити и малолетна лица, немоћне особе и слично, јер сексуални нагон
постаје мотив за извршење и најтежих кривичних дела, као што су крвни
деликти, тешке и лаке телесне повреде и др.;

4) повратници који су склони социјално-патолошким појавама којима не

могу да се одупру (алкохоличари, наркомани, скитнице, коцкари, шверцери и
др.). То су, углавном, криминалци из навике, интересантни с аспекта
асоцијалног и антисоцијалног понашања.

Појам и циљ појачаног надзора

Сасвим је извесно да се успешна борба против криминалног

испољавања, а посебно повратништва, не може градити на бази искључиво
апстрактних   правних   норми,   на   чију   немоћ   указује   стално   обнављање
рецидива,   већ   је   треба   изграђивати   полазећи   од   конкретног   криминалног
испољавања   уз   предузимање   и   одговарајућих   мера   у   односу   на   сваког
повратника   појединачно.   Значи,   потребан   је   и   напор   на   криминолошком,
криминално политичком и криминалистичком плану.

Када је у питању активност на криминалистичком плану, треба имати у

виду и неопходност примене појединих криминалистичко оперативних мера и
радњи, првенствено са превентивног аспекта. Значи, потребно је предузети
такве мере које ће зауставити повратника на његовом криминалном путу, јер
све   дотадашње   предузете   мере   нису   уродиле   плодом.   У   комплексу   ове
активности   посебан   значај   има   и   систем   мера   појачаног   надзора   који
предузима   орган   унутрашњих   послова   према   лицима   за   која   се   основано
очекује да ће наставити да врше кривична дела.

Појачани надзор је систем оперативно-тактичких и техничких мера и

радњи у односу на одређене категорије делинквената. Значи, вршење надзора
подразумева увид над кретањем и понашањем лица за које постоји основана
претпоставка да су склона понављању кривичних дела, а постоји могућност
њиховог криминалног деловања на ширем подручју, па и изван граница

191

а   затим   и   да   елиминише   преткриминална   стања   или   преткриминалне
ситуације.   Међутим,   елиминисање   таквих   стања   претпоставља   првенствено
добру информисаност о њима да би могао да усмери своје снаге на подручја у
којима се ради о концентрацијама криминалних прилика које често привлаче
људе склоне кривичним делима. Надзор је овде, обично, усмерен на лица и у
вези   са   њима,   у   односу   на   одређене   криминогене   објекте.   Могућности   за
извршење кривичних дела су увек мање уколико постоји код потенцијалних
учинилаца бојазан да ће бити откривени, односно ухваћени.

Код назора над извршиоцима кривичних дела треба користити две

следеће могућности прогнозирања:

1. криминалистичко - криминолошку прогнозу која подразумева

предвиђање понашања, односно њихово криминално, социјално патолошко и
прекршајно испољавање;

2. утврђивање и уочавање општих и посебних узрока, услова и фактора,

који у зависности од даљих прилика прогнозирају догађаје и збивања у вези са
појединим лицима, имовином и ситуацијама интересантним за људе
криминалних склоности.

Таква стања имају за циљ предузимање многобројних оперативно-

тактичких мера. Значај тих мера огледао би се у:

а) предузимању оперативних мера с циљем идентификовања учинилаца

већ извршених кривичних дела и њиховог хватања;

б) контроли већ познатих извршилаца кривичних дела и спречавању да

не изврше нова кривична дела, односно сузбијању повратништва и
ресоцијализацији повратника;

в) пружању заштите од опасних професионалаца, специјалиста, од лица

која врше кривична дела међународног карактера, без обзира на то да ли та
дела садрже елементе политичког или класичног криминалитета;

г) контроли, односно надзору над извршиоцима кривичних дела што

омогућава и откривање нових облика криминалитета као и нових
делинквената, што даље доприноси успешнијем спречавању кривичних дела
убудуће и пружа могућност за спречавање повратништва.

У склопу мера превентивног карактера које су типичне за поједине

преткриминалне ситуације спадају и мере које је понекад нужно предузети и
према   жртви   кривичног   дела.   Чињеница   је   да   су   многобројне   жртве   својим
неопрезним поступцима узроковале криминална понашања, без обзира на то
што су разни мотиви пресудно утицали на извршиоце. То само потврђује да је
примена   надзора   условљена   многобројним   факторима,   међу   којима
виктимогени заузимају значајно место. Може се основано претпоставити да би,
понекад, мера упозорења потенцијалне жртве на њене несмотрене поступке
могла да резултира смањењем ризика. С тим циљем жртви је некад потребна
и помоћ у виду заштитних мера од стране органа унутрашњих послова. Органи
унутрашњих   послова   морају   стално   имати   у   виду   оне   догађаје   који
наговештавају   ситуације   које   својим   постојањем   претпостављају   сталну
могућност   криминалног   испољавања.

113

Основни циљ јесте заштита

потенцијалне жртве, па је и информисаност о жртви веома значајан услов
превентивног ангажовања у конкретном случају.

193

Лица која учествују у спровођењу мере

појачаног надзора

При одређивању лица према којима ће се вршити појачани надзор,

треба имати у виду да овај посао могу да обављају лица која, осим стручног
знања,   поседују   и   друге   квалитете,   као   на   пример:   комуникативност,
тактичност   и   умешност   у   успостављању   контаката   како   са   лицем   под
надзором,   тако   и   са   другим   лицима   и   грађанима,   као   и   умешност   при
одговарајућем одржавању и даљем развијању таквог односа. Ова мера органа
унутрашњих послова даје пуну иницијативу и омогућава оперативнији приступ
задатку, али углавном, с аспекта предузимања које има за циљ спречавање
конкретних кривичних дела. Ову меру у нас врше, највећим делом, припадници
полиције   као   и   други   оперативни   радници   ОУП-а,   бар   када   су   у   питању
делинквенти који врше кривична дела из домена класичног криминалитета.

Појачани надзор подразумева перманентно прикупљање података о

лицу, што је често услов предузимања и осталих оперативних радњи
превентивног карактера.

Путеве и начине прикупљања података одређује лице које врши надзор,

најчешће   се   оперативно   ангажујући   према   лицима   која   могу   да   пруже
конкретна обавештења о надзираном лицу. Круг ових лица је веома велики и
њега сачињавају познаници надзираног, односно његови пријатељи, чланови
породице,   сарадници   и   уопште   сва   лица   чија   би   сазнања   била   корисна   за
остваривање надзора. Најчешће, конспиративан начин прикупљања података
од   лица   заступљен   је   не   само   из   оперативних   разлога,   већ   и   због   чувања
части   и   угледа   лица   на   које   се   подаци   односе.   Од   умешности   овлашћеног
радника који врши надзор зависи на какву ће подршку да наиђе код тих лица, а
под   условом   идеалне   сарадње   најпотпунији   подаци   могу   се   добити   из   уже
породице надзираног, односно из круга њему блиских лица.

Значајни су чак и подаци о понашању и успеху које је лице имало у

школи и касније на радном месту, о интелигенцији, ставовима и склоностима
које је испољавало, затим како се лице уклапа у друштвене обавезе, односно
да ли је реч о примерном члану друштвене заједнице, итд.

Посебан значај имају подаци о материјалним приликама у којима лице

живи,   какви   су   му   услови   становања,   затим   подаци   који   говоре   о   начину
коришћења слободног времена (друштвене активности, забава, хоби). Веома
је индикативно ако се утврди да је, на пример, лице склоно коцкању, дрогама,
алкохолу,   неморалном   животу   или   другим   пороцима.   Важно   је   утврдити   и
податке о физичком и психичком здравственом стању лица. Треба прикупити и
податке   на   основу   којих   се   може   прогнозирати   понашање   лица   у   случају
лишења слободе, да ли је склоно бекству, пружању отпора, да ли са собом
носи   оружје.   Утврђивање   података   о   темпераменту   и   могућој   агресивности
лица има за циљ да укаже на то колико је лице осетљиво на поједине мотиве и
надражаје за извршење кривичног дела.

Поједине исказе о лицу треба обавезно проверавати и допуњавати

исказима других лица, као и другим изворима (разна документација,

194

жртве кривичном делу и др.). Штавише, ове евиденције су доста оскудне, чак и
под условом исцрпног коришћења.

Као што је истакнуто, један од основних практичних проблема јесте како

на одговарајући начин поступити у сваком појединачном случају према
одређеном делинквенту.

Прогнозу понашања одређеног лица могуће је изградити на основу

праћења   одређених   симптома   у   његовом   понашању,   с   том   оградом   што   је
сасвим природно да један исти симптом нема исто значење код различитих
особа. Но, без обзира на то постоје симптоми који су карактеристични по томе
што   су   се   код   више   лица   манифестовали   на   исти   начин.   Зато   би   надзору
требало да претходи детаљно проучавање лица, уз интегралан приступ и са
различитих аспеката. Један од основних проблема јесте што  поједине службе
органа унутрашњих послова, суда, органа за извршење кривичних санкција,
центара за социјални рад, са којима је лице под надзором долазило у додир,
имају   и   сасвим   различите   дијагнозе   и   прогнозе   о   његовом   понашању.   Та
неусклађеност   се   огледа   приликом   размене   података   о   лицу,   ако   до   те
размене уопште дође. То све чини да су, у зависности од органа до органа,
различити и критеријуми на основу којих надзор према лицу треба одредити.
Наравно,   ово   је   значајно   уколико   је   надзор   резултат   интеракције   органа
унутрашњих послова и других субјеката. Ради адекватнијег поступања према
повратницима треба, између осталог, разлучити да ли су неприлагођеност и
криминално   понашање   последица   психичког,   односно   менталног   или
социјалног   деформитета   и   која   од   ових   двеју   компоненти   има   превагу   у
криминалном испољавању.

Када је у питању прогноза да ли ће лице поново извршити кривично

дело, мора се поћи од ова два основна критеријума. Прво, неопходно је уочити
да ли је код појединаца присутна предиспозиција за вршење кривичних дела
која је изазвана неким унутрашњим психичким стресовима, односно
поремећајима понашања и карактера. Значи, ова понашања су, најчешће,
рецидивна све док такве предиспозиције постоје.

Ако је реч о спољашњим факторима постоје и различита мишљења о

њиховом утицају на поједина повратничка понашања. При томе се може
сматрати као сувише поједностављено оно мишљење по коме ће делинквент
поново извршити кривично дело ако се стекну исти услови који су претходили
ранијем деликту.

У вези са наведеним разликујемо и различите преткриминалне

ситуације за које се, са сигурношћу, може рећи да се никада у потпуности не
могу подударати без обзира на сличност или идентичност компонената које их
условљавају. У ком односу ће се наћи ове специфичности и сама
предиспозиција криминалца да обнови деликт, фактичко је питање.

Овако би упрошћено изгледале "дијагноза и прогноза" повратништва,

које   службу   органа   унутрашњих   послова   стављају   пред   веома   деликатан
задатак, када је у питању примена појединих превентивних мера у односу на
поједина лица и њихове криминалне предиспозиције. Без обзира на то да ли
су   у   питању   повратници   или   лица   која   су   предиспонирана   да   изврше   први
деликт,   односно   малолетници,   надзор   треба   вршити   на   начин   да   се   не

196

угрожавају   њихова   основна   права   права   и   слободе   (слобода   кретања,
настањивања,   заснивања   радног   односа   итд.).   Са   овим   лицима   се   на   том
плану могу остваривати одређени контакти уз сва ограничења и резервисан
однос   који   мора   постојати   према   овој   категорији   грађана,   када   је   у   питању
њихов допринос спречавању и сузбијању криминалтиета.

Примену мера према повратницима, без обзира на то да ли их

примењују   органи   унутрашњих   послова,   или   не,   требало   би   везивати   за
најранији   период   повратништва,   уколико   се   оно   назире   у   периоду
адолесценције   малолетника.   Овде   би   било   неопходно   консултовање   са
специјализованим   органима   како   би   се   поред   криминолошког   и
криминалистичко правног аспекта могли узети и други елементи (социјални,
психолошки,   медицински   и   др.),   који   би   се   могли   користити   за   адекватну
примену   мере   надзора.   Овакве   институције,   међутим,   не   постоје   у   нашем
друштву било као самосталне, или у саставу органа који се институционално
баве проблемима малолетника.

Категорије криминалаца које се стављају под криминалистичку

контролу, односно под појачани надзор, имају неке специфичности које их
разликују од осталих криминалаца, а које се односе на повећану друштвену
опасност и чињеницу да се та лица по реалној процени налазе у
предделиктном стању.

Као основно мерило узима се да ли лице има склоност ка вршењу

кривичних дела и да ли их врши интерегионално, затим број раније извршених
кривичних дела, начин извршења, мотив, а најчешће припадност појединим
делинквентним категоријама (професионални, међународни криминалци итд.),
док су, такође, интересантна нека друга својства делинквента, као, на пример,
воља за извршењем кривичног дела. Међутим, није без значаја психичко биће
делинквента, јер се најчешће оно не може уочити из делинквентног понашања
које евидентирамо као криминално дело.

Однос између ових лица и овлашћених службених лица органа

унутрашњих послова која врше надзор, само је наизглед једноставан. Иако је
овај однос регулисан одговарајућим упутствима и инструкцијама и уз одређена
правила   примене   он,   на   првом   месту,   претпоставка   један   суптилан   људски
однос   чији   ток   и   коначан   исход   зависе,   у   великој   мери,   од   умешности   и
искуства   лица   које   врши   надзор.   На   једној   страни   имамо   лице   које   врши
надзор и које настоји да тај надзор што боље успе, тј. да буде што потпунији и
насупрот њему, лице које настоји да меру (уколико за њу сазна) избегне или
осујети. Осим тога, знатан број лица која су под надзором, не жели да сарађује
са органима унутрашњих послова, мада би такав надзор био најплодоноснији.

Многа од тих лица одбијају сарадњу, док друга лажном спремношћу на

сарадњу настоје да обману службено лице. То изискује и посебне методе
према сваком од лица која се стављају под надзор. У којој мери ће лице под
надзором прихватити сарадњу у сопственом интересу, у великој мери, зависи
од овлашћеног лица органа унутрашњих послова, његове спретности,
спремности, образовања и способности, интелектуалне и стручне, да обавља
овај деликатни посао.

Овлашћени радник задужен за вршење надзора треба да води рачуна о

197

средине, него може резултирати супротно.

Мера упозорења је веома значајна у случајевима када очекујемо

криминалну делатност лица, а нема другог начина да се спречи. Сама мера,
међутим, потребна је и због тога што нека од лица под надзором треба
довести у обавезу да дају податке о свом кретању, запослењу, својим
контактима са другим девијантним личностима итд.

Не треба испустити из вида чињеницу да је надзор који врши орган

унутрашњих послова усмерен, првенствено, према повратницима -
професионалцима, специјалистима и да се та лица тренутно налазе између
криминалних рецидива.

Ова мера, може имати измењену садржину или постати непотребна,

уколико лице под надзором прихвата упозорење и уколико из његовог
понашања проистекне претпоставка о његовом примерном понашању.

Ова обавеза усмеравања и преваспитања лица и путем упозорења

треба да буде присутна у раду лица које врши надзор.

Посебне тешкоће у вршењу појачаног надзора могу да представљају и

поједине "временске празнине" до којих долази у примени мере надзора, када
лице,   на   пример,   изненадно   оде,   а   не   зна   куда   је   отишло,   или   када   лице
одсуствује дуже или краће време, па тај период остане нерасветљен. У таквим
ситуацијама потребна је интензивна сарадња појединих органа унутрашњих
послова,   односно,   предузимање   појединих   потражних   радњи   ради   што
хитнијег информисања свих органа унутрашњих послова на територији земље,
ако   се   не   зна   место   одласка.   У   случају   промене   места   боравка   или   дужег
одсуствовања   лица,   за   које   време   је   његово   понашање   остало   непознато,
разговор са лицем под надзором у виду упозорења или на други начин, може
веома користити при превентивном и репресивном предузимању мера.

С обзиром на то да криминалци, који су под појачаним надзором, мењају

место боравка, њихова путовања често имају тачно планиране циљеве ради
вршења кривчних дела. Они најчешће одседају у хотелима и мотелима где
имају уговорене састанке са саучесницима. С тим циљем нужно је, на основу
евиденције, утврдити ко је још одсео у хотелу. Уколико се изврши кривично
дело у том месту треба обавезно прикупити обавештења о контактима лица
под појачаним надзором са другим лицима. Ситуација се компликује уколико је
лице под надзором одсело у непријављеном (илегалном) преноћишту, односно
уколико је на сличан начин променило место боравка. У том случају
оперативним радом треба утврдити која су све лица у време извршења
кривичног дела одсела на тим местима, наравно, ако прикупљена обавештења
не указују на неке друге правце откривања.

Криминалац ће, по правилу, по извршеном кривичном делу одмах

настојати да отпутује из места, па је нужно предвидети и праћење, осматрање,
а по потреби и контролу на железничким станицама, у возу, аеродромским
зградама, пристаништима, аутобуским станицама, у путничким возилима на
излазима из града и села.

Треба имати у виду да таква путовања повратника најчешће нису

бесциљна. Уколико се на одређеном правцу изврши више кривичних дела у
краћем периоду или на ужој територији на сличан начин, можемо реално

199

претпоставити да је реч о истом лицу или групи лица чији је криминални план
унапред одређен према планираној маршрути.

Таквом верзијом може се сузити круг осумњичених и усмерити

откривање кривичних дела и учинилаца, уколико постоји временска и
просторна подударност између кретања лица и извршених кривичних дела.

Једна од основних радњи у провери оваквих верзија јесте утврђивање

алибија за осумњичена лица. Стицањем таквих индиција појачани надзор,
односно криминалистичка контрола трансформише се у криминалистичку
обраду.

Посебно оперативно ангажовање захтевају лица под надзором када су

организована   у   криминалне   групе   или   се   у   вези   са   надзором   предузимају
поједине   оперативно-тактичке   мере   и   радње:   трагање   за   лицем   за   којим   је
расписана   потерница,   постављена   заседа   итд.   Ако   је   у   питању   добро
организована група, убацивање у групу представља, најчешће, једини начин
праћења ове делатности. С обзиром на то да је оно оперативно веома тешко
остварљиво,   предузима   се   само   изузетно,   када   не   постоји   други   начин
надзирања и када је изводљиво. Надзор у том случају, као систем оперативно
тактичких   и   техничких   мера,   укључује   и   многобројне   методе   оперативног
карактера   у   које   спадају,   осим   поменутих;   препознавање,   суочење,
утврђивање идентитета, заседе, провере, лишавање слободе и слично. Значи,
у таквим ситуацијама се према лицима под надзором примењују и репресивне
мере, без обзира на то што још нису извршила деликт.

Поједине социјално патолошке групе, за које су карактеристична

преткриминална   стања,   често   измичу   појачаном   надзору   као   мери   органа
унутрашњих послова. Према овој популацији до сада су код нас, углавном,
примењиване поједине репресивне мере лакшег облика што се може сматрати
неуспехом   не   само   превентивних   мера,   већ   и   социјалне   и   криминалне
политике  уопште.  Слична  констатација  дата  је  још  на  првом   симпозијуму  о
социјалној патологији одржаном у Врњачкој Бањи од 24. до 26. новембра 1976.
године, где је закључено да би досадашњу, углавном, репресивну делатност
органа   унутрашњих   послова,   редовних   судова,   тужилаштва   и   судија   за
прекршаје,   требало   допуњавати   превентивном   активношћу   у   којој   би
учествовали   стручни   радници   и   службе   за   подручја   социјалног   рада,
психијатрије,   педагогије,   криминалне   андрагогије,   криминалистике,
криминологије,   психологије   итд.   Спречавање   социјално   патолошких   појава
захтева   координирано   деловање   више   друштвених   субјеката.   Превентивне
мере би тако биле много успешније него кривичне санкције јер би, по правилу,
захватиле основне узроке социјално-патолошких појава.

Органи унутрашњих послова имају сталан задатак у домену откривања

преткриминалних   ситуација   и   опасних   стања.   Међутим,   још   се   не   поклања
пажња спречавању социјално патолошких појава и њиховим носиоцима, као
веома   значајним   на   плану   стварања   преткриминалних   ситуација.   У   ову
категорију   спадају:   алкохоличари,   наркомани,   проститутке,   скитнице,   лица   у
бексту, коцкари, душевно поремећена лица итд.

Опште је познато да су ова лица потенцијални извршиоци кривичних

дела, али постоји обрнути процес честог трансформисања криминалне

200

постпеналне,   постинституционалне   ресоцијализације,   самостално   или   са
другим субјектима, поготову ако је став ових других о том питању пасиван.
Међутим, најчешће несхватање изванредног значаја ширих друштвених мера
постинституционалне   ресоцијализације,   као   основе   за   превентиву
криминалног   понашања   повратника,   чини   и   делатност   органа   унутрашњих
послова доста скромном.

Орган унутрашњих послова према лицима над којима врши надзор

предузима оне мере које су му позитивним прописима стављене у надлежност.
Ове, доста рестриктивне мере "које нису саме себи циљ" не би требало да
садрже само превентивне компоненте, у односу на могући деликт, већ и
елементе ресоцијализације који би се морали предузимати интегрално, у
заједници са другим субјектима.

Надзор над делинквентима, који врше органи унутрашњих послова, није

у   довољној   мери   разрађен   или   са   ужег   аспекта   криминалистичке   тактике  и
методике   за   дужи   период   да   би   у   вршењу   ове   мере   органи   унутрашњих
послова примењивали, односно користили неке потпуно нерепресивне мере.
Човек се развија под утицајем своје околине која постаје део његове свеукупне
личности.   То,   такође,   треба   имати   у   виду   када   се   прикупљају   подаци   о
његовом   тренутном   понашању,   намерама   и   склоностима,   његовим
карактерним   особинама,  везама  и   познаницима,  запослењу,  активности   ван
радног   времена   итд.   На   тај   начин   се   остварује   само   минимална   функција
надзора. Орган унутрашњих послова најчешће није у ситуацији да располаже
довољним   бројем   ових   података   о   делинквенту,   а   често   не   постоји   ни
заинтересованост надлежног органа да сазна нешто више о лицу, осим оног
што је најнужније за обављање надзора.

Орган унутрашњих послова најчешће је исувише заузет откривањем већ

извршених кривичних дела и вршењем појединих репресивних радњи, па би
им   систематичнија   примена   оперативно-тактичких   мера   превентивног
карактера   представљала   "губљење   времена",   поготову   у   случајевима   када
тренутна   сазнања   о   лицу   не   индицирају   на   његову   непосредну   криминалну
делатност.   Због   чињенице   да   са   ограниченим   бројем   радника   орган
унутрашњих   послова   може   успешно   надзирати   само   ограничени   број
преткриминалних   ситуација   или   лица   и   постојећа   превентивна   делатност
органа унутрашњих послова је недовољна и због тога, делом, неефикасна. Ако
је реч о повратницима, онда је мера појачаног надзора, као што је поменуто,
најчешће,   веома   лоше   усклађена   са   рехабилитационим   мерама   и   мерама
ресоцијализације, ако се такве постпеналне мере примењују према лицима.

Мада органи унутрашњих послова нису и једини органи који се баве

постпеналним третманом лица која се налазе под надзором, усклађено дејство
тих   учесника   третмана   као   и   да   не   постоји.   Не   постоји   служба   која   би   се
систематски,   стручно   и   организовано,   на   свестран   начин,   бавила
постепеналном   помоћи.   Такође,   не   постоји   ни   служба   која   би   усклађено
деловала   обједињавајући   све   те   факторе   и   њихове   мере   (социјалне,
андрагошке и др.).

Зато начин на који се сада успоставља мера појачаног надзора над

делинквентима најчешће не пружа довољно могућности за примену

202

индивидуалних мера, осим оних које су предвиђене за све делинквенте
уопште.

Сви наведени недостаци, који су присутни у вршењу ове мере од стране

органа унутрашњих послова, најчешће, нису у кривици самих органа. Наравно,
уколико би вршење надзора било проширено и на сарадњу са многобројним
службама са којима би се вршила размена података, утолико би надзор био
свеобухватнији и плодоноснији, односно, испуно би и одређене захтеве
постпеналне ресоцијализације која је за ову категорију лица веома потребна.
Поједина лица, органи или институције могу да пруже изванредан допринос
самом надзору, поготову ако су због природе своје делатности у ситуацији да
се информишу, односно да и сами врше неку врсту неформалног надзора
(социјални радници, здравствена служба, разне инспекције, контролни органи).
Наравно, уз сва ограничења ако би на било који начин претила опасност да се
угрозе слободе и права лица под надзором.

У ове противделиктне мере спада, на пример, и обавезно запошљавање

лица   после   издржане   казне,   санирање   његових   породичних   прилика,   затим
обавезно   лечење,   на   пример:   од   алкохолизма,   наркоманије   и   здравствено
заштитних,   социјално   заштитних,   морално   васпитних,   ментално   хигијенских
интервенција, као и пружање лицу материјалне и психолошке подршке.

Проблем надзора над делинквентима постао је толико актуелан да је

још   на   42.   конгресу   Интерпола,   у   Бечу   1973.   године,   донета   резолуција   о
систематском надзору над међународним извршиоцима кривичних дела, где је
нарочито   наглашена   покретљивост   ове   врсте   криминалаца.   У   вези   са   тим
проблемом   на   Конгресу   је   потенцирана   потреба   за   међународним
обавештавањем   у   овом   домену   полицијске   сарадње   и   потреба   за
дискретношћу   њене   примене,   што   значи   већу   заштиту   личности   и,
истовремено, ефикасност мере.

Из наведеног проистиче да би превентивне мере требало примењивати

и у односу на лица која су у поврату социјално патолошког понашања што
значи   да   се   стално   налазе   на   граници   криминалног.   Овде   би   најзначајнију
улогу требало да одигра сарадња органа унутрашњих послова са појединим
социјалним   и   медицинским   службама.   Улога   социјалних   служби   је   посебно
неопходна   када   су   у   питању   малолетници   који   испољавају   девијантно
понашање, било у социјално-патолошком или у криминалном виду. У склопу
ових   социјалних   мера   улога   органа   унутрашњих   послова   била   би,   између
осталог, и у томе да информише социјалне службе, органе старатељства, као
и друге органе (који би се бавили овим превентивним мерама) о појавама на
свом подручју везаним за ова лица и, наравно, да учествују и доприносе у
вршењу мера како при контроли лица, тако и при њиховој ресоцијализацији.

Б. ОПШТЕ ОПЕРАТИВНО ТАКТИЧКЕ МЕРЕ И РАДЊЕ РЕПРЕСИВНОГ

КАРАКТЕРА

203

потребних (потражних) радњи, с циљем проналажења одређених лица или
предмета, прикупљања података о њима, односно за утврђивање
истоветности неидентификованих лешева.

С обзиром на то да се криминалистичко оперативна делатност може

успешно   остварити   само   систематским   и   планским   предузимањем
одговарајућих,   како   неформалних,   општих   оперативно   тактичких,   тако   и
процесних,   истражних   радњи,   јасно   је   да   се   ради   остваривања   циљева
потражне   делатности   морају   предузимати   различите   радње   из   сваке   од
наведених група. Све те радње, с обзиром на циљ који њима желимо постићи
можемо означити као потражне радње.

Мноштво субјеката овлашћених да иницирају трагање, разноврсност

објеката,   циљева   и   начина   расписивања,   као   и   различита   временска   и
просторна   обухватност   потражних   аката   пружа   могућност   вишеструке
класификације   облика   потражне   делатности.   С   обзиром   на   предмет
расписивања,   потражна   делатност   се   може   поделити   према:   лицима,
предметима   и   лешевима.   Полазећи   од   циљева   трагања   могуће   је   потраге
предузети   с   циљем   прикупљања   података   о   лицима   и   предметима,   ради
њиховог проналажења и утврђивања идентитета лица и лешева. По подручју
трагања разликују се локалне, централне и међународне потраге. Потражни
акти којима се иницира трагање су:

- потернице, објаве и расписи о трагању,
- потраге могу бити расписане на иницијативу органа унутрашњих

послова и потраге које иницирају други субјекти.

Облици потрага за лицима, предметима и лешевима

Потражна делатност се може предузети у односу на: осумњичена,

окривљена   и   правоснажно   осуђена   лица   чија   се   адреса   боравишта   или
пребивалишта не зна, односно која су у бекству или се крију; лица побегла са
издржавања   казне   затвора   или   друге   санкције   везане   за   лишење   слободе;
лица оштећена кривичним делом, сведоке и друга лица која могу да пруже
важне податке за кривични поступак или оперативну делатност уколико није
позната   адреса     њиховог   становања;   нестала   лица   за   која   постоје   основи
сумње да је до њиховог нестанка дошло услед кривичног дела. Потрага се
може предузети и према непознатим лицима којима треба утврдити идентитет
или према лицима која су нестала под рзаличитим околностима (непозната и
беспомоћна стара лица, глувонема лица, деца и душевни болесници којима
треба утврдити идентитет, душевно болесна лица, опасна по околину која су
одбегла од куће или из здравствене установе, деца и малолетници одбегли од
куће, васпитно поправног дома или органа старатељства, односно друга лица
за   која   постоји   оправдан   интерес   суда,   државног   тужилаштва,   органа
унутрашњих   послова   или   надлежног   војног   органа   за   установљавањем
њиховог пребивалишта или боравишта).

Према ЗКП-у потраге се предузимају према појединим предметима који

су у вези са кривичним делом, а у односу на које се траже подаци, односно
захтева њихово проналажење. Као објект трагања међународних објава, у

205

подзаконским актима наводе се нестали и украдени предмети који су од
значаја за расветљавање тежих кривичних дела, односно они који су од већег
значаја или вредности.

Предмет потраге (објаве) може бити и леш који је пронађен, а на други

начин се није могао утврдити његов идентитет.

Потраге с циљем проналажења лица и предмета и
потраге ради утврђивања идентитета лица и лешева

Према циљу потраге се могу предузети ради:
- утврђивања адресе боравка или пребивалишта осумњичених,

окривљених, осуђених, оштећених, сведока и других лица која могу да пруже
важне податке за кривични поступак или за оперативну делатност, несталих и
других лица за којима постоји оправдан интерес да се установи њихово
пребивалиште или боравиште;

- проналажења и предаје надлежном субјекту деце, малолетника и

душевно болесних лица;

- проналажења, лишења слободе и спровођења осумњичених,

окривљених и осуђених лица;

- утврђивања идентитета непознатих лица и лешева;
- проналажења предмета;
- прикупљања података о лицима и предметима.
Утврђивање пребивалишта и боравишта је обавезно у случају бекства

или сакривања лица, односно услед немогућности његовог проналажења
насталог због непоштовања обавезе пријављивања и одјављивања
пребивалишта и боравишта, односно пријављивања промене адресе стана.

Сматра се да је лице у бексту ако је напустило своје пребивалиште или

боравиште и избегава контакт са надлежним органима, мењајући и кријући
место боравка, ако се зна да је у одређеном месту или одређеном подручју
али избегава додир са органима поступка и потчињавање његовим
наредбама.

115

Учинилац кривичног дела који је претходно лишен слободе

налази се у бексту када је самовласним ослобађањем из затворених
просторија или простора, током спровођења и сл. избегао надзор лица чијем је
надзору био поверен, ако лице на издржавању казне побегне, односно,
постане недоступно надлежним државним органима као и након удаљења из
установе односно невраћања са одобреног годишњег одмора који се користи
изван установе, одсуства, слободног изласка у град или пријема посете ван
просторија установе.

Потрага се предузима и ради утврђивања идентитета лица које је иначе

доступно надлежним органима, али не жели или није у могућности да саопшти
податке о себи, односно када давањем лажних података покушава да омете
нормално одвијање поступка.

Врсте потрага по подручју трагања

206

а претпоставља се да се налазе изван локалног подручја. Она се расписује и
онда када се за бекство лица сазна са закашњењем, а претпоставља се да се
лица не задржавају на ужем подручју.

У односу на предмете, централна потрага се предузима ако они

представљају значајне материјалне доказе у односу на теже кривично дело
или су веће материјалне вредности (значајне историјске уметничке вредности,
уметничке слике и сл.).

Међународна потрага

Међународна потрага расписује се у случајевима када централна

потрага није дала резултате а основано се претпоставља да се предмет
потраге налази ван граница земље. Она се може расписати истовремено са
централном, ако изузетна важност предмета или хитност случаја то захтевају.
Расписује је Министарство унутрашњих послова по захтеву надлежног
домаћег или иностраног органа.

Расписивање међународне потражне делатности најчешће се

предузима у односу на лица, међу којима могу бити како учиниоци кривичних
дела, тако и сведоци и нестала лица. Циљ је да се утврди место боравка за
таква лица, односно да се лице, криминалац лиши слободе.

Ако полиција једне земље захтева од полиције друге земље лишавање

слободе одређеног лица, сасвим је извесно да ће се одмах затим захтевати и
његова екстрадиција (изручење), што прелази оквире сарадње путем
Интерпола и залази у домен међународне кривично правне помоћи. Законик о
кривичном поступку (члан 543) прописује могућност лишења слободе странаца
од стране органа унутрашњих послова по захтеву полиције земље чији је
држављанин странац, када се претпоставља да ће странац побећи, односно
да ће се сакрити.

Уз овај услов потребан је и одговарајући захтев од стране надлежног

органа стране државе који садржи детаљне податке о странцу којег треба
лишити слободе: лични опис, фотографију, дактилоскопски фиш, доказ о
држављанству, податке о кривичном делу које је извршио, акт о одређивању
притвора и потврду да ће издавање бити затражено редовним путем.

Када је реч о утврђивању идентитета пракса често упућује наше органе

унутрашњих послова на оне стране полиције за које се претпоставља да је из
њихове земље странац чији је леш непознат и треба му утврдити идентитет.

Ако се, пак, ради о утврђивању идентитета лица страног држављанина

осумњиченог за кривично дело, у том случају се траже од иностране полиције
подаци о томе да ли је странац вршио кривична дела и која, начин извршења
(по МОС евиденцији), његову повезаност са другим криминалцима и слично.

Потрага за предметима за које постоји претпоставка да су нестали

вршењем кривичног дела и да се налазе у другој земљи, предузима се, такође,
путем слања међународне објаве. То су, најчешће, уметничке слике, иконе,
путничка возила, драгоцености од злата и других плементих метала и слично.

Приликом одлучивања о захтеву за расписивање међународне потраге,

стручна служба МУП-а доноси позитивну одлуку првенствено у случајевима

208

трагања за учиниоцима тежих кривичних дела и предмета веће вредности,
односно онда када оцени да је индетификација непознатог леша могућа једино
уз помоћ земаља за које се претпоставља да имају потпуније
идентификационе податке о лицу чије је тело пронађено.

Обавештавање осталих земаља о међународним потрагама наших

органа унутрашњих послова, у условима редуцирања сарадње посредством
Међународне организације криминалистичке полиције - Интерпола, обављале
су специјализоване службе наше државе у оквиру билатералне сарадње или
преко дипломатско конзуларних представништава.

Међународне потраге расписане од стране иностраних органа

безбедности које се достављају нашој земљи, након извршене процене, у
потерничким гласилима објављује Министарство унутрашњих послова
Републике Србије.

116

Врсте потрага по предмету трагања

Законик о кривичном поступку прецизније регулише услове и поступак за

издавање   потернице   и   објаве,   док   у   осталих   случајевима   само   указује   на
потребу   трагања   за   лицима   и   предметима,   не   одређујући   при   том   назив
потражног   акта.   То   је   учињено   подзаконским   актима   у   којима   је,   поред
потернице и објаве, као облик потраге предвиђен и распис о трагању.

Потерница

Потерница је потражни акт којим се захтева трагање с циљем

проналажења, лишења слободе и спровођења надлежном органу одређених
лица (окривљених, осуђених или лица одбеглих са издржавања казне, односно
заводске мере везане за лишење слободе), а може се расписати по захтеву
надлежних субјеката (чл. 566 ЗКП-а):

- у случају бекства или сакривања лица против кога је покренут кривични

поступак због кривичног дела које се гони по службеној дужности и за које се
по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, а постоји
наредба за његово довођење или решење о одређивању притвора;

- у случају бекства или сакривања лица које треба да се упути на

издржавање казне или друге санкције везане за лишење слободе;

- у случају бекства из установе у којој лице издржава казну или другу

заводску меру везану за лишење слободе;

- на основу молбе иностраног органа, за лицем за које се сумња да се

налази у Србији и Црној Гори, а чије ће се издавање у случају проналажења
затражити.

Захтев се предаје територијално надлежном органу унутрашњих

послова који предузима мере за њено спровођење.

Орган унутрашњих послова, кад добије наредбу о потерници, одлучује

на ком подручју ће да је предузме: локалном, централном или међународном.
Такође планира и оперативну делатност с циљем проналажења лица,

209

другим индивидуалним ознакама и карактеристикама са којима се располаже и
које је могуће прикупити, а који могу да послуже за идентификацију предмета.
Пожељно је да се уз објаву достави и фотографија, цртеж или скица уколико
би они могли да допринесу проналажењу и идентификовању предмета. Објава
садржи и упутство како треба поступити у случају проналажења предмета и
којем органу га треба доставити.

Расписивањем објаве за несталим стварима оперативно треба

покривати у целини онај простор за који претпостављамо да би на њему могло
доћи до растурања, склањања и сакривања украдених предмета. Неопходан је
детаљан опис несталих ствари како би се могле идентификовати уколико би се
уопште такве ствари пронашле. Непосредно поступање по објави, од стране
органа унутрашњих послова, треба организовати тако да буду покривени сви
они пунктови где је могуће такве предмете пронаћи, где се они отужују,
размењују, дају на послугу, у комисиону продају и слично.

Ако су у питању, на пример, скупоцени предмети - златни или сребрни

накит, скупоцени часовници и др., треба организовати контролу код јувелира,
часовничара, затим лица која се легално ил илегално баве прометом тих
предмета. Уколико је реч о хартијама од вредности, девизама као и другим
вредносним папирима, контрола се обавља по местима где се врши
трансакција свих средстава плаћања, затим местима где се врши илегална
купопродаја и другим сличним местима.

Када је реч о несталом лицу у објави треба навести детаљне податке о

месту, времену и околностима под којима је нестало, што детаљнији лични
опис несталог лица, његове одеће и обуће коју је имао на себи у тренутку
нестанка. Треба приложити и фотографију, што је могуће вернију.

У објави о пронађеном лешу чији идентитет није утврђен треба навести,

веома   прецизно,   где   је   и   када   леш   пронађен,   уз   његов   детаљан   опис   са
могућим   специфичностима   у   изгледу   (особеним   знацима   и   сл.),   као   и
фотографију леша. Међународне објаве у односу на леш расписаће се уколико
се   на   територији   наше   земље   пронађе   непознат   леш,   а   основано   се
претпоставља да је реч о лешу странца.

У односу на нестало лице такође ће се расписати међународна објава

уколико се претпоставља да је лице нестало извршењем кривичног дела, и то
изван граница земље. Међународна објава расписаће се и у односу на
предмете веће вредности који су од значаја за расветљавање тежих кривичних
дела, а нестали су или су украдени и ако се основано претпоставља да су
транспортовани у иностранство.

Распис о трагању

Овај облик потражне делатности предузимају органи унутрашњих

послова самоиницијативно или по захтеву других органа. Органи унутрашњих
послова могу, ако је реч о хитном случају, да предузму трагање за лицем у
односу на које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које се
гони по службеној дужности, с циљем проналажења таквог лица, лишења
слободе и хитног спровођења надлежном органу (чл. 142 и 227 ЗКП-а).

211

Ова врста потраге може се предузети ако је потребно да се пронађу или

утврде адресе саучесника, сведока или уопште лица која могу пружити
значајне информације за откривање кривичног дела и извршиоца.

117

Захтев за издавање овог потражног акта може поднети и суд ако је

потребно да се пронађе адреса окривљеног чије се пребивалиште или
боравиште не зна.

Трагање се расписује по захтеву надлежног органа, а у односу на лице

коме је суд изрекао меру безбедности обавезног лечења алкохоличара и
наркомана или меру безбедности упућивања у завод ради чувања и лечења
када лице избегава примену мере, па није познато где се тренутно налази.

Трагање се може предузети и у односу на душевно болесна лица која су

побегла из психијатријске установе, а опасна су за околину, па их треба, уз
помоћ медицинског особља, пронаћи и вратити у психијатријску установу.

Трагање се може расписати и у односу на одређене категорије

малолетних лица:

а) уколико им је изречена мера упућивања у васпитану установу или

васпитно поправни дом, па избегавају примену ове мере, или су побегла из
наведених установа (када се пронађу, малолетници се предају органу
старатељства који их даље прослеђује надлежном органу, односно враћа у
установу из које су побегли;

б) уколико малолетник побегне од куће па захтев за проналажењем и

враћањем кући подноси родитељ или старалац.

Уколико је малолетник пронађен по основу претходно расписане

потраге са њим се мора поступити, приликом проналажења и обављања
разговора, веома пажљиво, водећи рачуна о личним својствима малолетника,
узрасту, зрелости, развијености и осетљивости. Малолетник се предаје оном
органу старатељства на чијој је територији пронађен, а који је дужан да
малолетника даље проследи надлежном органу (или родитељима).

Mеђународни распис о трагању за одбеглим малолетником може се

издати   на   предлог   родитеља,   стараоца   или   васпитне   установе   у   којој   се
малолетник   тренутно   налази.   Распис   доноси   Министарство   за   унутрашње
послове   на   основу   предлога   који   доставља   заинтересовани   орган.   Предлог
треба   да   садржи:   личне   податке,   лични   опис,   опис   одеће   и   најновију
фотографију, ко ће сносити трошкове задржавања, као и прецизна упутства
како са малолетником треба поступати у случају проналаска, коме треба да
буде   спроведено   малолетно   лице   и   ко   ће   сносити   трошкове   трагања   и
транспорта.

Самоиницијативно покретање потражне делатности од стране органа

унутрашњих послова регулисано је одредбама Законика о кривичном поступку
(чл. 225, 231 и 567). Детаљнија разрада начина и циљева самоиницијативног
покретања и спровођења потражне делатности органа унутрашњих послова,
извршена је одговарајућим подзаконским актима.

Следећи субјекти могу иницирати потражну делатност коју предузима

орган унутрашњих послова:

- суд пред којим се води кривични поступак (чл. 565, 566 и 567 ЗКП-а);
- управник установе у којој лице издржава казну или заводску меру

212

непознати, односно ако се за бекство учиниоца кривичног дела сазнало са
извесним закашњењем, о хитном трагању покренуто на локалном подручју
одмах треба обавестити и дежурну службу више организационе јединице).

Ако се локална потрага покаже неуспешном, подручни орган

унутрашњих послова ће, уз сагласност надлежне службе у републичком МУП-
у, доставити захтев за расписивање централне потраге.

У случају хитности такав захтев ће се проследити средствима везе,

депешом. У Министарству унутрашњих послова се цени оправданост поднетог
захтева у вези са предложеним обликом, подручјем и циљем трагања, а потом
се   врши   и   контрола   попуњености   података   и   поштовања   критеријума
диктираних условима аутоматске обраде поднетих захтева. Уколико се оцени
као   основан,   након   евентуалих   исправки   и   допуна,   одговарајуће   линијске
службе ће податке о расписаној потрази унети у потражну евиденцију, односно
централни фонд података. Ако се конкретна потрага за учиниоцем кривичног
дела   покреће   потерницом,   она   ће   се   објавити   у   потерничком   гласнику   који
излази   седмично,   а   пoтом   и   у   регистру   потерница   и   објава   који   се   издаје
тромесечно.   Слично   ће   се   поступити   и   приликом   објављивања   потрага   за
несталим лицима, предметима и неидентификованим лешевима.

Приликом расписивања потражне делатности орган унутрашњих

послова ће, обавезно, извршити припреме ради њеног успешног предузимања.
Неопходно је прикупити што више обавештења о предмету потраге, а затим
се, у зависности од предмета мора утврдити да ли потражна делатност има
оправдања, односно да ли се лице налази у беkству, да ли је предмет нестао,
да   ли   је   пронађени   леш   идентификован   и   слично.   Ова   обавеза   за
прикупљањем   што   потпунијих   података   о   предмету   потраге   је   и   на   страни
органа   који   захтева   расписивање.   Детаљни   подаци   су   потребни   органу
унутрашњих послова, јер од њихове садржине зависи успех трагања за лицем
или предметом.

Веома често о криминалцу који се налази у бекству постоји обимна

судска статистика чија садржина није увек позната органу унутрашњих
послова. Потражна делатност у односу на лице предузима се, међутим, и на
основу доста оскудних података, па се они морају прикупљати током самог
вршења потражне делатности. Ови подаци, с обзиром на то да су накнадно
прибављени, морају се доставити свим органима унутрашњих послова који су
ангажовани у тражењу лица или предмета.

Расписивању централне потраге, по правилу, претходи прикупљање

бројнијих података него за локалну потрагу. Без обзира на неопходну ,их
аката, а нарочито оних којима се иницира трагање на широј територији, мора
се поклонити посебна пажња.

Допуна и измена потрага

Промену или допуну садржаја расписане потраге надлежни орган

унутрашњих послова може засновати на иницијативу овлашћеног органа или
самоиницијативно, на основу нових сазнања до којих је дошао оперативним

214

радом или на други начин. Поједина накнадна сазнања се могу односити на
различите   податке   о   предмету   потраге,   и   то   не   само   на   оне   који   су   већ
објављени,  већ и  на оне чије се постојање није могло утврдити  у  тренутку
расписивања потраге (нпр. о органу који треба обавестити у случају успешне
реализације потраге, правцу кретања, адреси или месту на коме би се тражено
лице   могло   затећи).   Поступак   измене   и   допуне   објављених   података
предузима се на начин на који се и врши објављивање расписаних потрага.

Допунски захтев којим се иницира трагање за лицем које је већ предмет

потраге може поднети сваки орган унутрашњих послова. Ако трагање покреће
орган унутрашњих послова који је расписао и ранију потрагу, новом потрагом
се може захтевати предузимање теже мере према учиниоцу за којим се већ
трага. Да би се успешно обавила идентификација потраге чија се садржина
мења, надлежни орган унутрашњих послова мора навести и податке о новим
разлозима потраживања, као и мери која се налаже. Мера чије се извршења
најчешће налаже је лишење слободе траженог лица.

Покретање потражне делатности за учиниоцем за којим се већ трага

може иницирати и орган унутрашњих послова који није расписао раније
објављену и још важећу потрагу за истим лицем. Овај орган може донети
одлуку о расписивању потраге којим се налаже предузимање мере која је већ
тражена или лакше, односно теже мере. Ако се процени да је основан захтев
којим се тражи предузимање нове мере која је тежа од оне која је на снази,
раније расписана потрага за истим лицем се брише из потражних гласила, а
подаци о органу унутрашњих послова чија је потрага већ била на снази и о
мери која се њоме тражи уносе се у новообјављену потрагу.

Обнова и обустава потрага

Поједине мере трагања, предузете након расписивања и објављивања

потраге   не   дају   увек   жељене   резултате.   Мада   стварни   разлози   и   законске
претпоставке и даље постоје, због ограниченог временског важења по истеку
одређеног периода потражни акти којима је потрага покренута губе дејство, а
истовремено са тим, доћи ће и до обуставе покренуте потражне делатности.
Потраге   унете   у   аутоматизоване   потражне   евиденције   јединственог
информационог система МУП-а Србије, по аутоматизму престају да важе по
истеку три месеца, а уколико је реч о потражној делатности  покренутој само
депешом,   она   по   аутоматизму   престаје   да   важи   тридесетог   дана   од   дана
расписивања,   док   ће   она   која   је   покренута   редовним   или   ванредним
обавештењем   престати   да   важи   по   истеку   три   месеца   од   дана   издавања.
Знатно   је   дужи   рок   важења   централних   потерница   (5   година),   централних
објава и расписа о трагању (3 године). Орган унутрашњих послова који је на
основу сопствене иницијативе или по захтеву другог органа расписао потрагу,
мора водити рачуна и о томе да ли се ближи датум када ће њено важење
престати због протека времена. Ако утврди да истиче период важења потраге
која није успешно реализована, одлуку о њеном обнављању доноси надлежни
ОУП   самостално   или   у   споразуму   са   органом   на   чији   захтев   је   и   раније

215

својим најближим пријатељима и сарадницима. Наравно, уз ове многобројне
трикове иде и спремност на пружање отпора и напада на овлашћена службена
лица која трагају за њима. Ово обавезује на веома велику будност и опрезност
приликом предузимања појединих оперативно тактичких мера и радњи.

Мере и радње које се предузимају у потражној делатности, по природи

ствари,  морају   бити   веома   динамичне  и  разноврсне.   Од   великог   значаја  за
предузимање потражне делатности су криминалистичке евиденције. Осим тога
ова   делатност   захтева   неопходну   примену   појединих   оперативно   тактичких
мера и радњи, међу којима су најчешће осматрање, прикупљање обавештења,
контрола и надзор појединих пунктова, легитимисање, претресање и преглед
превозних   средстава,   слободног   простора,   затим   заседа,   праћење,
ограничење   кретања.   Најчешће,   ове   радње   ће   се   предузимати   као
комбиноване.

Криминалистичко тактичке карактеристике потражне делатности су у

томе што је она интензивна активност која мора да се одвија динамично и без
застоја до коначног завршетка. Ова делатност укључује и систем сталног
извештавања, допуне и провере података о разним лицима кроз потерничке
гласнике и регистре потерница и објава.

У вези са овом делатношћу врше се сталне провере евиденције боравка

лица у појединим местима, затим пријава боравка у хотелима, мотелима,
излетиштима, камповима, летовалиштима, бањским или климатским
лечилиштима и сличним местима.

Ради покривања одређеног подручја у потпуности, неопходно је

проверавати   и   друге   евиденције,   нпр.   оне   које   воде   службе   у     општинским
органима,   а   које   садрже   податке   о   извршавању   кривичних   санкција   у
појединим   поправним   установама,   затим   евиденцијама   завода   за   социјално
осигурање,   радним   организацијама   са   сезонским   радницима   и   слично.
Провере   се   врше   и   приликом   контроле   и   легитимисања   лица   сумњивог
понашања која се дуже времена баве и непотребно задржавају на железничим
и   аутобуским   станицама,   речним   и   поморским   пристаништима,   у
аеродромским зградама, као и на разним другим местима где се, на основу
прикупљених   обавештења   или   основаних   претпоставки,   могу   наћи   лица   у
односу на која је расписана потражна делатност.

Начело законитости као основно начело криминалистичког поступања,

мора бити присутно у свим фазама потражне делатности - њеном иницирању,
покретању, спровођењу и реализацији. Законитост поступања је нарочито
наглашена код потрага које се проводе с циљем проналажења и лишења
слободе учинилаца кривичних дела.

Како у току реализације покренутих потрага конкретна ситуација може

испровоцирати и употребу одговарајућих средстава принуде, законодавац је
посебну пажњу посветио употреби ватреног оружја ради спречавања бекства
учинилаца кривичних дела.

Успешност потраге биће обезбеђена само радом на терену и добрим

познавањем прилика, криминалних жаришта, криминогене средине и носилаца
криминалног понашања, али и других категорија грађана. Уколико се потражна
делатност спроводи споро и само методама административног рада, унапред

217

је предодређена на неуспех. Криминалци, посебно они који су професионални
и специјализовани делинквенти, делују брзо и одлучно и настоје да се што пре
удаље са критичног места или подручја. Према томе, један од битних услова
реализације потрага уопште, а нарочито потрага за одбеглим учиниоцима
кривичних дела, јесте брзо и организовано поступање. Сходно томе,
поједностављена је процедура расписивања свих потрага, па чак и оних које
се покрећу на међународном нивоу.

Ефикасно оперативно поступање у складу са начелом координације и

сарадње   свих   носилаца   антикриминалне   праксе,   постаје   још   значајније   у
условима повећане организованости и покретљивости криминалаца. Сталном
мењању   места   пребивалишта,   боравишта   и   адресе   становања   нарочито
прибегавају лица у бекству, а све у намери да тиме обезбеде већи степен
сигурности и анонимности, што изискује непрекидну координацију и сарадњу
међу   органима   унутрашњих   послова.   У   интересу   ове   делатности   није
допуштено   разликовање   по   интензитету   ангажовања   и   приоритету   између
властитих и такозваних "замолбених" предмета. Резултати појединих потрага
детерминишу   различите   нивое   и   облике   координације.   У   току   припреме   и
реализације   потрага   треба   ангажовати   и   друге   овлашћене   раднике   осим
криминалистичких (припаднике полиције ангажоване на сектору, на пословима
безбедности саобраћаја, овлашћене раднике пријавно одјавних служби и др.).

Драгоцену помоћ у спровођењу мера трагања могу пружити грађани. Да

би   се   помоћ   од   грађана   могла   стварно   и   очекивати,   овлашћени   радници
органа   унутрашњих   послова   морају   имати   на   уму   чињеницу   да   само
свакодневним   контактима,   пружањем   стручне   помоћи   и   ефикасним
обављањем професионалних задатака могу задобити поверење грађана.

Велики утицај на квалитет односа са грађанима има и степен адекватног

информисања из области безбедности и борбе против криминалитета. Због
тога   посебну   пажњу   и   у   односу   са   јавношћу   треба   посветити   средствима
информисања. Уз њихову помоћ треба овавештавати грађане и помагати им
да се заштите од криминалаца. Тако се може остварити и њихово придобијање
у   спровођењу   полицијских   акција   на   проналажењу   и   хватању   опасних
учинилаца   кривичних   дела.   Таква   саопштења,   међутим,   изазивају   осећај
несигурности   код   учинилаца   кривичних   дела   и   нагоне   их   на   прикривање   у
криминалним   срединама   и   објектима   над   којима   мора   бити   остварен
оперативни увид.

Позната је пракса да ради подстицања грађана, субјекти

заинтересовани за успешно окончање расписаних потрага уз њихово јавно
објављивање одређују и новчану суму која ће се на име награде исплатити
ономе ко помогне или омогући успешно реализовање покренуте потражне
делатности.

119

У спровођењу потражне делатности, уз већ наведена начела, мора се

обезбедити   и   доследна   примена   начела   јединственог   руковођења.   За
синхронизовано   деловање   свих   учесника   у   реализацији   потраге   по   већ
припремљеном плану, обично је задужен штаб акције. Овом координацијом се
одређују појединачни задаци, ажурирају постигнути резултати, врше потребне
измене   и   прилагођавања   плана   и   усмеравања   реализације   у   одређеном

218

пословима:

- трагању за учиниоцима кривичних дела, њиховом проналажењу и

хватању;

- спречавању отпора или одбијању напада на овлашћена лица од

стране криминалаца;

- проналажењу жртава и предмета кривичних дела;
- чувању лица лишених слободе и спречавању њиховог бекства;
- обезбеђењу објеката и обезбеђењу лица;
- проналажењу лица која су нестала и лица која су залутала;
- проналажењу и спасавању лица настрадалих у елементарним

непогодама међу којима су: земљотреси, поплаве, велике експлозије у
рудницима, лавине и слично:

- проналажењу лешева.
Као полицијски, односно истражни пси, могу се користити пси

многобројних раса, који поред међусобних разлика имају и много заједничких
квалитетних   особина.   По   правилу   то   су   расни,   чистокрвни   пси,   са   веома
израженим и истанчаним њухом, који су уз то издржљиви, снажни, спретни,
интелигентни   и   способни   за   дресуру,   односно   имају   оне   доминантне
карактерне реакције које су неопходна претпоставка успешне обуке, а потом и
успешног   коришћења  у   обављању   многобројних   послова  из   делокруга  рада
полиције.

Многобројним експериментима, научно је потврђено да су поједина чула

код паса, без обзира на евидентне разлике између представника појединих
раса, знатно развијенија у односу на човечја. Поред знатно веће површине
носне слузнице која код немачког овчара износи око 150 цм

а код човека око

5 цм

, густина распрострањености врло осетљивих мирисних ћелија (у просеку

16 пута већа код пса него код човека) утиче на то да је развијеност и
осетљивост чула мириса код пса много већа. Утврђено је да и пас који није
прошао обуку може да разликује око пола милиона различитих мириса, и то у
тако малим концентрацијама у којима их људско чуло не може осетити.
Специјалистичком обуком ова способност се може још више развити.

Чуло слуха је, такође, веома добро развијено, посебно код представника

оних раса који имају веће, покретне или усправљене ушне шкољке. Звук
слабог интензитета који човек чује на четири метра раздаљине пас региструје
са 20 метара, локализујући при том његов извор уз одступање од максимум 5
степени. Пас чује и ултразвуке које људско ухо, због високе френквенције, не
може да региструје.

120

Захваљујући истанчаном слуху и способности памћења

звука, пас са лакоћом разликује звукове сличне боје и фреквенције. Наведени
квалитети након обављене обуке повећавају употребну вредност дресираног
пса и број радњи при чијем се вршењу он може користити.

Чуло вида није у истој мери развијено код свих расних паса. Иако је код

појединих, као на пример код овчара, ердел теријера и хртова развијеније,
може се рећи да је ово чуло код паса нешто слабије развијено него чула
мириса и слуха. Разликовање боја је слабо, па је свет пса углавном црно -
бели.

Могућности употребе паса у полицијске сврхе условљавају и његове

220

анатомско физиолошке и психолошке особине, снажно и мишићаво тело, јаке
кости,   снажне   вилице,   оштри   зуби,   отпорност   и   издржљивост,   психичка
стабилност, приврженост човеку, послушност, подложност дресури и храброст.
То су особине због којих се пси одређених раса, чешће него остали, користе
као   помоћно   средство   у   свим   полицијама   света.   Они   се   користе   ради
проналажења   и   хватања   учинилаца   кривичних   дела,   спречавања   отпора   и
одбијања напада криминалаца, чувања лица лишених слободе, обезбеђења
лица и објеката, проналажења предмета и жртава кривичних дела, несталих
лица,   спашавања   настрадалих   у   елементарним   непогодама,   проналажења
лешева и у извршењу других задатака. Као службени пси најчешће се користе
они из расе овчара, од којих је најпознатији немачки овчар, затим добермани и
ротвајлери. Осим њих за обављање полицијских послова могу се користити и
расе:   лабрадори,   ретривери,   шарпланинци,   средњи   шнауцери,   па   чак   и
епањол   бретони,   поентери   и   други.

121

Ипак најпогоднији за дресуру и за

полицијску употребу је немачки овчар. Психофизичке карактеристике су му
такве да се може свестрано користити. Интелигентан је, храбар, смирен,
послушан и врло погодан за обуку, има изванредно развијено чуло мириса и
изразиту способност за њихову селекцију, па може бити одличан трагач, а уз
то има и довољну мишићну масу и снагу за напад и одбрану.

Дресура полицијских паса

Дресура се означава као свесна примена система за изградњу условних

рефлекса на различите звучне и визуелне сигнале које човек производи.

122

Дресирати животињу значи научити је да се, извршавајући различите

заповести, понаша на жељени начин. Тако научене радње могу умногоме
одударати од уобичајеног понашања. У току дресуре пас се најпре нагони да
на одређену команду извршава одређену радњу, а потом се понављањем та
навика учвршћује. Дресура је успешно обављена када је између команде и
њеног поптуног и прецизног извршења од стране животиње успостављена
чврста веза (условни рефлекс).

Приликом обуке пса с циљем образовања условног рефлекса (реакције

на надражаје) користе се безусловни надражаји. Као безусловни користе се
они пријатни или непријатни надражаји који изазивају само радњу. Пријатни су,
на   пример,   давање   хране   или   посластице   псу   и   његово   миловање,   док   су
непријатни снажан притисак руком, трзање поводника или ударац бичем. Као
условни надражаји користе се звучна команда или покрет. Они треба да буду
истовремени или да непосредно претходе безусловном надражају. Ако се на
наведени   начин   делује   на   пса   довољан   број   пута,   он   ће   жељену   радњу
предузети на саму звучну команду, односно покрет, што је знак да је формиран
условни рефлекс. Дресуру, односно успешно коришћење службеног пса могу
отежавати   различити   фактори.   Формиране   непожељне   навике,   лоше
здравствено стање, физички и психички замор и глас, ометајући су фактори
унутрашњег порекла. Велика бука, врућина, хладноћа и јак ветар, негативно
делују на заинтересованост пса за обуку.

Дресуру би требало спроводити под оним условима у којима је утицај

фактора ометања сведен на минимум. Ефекат дресуре, у највећој мери,

221

помоћ дресера, а потом и без њега (на слепо), праћење туђег трага уз помоћ
дресера,   а   потом   и   на   слепо,   најпре   у   најповољнијим   условима,   ујутро   на
влажном   терену,   а   потом   и   у   другим   условима.   Већ   формиране   навике   се
учвршћују   и   комбинују.   Од   пса   се,   на   пример,   најпре   тражи   да   претражује
терен,   а   потом   и   да   пређе   на   праћење   трага   и   слично.   Увежбава   се
претраживање околине   и просторија и проналажење једног човека у групи
људи, праћењем остављеног трага или по мирису његових ствари. Пронађено
лице пас означава лајањем, или га напада.

Оне псе који ће се користити за везу треба научити да на команду

човека преносе поруке или одређене предмете са једног места на друго. По
завршеној обуци по критеријумима изграђеним за поједине облике
специјализације, оцењује се оспособљеност за рад обучаваних паса и
вредновање умешности рада њихових дресера.

Употреба пса у обављању послова из делокруга ОУП-а захтева не само

добар и систематичан рад током дресуре него и сталну бригу о здравственом
стању и кондицији обученог пса, његово редовно тренирање и стручну
употребу, у супротном он неминовно губи квалитете које је имао, тако да ни
систематски рад са дресером великог искуства то не моће да поврати.

123

Нестручним радом у периоду употребе пса губи се његова заинтересованост
за   рад   и   долази   до   брзог   слабљења   и   гашења   већ   формираних   услова
рефлекса, чиме цела, претходно спроведена, обука губи смисао, а употребна
вреднсот и радни век пса се смањују. Обуку треба обављати у месту живљења
и коришћења пса, с циљем да се учврсте и усаврше навике стечене током
обуке, при чему  се посебна пажња придаје  оним навикама које се  највише
користе у пракси, а које се због кратког трајања обуке нису могле у потпуности
изградити.   Пас   се   навикава   на   разна   превозна   средства,   а   неопходно   је   и
даље развијати дисциплину и послушност, као и активно одбрамбене реакције
при хватању бегунца, његовом задржавању и спровођењу.

Дресури, такође, треба повећавати способност савлађивања различитих

препрека, као и спретност и прецизност извршења задатих радњи.

Тактика употребе полицијских паса

Посебно обучене службене псе, као једно од средстава принуде,

овлашћено службено лице може   употребити на основу  члана 22 Закона о
унутрашњим   пословима   Републике   Србије   ради:   спречавања   бекства   лица
лишеног   слободе   или   затеченог   у   вршењу   кривичног   дела,   савладавања
отпора лица које нарушава јавни ред и мир или које треба привести, задржати
или лишити слободе, као и ради одбијања напада од себе, другог лица или
објекта   који   обезбеђује.   У   пракси   органа   унутрашњих   послова   Републике
Србије, од законом дозвољених средстава принуде, службени пси се најређе
користе.   Чланом   113   Правилника   о   начину   вршења   послова   Службе   јавне
безбедности и одредбама Стручног упутства о употреби посебно дресираних
паса, предвиђене су и нешто шире могућности коришћења службених паса.
Полицијски пси могу се користити у обављању позорничке делатности и у раду
пешачке, односно ауто патроле. Употребу паса у оперативне сврхе потребно је

223

планирати и организовати тако да се у току рада на терену, уз остваривање
различитих   конкретних   задатака,   постижу   што   већи   превентивни   ефекти.
Физичко   присуство   полицајца   на   терену   у   случају   тешких   ексцеса   није
довољно за успешну превенцију кривичних дела и прекршаја који се врше на
јавним   местима.   Употреба   специјално   обучених   паса   у   обављању   ових
послова   има   и   значајне   психолошке   ефекте,   односно   имобилише   њихову
агресивност   на   потенцијалне   криминалце   делује   застрашујуће,   а   осталим
грађанима   јача   осећај   личне   сигурности.

124

Коришћење службених паса

препоручљиво   је   у   обављању   службе   у   улицама   са   великим   прометом,
трговинским и индустријским зонама, у деловима насеља где се налазе разни
угоститељски   објекти,   већа   складишта,   паркинзи,   спортски   објекти,   плаже,
места   за   забаву,   камповање,   ако   на   овим   местима   долази   чешће   до
криминалног, прекршајног, односно социјално патолошког понашања. Успешни
ефекти се могу очекивати нарочито када се водич са псом, у више наврата,
појављује на различитим местима. У обављању позорничке делатности, чије је
максимално трајање 4 сата, пас се води на поводнику. О томе да ли ће пас на
њушци имати заштитну корпу или не, одлучује водич који најбоље познаје свог
пса, његов темперамент, оштрину и понашање у различитим ситуацијама.

Уколико процени да одређено лице треба легитимисати, полицајац ће га

зауставити   и   прићи   му   заједно   са   псом   на   2-3   метра.   Лице   мора   бити
упозорено да не прави непромишљене покрете који ће изазвати реакцију пса.
Приликом легитимисања, као и током других потребних радњи (претресање и
лишење   слободе   лица),   водич   не   сме   да   заклања   видно   поље   псу   који
посматра   заустављено   лице.   У   случају   да   полицајац   буде   нападнут   пас   ће
одмах реаговати. Ако лице почне да бежи и не заустави се ни после другог
позива да стане и упозорења да ће на њега бити пуштен пас, водич ће пустити
пса. Водич полицајац ће, такође, потрчати да би у тренутку хватања могао
рећи   лицу   да   не   пружа   отпор,   а   псу   наредити   да   мирује.   У   случају   угриза
притиском вилице од 150 - 200 кг на 1 цм

и откидањем до 200 г ткива, могу

настати велике ране, па се пас без корпе може пустити само ако су испуњени
услови   за   употребу   ватреног   оружја,   предвиђени   у   члану   23   Закона   о
унутрашњим пословима Републике Србије.  Уколико се лице лишено слободе
не   може   одмах   спровести   у   за   то   намењене   просторије,   његово   чување,
спречавање бекства и напада на ОСЛ биће успешније уз употребу службеног
пса. При томе се пас никада не сме остављати сам са лицем, односно лицима
лишеним слободе. Чување у просторијама за задржавање дежурне службе уз
помоћ  пса треба извршити  његовим постављањем  испред врата или  испод
прозора, а лица лишена слободе морају се упозорити на то да ће пас спречити
сваки покушај бекства.

Ако се очекује да ће током спровођења лица лишених слободе бити

покушаја бекства, пружања отпора или напада на спроводнике, а посебно у
случајевима   када   су   и   други   услови   неповољни   (радња   се   мора   извршити
ноћу,   са   подручја   изван   насељеног   места   или   са   места   на   лошем   гласу),
препоручљиво   је   ангажовати   и   водича   са   службеним   псима.   Приликом
транспортовања   "марицом",   водич   са   псом   треба   да   се   налази   у   посебном
одељку, одвојен од лица лишеног слободе, У службеним возилима која немају

224

промену у његовом понашању, правилно их протумачи и пусти пса када је то
потребн. Хоће ли пас имати на њушци заштитну корпу зависи од конкретних
околности,   а   ако   се   очекује   наилазак   диверзантско   терористичке   групе,   и   у
другим   случајевима   када   су   испуњени   услови   за   употребу   ватреног   оружја,
биће без корпе. Уколико се заседа поставља у затвореном простору, водич са
псом   би   требало   да   буде   постављен   у   близини   улаза   на   коме   се   очекује
наилазак лица.

Потреба за обављањем прегледа, односно претреса слободног

простора и објеката ради проналажења сакривених лица, може се јавити
изненада у току обављања позорничке и патролне делатности. Како су, по
правилу, хитне ситуације честе, неће се увек моћи сачекати долазак водича са
псом на лице места. Уколико, пак, нема опасности од одлагања, водича са
псом би требало обавезно сачекати.

Оперативно тактичке мере уз употребу

службених паса

Одлуку о коришћењу посебно обучених паса донеће онај радник органа

унутрашњих послова који руководи оперативном акцијом, односно обрадом.

При одређивању оперативног задатка оперативни радник би требало да

предочи водичу пса следеће:

- шта се у реализацији радње очекује од употребе службеног пса;
- у каквим месним и временским условима ће се радња вршити;
- колика ће се површина претраживати;
- податке о броју лица која се траже и о томе да ли су и како наоружана;
- друге податке које старешина или дежурни водич сматрају

релевантним.

Мирис се на трагу задржава највише тридесет минута, што је у већини

случајева превише кратко време за довођење пса на лице  места, тако да пас
и не следи тај мирис. У таквим ситуацијама пас прати правац на ком постоји
разлика између мириса оштећеног (контаминираног) и неоштећеног тла. На
пример, изгажени травнати терен имаће друкчији мирис од оног његовог дела
који је неизгажен, услед тога што поломљена трава пушта појачан мирис који
пас   савршено   осећа   и   на   основу   тога   врши   трагање.   У   случају   проналаска
лица ако је оно већ у бексту, пас ће лавежом или режањем указати на место
где   је   пронашао   бегунца,   што   ће   радницима   ОУП-а   који   учествују   у
реализацији радње омогућити  адекватно реаговање. Пси ће, по правилу, бити
пуштени са поводника, а ако су услови испуњени и без заштитне корпе, како би
у случају потребе могли одмах да онемогуће лице које покушава да побегне
или да нападне на овлашћено службено лице.

Употреба пса је од посебног значаја при прегледу шума, пољана и

других сличних површина, на којима се у склопу потере трага за диверзантско
терористичким   и   другим   криминалним   групама,   или   њиховим   појединим
припадницима.   Ради   успешног   обављања   радње   потребно   је   обезбедити
учешће   већег   броја   водича   са   псима,   уз   предузимање   осталих   оперативно
тактичких радњи. Неопходно је извршити блокаду терена и објеката на њему, а

226

потом га систематски прегледати. Водич пушта пса и наређује му да почне са
претраживањем и оно ће бити успешније уколико се врши уз ветар. Обучен,
физички   спреман   и   одморан   пас   може   успешно   претраживати   слободан
простор ширине од 50 до 100 метара,  у шуми од 10 до 50 метара. Водич се у
току рада креће средином терена и шаље пса лево и десно. Уколико је за
претресање   ангажовано   више   водича   са   псима,   размак     између   њих   биће
различит,   у   зависности   од   конфигурације   терена   и   вегетације   којом   је
покривен.   Остали   учесници   потере   иду   иза   водича   на   растојању   од   око  10
метара.   Полицијски   пси   се   могу   ангажовати   не   само   ради   проналажења
учиниоца кривичних дела него и других лица, предмета и лешева. Да ли ће пас
приликом прегледа терена имати заштитну корпу или ће бити без ње зависи,
првенствено, од тога шта се тражи. Међутим, ако се може очекивати да ће се
током   претраживања   наићи   на   шумаре,   ловце,   бераче   гљива   или   других
плодова, пас ће, поготову, ако није стално у видном пољу водича, морати да
има заштитну корпу.

Уколико се претреса стан и друге просторије, независно од тога шта се

тражи,   службени   пси   се   могу   користити   ради   спречавања   напада   на   ОСЛ,
онемогућавања бекства лица и његовог лишења слободе. На месту где ће се
вршити претресање, водич ће обично са псом обезбеђивати простор испред
врата или испод прозора. Пас се може употребити уколико је потребно да се
најпре   савлада   оружани   отпор   лица   која   се   налазе   у   стану   или   другој
просторији, а потом ће се приступити претресању у чијем се вршењу, такође,
може користити, нпр., за проналажење појединих дрога. По завршеној обуци,
пас може бити оспособљен да без проблема налази све врсте, како природних
тако и синтетичких дрога, или само неке од њих. Успех у проналажењу биће
успешан   ако   је   сакривена   већа   количина   дроге   интензивнијег   мириса.   Без
обзира на то што је немачки овчар незаменљив у обављању многих, па и ових
задатака, у раду се могу користити и пси других рада. За овај посао се често
користи лабрадор ретривер. Он спада у средње велике псе, и када се успне на
задње   ноге   способан   је   за   претраживање   и   до   висине   од   1,5   м,   а   ако   су
сакривене   веће   количине   дроге,   може   је   осетити   и   на   већим   висинама.
Проналажење дроге уз помоћ пса могуће је у различитим условима, у стану и
други просторијама, у превозним средствима и на отвореном простору.

Ако пусти пса да тражи дрогу, водич треба претходно да прегледа да ли

се   на   том   простору   налазе   материје   штетне   за   пса.   Уколико   је   реч   о
затвореном   простору   у   коме   се   траже   наркотици,   требало   би   затворити
прозоре и врата. У том простору се не сме пушити и шетати без потребе. Псу
се   скида   заштитна   кацига,   водич   мора   пажљиво   да   прати   његов   рад   не
усмеравајући   га   на   самом   почетку,   уз   обавезу   запажања   и   памћења   оних
места на којима се пас дуже задржавао. Затим се приступа темељној претрази
целог простора. Приликом претресања стана треба обавезно   прегледати и
његову ближу околину. Пас је способан да претражује 20 минута непрекидно,
односно 2-3 сата ефективно, а ово време може бити и дуже уколико је реч о
псу који је у доброј кондицији и ако постоје погодни услови за рад. Потребно је
да   водич   добро   познаје   свог   пса,   нарочито   начин   његовог   реаговања   када
открије мирис дроге, односно када губи интерес за претраживање. Ако је дрога

227

процени свих релевантних околности конкретног случаја. Полицијски пси се
могу користити не само ради успешнијег обезбеђења места криминалног
догађаја, већ и накнадно, током предузимања других мера и радњи на том
простору.

Приликом одлучивања о захтеву за пружање помоћи ради обезбеђења

при   извршењу   службених   радњи   надлежних   државних   органа,   предузећа   и
других   организација   којима   су   законом   поверена   одређена   овлашћења,
старешина органа унутрашњих послова може одлучити да се ради спречавања
и   савлађивања   отпора   и   одбијања   напада   на   службена   лица   користе   и
посебно обучени пси. Водич са псом који је на поводнику, мора бити на самом
месту предузимања радње или у његовој близини, како би се могао позвати
ради интервенције, првенствено уколико дође до напада на раднике органа
унутрашњих послова и лица која извршавају службену радњу.

Приликом елементарних и других несрећа, као што су на пример,

земљотреси, пожари, поплаве, клизишта земље и веће саобраћајне незгоде,
службени   пси   ће   се,   осим   за   проналажење   настрадалих   лица,   користити   и
ради очувања личне и имовинске сигурности грађана и спречавања извршења
кривичних дела и прекршаја на најугроженијим местима. При тражењу лица
затрпаних снежним лавинама или испод рушевина посебно обучени пси су од
изузетно   велике   користи.   Пружање   помоћи   од   стране   појединих   земаља
регионима   погођеним   катастрофалним   земљотресима   састојале   су   се   и   у
слању   одређеног  броја  водича   са  специјално  обученим   псима.   У  последње
време користи се и одорологија, која већ данас може у знатној мери да замени
службеног пса.

125

3. ПРАЋЕЊЕ

Појам и циљ праћења

Праћење је општа оперативно тактичка мера и радња која се састоји у

тајном слеђењу и мотрењу лица с циљем да се запазе, упамте и фиксирају
чињенице од значаја за одређену криминалну делатност једног или више лица

Праћење има шири значај него што је етимолошко значење саме речи.

Наиме, праћењем се долази до сазнања која представљају основу на којој се
често   планира   обимна   оперативна   делатност,   поготову   ако   се   праћење
предузима   према   осумњиченом   после   првих   сазнања   (основа   сумње),   када
праћење   треба   да   пружи   оперативне   податке   на   основу   којих   би   се   могла
развијати даља активност у односу на лица која су тајно криминално повезана.
При   томе,   праћењем   се,   по   правилу,   долази   до   нових   индиција   које
представљају   значајну   основу   за   сачињавање   оперативних   претпоставки.
Праћење није сталан метод у раду органа унутрашњих послова, већ изузетан,
примењује се по одобрењу старешине органа када треба открити учиниоце
тешких   кривичних   дела   и   када   су   криминалци   повезани.   Оно   мора   бити
конспиративно не само у односу на праћено лице, већ и у односу на сва друга
лица   која   по   основу   својих   послова   и   задатака   нису   у   вези   са   конкретном

229

радњом.

Циљеви праћења су:
- утврђивање веза, контаката, места и времена састајања праћеног лица

са другим лицима;

- спречавање праћеног да изврши кривично дело;
- проналажење лица за којим се трага (праћење лица која су у

родбинским, пријатељским или сличним односима са лицем за којим се трага);

- онемогућавање стварања лажног алибија ако су у питању подаци о

планираном кривичном делу;

- провера и контрола рада оперативне везе;
- откривање тајних склоништа и скровишта лица које се прати;
- тајно фотографисање и прислушкивање разговора;

126

- провера анонимних пријава;
- откривање евентуалног праћења од стране криминалаца;
- долажење до правовремених података и стварање повољних услова

за предузимање појединих радњи и мера репресивног карактера: лишавање
слободе, лично претресање стана и осталих просторија, превозних средстава,
заседе, а све с циљем обезбеђења материјалних и личних доказа;

- уочавање склоности и навика праћеног лица, које могу бити од значаја

за откривање дела и доказивање кривице праћеног лица;

- прикупљање разних других података и чињеница до којих се није могло

доћи другим оперативним мерама и радњама, осим праћењем.

Ова радња се може користити ради утврђивања идентитета лица,

наравно конспиративним путем, уколико је праћено лице контактирало са
другим непознатим лицем, па је у ту сврху нужно вршити праћење овог
последњег.

Врсте праћења

По основу тога ко непосредно врши праћење оно може бити:
- праћење које предузимају овлашћена службена лица и
- праћење од стране грађана, ангажованих веза.
Праћење од стране овлашћених радника органа унутрашњих послова је

редован вид вршења ове радње, док се праћење од стране грађана предузима
изузетно и то када нема услова за вршење ове радње од стране овлашћених
лица.   То   је   обично   случај   у   мањим   урбаним   срединама   (селима),   где   су
овлашћена   лица   позната   свим   грађанима,   па   и   криминалцима.   У   таквим
условима   праћење   од   стране   овлашћених   радника   изгубило   би   основни
елемент - конспиративност.

Могуће је праћење од стране грађана уз одређене недостатке, и то:

недовољна   стручност,   немотивисаност,   као   и   опасност   од   деконспирације.
Приликом   ангажовања   грађана   за   вршење   ове   радње   треба   бити   крајње
опрезан и врло рестриктиван, без обзира на сву лојалност и добронамерност
таквих   лица.   У   том   случају   радња   треба   да   се   врши   по   врло   прецизним
упутствима и под надзором овлашћеног службеног лица.

По начину вршења праћење може бити:

230

место са којег има најбољи преглед на просторију и лица у њој, а по
могућности да и само не буде посебно уочљиво. По добијању нарученог пића
треба га одмах платити. По правилу, из локала треба изићи тек када је изашло
и праћено лице и не треба се одмах за њим упутити, већ даље праћење
наставити сачекивањем лица у некој спореднијој улици или, што је још боље,
праћење може да настави друго овлашћено лице.

-Слика 12

Праћење железницом је отежано због доста великих гужби и трикова

којима се криминалци службе. Наиме, дешава се да праћено лице уопште не
купује возну карту или купи само перонску карту а у воз ускачи у последњем
тренутку; узме карту за даљу релацију а изађе на ближој, односно искочи на
отвореној прузи при затвореном сигналу, или при успорењу. Са лицем треба
бити стално у купеу и пажљиво пратити његово понашање, разговор са другим
лицима,   осмотрити   његов   пртљаг,   али   у   сваком   случају,   неупадљиво.   При
силаску са воза у одредишну станицу, праћење треба да настави, по правилу,
територијално   надлежни   орган   унутрашњих   послова,   на   тај   начин   што   ово
лице   треба   да   буде   дискретно   предато,   односно   показано   овлашћеним
радницима који настављају праћење.

Праћење које се обавља путничким возилима захтева координацију

људства и возила која учествују у праћењу, што није лако постићи у условима
веће   оптерећености   саобраћајем.   Међутим,   значај   путничких   аутомобила   је
изузетно   велики   зато   што   се   криминалци     највише   крећу   овим   превозним
средством,   било   у   одласку   на   извршење,   или   при   повратку   са   извршеног
кривичног   дела.   Неретко,   путничко   возило   се   користи   за   транспортовање   и
растурање предмета кривичног дела.

Путничко возило може веома успешно да послужи као место за

прерушавање, за смештај разних техничких средстава, фотоапарата, камера,
магнетофона. Возило којим се врши праћење по изгледу ничим не треба да
подсећа на возило органа унутрашњих послова. Осим тога, таква возила треба
да буду брза и издржљива, исправна и са великом маневарском способношћу,
са радио уређајима, разним деловима за мењање изгледа и разним
регистарским таблицама, домаћим и страним. Возачи треба да буду веома
вешти, да не доводе себе у ситуацију принудног претицања, да не упадају у
"маказе" и друге компликоване ситуације чиме се излажу опасности, или пак
скрећу пажњу на себе.

Потребно је имати на раполагању више возила и то различитих врста.

Није пожељно у вожњи бити непосредно иза праћеног возила, јер у том случају
постоји опасност да се открије пратња. Од екипе се захтева максимална
сналажњивост, одлучност, опрезност и будност што све има изузетну важност
када се праћење врши путничким возилом.

И код ове врсте праћења криминалци се веома често користе разним

триковима, као на пример: нагло убрзање или успоравање, скретање са
главног пута на споредне мање прометне путеве, улажење у слепе улице.

232

Уколико праћено лице седи на задњем седишту, може да полегне тако да
споља ствара утисак да више није у колима. Таква варка је могућа када је
саобраћајна гужва и када се праћена кола за тренутак изгубе из вида, па се
поново уоче.

Ради провере да ли их неко прати, криминалци се могу зауставити и

инсценирати квар на колима.

Неопходно је да радник на праћењу буде физички и ментално способан

да издржи и најтеже услове рада. Такође је важно да лице на праћењу остане
током рада у крајње дискретном, прикривеном стању, да није склоно
експонирању, самоистицању, да није наочито, нити да се упадљиво понаша.
Уз проницљивост и лукавство неопходна је спретност пратиоца да адекватним
понашањем "одглуми" могући директан контакт са праћеним лицем.

- Слика 13
- Слика 14
- Слика 15.

Интелигенција појединца треба да дође до изражаја нарочито при

запажању и репродукцији свих значајних чињеница које је лице током праћења
било у прилици да уочи.

Лица која врше праћење треба да су посебно обучена за ову врсту

оперативног рада. Од њихове квалификованости и вичности зависи успех
читаве мере. Овлашћени радници морају да познају методе рада и понашање
делинквената. У вези са тим треба да су самоиницијативни и да реагују према
тренутно насталој ситуацији. Радник, приликом праћења, треба веома добро
да запажа, памти и да касније репродукује. Запажање и памћење треба да
буду нарочито изражени када су у питању физиономије, изглед, ход, одело и
друге карактеристике лица.

Овлашћено службено лице које ради на праћењу треба да има и

солидну физичку културу, да буде спремно да увек потрчи, да може дуго да
пешачи или стоји у месту. При томе не сме да буде упадљивог изгледа,
сувише маркантно и лако уочљиво, као ни упадљиво одевено. Треба да има и
прибор за прерушавање, на пример, мантил са два лица, лажне бркове, браду,
перику, наочаре и слично.

Ради документовања праћења треба користити разне скривене и у

другим предметима камуфлиране фотоапарате (дугмад, наливперо, ручне
ташне, наочаре, кутије цигарета итд.).

Средства везе су неопходна ради међусобног обавештавања

пратилаца, као и ради везе са руководиоцем праћења.

Припрема и планирање праћења

Да би се праћење успешно спровело, оно мора да буде и добро

припремљено. Припреме се састоје у планирању радње, тј. доношењу плана.
План треба да садржи следеће елементе: јасно одређен циљ, одређивање

233

његове радне методе неретко спада и вршење лакших кривичних дела. По
обављеном   задатку   полицајац   се,   по   правилу,   не   враћа   у   исти   полицијски
орган,   а   ако   је   у   питању   лице   ван   полицијске   формације,   оно   ће   у   случају
проваљивања   добити   касније   адекватну   заштиту.   Нашој   криминалистичкој
пракси   ближа   је   метода     по   којој   је   убацивање   у   криминалну   групу   и
ангажовање   у   њој   контролисано   од   стране   за   то   одређеног   руководиоца   у
полицији. Током акције мора да постоји непрестана размена информација и
наравно убачено лице не сме да врши кривична дела. Наравно, потребна је,
поред свега, и спремност и решеност лица да такав посао изврши. За такав
подухват   може   се   ангажовати   и   лице   ван   органа   унутрашњих   послова
(пријатељска   веза   и   сл.),   под   условом   да   има   наведене   особине   и   да   се
налази у изузетно повољном положају према групи, уколико познаје некога од
чланова групе или је, пак, сам  компромитован од раније, па је одлучио да се
поправи или  "искупи".

За само укључивање лица у групу потребне су веома детаљне и

стрпљиве   припреме.   Нужно   је   припремити   читаву   ситуацију   и   створити
уверљиву   легенду   у   односу   на   лице   и   читаву   ситуацију,   па   тек   потом
приступити   реализацији,   водећи   рачуна   о   свакој   појединости,   да   се   не   би
изазвала сумња било кога од чланова групе у односу на коју се врши продор.

Лице које се приближава групи са намером да јој се прикључи и постане

њен члан мора бити снабдевено лажним исправама, уколико члановима групе
његов идентитет није одраније познат. Један од могућих начина прилаза групи
јесте да се задобије поверење некога од њених чланова и да се то искористи
као "мост" за улазак у криминалну групу. Уколико успе да се на овај, или неки
други начин, укључи у групу, лицу се дају детаљне инструкције и упутства
докле ће досезати његова лојалност према групи, како ће се вршити размена
информација, у којој мери ће се манифестовати његова "криминална"
делатност. Лице не сме учествовати у вршењу кривичних дела, с обзиром на
то да се и на њега односе општи прописи о кривичној одговорности.

Уколико је лице убачено у криминалну групу принуђено да учествује у

вршењу појединих кривичних дела, делећи тако са криминалцима добро и зло,
оно почиње и несвесно са њима да се солидарише, што ствара код лица
одређене психичке импликације, односно тактичке па и правне проблеме.

Лице које се "убацило" у групу треба да створи односно припреми

прихватљив и уверљив изговор за чију садржину је тешко утрдити да је
измишљена. Ово лице мора добро да запамти "своје" личне и друге податке из
лажних исправа којима се служи. Његов изглед, одећа, лични прибор и остало,
морају бити у складу са одабрани типом личности.

Лице у групи треба да избегава претерану радозналост, односно да се

понаша у границама преузете улоге. Наравно да његово држање не треба да
одудара   од   понашања   осталих   у   групи,   на   пример,   приликом   изражавања
мишљења,   појединих   облика   разоноде,   па   чак   и   појединих   склоности,
активности   и   слично.   Поједине   важне   податке   и   запажања   треба   памтити,
односно што мање записивати. Оне најважније и неодложне податке   треба
упућивати   служби   према   унапред   договореним   начинима   од   којих   треба
одабрати   тренутно   најбезбеднију   варијанту   ("мртва   јавка"   -   остављање

235

шифроване поруке на уговореном месту, коришћење јавног телефона под
одговарајућим изговором, давање уговорених знакова - сигнала, одржавање
састанака на одређеним местима).

У појединим погодним ситуацијама треба предузимати и поједине

оперативне захвате с циљем разједињења групе. Тако, на пример, сејањем
сумње и подозрења у групи долази до дезорганизовања, нервозе, па и панике.
Наравно, ово је могуће постићи само под условом веома смишљеног и
креативног оперативног комбиновања.

Мада са мање могућности, могу се користити и сукоби криминалаца у

оквиру групе, рачунајући и на субјективна својства или слабости појединих
чланова групе, ради њиховог придобијања за сарадњу, чињећи можда и неке
мање услуге у оквиру законских могућности, давањем и мањих поклона ако је
то сврисходно.

Посебну пажњу треба обратити на одржавање везе и

међуобавештавање,   што   је   у   уској   повезаности   како   са   делатношћу
криминалне   групе,   тако   и   потребе   за   заштитом   лица   и   пружањем   помоћи,
уколико убачено лице открију други чланови групе. Ова могућност откривања
је нарочито присутна уколико су поједине криминалне акције осујећене што је,
обично, доказ да неко групу "проваљује" изнутра. У случају откривања лица, у
зависности од карактера групе и њене криминалне оријентације група може да
буде веома опасна и да иде чак и до ликвидирања лица, ако утврди да оно
прати њихов рад по налогу органа унутрашњих послова. Зато се такав начин
праћења делатности криминалних група предузима, изузетно и то само када је
могуће са великом основаношћу претпоставити да се неће открити задатак и
идентитет   лица, што значи да су предузете све мере да се обезбеди лична
сигурност   лица   које   се   убацује   у   криминалну   групу   ради   праћења   њене
криминалне   активности.   Зато   је   при   предузимању   овог   задатка   потребно   и
посебно одгобрење старешине органа унутрашњих послова.

4. КРИМИНАЛИСТИЧКА ПРИМЕНА ПОЛИГРАФА

Опште одредбе

Полиграф се у криминалистици примењује приликом расветљавања

кривичних   дела   и   откривања   непознатих   учинилаца,   прикупљања   доказа,
материјалних   и   личних,   а   ради   успешнијег   покретања   и   вођења   кривичног
поступка Оваква криминалистичко тактичка примена, позната код нас у пракси
органа   унутрашњих   послова,   непосредно   се   састоји   у   полиграфском
испитивању лица осумњичених у преткривичном поступку, ради потврђивања
индиција   о   њиховој   кривици   и   добијања   признања   односно   елиминисања
невиних лица из круга осумњичених.

Идеја да се одређене психолошке и физиолошке промене које се

дешавају у организму осумњиченог приликом испитивања, под утицајем
узбуђења и страха, узимају за основ кривице, веома је стара. По древној
кинеској мудрости окривљени је, на пример морао да жваће пиринач за време

236

САД), на пример, у индустријској психологији, приликом провере лица која
долазе у свакодневни додир са новцем, у армијама из безбедносних разлога и
слично. Постоје многобројни полиграфски тестови из области банкарских
послова, делатности трговинских предузећа, осигурања, индустрије, а користе
се чак и у приватном животу.

130

Услови полиграфског испитивања осумњиченог

Успешан рад на полиграфу захтева високу стручност и тактичност

испитивача, темељно припремљена питања, затим тактички правилно вођење
испитивања, и као посебно значајно, интерпретирање добијених резултата. У
оквиру припрема полиграфског тестирања испитивач треба да се информише
о карактеристикама лица које се испитује, првенствено о његовој
интелектуалној способности, психолошким и физиолошким особинама,
образовању, професији, општем и тренутном здравственом стању.

131

Потребно

је да испитивач познаје и одговарајуће кривичноправне прописе, нарочито оне
који се односе на извођење личних доказа на основу испитивања лица, као и
најважније елементе кривичног дела поводом којег ће се лице полиграфски
испитивати.

132

Просторија у којој се обавља полиграфско испитивање треба да је

наменски уређена, да буде проветрена, звучно изолована и да нема јачи извор
светлости који би скретао пажњу. Намештај треба да буде што једноставнији,
зидови без слика, таписерија или других предмета који би одвлачили пажњу
или нарушили концентрацију лица. Просторија не сме да буде прометна,
односно присуство трећих лица није пожељно, јер може да доведе у питање
успех испитивања.

Лица која болују од психопатије, амнезије. менталних обољења, од

болести   кардиоваскуларног   система,   лица   која   су   под   утицајем   алкохола,
наркотика,   разних   седативних   средстава   и   лекова,   затим   лица   која   имају
ослабљено чуло вида, слуха, са болестима респираторних органа, претерано
гојазна   лица,   као   и   она   која   су   ометена   у   психичком   развоју,   или   која   се
тренутно налазе у стању психичког шока или афекта,

133

као и лица са којима је

вербални   контакт   онемогућен,   нису   подесна   за   полиграфско   испитивање.
Такође, за полиграфско испитивање нису подесна лица која су провела дуже
време   у   притвору   или   затвору,   с   обзиром   на   то   да   су   кроз   претходна
испитивања,  обично,   већ  упозната   са  појединим  детаљима  кривичног  дела.
Боравак   у   затвору   или   притвору   код   лица,   понекад,   изазива   и   разна
депресивна и апатична стања, што их све чини неподесним за примену овог
средства. Такође нису подесна за испитивање лица која су под утицајем јачег
пола, што је чест случај приликом повреде код кривичног дела учествовања у
тучи, саобраћајним незгодама и слично.

Деца и малолетници нису подесни за полиграфско испитивање због

психичке неразвијености, као и кривично правних разлога, Такође, за ову врсту
испитивања нису подесне ни жене које су у стању гравидитета.

Полиграфска испитивања старих лица треба предузимати изузетно и то

када код таквих лица, услед процеса старења, није дошло до значајнијег

238

опадања нормалних психолошких и физиолошких функција што би, уколико
постоје ови недостаци, негативно утицало на полиграфско испитивање.

Полиграфско испитивање се може предузимати по различитим

кривичним делима и у том раду не постоје ограничења.

Најпогоднији су, међутим, они криминални догађаји код којих су поједини

елементи   (последица,   радња,   објект   напада,   жртва,   место,   време,   начин,
мотив) били познати само извршиоцу. Због тога осумњиченом, у разговору, не
сме бити откривена ниједна нова чињеница о кривичном делу, осим оних за
које   је   познато   да   су   му   раније   саопштене   или   да   је   за   њих   сазнао   као
извршилац. Све детаље кривичног дела треба држати у тајности, у супротном,
садржај теста биће осиромашен, а тумачење резултата отежано. Битно је да је
испитаник   за   поједине   детаље   могао   сазнати   само   на   основу   сопственог
учешћа у вршењу кривичних дела, а не и на неки други испитивачу непознат
начин.

У односу на осумњиченог, односно, окривљеног, могу се предузимати

поједине оперативно тактичке мере и радње, као на пример: провера алибија,
утврђивање идентитета, фотографисање, дактилоскопирање, прикупљање
обавештења, увид у криминалистичке евиденције и друге радње, а да то, по
правилу, не утиче негативно на резултат полиграфског испитивања уколико
испитаник не буде на тај начин сазнао поједине детаље кривичног дела
поводом којих ће бити постављена питања.

Тактика полиграфског испитивања

Састављање питања (тестова) за полиграфско испитивање је веома

стручан посао који захтева познавање могућности полиграфа, личности
испитаника, као и појединих детаља кривичног дела поводом којег се врши
испитивање.

Испитивач треба, унапред и благовремено, у односу на планирано

испитивање, да прикупи све потребне податке о криминалној делатности,
односно, конкретном кривичном делу. Да би поједини детаљи кривичног дела
били садржани у питањима, потребно је са сигурношћу све утврдити (време,
место, средство и начин извршења, мотив, предмете у вези са кривичним
делом, саучеснике), наравно уколико је то уопште оперативним путем могуће.

Сарадња испитивача са оперативним радником или истражним судијом

поводом   конкретног   случаја   у   овој   фази   је   неопходна.   Испитивачу   треба
омогућити   увид   у   оперативни   материјал:   записнике   о   увиђају,   саслушању,
претресању, службене белешке, кривичну пријаву, извештаје (о праћењу, из
криминалистичких евиденција, о   информативном разговору), као и поједина
усмена саопштења која би послужила испитивачу за састављање питања.

Који ће се тест применити у конкретној ситуацији и каква је комбинација

питања зависи од циља који се испитивањем жели постићи.

Током уводног разговора испитивач успоставља што непосрединији

контакт са испитаником, с циљем допуне сазнања које је потребно за
састављање тестова. При томе, он је обавезан да пази да у разговору не
повреди личност испитаника, односно његово достојанство. Испитивач треба

239

извршеном тестирању, испитивач саставља и детаљан извештај. Овако
сачињен извештај доставља се државном тужиоцу уз кривичну пријаву, или
истражном судији, самоиницијативно или по његовом захтеву. Полиграм се, по
правилу не доставља уз извештај, осим на изричит захтев тужиоца, односно
судије. Досије као и извештај имају криминалистичко оперативни значај, а сем
тога ова документација пружа увид у начин примене полиграфа и поступања
према испитиваном лицу, па је могућност злоупотребе и примене супротно
етичким и правним нормама, минимална.

Илустрације ради наводимо један од многобројних примера из нешто

старије праксе Криминалистичко техничког центра Јавне безбедности
Републичког министарства за унутрашње послове Републике Србије.

У месту Б. у шумици изнад насеља, пронађен је леш малолетнице М.

Е., недалеко од њеног стана. Леш је био затрпан сувим лишћем и грањем.
На основу извршеног увиђаја и обдукције могло се закључити да је
малолетну М. Е. непознати извршилац претходно силовао, а затим једним
ударцем, неким тупим предметом у пределу задљег дела лобање, усмртио.
Леш је затрпао лишћем и грањем, а затим се удаљио у непознатом правцу.

За ово дело осумњичен је М. А., рођен 1951. године, са претпоставком

да га је извршио 8. маја 1981. године. На то су указивале индиције, јер је он
тога дана био један од неколико мушкараца који су се налазили у насељу, као
и то да станује у непосредној близини убијене.

Дана 2. јуна 1981. године извршено је полиграфско тестирање

осумњиченог након што је на њега добровољно пристао. За тестирање је
коришћен компаративно Келеров полиграф и психострес евалуатор.

Питања су састављена на основу доста оскудних података добијених

увиђајем и обдукцијом, као и сазнатих ндиција.
Током уводног разговора испитаник је изјавио да су му разлози због којих се
тестирање предузима непознати, као и то да није у вези са извршењем
било којег кривичног дела.
I - тест (општи) односио се на врсту кривичног дела.

1. Да ли сте последњих месец дана подметнули пожар?
2. Да ли сте последњих месец дана извршили оружану пљачку?
3. Да ли сте последњих месец дана силовали неку девојку?
4. Да ли сте последњих месец дана растурали дрогу?
5. Да ли сте последњих месец дана усмртили некога?
6. Да ли сте последњих месец дана извршили крађу?
7. Да ли сте последњих месец дана уцењивали некога?
8. Да ли сте последњих месец дана учествовали у тучи;?

Испитаник је показао реакције на питања 3 и 5.

II - тест (по претпоставкама):

1. Да ли сте М. убили мотиком?
2. Да ли сте М. убили чекићем?
3. Да ли сте М. убили каменом?
4. Да ли сте М. убили лопатом?

241

5. Да ли сте М. убили секиром?
6. Да ли сте М. убили шипком?
7. Да ли сте М. убили коцем?
8. Да ли сте М. убили неким другим предметом који нисам споменуо?

У овом тексту уочљиве су специфичне реакције на питање 3.

III - тест се односио на место повреда на телу оштећене:

1. Да ли сте М. ударили у слабине?
2. Да ли сте М. ударили у леђа?
3. Да ли сте М. ударили у стомак?
4. Да ли сте М. ударили у главу?
5. Да ли сте М. ударили у врат?
6. Да ли сте М. ударили у груди?
7. Да ли сте М. ударили у лице?
8. Да ли сте М. ударили у неки део тела који није поменут?

На питање под бројем 4 изражене су специфичне реакције које указују на

давање лажног одговора.

IV - тест се односио на боју хула-хоп чарапа које је оштећена имала на себи
у време извршења дела:

1. Да ли је М. имала хула-хоп  црне чарапе ?
2. Да ли је М. имала хула-хоп  црвене  чарапе?
3. Да ли је М. имала хула-хоп  зелене чарапе?
4. Да ли је М. имала хула-хоп  жуте  чарапе?
5. Да ли је М. имала хула-хоп   плаве чарапе?
6. Да ли је М. имала хула-хоп   беле чарапе?
7. Да ли је М. имала хула-хоп  браон чарапе?
8. Да ли је М. имала хула-хоп   чарапе неке друге боје која није

споменута?

У овом низу питања уочене су специфичне реакције на питање број 4.

На сва питања у свим тестовима испитаник је дао негативне

одговоре.

На основу добијених тестовних резултата уз помоћ полиграфа,

испитивач је са осумњиченим водио разговор ради добијања признања до
чега је и дошло (својеручно писана изјава о признању). Признајући дело
извршилац је ишао до свих детаља, па је рекао где је одбацио камен којим је
извршио убиство, те су тако прикупљени материјални докази против М. А.
који је осуђен и сада се налази на издржавању казне затвора.

Нужност јединствене интерпретације резултата полиграфског

испитивања и осталих оперативно тактичких радњи

Интепретација резултата полиграфских испитивања отежана је мање или

више немогућношћу извођења сасвим одређене и прецизне дијагнозе као што

242

чињеница у разговору. Признање је ипак ретко само на основу полиграфског
тестирања, чији је ефекат, чак и у случају позитивног налаза, доста ограничен.

Током полиграфског испитивања, испитивач и оперативни радник треба

веома тесно да сарађују, нарочито када су у питању информативни разговори
пре тестирања, у паузама између тестова и на крају тестирања. Ово, наравно,
под условом ако сарадња ни у ком смислу не омета тетирање, а стручњак на
полиграфу у сваком тренутку буде искључиво испитивач.

Криминалистичко оперативни значај полиграфског испитивања је у томе

што   се   његовом   благовременом   употребом   и   уз   примену   одговарајућих
услова,   може   потврдити   индиција   о   осумњиченом,   односно   извршити   брза
елиминација невиних од осумњичених лица. Полиграфско испитивање на тај
начин   доприноси   рационализацији   оперативног   рада.   Оперативни   радник
скраћује ток криминалистичке обраде, не излажући се напорима предузимања
неких   других   оперативно   тактичких   мера   и   радњи,   са   мањим   изгледима   на
успех   и   много   дужим   временским   трајањем.   Овакав   ефекат   полиграфског
испитивања је посебно значајан, јер је успешна примена полиграфа и могућа,
по правилу на почетку криминалистичке обраде, када и иначе постоји потреба
за   предузимањем   већег   броја   оперативних   радњи.   Каснија   употреба
полиграфа,  најчешће,  неће дати позитивне резултате, поготову ако су  се и
остале предузете оперативне радње показале као неуспешне.

Према томе, поуздан ефекат полиграфског испитивања могућ је,

обично, само уколико су се стекли повољни услови за његову примену, па
самим тим он не искључује остале оперативно криминалистичке радње, нити
их може заменити, али их може знатно рационализовати и усмерити. Реч је,
ипак, о помоћном криминалистичком средству које не може да замени
интелект и оперативну креативност криминалисте, али може знатно да скрати
пут прикупљања и обезбеђења личних и материјални доказа.

Полиграфско испитивање осумњиченог с аспекта криминалистичке

тактике   има   значај   опште   оперативно   тактичке   и   техничке   радње   која   се
предузима   с   циљем   откривања   непознатог   учиниоца   и   расветљавања
кривичног   дела,   прикупљања   доказа   -   материјалних   и   личних,   за   успешно
покретање и вођење кривичног поступка. Према томе, општи циљ ове радње
сличан је циљу који имају остале радње преткривичног и претходног кривичног
поступка:   прикупљање   обавештења,   провера,   утврђивање   идентитета,
провера алибија и друго.

По Законику о кривичном поступку резултати полиграфског испитивања

нису   докази   у   кривичном   поступку,   што   значи   да   се   на   њима   не   може
засновати судска одлука у правном смислу. Међутим, ови резултати могу да
поприме   значај   веома   важних   индиција   које   могу   послужити   као
криминалистичка основа за предузимање других оперативно тактичких мера и
радњи,   првенствено   истражних,   којима   се   обезбеђују   лични   и   материјални
докази.

Формалноправно, употреба полиграфа у преткривичном поступку

обухваћена је одредбом члана 225 ЗКП-а, слично осталим оперативно
тактичким радњама које предузимају органи унутрашњих послова. Вероватно
ће већ афирмисана примена овог криминалистичког средтва убудуће условити

244

његову потпунију законску регулативу у Законику о кривичном поступку и
другим прописима који се односе на рад органа преткривичног и претходног
кривичног поступка.

5. ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ

Појам, циљ и законски основи лишења слободе

Лишење слободе се, с једне стране, може одредити као мера која има

за циљ стварање услова за успешно предузимање низа радњи у фази
расветљавања и доказивања кривичног дела, доношења и извршења одлуке у
вези тога, и спречавања даљег криминалног деловања учиниоца, односно, на
другој страни, оно је саставни део поступка извршења појединих кривичних
санкција (у нашим условима су то казне затвора и малолетничког затвора и
мере безбедности обавезног лечења алкохоличара и наркомана и обавезног
психијатријског лечења и чувања).

Поступање овлашћених субјеката за примену мере лишења слободе

подразумева истовремено постојање материјалних и формалних елемената.
Материјални предуслов представља одређени степен извесности чињеничног
стања,   и   одређује   се   као   постојање   основане   сумње   да   је   лице   учинило
кривично   дело   за   које   се   гони   по   службеној   дужности.   Формални   основ   за
непосредну   реализацију   радње   лишења   слободе   може   представљати   на
основу   закона   донета   наредба   суда   или   другог   надлежног   органа   односно,
законом   прописано   овлашћење   појединих   субјеката   за   самоиницијативно
лишење слободе.

Поступајући у складу са овлашћењем предвиђеним у чл. 227 ЗКП-а, а у

вези   са   чл.   142,   овлашћена   службена   лица   ОУП-а   могу   самоиницијативно
лишити слободе лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично
дело   за   која   се   гони   по   службеној   дужности.   Ситуације   у   којима   поступају
овлашћени   припадници   органа   унутрашњих   послова   могу   бити   такве   да   је
некада примена њиховог овлашћења за лишење слободе обавезна (чл. 142 ст.
1   ЗКП-а),   односно   да   оставља   могућност   процене   да   ли   су   испуњене
одговарајуће претпоставке за предузимање радње лишења слободе (чл. 142
ст. 2 тач. 1, 2, 3 и 4 ЗКП-а).

Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова морају лишити

слободе лице ако постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које
је у закону прописана казна затвора од четрдесет година (обавезно лишење
слободе - чл. 227, а у вези са чл. 142 ст. 1 ЗКП-а), а могу да лише слободе
лице (необавезно лишење слободе) за које постоји основана сумња да је
учинило кривичо дело уколико процене да постоји неки од следећих разлога
(чл. 227, а у вези са чл. 142 ст. 2 тач. 1,2, 3 и 4 ЗКП-а):

ако   се   такво   лице   крије   или   се   не   може   утврдити   његова
истоветност   (лице   се   крије   ако   избегава   сусрет   са   надлежним
државним   органима,   тј.   не   одазива   се   његовим   позивима,   а
немогућост   утврђивања   истоветности   може   наступити   стога   што

245

обезбедити (принудно довођење грађана - чл. 226 ст. 1 ЗКП-а);

лицима затеченим на месту извршења кривичног дела, ако би
она   могла   да   дају   податке   важне   за   кривични   поступак,   а
вероватно   је   да   се   њихово   саслушање   доцније   не   би   могло
извршити или би било скопчано са знатним одуговлачењем или
другим   тешкоћама   (задржавање   на   лицу   места   до   доласка
истражног судије, а најдуже до шест сати, односно упућивање
истражном судији - чл. 231 ст. 1 ЗКП-а);

лицима   која   се   затекну   на   месту   где   се   предузима   нека   од
криминалистичких   радњи   (обезбеђење   лица   места,   заседа,
претресање,  блокада, рација), чија успешна реализација би  у
случају даљег слободног кретања присутних лица могла бити
осујећена   (ограничење   слободе   кретања   на   одређеном
простору за неопходно потребно време - чл. 225 ст. 2 ЗКП-а).

Из наведеног се види да слобода кретања може бити ограничена и

грађанима који нису ни у каквој вези са криминалном делатношћу поводом које
се поступа. Због тога се према лицима којима се ограничава слобода кретања,
не   могу   применити   сва   средства   и   ограничења   којима   се   може   прибећи
приликом лишења слободе. Након извршења службеног задатка у склопу кога
је примењена мера ограничења слободе кретања (обављањем разговора са
приведеним лицем, саслушањем задржаног лица од стране истражног судије,
повлачењем   заседе,   престанком   блокаде,   окончањем   рације   и   претресања
лица) лица, према којима је она била примењена, се пуштају.

Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова су дужна да

лице лишено слободе без одлагања

138

спроведу и предају органу који је издао

наредбу   за његово лишење слободе, односно истражном судији стварно и
месно   надлежног   суда,   уколико   је   лишење   слободе   лица   извршено
самоиницијативно.     Приликом   довођења,   овлашћено   службено   лице   органа
унутрашњих послова обавестиће истражног судију о разлозима и о времену
лишења слободе.

Лице лишено слободе мора бити одмах обавештено, на свом језику или

на језику који разуме, о разлозима лишења слободе и истовремено упознато
да није дужно ништа да изјави, да има право да узме браниоца кога сам
изабере и захтевати да се о лишењу слободе обавесте његови најближи (чл.
227 ст. 2 а у вези чл. 5 ст. 1 ЗКП-а).

Ако је због неотклоњивих сметњи (нпр. застоја у саобраћају,

елементарне непогоде, велике удаљености и сл.) спровођење лица лишеног
слободе трајало дуже од осам сати, службено лице органа унутрашњих
послова је дужно да истражном судији овакво закашњење посебно образложи,
о чему ће истражни судија сачинити белешку, односно записник. Истражни
судија ће у записник унети и изјаву лица лишеног слободе о времену и месту
лишења слободе (чл. 227 ст. 3 ЗКП-а).

Лице лишено слободе које је доведено истражном судији, његов

бранилац, члан његове породице или лице са којим живи у ванбрачној или
каквој другој трајној заједници, може захтевати да истражни судија одреди
лекарски преглед. Такав захтев може поднети и државни тужилац. Одлуку о

247

одређивању лекара који ће обавити преглед и записник о његовом саслушању,
истражни судија ће приложити истражним списима (чл. 228 ст. 7 ЗКП-а).

Орган унутрашњих послова, односно суд је дужан да о лишењу слободе

одмах,   а   најкасније   у   року   од   24   сата   од   часа   лишења   слободе,   обавести
породицу   лица   лишеног   слободе,   или   друго   лице   са   којим   оно   живи   у
ванбрачној   или   каквој   другој   трајној   заједници,   осим   ако   се   лице   лишено
слободе   томе   изричито   противи   (чл.   147   ст.   1   ЗКП-а).   О   лишењу   слободе
адвоката,   орган   унутрашњих   послова,   односно   суд   је   дужан   да   одмах,   а
најкасније првог наредног радног дана, обавести надлежну адвокатску комору
(чл.   147   ст.   2   ЗКП-а).   О   лишењу   слободе   обавестиће   се   надлежни   орган
социјалног старања, ако је потребно да се предузму мере за збрињавање деце
и других чланова породице о којима се лице лишено слободе стара (чл. 147 ст.
3 ЗКП-а).

По потреби, пре предаје лица лишеног слободе надлежном органу, са

њим се могу спровести извесне криминалистичке радње (прикупљање
обавештења, показивање лица места, полиграфско испитивање, утврђивање
идентитета, фотографисање, дактилоскопирање и сл.).

Лице лишено слободе према члану 227 став 1, као и осумњиченог из

члана 226 ст. 7 и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради
прикупљања обавештења (члан 226 став 1) или саслушавања најдуже 48 сати
од часа лишења слободе, односно одазивања на позив (чл. 229 ст 1 ЗКП-а).

О задржавању орган унутрашњих послова одмах, а најкасније у року од

два сата, доноси и задржаном лицу уручује решење. У решењу морају бити
наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час
лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања.

Против решења о задржавању осумњичени и бранилац имају право

жалбе, која се одмах доставља истражном судији. Истражни судија је дужан да
о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе. Жалба не задржава
извршење решења (чл. 229. ст. 3 ЗКП).

Орган унутрашњих послова је дужан да о задржавању одмах обавести

истражног судију. Истражни судија може захтевати да му орган унутрашњих
послова одмах спроведе задржано лице (чл. 229 ст. 4 ЗКП-а).

Осумњичени има права предвиђена у члану 226 став 8 овог законика (чл.

229 ст. 5 ЗКП).

139

Осумњичени мора имати браниоца чим орган унутрашњих послова

донесе решење о задржавању. Ако осумњичени сам не обезбеди браниоца,
орган унутрашњих послова ће му га обезбедити по службеној дужности, по
редоследу са списка који доставља одговарајућа адвокатска комора.
Саслушање осумњиченог одложиће се до доласка браниоца, а најдуже осам
сати. Ако ни тада присуство браниоца не буде обезбеђено, орган унутрашњих
послова ће осумњиченог пустити на слободу или без одлагања спровести
надлежном истражном судији.

Лице које је грађанин лишио слободе мора одмах бити предато

истражном судији или органу унутрашњих послова. Ако није у могућности да
тако поступи, грађанин мора одмах о лишењу слободе обавестити један од
поменутих органа. О даљој судбини лица које је лишено слободе одлучује

248

дела   (у  in   flagranti   delicto    ситуацијама).   До   тога   долази,   дакле,   мимо   оних
ситуација   када   се   на   одређеном   месту   у   циљу   хватања   учиниоца   на   делу,
претходно   припремају,   планирају   и   на   одређеним   локацијама   или,   пак,   у
односу   на   одређена   лица   врше   одговарајуће   криминалистичке   радње
(праћење, специјано осматрање, заседа).

Готово истоветна ситуација се може јавити и поводом расписане

потражне делатности (нпр. онда када се изненада наиђе на познато лице које
треба лишити слободе по расписаној потрази, односно када се након
легитимиања лица, провером кроз евиденције утврди да је за њим расписана
потрага са мером хапшења).

Када се лишење слободе предузима у склопу криминалистичке обраде,

односно у другим случајевима када по испуњењу законских претпоставки,
треба проценити и донети одлуку о тактички најпогоднијем моменту за његово
предузимање (нпр. лишење слободе по расписаној потрази оног лица за које
се зна или се реално може претпоставити где се крије), одговоран и
професионалан приступ припадника органа унутрашњих послова подразумева
провођење опсежне и темељне припреме.

Међутим, и у такозваним аd hoc ситуацијама, без обзира што постојеће

околности не пружају могућност спровођења сеобухватне припреме, лишење
слободе се може са успехом реализовати једино тактички промишљеним, али
и одлучним и енергичним наступом.

Конкретизација припремних радњи усмерених на конкретан случај

подразумева поштовање начела чувања службене тајне и предузимања низа
активности које се у основи своде на прикупљање и проверу обавештења о
лицу које треба лишити слободе, свеобухватну анализу конкретног случаја,
планирање по свим битним елементима и инструктажу ангажованих
припадника органа унутрашњих послова.

Обим активности које се предузимају у поменутом правцу зависи од

специфичности конкретне ситуације, тј. од сложености случаја, особина и
очекиваног начина понашања лица које треба лишити слободе, времена којим
се располаже и слично.

Припрема свакако обухвата прикупљање и проверавање података о

идентитету, месту боравка и адреси, начину живота, склоностима и навикама
лица које треба лишити слободе, његовом генералном ставу према полицији и
појединим њеним припадницима, односу са другим лицима, евентуалној
криминалној прошлости и конкретној криминалној делатности поводом које се
поступа.

Индивидуалан приступ у сваком случају је битан због великог броја

могућих комбинација различитих фактора субјективне и објективне природе,
који   се   тичу   лица   које   треба   лишити   слободе   и   криминалне   делатности
поводом које се поступа (нпр. приликом анализе треба утврдити зашто је лице
учинило   конкретно   кривичо   дело,   које   су   последице   и   на   који   начин   том
приликом узроковане, у којој мери је извршено дело у складу са карактером и
другим   личним   особинама   учиниоца,   како   се   учинилац   понашао   након
извршења   дела,   да   ли   је   покушао   да   побегне,   што   је   најцелисходније
предузети да би он постао доступан, да ли је то енергичан наступ у циљу

250

лишења слободе, или су то можда преговори, односно давање извесних
гаранција за случај предаје, који је прави тренутак за лишење слободе, које је
то место где радњу треба предузети, на који начин би лишење слободе могло
бити најбезбедније спроведено с обзиром на склоности и навике лица, његов
однос према појединим припадницима органа унутрашњих послова, мере
предострожности које предузима и сл.).

Прецизирање времена предузимања радње лишења слободе се врши у

складу са низом околности конкретног случаја, уз генерално опредељење да
то треба да буде тренутак који је, у криминалистичко оперативном смислу,
најповољнији (нпр. долазак на место извршења кривичног дела, откривање
склоништа и скровишта, окупљање саучесника, примопредаја предмета).

Преурањено лишење слободе предузето у склопу криминалистичке

обраде може да има за последицу отежано разоткривање и доказивање укупне
криминалне делатности учиниоца, његових саучесника и других веза,
одустајање од извршења испланираног криминалног акта, чију је реализацију
требало сачекати, јер су последице отклоњиве (прихватање упућене пошиљке
наркотика и сл.).

На другој страни, одуговлачење са лишењем слободе осумњиченог

може,   такође,   изазвати   бројне   штетне   последице.   Остајањем   на   слободи
учинилац може негативно утицати на успех службених   радњи усмерених на
разоткривање   и   доказивање   његове   криминалне   делатности,   и   то   како
непосредним поступцима, тако и обавештевањем и подстицањем других да то
учине   (уништењем   или   сакривањем   трагова   и   предмета   кривичног   дела,
припремом лаженг алибија). Уз то, након успешно реализоване криминалне
делатности,   односно   по   сазнању   или   процени   да   се   припрема   његово
хапшење, учинилац кривичног дела може да се сакрије или побегне, и тако
постане недоступан надлежним државним органима.

Прикупљена сазнања о адреси становања, месту запослења,

склоностима,   навикама,   уобичајеним   и   планираним   активностима   учиниоца
кривичног дела, омогућавају правилан избор локације на којој треба извршити
лишење слободе. По правилу, то су места на којима се већ налази учинилац
кривичног дела (оно може бити познато или, пак, треба да буде откривено нпр.
праћењем лица која са учиниоцем ступају у контакт), места која се налазе на
правцу   уобичајеног,   намераваног   или   тренутног   кретања   лица   које   треба
лишити слободе (на тим правцима се лицу поставља заседа или се оно прати
до   места   погодног   за   приступање   лишења   слободе),   односно   места   где   се
очекује његов долазак (ту се одмах поставља заседа или се, као претходна
мера, врши специјално осматрање).

У ситуацијама када постоји могућност избора између више локација, бира

се она која пружа оптималне услове за изненадно, ефикасно, и по припаднике
полиције и евентуално присутне грађане, нешкодљиво дејство, а која, по
потреби, треба да омогући и испуњење неких специфичних тактичких захтева
(нпр. да лица из окружења учиниоца, а, посебно, његови саучесници не сазнају
одмах за његово хапшење).

Планом треба прецизирати укупан број, у складу са околностима случаја,

индивидуално одређених службених лица органа унутрашњих послова, чијим

251

предвиђених средстава.

Већ је истакнуто да гаранцију успеха у реализацији радње лишења

слободе представља тактички промишљено и одлучно деловање службених
лица   полиције.   Синхронизован,   енергичан,   сигуран,   а   по   могућству   и
изненадан   наступ   службених   лица,   оптималан   тактички   распоред,   правилан
избор   места   и   времена   предузимања   радње,   опремљеност   адекватним
средствима и показана решеност њихове употребе, као и укупна ситуација која
је  наступом   припадника  органа  унутрашњих   послова  створена  (немогућност
предузимања   противмера,   прућања   отпора,   бекства,   узимања   талаца,
повређивања недужних грађана од стране лица које треба лишити слободе и
сл.),   делује,   по   правилу,   обесхрабрујуће   на   учиниоца   кривичног   дела   и
паралише га.

Наступ полицајаца према лицу које треба лишити слободе и, евентуално,

присутним лицима која услед неупућености или солидарисања са учиниоцем
кривичог дела могу створити додатне потешкоће, мора бити ауторитативан,
бескомпромисан, али и одмерен и коректан.

Учиниоца кривичног дела и остала присутна лица треба упозорити на

ризик   којем   се   излажу   уколико   покушају   да   спрече   службено   лице   у
реализацији   мере   лишења   слободе,   односно   да   нападну   службена   лица
полиције или друга лица. Притом, треба избегавати упуштање у непотребне
дискусије,   непотребну   грубост   и   врешање   личног   достојанства   ухапшеног   и
других присутних лица. Ображање лицима мора бити службено, а наредбе које
се издају одсечне, одређене и јасне.

Координација рада већег броја службених лица полиције, по правилу

организованих   у   више   екипа,   и   њихово   синхронизовано   и   изненадно
наступање,   посебно   је   значајно   при   ангажовању   поводом   криминалне
делатности   у   којој   је   учествовало   више   лица,   која   се   тренутно   налазе   на
различитим местима, а потребно их је истовремено лишити слободе.

Предузимање мера предострожности, уз максималну опрезност,

представља, такође, значајан предуслов успешног наступа и деловања у свим
фазама поступања поводом лишења слободе, а то је, уједно, и показатељ
високог професионалног нивоа и разборитости ангажованих припадника
полиције.

Тактички је погрешно правити сувише оштру и искључиву поделу на

делинквенте који су опасни, и оне за које се сматра да ће бити пасивни и неће
пружити   отпор   приликом   лишавања   слободе.   Наравно,   иако   не   треба
потцењивати   ни   једно   лице,   без   обзира   на   пол,   године   старости,   телесну
развијеност,   кривично   дело   поводом   кога   се   лишење   слободе   спроводи   и
радније   понашање   у   сличним   ситуацијама,   мере   предострожности   и
опрезеност у наступу морају бити на знатно вишем нивоу у ситуацијама када је
прогноза   о   могућности   пружања   отпора,   напада   или   бекства   учиниоца
кривичног   дела   кога   треба   лишити   слободе   извеснија.   Грешке   које   могу
настати услед површног приступа у складу са ставом "видећемо кад дођемо",
односно   неопрезног   и   непромишљеног   наступа,   могу   бити   различите,   а
последице веома тешке, неки пут и трагичне.

Како не би дошло до лишавања слободе лица које је погрешном

253

проценом доведено у везу са криминалном делатноћу, у фази припреме треба
добро проучити ситуацију која ће највероватније настати у моменту лишавања
слободе, податке о идентификационим обележјима лица које треба лишити
слободе, а посебно, о његовом личном опису, другим, њему блиским лицима
која се могу затећи на месту предузимања радње и сл.

Предострожност налаже да у појединим случајевима упоредо са

наступањем у циљу лишења слободе, пре или након тога, легитимисањем,
односно на други погодан начин, буде извршена и идентификација лица према
коме се примењује овлашћење.

Приближавање лицу које се лишава слободе, његово претресање, а, по

потреби, и везивање, треба извршити опрезно, уз тактички распоред и став
службених лица који омогућава употребу адекватних средстава принуд еу
случају покушаја напада, односно бекства.

У циљу евентуалног проналажења предмета и трагова који могу да

послуже као доказ у кривичном поступку, односно предмета које лице лишено
слободе може употребити за напад, самоповређивање, бекство, тајно
договарање и сл., уз лично претресање лица које се лишава слободе, треба
прегледати, односно претрести и његов лични пртљаг, возило којим се кретао,
као и објекат у којем је, односно простор где је лишен слободе.

Контролисање ситуације и опрезно поступање је нужно и приликом

одлучивања о захтевима лица лишеног слободе, односно другог присутног
лица (нпр. поводом захтева да се узму и понесу неке ствари, да се поздраве и
сл.). Уз то, лице лишено слободе треба упозорити на ризик којем се излаже,
уколико покуша бекство или напад на службена лица органа унутрашњих
послова или друга лица.

Да би се избегле штетне, често и трагичне последице приликом лишења

слободе,   односно   током   спровођења   и   чувања   лица   лишеног   слободе,
неопходно   је   водити   рачуна   о   понашању   лица,   односно   о   томе   да   му   се
проласком или задржавањем поред одређених лица, односно предмета или
објеката,   не   пружи   могућност   за   бекство,   узимање   предмета   погодних   за
напад, самоповређивање и сл.

Уколико је на једном месту истовремено лишено слободе више лица,

потребно   је   онемогућити   њихово   међусобно   комуницирање   и   договор   о
евентуалном нападу, бекству, исказу и даљем поступку и сл. Даље реакције
службених   лица   (које   не   искључују   ни   употребу   физичке   снаге,   службене
палице, хемијских средстава, службених паса, па и ватреног оружја) могу, као
и   у   осталим   случајевима   лишења   слободе,   бити   изазване   одбијањем
послушности,   наглим   покретима   и   покушајима   приближавања   ради   напада,
односно измицањем у циљу бекства.

Тактика лишења слободе опасних делинквената

У претходном разматрању изложена су општа тактичка правила којих се

овлашћена службена лица органа унутрашњих послова морају придржавати
када поједине извршиоце кривичних дела лишавају слободе. Поменуте мере
предострожности неопходне су за све категорије делинквената, без обзира да

254

необавештеност,   а   понекад   и   на   злонамерност   појединих   грађана   који   су
спремни да помогну учиниоцу кривично гдела, при чему "психологија масе" као
елеменат солидарисања са преступницима може, у потпуности, да онемогући
лишење   слободе.   Такве   ситуације   праћење   метежом   и   гужвом   погодују
учиниоцу   кривичног   дела   да   нестане   у   маси,   након   чега   је   његово
проналажење и хапшење доста отежано. Због тога учиниоца кривичног дела
треба,   ако   је   могуће,   неприметно   пратити   до   споредне   улице,   односно
ограђеног или заклоњеног простора, дворишта и слично, па га затим изненада
и брзим захватом лишити слободе. У таквој ситуацији, током праћења један од
ефикасних   начина   лишења   слободе   је,   на   пример,   од   стране   тројице
овлашћених радника органа унутрашњих послова и то тако што му се двојица
приближавају са леђа и нешто укосо, један са леве, други са десне стране и
снажно га ухвате за руке, а трећи му истовремено прилази непосредно иза
леђа и помаже у савлађивању отпора, ако је потребно он врши и делимично
претресање, а затим му ставља лисице на руке.

Када је у питању употреба ватреног оружја, она је опасна и рискантна и на

осамљеним и ретко прометним местима, јер се никада не зна да ли ће се неко
наћи у домету и на правцу испаљеног зрна. Ризик нарочито долази до
изражаја уколико је простор незаштићен и неограђен (брисани простор).

С обзиром на опасности које собом носи лишење слободе делинквената у

насељеним местима, знања овлашћених радника из борилачких вештина и
захвати са блиског одстојања, као и изненадни препади којима се онемогућава
сваки отпор, напад или бекство лица које се лишава слободе треба још више
да дођу до изражаја.

Када се рачуна са оружаним отпором учиниоца кривичног дела и када се

употреба ватреног оружја не може искључити, треба изабрати тренутак када
се опасни учинилац кривичног дела нађе испред непробојне препреке, хитро га
опколити  и лишити слободе. Екипа за лишење слободе, под условом да је
бројна,   претходно   се   раздваја   и   по   могућности   заузима   положај   у
одговарајућем   заклону   (нпр.   иза   стабла,   зида,   бандере   и   сл.)   са   упереним
оружјем према наоружаном учиниоцу кривичног дела. Ово одстојање треба да
износи   5   до   10   корака,   зависно   од   конфигурације   терена,   могућности
склањања   и   слично.   Вођа   патроле   врши   заустављање   гласно   и   одсечно
наредбом: "Стој, не мичи се!" или "Стој, руке у вис!" После тога, заустављеном
се наређује да одложи оружје, да се окрене, да одступи одређени број корака,
према потреби, да дигне руке у вис да стави руке на потиљак, да раскорачи и
да се са дигнутим рукама ослони на зид, дрво или сличан ослонац, уколико он
постоји.   Ухапшенику   се   тад   прилази,   врши   се   преглед,   односно   делимично
претресање   ради   проналажења   и   одузимања   оружја   и   оруђа,   ако   га   је
учинилац кривичног дела сакривао код себе у одећи.

Једно од основних тактичких правила је да лишење слободе опасног

учиниоца кривичног дела предузимају најмање два овлашћена лица. Ако је то
случај, један од ефикаснијих начина лишавања слободе је да једно овлашћено
службено лице, са удаљености од 3 до 6 метара, упери оружје на ухапшеника
и наређује му да дигне руке у вис, тј. окрене се леђима, по потреби и да
раскорачи, да лицем приступи зиду или огради, док му други овлашћени

256

радник прилази са супротне бочне стране, пазећи да се ни за тренутак не нађе
између учиниоца кривичног дела и свога колеге који обезбеђује радњу, затим
претреса учиниоца кривичног дела и ставља му лисице на руке.

Наведени начин лишења слободе опасног учиниоца кривичног дела у

насељеном месту само је један од могућих захвата. Уз ову, могуће су свакако
и друге различите ситуације, а са њима и други тактички поступци, што је увек,
у уској вези, са проценом конкретне ситуације. Лишење слободе може бити у
склопу других оперативно-тактичких мера и радњи на пример: ограничења
кретања на одређеном простору осматрања, праћења, заседе.

Но, без обзира на бројне тактичке могућности, приликом лишења слободе

треба пазити и бити опрезан када је у питању властите безбедности сопствени
положај тела који не сме бити ни превише укочен, ни превише опуштен.
Приликом стајања поред делинквента који се лишава слободе, положај тела
треба увек да буде такав да обезбеђује пуну равнотежу, заштиту од
евентуалног напада, уз спремност да се блокира или узврати ударац.

Погрешно је и дозволити лицу које се лишава слободе да одуговлачи са

кретањем и предузимањем других наређених радњи (на пример, окретање,
застајкивање и сл.) јер је то знак да такво лице нешто намерава, па чека неки
погодан тренутак и тражи прилику за изненађење.

Лишење слободе лица у ненасељеном месту најчешће се врши у склопу и

уз   помоћ   других   оперативно   тактичких   мера   и   акција   као   што   су:   блокада,
потера,   заседа,   специјално   осматрање   и   слично.   По   правилу,   тада
синхронизовано и организовано делује већи број овлашћених службених лица
органа унутрашњих послова, па се и начин лишавања слободе подешава и
усклађује са тактичким правилима и плановима на основу којих се те мере и
акције   спроводе.   С   обзиром   да   је   број   оваквих   могућих   ситуација   веома
велики, поменућемо само неке и то оне за које је потребно ангажовање већег
броја овлашћених лица органа унутрашњих послова, а то је увек случај када
треба   лишти   слободе   једно   или   више   лица   која   су   наоружана   ватреним
оружјем и за која се претпоставља да ће га употребити приликом лишавања
слободе.

Тактика поступања зависиће од оперативности екипе која врши лишење

слободе, броја наоружаних лица, степена опасности, конфигурације терена,
доба   дана   и   атмосферских   прилика,   могућности   постављања   заседе   и
изненадног   напада   као   и   других   појединости,   на   пример   како   се   понаша
наоружана   група:   јавно,   прикривено   и   слично.   У   оваквим   случајевима   увек
треба осигурати бројчану надмоћност овлашћених радника, као и надмоћност
у одговарајућем наоружању, опреми и слично. Пре самог лишавања слободе
наоружане групе, треба прикупити што је могуће више обавештења о њеној
бројности,   наоружању,   физичкој   обучености,   правцу   кретања,   злочиначком
плану   и   слично.   По   правилу,   треба   избегавати   директно,   непосредно
засустављање   групе   на   отвореном   простору   у   циљу   лишења   слободе.
Најбоље је наоружану групу неприметно осматрати, пратити, па је онда, на
најпогоднијем   месту,   пресрести   изненадним   постављањем   заседе   или
благовремено   поставити   заседу   на   одређеном   месту,   ако   се   зна   правац
кретања. У оваквим ситуацијама практикује се, обично, постављање заседе

257

помоћ комшија поготово ако нису довољно обавештени о његовој криминалној
делатности. Све су то разлози због којих би требало избегавати лишење
слободе учинилаца кривичних дела у стану.

Разлози хитности, међутим, понекад налажу оперативну интервенцију, па

се и лишење слободе учинилаца кривичних дела показује као неодложно, без
обзира на услове под којима се мора обавити.

Код лишавања слободе опасног учиниоца кривичног дела у стану треба

се придржавати следећих тактичких правила. Припреме за лишење слободе
треба   држати   у   строгој   тајности.   Оне   се   односе   на   што   детаљније
информисање   о   личности   делинквената,   осталим   укућанима   (карактерне
особине, да ли су агресивни, наоружани и слично), као и о грађевинским и
другим   карактеристикама   стана   (број   и   распоред   просторија,   могућност
бекства, сакривања, излаз на терасу и слично). Нужно је, у склопу претходних
припрема, на поуздан и дискретан начин проверити у које време се учинилац
кривичног дела може затећи код куће, односно, где ће се у одређено време
налазити.   За   утврђивање   свих   ових   чињеница   потребно   је   на   строго
конспиративан   начин   предузимати   поједине   оперативно   тактичке   мере   и
радње као, на пример прикупљање обавештења, осматрање, праћење, заседу.

Непосредно пре уласка у стан и друге просторије ради лишења слободе

опасног учиниоца кривичног дела потребно је блокирати зграду или стан и то
са довољним бројем овлашћених лица и према сачињеном плану. Блокада
треба да обезбеди пуну контролу свих улаза и излаза, да онемогући бекство
лица   из   зграде   као   и   неконтролисани   улазак   и   излазак.   При   томе   треба
обезбедити   и  кров   зграде  који   се  често   користи  за  бекство.   Када  је   зграда
блокирана,   овлашћени   радници   одређени   за   лишење   слободе   опрезно
прилазе улазним вратима. Ово се мора извести веома опрезно и уз детаљну
припрему, јер следећа фаза улажења или продирања у стан може да буде
веома опасна, што зависи од низа околности при чему је од битног значаја да
ли је учинилац кривичног дела већ у тој фази приметио овлашћене раднике и
да   ли   је   одлучио   да   им   пружи   отпор,   или   да   побегне.   То   је   тренутак   када
тактичко правило препада и изненађења мора доћи до пуног изражаја.

Ако се претпоставља отпор учиниоца кривичног дела, када се покуца или

позвони на врата, на питање: "Ко је?", треба наћи неки прикладан одговор,
нпр.   :   "Комшија"   (што   је   могуће   у   градским   насељима).   Могуће   је   рећи   и:
"Поштар   са   телеграмом".   Због   тога   је   препоручљиво   да   екипу   сачињавају
овлашћена лица у цивилом оделу, док би униформисани припадници полиције
обавезно били склоњени уз зид поред врата.

Понекад ће се, када то тактичка ситуација налаже, за улазак и изненадно

продирање у стан користити подешени кључ, калауз, полуга или слично оруђе.
При томе треба строго пазити да се избегне било какво задржавање у оквиру
врата, с обзиром да је ту могућа линија ватре. Треба обратити пажњу и на
сопствене покрете да би се избегло да евентуално испаљени меци не погоде
неко од овлашћених радника. Излагање тела разваљивањем врата раменом,
ногом или слично је недопустиво. Врата треба, по могућности, отворити
полугом или сличним оруђем, са што је могуће мање оштећења и под условом
да сувише велика непажња у том правцу не угрози животе овлашћених

259

радника.

Када неко отвори или одшкрине врата, чланови екипе за лишење слободе

спречавају   поновно   затварање   и   са   оружјем   спремним   за   дејство
онемогућавају лице које је отворило врата у било каквом покрету. Хитно се
улази   унутра   и,   по   правилима   о   лишавању   слободе   лица,   поступа   се   и   са
осталим   укућанима   уколико   се   претпоставља   да   ће   пружити   отпор   или
ситуација   има   такав   изглед.   Уколико   врата   отвори   лице   које   треба   лишити
слободе, наређује му се да изађе у ходник или испред врата, претреса се и са
њим се поступа на раније описан начин.

Ако се лице које треба лишити слободе затекне у кревету, буди се ако

спава, наређује му се да дигне руке у вис, изврши се затим претресање
кревета, посебно испод јастука и испод самог кревета у висини главе, ноћног
ормарића, одеће пре облачења, ради евентуалног проналажења и одузимања
оружја и оруђа. Даљи ток поступка је већ уобичајен. Уколико делинквент или
неко од укућана лежи болестан у кревету консултоваће се лекар, ако је то
могуће претходно обезбедити, и предузети све мере предострожности с
обзиром на могућност изненадног напада. Контрола има значаја и са аспекта
претресања стана уколико је ова мера планирана са лишењем слободе. Код
претресања нарочито треба обратити пажњу на постојање тајног скровишта
или бункера, на помоћне просторије, подруме, па и на таван уколико према
њему постоји излаз.

Овлашћена службена лица се морају придржавати и следећих правила: у

полуосветљеном стану и просторијама треба избегавати задржавање на оним
местима која су осветљена, јер је у тактичкој предности онај који се налази у
мраку, с обзиром да није изложен као мета напада. У мрачним просторијама и
ходницима   треба   се   увек   кретати   уза   зид.   Врата   у   просторијама   треба
отварати   до   краја   јер   између   врата   и   зида   може   да   се   сакрије   и   опасни
учинилац   кривичног   дела.   Врата,   по   правилу,   не   треба   затварати,   нити
затварати   пролазе   јер   се   тако   умањује   и   онемогућава   сопствена
покретљивост, односно треба заузимати онај положај и на оним местима која
омогућавају покретљивост и употребу оружја. Од прибора би требало да сваки
члан екипе има, осим оног уобичајеног (лисице, канап, спреј) и јаку батеријску
лампу или неки још јачи извор светлости због проналажења лица које треба
лишити   слободе,   као   и   због   тога   јер   осветљавање   може   опасног   учиниоца
кривичног дела заслепити или збунити.

Лишавање слободе у другим затвореним просторијама, на пример јавним

локалима, ресторанима, кафанама, треба избегавати и по могућности
сачекати да лице које треба лишити слободе напусти такво место и нађе се у
неком погоднијем амбијенту за спровођење ове мере. Међутим, ако то није
могуће, и ово лишење слободе врши се према истим тактичким правилима, уз
специфичности које су карактеристичне за поступање у таквим објектима.

Уколико је учиниоца кривичног дела потребно лишити слободе у

ресторану, бару и слично, треба претходно запосести све улазе и излазе из
локала, да учинилац кривичног дела не би побегао, односно, да би био лишен
слободе уколико би покушао да изађе на неки од њих. Запоседање ових улаза
и излаза, треба да буде индискретно. Уколико учинилац кривичног дела седи

260

извршавају уз примену посебних (специјалних) средстава, као што су
аутоматско оружје, снајпери, уређаји за ноћно осматрање, термовизијске
камере, хемијска и гасна средства, маске, шлемови, панцир прслуци, посебно
дресирани пси.

С обзиром да у извршењу задатака учествује већи број лица, сваки од

учесника мора да буде упознат са својим задужењима до танчина, као и
припремљен, обучен и опремљен да их и изврши. Непрецизност појединачних
задатака и двосмисленост издатих наређења, недовољна оријентација као и
неконспиративност припрема, по правилу резултирају веома тешким
последицама.

Лишење слободе врши се уз примену већ поменутих тактичких начела и

мера предострожности, уз врло сложене и разноврсне оперативне
комбинације. Уз то, треба имати у виду и да је најтеже и најопасније лишење
слободе криминалних група, посебно оних које као метод рада користе
насиље, а наоружане су. Откривање оваквих група представља стални задатак
овлашћених радника органа унутрашњих послова.

Лишење слободе у превозном средству

Учиниоци кривичних дела, као и остали грађани све чешће користе

превозна средства, посебно, снажна и брза путничка возила. Зато и лишење
слободе опасних делинквената који се крећу путничким возилима представља
посебан   проблем   То   је   посебан   тактички   захват   који   захтева   детаљне
припреме   и   мере   предострожности.   Уопште,   лишење   слободе   опасних
делинквената   док   се   налазе   у   путничком   возилу   треба   избегавати   због
опасности која може настати од самог возила као превозног средства. Уколико
се   то   не   може   избећи,   у   том   случају   треба   лишење   слободе   вршити,   по
правилу,   на   што   мање   прометном   месту   и   то   постављањем   заседе   на
одговарајућем делу пута.

Ради сопствене безбедности не треба стајати на коловозу или у домашају

возила, већ поред пута,   да би се избегло евентуално гажење. За случај да
возило на дати знак не стане, треба припремити запреку, која се поставља на
правцу кретања (трактор, тешки камион и слично, или, пак "металне јежеве"
траке које имају шиљке за бушење гума). Запреке морају бити предвиђене за
постављање и у случају вожње уназад тако да се делинквентима на тај начин,
практично, постави клопка. Место   постављања заседе мора, по могућности,
бити такво да не омогућава ни бекство пешице (мост, усек, кланац и слично).
Запреке   морају   бити   видно   обележене   да   би   се   спречила   могућност
саобраћајне незгоде.

Треба имати у виду чињеницу да делинквентни у путничком возилу могу

бити и у друштву својих рођака, пријатеља и других лица, и то како ради што
уверљивијег вербалног наступа у случају контакта са полицијом и безбеднијег
путовања, так и ради евентуалног коришћења као штита у случају откривања и
покушаја лишавања слободе.

Такође, учиниоци кривичних дела могу путовати аутобусом, камионом и

на други начин, због чега треба применити и посебну тактику ради лишавања

262

слободе, наравно уз пуне мере предострожности када је у питању безбедност
других лица. Интервенција у циљу лишења слободе у средствима јавног
саобраћаја претпоставља претходно присуство службених лица у возилу. Она,
такође, обухвата њихово изненадно и у блиском контакту остварено деловање
уз примену захвата борилачких вештина, односно њихово присуство у возилу у
циљу надзирања понашања лица које треба лишити слободе, што може
потрајати све до момента напуштања возила и интервенције ван њега.

Лишење слободе на радном месту

Лишење слободе опасног учиниоца кривичног дела на радном месту по

правилу треба избегавати. Међутим, томе ће се, ипак, приступити уколико то
налажу разлози хитности или неки тактички разлози од којих зависи коначан
исход или даљи поступак поводом конкретне кривичне ствари (изненађење,
спречавање бекства, тајност). Таква лишавања слободе, по правилу,
припремају се у сарадњи са старешином органа, установе или предузећа.

Ако се врши лишење слободе радника на радном месту, треба обавезно

обавестити његовог претпостављеног, нарочито ако од тога зависи безбедност
и остваривање права других лица, на пример: скретничар на прузи, радник на
аеродрому, хирург и слична занимања. Када се ради о посебним разлозима
хитности и неодложности, лишење слободе се може предузети и без
претходног обавештавања.

Ако то ситуација омогућава најбоље је уз помоћ одговорног лица

извршити припреме за лишење слободе. То важи како за фазу припреме, тако
и непосредно пре отвореног наступања, односно у току реализације радње
лишења   слободе,   па   и   после   ње,   у   циљу   евентуалног   прегледа   односно
претресања   неких   просторија   унутар   круга   предузећа.   Контакт   са   лицима
унутар   радног   колектива   у   којем   се   поступа,   потребно   је   остварити   и   због
упознавања   битних   околности   везаних   за   кретање   и   активности   лица   у
колективу, односно учиниоца кривичног дела са другим лицима, грађевинске
карактеристике објеката, обезбеђење замене и стварање услова за лишење
слободе на неком одвојеном месту унутар колектива.

Те припреме треба да омогуће да се радња спроведе конспиративно да

не би изазвала радозналост, или негодовање осталих у радном колективу. Да
би се избегло лишење слободе лица на радном месту, може се искористити
моменат када старешина органа лице које теба лишити слободе пошаље на
службени пут, или, пак, када то лице буде позвано од неког другог управног
органа  нпр.   ради  неког  саопштења,   па  онда  сачекано  на  погодном   месту   и
лишено   слободе.   Такве   комбинације   су   нужне   да   би   се   сачувала
конспиративност,   поготово   у   ситуацији   када   треба   лишити   слободе   и   друга
лица, на пример, саучесника или саизвршиоца који би, по сазнању за лишење
слободе,   могли   да   побегну   или   на   други   начин   онемогуће   или   отежају
сопствено лишење слободе.

Лишење слободе у службеним просторијама

263

овлашћених службених лица мора бити такав да се ухапшенику не пружи
прилика за пружање отпора или бекство.

У возилу ухапшеник не сме седети до возача него, по правилу, на задњем

седишту, али не директно иза возача, и ако конструкција возила то дозвољава,
леђима или бочно окренут возачу.

Ако је у питању опасни учинилац кривичног дела он, по правилу, треба да

буде везан без обзира што са једне и друге стране треба да буде по једно
овлашћено службено лице органа унутрашњих послова, спремно да савлада
отпор ухапшеника у случају његовог покушаја бекства или напада.

Није препоручљиво истим путничким возилом превозити више хапшених

лица,   осим     ако   се   не   ради   о   специјалном   возилу   "марици".   Врата   у   делу
возила намењеног за ухапшенике треба да буду закључана. Уз пут се не треба
нигде   заустављати,   осим   изузетно   према   стварној   потреби.   Ако   ухапшеник
захтева   да   се   стане   због,   нпр.   физиолошких   потреба,   у   том   случају   треба
продужити један до два километра па онда стати, јер је могуће да се ради о
претходно   припремљеном   бекству   уз   помоћ   других   лица.   У   случају
заустављања   због   потреба   ухапшеника   треба   проверити   да   ли   су   му   руке
везане. С обзиром да је у питању опасан учинилац кривичног дела треба му
извући и ремен из панталона, а по потреби и лабаво везати ноге што би га све
ометало да побегне уколико буде имао такву намеру. При томе, овлашћена
лица га не испуштају из вида, а ако је ноћ, треба бити непосредно уз њега.

Превоз опасних делинквената треба држати у тајности и избегавати:

превоз ноћу, осим ако је то неопходно потребно, при чему према
ухапшенику треба бити крајње опрезан;

оптерећене саобраћајнице, а посебно у време када такве
саобраћајнице због дневних гужви представљају "уска грла".

Транспортовање ухапшеника возом врши се, обично, ако је реч о већим

раздаљинама.   За   свако   транспортовање   треба   се   посебно   припремити:
обезбедити возне карте, резервације седишта или купеа. Није препоручљиво
да   се   то   ради   у   присуству   ухапшеника   јер   најмањи   тренутак   непажње
овлашћених   службених   лица   ухапшеник   може   искористити   за   бекство.
Железничке станице су и иначе погодна места за бекство и пружање отпора,
па   и   то   треба   имати   у   виду,   посебно   код   спровођења   лица   пешице,   преко
перона и кроз чекаонице.

Приликом уласка у воз, као и приликом изласка из воза треба испред,

иза   и   са   стране   ухапшеника   да   иде   по   једно   или   више   службених   лица,
зависно   од   њиховог   броја.   Такође,   треба   обезбедити   и   врата   на   супротној
страни због могућности бекства непосредно по уласку у воз. Треба избегавати
стајање   на   степеницама   приликом   кретања   воза   јер   поједини   опасни
делинквенти не презају у таквом тренутку да одгурну или ударе овлашћено
службено лице и такву ситуацију да искористе за бекство. У воз треба улазити
онда   када   је   најмања   гужва,   значи,   пре   или   после   осталих   путника.   По
могућности треба обезбедити посебан купе у који има приступа само кондуктер
или пратња воза. До прозора и врата купеа као и код ухапшеника треба да
седи по једно овлашћено службено лице. Ухапшеник треба да седи супротно
окренут правцу кретања воза.

265

Ако се ради о краћим релацијама и ако није обезбеђен посебан купе, за

транспортовање   се   може   користити   и   одељак   службеног   особља   или,   пак,
други купе, с тим да се не дозволи било какав разговор или сличан контакт
путника и лица које се спроводи. То се односи и на међусобне разговоре лица
лишених слободе, посебно ако говоре језиком који овлашћена службена лица
не   разумеју.   Уколико   ухапшеник   захтева   да   иде   у  WC  треба   бити   крајње
опрезан, тј. треба проверити да ли је прозор у     WC-у отворен, а по уласку
лица у тоалет врата треба да остану полуотворена. Ако се ради о изузетно
опасном учиниоцу кривичног дела - ухапешнику треба му делимично везати и
ноге.

Наведена тактичка правила односе се на транспортовање лица

лишених   слободе   и   другим   превозним   средствима   (брод,   авион,   аутобус,
камион).   Треба   ипак   настојати   да   се   транспортовање,   по   могућности,   увек
обави   службеним   превозним   средством,   јер   се   на   тај   начин   увек   умањује
могућност   да   ће   лице   лишено   слободе   да   побегне,   нападне   овлашћено
службено лице или да ће да се догоде друге непредвиђене околности.

Треба имати у виду и чињеницу да су овлашћена службена лица

задужена и за личну безбедност ухапшеника коме може да прети опасност од
стране лица оштећених његовим криминалним делом, од стране саучесника, а
понекад, у тренутку малодушности, ухапшеник може да покуша да искочи кроз
прозор, или из превозног средства у покрету да би извршио самоубиство.

Спровођење пешице лица које је лишено слободе треба избегавати јер

је скопчано са великим ризиком с обзиром да се опасном учиниоцу кривичног
дела пружа могућност давања отпора и бекства више него код осталих начина
спровођења. Понекад, ипак, не могу да се примене други начини спровођења
лица због краткоће растојања (из једне зграде у другу, из улице у суседну
улицу) или због немогућности прилаза превозног средства. У том случају за
спровођење ухапшеника пешице треба обезбедити довољан број овлашћених
службених лица у цивилном оделу и униформисаних, зависно од опасности
која долази до ухапшеника, а изузетно и од других лица.

Распоред овлашћених радника током спровођења делинквената треба

да буде такав да у сваком тренутку могу, одређеним захватима, да савладају
ухапшеника   уколико   пружи   отпор   или   покуша   да   побегне.   Пре   самог
спровођења треба претходно изабрати правац кретања, по могућности мирним
непрометним   улицама   са   што   мање   споредних   пасажа,   улаза,   тунела   и
слично. Ако се мора проћи кроз већу масу људи, а ради се о опасном учиниоцу
кривичног дела, у том случају ухапешника треба држати чврсто испод руке, а
да   у   кретању   буде   опкољен   од   стране   овлашћених   радника   који   би   се   на
изглед кретали као и остали пролазници. Уколико је везан (лисице, канап) исто
би требало камуфлирати да не буде уочљиво и да би се избегла знатижеља
других   пролазника,   добацивање,   па   чак   и   уплитање   са   стране   што   би   све
могло  да  погодује  ухапшенику   да  покуша  бекство  или  напад  на  овлашћена
службена лица.

6. ЗАСЕДА КАО МЕТОД ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ

266

да се пронађу и одузму предмети и трагови кривичног дела код
извршиоца на лицу места, или после, на месту где је оставио или
сакрио предмете кривичног дела, обично украдене ствари.

Заседа се поставља увек на оним местима где се очекује наилазак

једног или више лица која треба лишити слободе. Оперативна сазнања о
правцу кретања криминалаца морају бити што одређенија и заснована на
провереним подацима.

Очекивања да ће криминалац наићи претпостављеним правцем, или да

ће   доћи   на   одређено   место,   често   се   не   морају   и   остварити,   управо   због
тактике коју примењују сами криминалци (специјалисти, професионалци) да би
избегли замку. Професионални криминалци, повратници, који се крију после
извршеног кривичног дела, настоје да избегну сва она места где би могли да
буду   сачекани   и   лишени   слободе.   Често   и   сопствено   искуство   користи
криминалцима да заобиђу места која могу да буду за њих опасна, па ће као
правце   свог  проласка  изабрати   најпрометније  пролазе,  а  не  оне  које  би  из
разлога предострожности, криминалац очекивано могао да изабере. Тактика
делинквената   може,   често,   да   завара   и   овлашћена   службена   лица   која   се
припремају да поставе заседу на месту где се очекује наилазак криминалаца.

Потера као начин лишења слободе

Потера је посебан облик потражне делатности. Предузима се када

постоји потреба да се непрекидним и систематским трагањем за одређеним
лицима која се налазе у бекству, она пронађу, ухвате, или у случају оружаног
отпора искључењем других могућности, и ликвидирају. Реч је обично о
криминалцима који су у бекству после извршених тешких кривичних дела, а
основано се претпоставља да ће наставити да врше кривична дела, затим о
организованим групама за вршење најтежих кривичних дела, као и онима који
ради тога илегално улазе у нашу земљу као диверзантске групе.

Потера мора да се предузима уз веома висок степен организованости и

планског   поступања.   С   обзиром   на   то   да   је   у   питању   унапред   предвиђена
интензивна   активност   радника   органа   унутрашњих   послова   која   се   одвија
непрекидно, она мора бити веома детаљно организована и када је у питању
примена   појединих   конкретних   оперативно   тактичких   мера   и   радњи.
Предузимају се, најчешће, самостално или комбиновано са заседом, блокадом
и   претресањем   одређеног   подручја   или   објекта,   рацијом,   праћењем,
осматрањем. У сваком случају, акцију треба да предузимају полицајци који уз
одређене способности и квалитете поседују и борбеност, офанзивност, а сем
тога   морају   добро   да   познају   подручје,   месне   прилике,   уз   коришћење
разноврсних форми прикупљања података о лицима за којима се трага.

Одлука о томе хоће ли се приступити организовању потере или вршењу

других потражних мера и радњи, може бити донета само на бази процене која
се заснива на потпуним и провереним подацима о броју и идентитету
тражених лица, о времену и могућим правцима бекства, њиховој
организованости и могућој подршци лица на терену, њиховој ранијој, најновијој

268

и   намераваној   криминалној   делатности,   о   наоружању   и   другим   средствима
којима располажу, о географским и демографским карактеристикама простора
на   коме   треба   организовати   потрагу,   о   тренутним   и   очекиваним
метеоролошким   условима,   као   и   о   људским,   техничким   и   другим
потенцијалима   потребним   за   успешно   организовање   и   реализацију   мера   и
радњи трагања.

Потери треба да претходи опсежна припрема и детаљно планирање,

потом треба одредити место или подручје на коме и тренутак у којем ће се
приступити реализацији појединих мера и радњи трагања, људе који ће бити
ангажовани, конкретна задужења појединих оперативних група и појединаца,
средства која ће се користити у току рада и слично.

Планирање мера и радњи које ће се предузети у основи треба да зависи

од   људства   које   ће   бити   ангажовано,   и   средстава   која   ће   се   користити   у
реализацији   потере   за   учиниоцима   кривичних   дела.   Пажњу   затим   треба
посветити   многобројним   чињеницама:   величини,   структури,   конфигурацији   и
проходности   терена   који   је   обухваћен   потером,   броју   и   међусобној
повезаности   тражених   учинилаца   кривичних   дела,   средствима,   опреми   и
наоружању којим располажу и степену обучености за њихову употребу, као и
евентуалној оспособљености и могућој, односно претпостављеној спремности
за супротстављање мерама трагања.

Приликом предузимања потраге треба обезбедити апсолутну

надмоћност овлашћених службених лица органа унутрашњих послова. У
трагање се могу укључити и специјалне јединице и посебне групе за потеру, у
чијем саставу се морају наћи и службена лица која су добри познаваоци
терена на коме се реализује потера. Може се одредити и резервна група која
ће, у случају потребе, извршити попуну или замену на појединим секторима,
или ће се укључити у извршење оних активности које су накнадно обухваћене
потером.

Због укључивања већег броја радника и техничког потенцијала мора да

постоји   руководилац   или   штаб   акције,   као   и   план   акције   којим   се   морају
предвидети   задаци   појединих   патрола   и   одељења,   као   и   сваког   учесника
појединачно.   Наравно,   организација   акције,   правац   деловања,   као   и
одређивање појединачних задатака зависе од броја лица за којима се трага,
од њихове спремности и решености на пружање оружаног отпора, одлуке да
се предају или да пруже отпор, односно да беже, од познавања простора где
се   потера   предузима   и,   уопште,   од   прикупљености   обавештења   и
информација   о   свим   тим   елементима.   У   сваком   случају,   што   су   подаци
непотпунији   и   неодређенији,   утолико   треба   акцију   спроводити   уз   што   веће
мере   предострожности.   Наравно   да   ће   и   прецизност   појединих   задатака,
заједничких   и   појединачних,   зависити   од   свих   тих   елемената,   зато   треба
постићи што бољу информисаност.

Уколико је реч о потери на урбаном подручју неопходно је створити

оперативне позиције међу становништвом, нарочито у смислу обавештавања о
свим сумњивим и непознатим лицима која су уочена и другим интересантним
појединостима. Овакав начин рада има све елементе сарадње полиције и
грађана, односно јавности. Овај облик сарадње је веома значајан, без обзира

269

Припрема заседе састоји се у прикупљању обавештења и предузимању

других радњи и мера с циљем да се, уколико је то могуће, утврди правац
кретања, односно место и време наиласка криминалца, а затим следи и њено
детаљно планирање. План заседе садржи: место (једно или више) где ће се
заседа организовати, време постављања заседе и време њеног трајања, број
овлашћених радника који ће бити ангажовани (одређени поименице), са веома
прецизно одређеним задацима, начин постављања заседе, опрему и техичка
средства (наоружање, заштитна средства, средства везе и начин њиховог
коришћења између учесника заседе и између учесника и руководилаца заседе,
транспортна средства).

С обзиром на место и начин постављања заседе, постоје заседе које се

организују на отвореном простору и у слободној природи и оне у затвореним
просторијама. То ће увек бити места за која смо прикупили обавештења да ће
их   посетити   или   да   ће   њима   проћи   лица   која   треба   изненада   и   на   препад
лишити слободе, као и она места за која је познато да их таква лица редовно,
или   често   и   у   одређено   време   посећују.   Да   би   заседа   била   успешно
постављена потребно је веома пажљиво изабрати ужу локацију заседе како би
се,   у   потпуности,   могао   обезбедити   прикривени   распоред   овлашћених
радника,   а   такође   и   енергична   и   успешна   акција   у   тренутку   реализовања
заседе.   Уколико   је   реч   о   прометним   местима   где   није   могуће   обезбедити
прикривеност радника, они ће бити камуфлирани тако што ће бити одевени,
као   на   пример   чистачи   улица,   чистачи   обуће,   радници   у   каменолому,
железничари итд. Прикривеност радника и само место треба да буде такво да
у потпуности онемогући бекство или отпор криминалаца због којих се заседа
организује.

Заседа се може поставити на више места или праваца истовремено,

што зависи од броја лица због којих се предузима, претпостављеног правца
њиховог кретања, односно од проверености прикупљених обавештења, као и
од   конфигурације   земљишта,   временских   прилика   (магла,   киша,   снег,   дан,
ноћ). Заседе постављене на више места истовремено лакше се деконспиришу,
што   треба   избећи   квалитетном   информисаношћу.   Најпогоднија   места   за
постављање заседе јесу: раскрнице путева, јаруге, усеци, теснаци, клисуре,
планински   превоји,   насипи,   гробља   и   слична   места   на   којима   се   најчешће
наилази на криминалце. Међутим, треба увек бити спреман на изненађење. У
надмудривању са овлашћеним радницима криминалци ће некад изабрати и
она места и прилазе где се то, по логици ствари, најмање јможе очекивати.
Заседу у брдовитим пределима треба, по могућности, постављати на местима
преко којих се мора проћи, или постоји вероватноћа да ће тражена лица тим
путем   наићи.   Ове   заседе   понекад   је   препоручљиво   постављати   у   подножју
брда   или   обронака   одакле   су   сви   објекти   или   циљеви   испред   заседе   на
месечини видљиви на хоризонту, па их је лако уочити.

Ако је реч о планинском подручју, заседе се постављају на рубу или

унутар шуме, на правцима телефинских или далеководних линија, на погодним
косама, испред завоја путева, просека, стаза. На шумским пропланцима
постављају се на супротну страну у односу на правац одакле се очекује
наилазак лица, или са стране, ако природа терена то допушта.

271

Ако је шума проходна само на појединим местима, заседом се затварају

излазни и улазни путеви, стазе и друга погодна места.

Ако се сумњиве особе (према процени) задржавају у неким скровиштима

у шуми, онда се заседе постављају на прилазима и отворима тих скровишта,
али морају бити вешто замаскиране. Такве се заседе комбинују са потером,
осматрањем, блокадом.

Заседе се на мостовима постављају на улазној страни и излазној

страни, а на познатим газовима и брвнима, са супротне стране, у односу на
очекивани смер наиласка лица. Уколико су лица у бекству преко реке,
најповољнији тренутак за њихово хватање биће када лица пређу најмање две
трећине реке у правцу заседе.

Заседе се постављају и у близини извора и чесми, добро замаскиране

ако се оправдано претпоставља да ће тражена лица доћи до њих.

Ако се заседа поставља у затвореним просторијама, обично се

комбинује са праћењем које се врши на улици или специјалним осматрањем у
близини надзираног објекта.

Уколико постоји потреба да се заседа организује на мору или језеру, она

се поставља на местима где се оправдано очекује вршење кажњивих радњи.
Ако то захтева ситуација, посада се може раздвојити тако да један део остане
на   пловилу,   а   други   излази   и   заузима   одговарајући   положај   на   копну.   Ове
заседе   се,   по   правилу   постављају   ноћу   и   то   у   увалама,   каналима,   у
забрањеним   зонама   и   на   другим   местима   погодним   за   пристајање   мањих
пловила.   Приликом   организовања   ове   заседе   потребно   је   водити   рачуна   о
избегавању судара, односно налета другог пловила на пловило у заседи. Ове
заседе   се   постављају   на   исти   начин   и   када   треба   одузети   пловило   или
ухватити лица у бекству.

Најпогодније време за одлазак на место заседе и запоседање положаја

јесте по мраку, када је, по правилу, обезбеђена тајност. На место заседе
одлази се, по правилу, појединачно у разним временским интервалима,
различитим превозним средствима, у различитој одећи.

Место заседе, такође, треба напустити на исти начин, што

конспиративније, не остављајући никакве трагове на месту њеног
постављања.

Сама припрема заседе предвиђа одређену тактику да би се сачували

њена конспиративност и ефикасност. Руководилац заседе позива претходно
оперативце   да   са   предвиђеном   опремом   и   наоружањем   дођу   у   назначено
време   у   седиште   органа   ради   добијања   задатка.   Руководилац   саопштава
садржину   и   циљ   заседе,   а   затим   сваком   појединачно   саопштава   конкретне
задатке и даје упутства за њихово извршвање. О лицима која треба у заседи
сачекати   износе   се   одређене   чињенице   уколико   су   познате:   да   ли   су
наоружана и склона пружању отпора, даје се њихов лични опис са осталим
карактеристикама и особинама, показују фотографије, ако је потребно, дају се
упутства о начину поступања, врши се појединачно упознавање са распоредом
у заседи, начином одржавања везе између учесника заседе, местом где ће се
налазити руководилац заседе, и начином одржавања везе са њим.

272

Ако је заседа у стану, осматрање, обично, треба вршити на улици а

треба   организовати   и   систем   обавештења   радио-везом   између   екипе   која
врши  осматрање или  праћење  са екипом у  заседи.  Тако се екипа  која  је у
заседи обавештава о кретању лица коме је постављена заседа, или о другим
лицима која би својим наиласком могла да открију заседу. Уколико неко лице
уђе   у   стан   где   је   постављена   заседа,   овлашћена   службена   лица   га
легитимишу, претресају и обично задржавају (осим ако није поштар, инкасант
и   сл.).   Наравно,   ово   треба   искористити   и   за   обављање   информативног
разговора, уколико за то постоји потреба.

Ако заседа траје дуже времена у затвореној просторији, она се током

дана поставља на тавану зграде, односно у некој помоћној или споредној
просторији, а ноћу се повлачи и изван зграде на одређену удаљеност са које
се могу посматрати прозори и врата дотичног објекта. За заседу у затвореној
просторији треба да сазна што мањи број лица из тог или суседних објеката.

Уколико је заседа организована на отвореном простору, па неко треће

лице наиђе и открије је, одлучиће се да ли ће се заседа прекинути или ће се то
лице задржати, односно пустити. То зависи од лица које је открило заседу, као
и значаја и циља заседе.

Заседе се, најчешће, постављају у јачини од двојице до пет оперативних

радника.   Пракса   упућује   на   то   да   је   мањи   број   полицајаца   у   једној   заседи
успешнији. Већи број лица у заседи ствара, најчешће, погрешну представу о
надмоћности,   јер   се   јављају   проблеми   са   конспирацијом,   координацијом   и
деловањем   учесника   као   и   могућим   несмотреностима   међу   учесницима
заседе.

Сви учесници у заседи морају се унапред веома детаљно и прецизно

упознати   са   циљем   и   суштином   акције,   а   затим   са   конкретним   задатком   у
акцији. Као што је истакнуто, руководилац заседе упознаје учеснике у заседи
са њиховим задацима, непосредно пред одлазак на место заседе, а допунско
објашњење задатака добија се на положају. Прецизно се одређују појединачни
задаци, где је линија заустављања, ко и како врши заустављање и са којег
одстојања   ће   се   отворити   ватра   (уколико   је   употреба   ватреног   оружја
предвиђена   и   потребна),   ко   ће   предузети   легитимисање,   разоружање,
претресање, везивање, ко ће и на који начин одржавати везу и обавештавати у
случају   потребе   друге   пунктове   у   којима   је   постављена   заседа   ради
синхронизовања   акције,   који   су   уговорени   знаци   споразумевања   и
међуобавештавања, које предмете првенствено треба тражити од ухапшених,
који ће овлашћени радници и са којих тачака обезбеђивати извођење читаве
акције. У случају да је остављено више заседа у односу на исте криминалце
или   групу,   потребно   је   разрадити   и   одржавати   везу   ради   спровођења
јединственог   руковођења,   без   обзира   на   удаљеност   оперативних   група   или
патрола које су у заседи.

Прецизна разрада плана и договорена тактика поступања нарочито је

значајна када се очекује сусрет са опасним и наоружаним криминалцима. У
том случају неопходно је да учесници у заседи реагују на одговарајући начин,
без панике и нервозе, при чему муњевита акција, препад и изненађење, под
условом претходно разрађене тактике, треба да буду у потпуности ефикасни

274

да би пружили очекиване резултате. При томе, свако у заседи мора да има
одређен правац и циљ гађања, а прецизно треба да буде договорен и тренутак
отварања ватре у случају потребе. У ноћним заседама препоручљиво је, још у
току   дана,   утврдити   правце   отварања   ватре,   тј.   групе   нишанске   правце,
наравно,   уколико   на   оружју   нема   нишанских   справа   за   гађање.   Такође   су
неопходни и уређаји за ноћно нишањење и осматрање (ИЦ уређаји), па би
требало у ноћним заседама њима обавезно располагати. При томе, правило је
да се опасни и наоружани криминалци пуштају на око 20-25 м испред заседе
или   чак   и   ближе,   што   зависи   од   конфигурације   терена   да   би   овлашћени
радници могли муњевито да их опколе и разоружају, тј. да би ефекат препада
и изненађења био што потпунији.

Заседе се, по основу временског трајања, могу поделити на краткорочне

и дужевременске.

Понекад је тешко предвидети време трајања заседе. За заседе за које

се претпоставља да ће дуже трајати, треба обезбедити сва потребна
средства, намирнице, замене људства и слично.

Заседа се обуставља по наређењу руководиоца заседе и уколико је

извршен циљ заседе.

Ако је заседа постављена самоиницијативно (например у ad hoc

случајевима), заседа се обуставља и онда када нема изгледа да ће
криминалац наићи. У случају деконспирисања заседе од стране трећих лица,
одлучује се да ли ће се заседа повући или наставити.

Место заседе, по правилу, напушта се на исти начин као и запоседање,

по могућности, што дискретније и ако то ситуација омогућава, најбоље је, пред
зору, пошто су уклоњени сви отпаци и сви знаци боравка на месту заседе.
Тактика напуштања места заседе зависи и од тога да ли је она организована
на отвореном или затвореном простору. Није искључено да ће се на истом
месту кроз одређени период опет поставити нова заседа према истим или
неким другим лицима.

Искуства стечена приликом вршења заседе драгоцена су, уопште, за

усавршавање   метода   при   предузимању   ове   значајне   оперативно   тактичке
мере и радње. Зато је веома корисно да се после сваке реализоване заседе
изврши   њена   детаљна   анализа   успешних   поступака   и   пропуста,   извуку
закључци   и   поуке   како   би   се   евентуалне   грешке   избегле   убудуће.   Овакве
анализе   су   од   посебног   интереса   код   заседа   које   се   организују   у   урбаним
срединама, на пример, код провалних крађа, тзв. "серија", када треба на више
места организовати заседу са већим бројем људи, ограниченим временским
трајањем,   брзим   маневрисањем   и,   према   потреби,   пребацивањем   на   друго
подручје.

Тактичка упутства уз примену мера принуде

Уставна и законска обавеза ОУП-а је да чувају живот људи и

достојанство човека, њихов правни и физички интегритет, њихову имовину,
чиме се ова обавеза заснива на правним, хуманим и моралним поставкама.

275

Учесталост конфликата на релацији грађани - полиција, као и

неопходност   интеракције   и   сарадње   једног   и   другог   субјекта   у   новим
демократским   условима,   а   с   циљем   успешнијег   супротстављања
криминалитету указује на неопходност научно емпиријског истраживања у овој
области, како у смислу ефикасности оперативног поступања, тако и у смислу
законске   регулисаности   ове   материје.   Основни   циљ   истраживања   био   би
стварање   прогнозе  о  могућем   криминалном,  социјално   патолошком,  уопште
ексцесном испољавању пре свега у новим условима и кризним ситуацијама, с
једне стране, и успешности супротстављања полиције овим појавама, с друге
стране.

Ефекти оваквог научног истраживања у комбинацији са стручним

оперативним радом ОУП-а допринели би санирању, па и отклањању
опасности од повећаног ризика по људски живот и имовину које собом носе
нереди у масовном окупљању већег обима, агресије која се понекад у њима
испољава и коју је у појединим екстремним ситуацијама немогуће сузбити, као
и осталих сличних појава као што су оружана разбојништва, затим ризичност
примене мера лишавања слободе као и појединих мера принуде, посебно
према лицима склоним криминалном насиљу.

Послуга саобраћајним средством и средством везе

Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова под условима

предвиђеним законом могу се послужити саобраћајним средством или
средством везе, и то у случајевима:

када хватају учиниоца кривичног дела којег непосредо гоне,

када је потребно до здравствене установе превести жртву кривичног
дела, настрадалу у елементарној непогоди или несрећном случају.

Власник превозног средства или средства везе има право на накнаду

трошкова због употребе ових средстава. У вези са тим ОСЛ је обавезан да му
изда потврду о коришћењу тих средстава.

Превозним средством Војске СЦГ могу се послужити ОСЛ, само ако

нема других превозних средстава и ако се на тај начин не омета извршење
неодложних задатака Војске СЦГ. Уколико је реч о превозним средствима која
припадају дипломатским или конзуларним предтавништвима ОСЛ се не могу
послужити   таквим   средствима.   Међутим,   она   се   могу   обратити   њиховим
возачима ради превоза жртава кривичних дела, елементарних непогода или
несрећног   случаја   до   најближе   здравствене   установе.   Власнику   превозног
средства   или   средства   везе   неопходно   је   саопштити   разлоге   употребе
коришћеног средства.

277

7. ПРИЈАВЉИВАЊЕ КРИВИЧНИХ ДЕЛА - КРИВИЧНА ПРИЈАВА

Појам и врсте кривичне пријаве

Не постоји законска дефиниција кривичне пријаве. У теорији кривична

пријава се, најчешће, означава као писмено или усмено обавештење органу
кривичног гоњења од стране грађана или од стране других субјеката о
извршеном кривичном делу и његовом учиниоцу, уколико је познат.

Садржина кривичне пријаве такође није изричито законом одређена,

што пружа могућност изношења различитог фактичког стања, везаног за
догађаје који се пријављују. Тако, кривична пријава се може односити на
фактички потпуно утврђено чињенично стање, као и на постојање само основа
сумње да је кривично дело извршено. Међутим, увек је најквалитетнија она
кривична пријава чија се садржина заснива на стварним чињеницама и када је
чињенично стање у њој поткрепљено доказима.

Кривичне пријаве подносе различити субјекти. Притом су сви државни

органи,   органи   територијалне   аутономије   или   органи   локалне   самоуправе,
јавна предузећа и установе дужни да пријаве кривична дела за која се гони по
службеној   дужности,   о   којима   су   обавештени   или   за   њих   сазнају   на   други
начин (чл. 222 ст. 1 ЗКП-а). С друге стране, приписано је и то да свако треба
да   пријави   кривично   дело   за   које   се   гони   по   службеној   дужности.   У   којим
случајевима   непријављивање   кривичног   дела   представља   кривично   дело,
одређује кривични закон.

С обзиром да је основна активност органа унутрашњих послова у вези

са   спречавањем   и   сузбијањем   криминалитета,   управо   откривање   и
пријављивање кривичних дела и њихових учинилаца, то је она као таква и
посебно   разрађена   члановима   225   и   226   Законика   о   кривичном   поступку.
Кривичну   пријаву   орган   унутрашњих   послова   подноси   или   прослеђује
државном   тужиоцу,   што   зависи   од   извора,   односно   начина   сазнања   за
кривично   дело.   У   вези   са   тим   постоје   и   две   врсте   кривичних   пријава,   које
органи унутрашњих послова достављају државном тужиоцу:

1. Кривичне пријаве које су резултирале из активности органа

унутрашњих послова;

2. Кривичне пријаве које други субјекти достављају органу унутрашњих

послова (у писменој форми или усмено), па их ови достављају државном
тужиоцу у писменој форми, наравно као пријаве других субјеката.

278

основане сумње да је извршено кривично дело, односно да је одређено лице
његов учинилац. Другим речима казано, орган унутрашњих послова је у
обавези да кривичну пријаву, по сопственој иницијативи, поднесе онда када о
одређеном догађају прикупи доказни материјал у толикој мери да постоји
основана сумња да је у питању кривично дело, односно основана сумња да је
то дело извршило одређено лице.

Ако је учинилац кривичног дела непознат, орган унутрашњих послова

поднеће кривичну пријаву против непознатог учиниоца, а истовремено ће
приступити његовом откривању.

С обзиром да није одређен временски рок у којем се морају поднети

кривичне   пријаве   које   орган   унутрашњих   послова   саставља   по   сопственој
иницијативи, то су пријаве за та кривична дела благовремено поднете све до
наступања   застарелости   кривичног   гоњења.   Криминалистичка   обрада   која
претходи подношењу кривичне пријаве може да траје краће или дуже време.
Међутим, у пракси нису ретке ни кривичне пријаве састављене на основу  in
flagranti   delicto  ситуација   када,   фактички,   и   не   постоји   накнадна   методична
криминалистичка   обрада,   већ   се   кривична   пријава   саставља   и   подноси
непосредно после догађаја и предузетих мера првог захвата.

Органи унутрашњих послова, непосредно пре подношњења кривичне

пријаве, најчешће, врше оне радње које су од значаја за доношење одлуке о
иницирању и покретању кривичног поступка, као и његово ефикасно вођење
(прикупљање   обавештења,   идентификацију   и   лишење   слободе   учиниоца
кривичног   дела,   откривање,   фиксирање   и   обезбеђење   трагова   дела,
проналажење   и   обезбеђење   предмета   који   могу   послужити   као   доказ),   што
подразумева и обављање појединих формалних - доказних радњи на које су
по закону овлашћени.

После подношења или прослеђења кривичне пријаве државном

тужиоцу, поступање органа унутрашњих послова је различито и не може се
унапред одредити, с обзиром да оно зависи од разних околности везаних за
сваки конкретан случај. То зависи и од нахођења државног тужиоца, мада је и
објективно   условљено   садржином   и   квалитетом   кривичне   пријаве.   После
подношења кривичне пријаве против познатог извршиоца, орган унутрашњих
послова би могао предузимати само оне мере везане за кривично дело које не
трпе одлагање, док би све остале мере требало предузимати у договору   са
државним   тужиоцем.   Та   обавеза   сарадње   проистиче   из   законом   одређене
надлежности државног тужиоца да руководи преткривичним поступком  (чл. 46
ст.   2   тач.   1   ЗКП-а)   и   обавезе   органа   унутрашњих   послова   да   поступају   по
сваком захтеву надлежног државног  тужиоца (члан 46 ст. 3 ЗКП-а). Када је у
питању поступање поводом пријављеног кривичног дела, није од утицаја то да
ли   је   државни   тужилац   о   извршеном   кривичном   делу   обавештен   путем
кривичне пријаве ОУП-а, односно другог субјекта, усменог саопштења, или на
други начин. Сем тога, после подношења кривичне пријаве, орган унутрашњих
послова губи право њеног повлачења.

Када прими кривичну пријаву државни тужилац може донети следеће

одлуке: одбацити кривичну пријаву

143

, захтевати спровођење истраге

144

предложити оптужбу без спровођења истраге

145

, поднети оптужницу

146

, односно

280

оптужни предлог

147

, на основу кривичне пријаве предложити истражном судији

да предузме поједине

148

, односно одређене истражне радње

149

, или, пак,

захтевати прикупљање потребних обавештења

150

Поступајући у складу са одредбом члана 236 Законика о кривичном

поступку,   државни   тужилац   може   одложити   кривично   гоњење,   а   потом   и
одбацити кривичну пријаву за кривична дела за која је предвиђена новчана
казна или казна затвора до три године, ако осумњичени прихвати, а потом у
року који не може бити дужи од шест месеци и изврши једну или више од
следећих   мера:   а)   да   отклони   штетну   последицу   насталу   извршењем
кривичног   дела   или   да   накнади   причињену   штету;   б)   да   плати   одређени
новчани износ у корист хуманитарне организације, фонда или јавне установе;
в) да обави одређени друштвено корисни или хуманитарни рад; г) да испуни
доспеле обавезе издржавања.

Посебан основ за одбацивање кривичне пријаве за кривична дела за

која је предвиђена новчана казна или казна затвора до три године предвиђен
је чланом 237 Законика о кривичном поступку. Одлуку о одбацивању кривичне
пријаве државни тужилац може донети ако је осумњичени, услед стварног
кајања, спречио наступање штете или је штету у потпуности већ надокнадио, а
државни тужилац, према околностима случаја, оцени да изрицање кривичне
санкције не би било правично.

Посебан извештај као допуна кривичне пријаве

Како орган унутрашњих послова пријаве које подноси самоиницијативно

саставља на бази оперативне активности и криминалистичке обраде догађаја,
те пријаве су, по правилу, и најпотпуније у погледу садржине о кривичном делу
и учиниоцу. Међутим, уколико органи унутрашњих послова, после подношења
кривичне пријаве, сазнају за нове чињенице, доказе или трагове кривичног
дела, дужни су да извештај о томе, као допуну кривичне пријаве, доставе
државном тужиоцу.

С друге стране, државни тужилац може увек, па и у поступку

одлучивања по поднетој кривичној пријави тражити од органа унутрашњих
послова да прикупе потребна обавештења, предузму друге мере и радње и
обавесте га о мерама које су предузели. Органи унутрашњих послова су дужни
да поступе по сваком захтеву надлежног државног тужиоца и да му без
одлагања одговоре.

151

Пријаве које органи унутрашњих послова прослеђују државном тужиоцу

су   некомплетнијег   садржаја   од   пријава   које   органи   унутрашњих   послова
састављају по сопственој иницијативи. Сем тога, највећи број тих пријава је са
непознатим   извршиоцем,   нарочито   усмених.   И   по   тим   пријавама,   након
њиховог   прослеђивања,   рад   органа   унутрашњих   послова   одвијаће   се
самоиницијативно, или по захтеву државног тужиоца. И у једном и у другом
случају   радње   органа   унутрашњих   послова   биће   усмерене   у   правцу
поткрепљења прослеђене пријаве подацима и обавештењима која указују на
нове   доказе,   материјалне   и   личне,   о   извршеном   кривичном   делу   и
пријављеном лицу као његовом извршиоцу, а ако је учинилац кривичног дела у

281

ТРЕЋИ ДЕО

КРИМИНАЛИСТИЧКО ТАКТИЧКЕ И ДОКАЗНЕ РАДЊЕ, МЕТОДИ И

СРЕДСТВА У ОБЕЗБЕЂЕЊУ ДОКАЗА

А. ДОКАЗИ КАО СРЕДСТВО УТВРЂИВАЊА ИСТИНЕ У КРИВИЧНОМ

ПОСТУПКУ

Под доказима подразумевамо изјаве лица, предмете или трагове који

утврђују или демантују везу неког лица са кривичним делом или учиниоцем,
или указују на истинитост, или неистинитост неке друге спорне чињенице која
је у вези са кривичном ствари. Крајњи циљ је расветљавање кривичног дела,
успешно покретање и окончање кривичног поступка.

Постоје криминалистичка и законска правила доказивања.
Законска или правна вредност доказа мора се заснивати на научној

истини. Уколико правно значење доказа није у супротности са
криминалистичким, можемо говорити о правој вредности доказа.
Криминалистичка правила су садржана у самој криминалистици и методама
појединих других наука, а законска у кривично - процесном праву.

У фактичком и правном смислу докази представљају основу за

расветљавање кривичног дела и откривање непознатог учиниоца и основу за
одлучивање у кривичном поступку.

Обезбеђивање доказа је поступак предузимања одговарајућих мера

надлежних   полицијских   и   правосудних   органа   у   откривању,   прикупљању   и
осигурању   доказа   у   кривичном   процесу.   Предузима   се   криминалистичким
радњама   на   месту   извршења   деликта,   као   фаза   откривања   и   прикупљања
доказа, и у самом поступку када постоји сумња или опасност да докази неће
бити доступни у судском поступку. Обезбеђивање доказа се обавља у поступку
увиђаја   на   лицу   места,   претресања   лица   и   просторија,   реконструкцијом
догађаја, као и привременим одузимањем предмета који служе као докази у
посутпку. При том, истакнуто место у обезбеђењу материјалних доказа имају
радње, методи и средтва који се реализују у оквиру криминалистичке технике
као гране криминалистике.

Из практичних разлога, најприхватљивија подела доказа је на

материјалне   (стварне)   и   личне   (персоналне)   доказе.   Под   материјалним
доказима   подразумевамо   предмете   и   трагове   кривичног   дела   до   којих,   по
правилу,   долазимо   приликом   претресања,   увиђаја,   реконструкције,   увида   у
документацију органа и организација, прегледа просторија ових органа, налаза
и мишљења вештака (материјално - персонални доказ).

Лични докази настају као резултат саслушања окривљеног, саслушања

сведока, суочавања, препознавања, тј. вршењем појединих истражних радњи.

Лични докази као непосредна или посредна сазнања сведока,

окривљеног и вештака о одређеним, за кривични поступак релевантим
чињеницама, обично су богатији, исцрпнији, могу послужити да потврде или
демантују чињенице значајне за расветљавање кривичног дела и доказивање
кривице извршиоца, а могу веома успешно послужити и за проналажење

283

материјалних   доказа.   Међутим,   и   поред   тога,   лични   докази   у   односу   на
материјалне имају одређених недостатака. Човек у својим изјавама може да
буде и субјективан, може да мења садржину исказа о истим чињеницама, чему
могу   да   допринесу   различити   разлози   (лична   заинтересованост   оштећеног,
однос   сведока   са   жртвом   или   извршиоцем,   субјективизам   окривљеног   и
слично). Ово ставља криминалисту пред веома сложену тактику прикупљања
личних   доказа   где   је   нужна   примена   метода   других   наука,   на   пример
експерименталне психологије.

Мада стални развој техничких и природних наука омогућава коришћење

све разноврснијих и раније непознатих материјалних доказа, постоје кривична
дела у односу на   која се могу користити само лични докази. Ипак највећи је
број   оних   кривичних   дела   у   чијем   се   расветљавању   и   доказивању   кривице
извршиоца   користе   истовремено   и   лични   и   материјални   докази.   Слободна
оцена   доказа   од   стране   суда   у   кривичном   поступку,   релативан   значај   и
материјалних и личних доказа, њихово узајамно надопуњавање, потврђивање
или демантовање, као и нужност да се утврди истина у кривичном поступку,
ставља   пред   криминалисту   обавезу   да   са   дужном   пажњом   и   подједнако
савесно и одговорно проналази и обезбеђује и материјалне и личне доказе.

Слободна оцена доказа је паралелни систем са законском вредности

доказа.   Слободна   оцена   доказа   није   регулисана   правним   нормама   већ   је
остављено судском телу - пороти или судији да невезано за законску вредност
по сопственом уверењу оцењује изнете доказе. У савременим схватањима суд
је   слободан   у   оцени   доказа   само   утолико   што   није   ограничен   формалним
прописима,   али   је   везан   за   придржавање   објективних   правила   људског
мишљења и правила искуства.

Тако, на пример, исказ окривљеног има неоспоран криминалистички

значај   и   двоструку   правну   природу:   као   средство   одбране   окривљеног,   али
исто   тако   и   као   доказно   средство   ширег   значаја   које   суд   узима   у   обзир
приликом   утврђивања   чињеница   и   цених   их   према   слободном   судијском
уверењу.

Употреба исказа окривљеног као доказног средства је, између осталог

значајна и због тога што је окривљени најбоље упознат са свим околностима
кривичног дела, наравно, уколико је стварни извршилац. Окривљеним се зато
могу постављати питања у ширем смислу

152

Прикупљање обавештења као основ личних и

материјалних доказа

Садржајно, у веома блиској вези са личним доказима су обавештења

која   прикупљају   овлашћена   службена  лица   органа   унутрашњих   послова   од
грађана.   У   криминалистичком     смислу,   она   имају   изузетан   значај   за
расветљавање кривичног дела и доказивање кривице извршиоца. Прикупљена
обавештења   се   најчешће   користе   у   оперативне   сврхе,   за   састављање
кривичне пријаве или успешно саслушање осумњиченог, државном тужиоцу за

284

Оперативне методе којима се служи орган унутрашњих послова у свом

раду, а које се заснивају на прикупљању података из најразличитијих извора,
до   коначног   откривања   и   расветљавања   криминалног   догађаја   и   учиниоца,
омогућавају   да   се   негативне   последице   оваквог   нетачног   и   тенденциозног
информисања, уколико постоје, и отклоне. Повољна је околност што је број
таквих информација исувише мали да би се  метод прикупљања информација
од   стране   лица   која   захтевају   анонимност   и   одбацио.   Не   упуштајући   се   у
дубље   разлоге   због   којих   лице   не   жели   да   "легализује"   своју   изјаву,   треба
имати у виду да се мора уважавати и интимна сфера личности, јер је извесно
да   су   у   знатном   броју   случајева   ти   разлози   оправдани,   бар   са   аспекта
мишљења лица које изјаву даје. Овлашћено службено лице треба да процени
разлоге због којих лице жели да остане анонимно у својој изјави и да ли су ти
разлози   оправдани   или   не,   као   и   да   ли   у   изјави   има   нечег   тенденциозног,
неистинитог, сумњивог. У таквим ситуацијама овлашћено службено лице мора,
руковођено искуством, извршити низ провера да би се утврдиле или отклониле
евентуалне   нејасноће,   па   чак   и   разјаснили   разлози   који   мотивишу   лице   на
такав став.

Најчешћи разлог анонимности у давању обавештења је настојање да се

избегну законске обавезе сведочења, због страха од евентуалних репресалија,
као и незамерање - својствено нашем менталитету.

У вези са овим намећу се и друга питања: шта је са законском обавезом

лица да сведочи која још није приспела, али коју оно унапред свесно избегава;
да ли орган унутрашњих послова може да "прећути" такву чињеницу као што је
постојање   личног   доказа,   без   обзира   на   дато   обећање   и   на   оперативне
потребе које то понекад налажу? Из ових питања проистичу и друга: да ли ће
лице које жели да остане анонимно, а буде назначено у кривичној пријави као
могући сведок, у поступку приликом саслушања променити или намерно дати
лажан исказ и тако отежати утврђивање истине, уместо да помогне? У сваком
случају, било би неопходно да орган унутрашњих послова, уколико жели да
"заштити" лице у овом погледу, расветли криминални догађај и прикупи толико
чињеница, као и материјалних доказа, да једна оваква изјава не би, према
реалној процени, ни имала битнијег утицаја на исход кривичног поступка. У
супротном,   свака   "заштита"   потенцијалног   "крунског   сведока"   била   би
неоправдана,   без   обзира   на   то   да   ли   је   лице   у   преткривичном   поступку
пружило обавештења овлашћеном лицу, или је одбило да дâ изјаву, иако су му
одређене чињенице познате.

Из тих разлога било би неопходно приступити сврсисходној и

рационалној   примени   и   других   оперативно-тактичких   и   истражних   мера   и
радњи   којима   се,   пре   свега,   прикупљају   материјални   докази   (преглед
превозних средстава, путника и пртљага, увиђај, претресање стана и лица,
привремено   одузимање   предмета   и   др.),   наравно,   под   условима   испуњења
законских услова њиховог предузимања.

286

Процесни значај прикупљања обавештења

Прикупљање обавештења, између осталог, има за циљ утврђивање

материјалне и    процесне пресумптивности сведока и окривљеног. Циљ ове
радње   је   стварање   услова   да   се  исказ   таквих   лица   обезбеди   као   доказ   за
касније вршење истражних радњи саслушање сведока и окривљеног. На овим
двема радњама заснивају се и остале радње доказивања којима се обезбеђују
лични докази: суочавање или препознавање. Може се закључити да у основи и
ових радњи прикупљање обавештења има такође велики значај. За лица која
одбијају да пруже тражена обавештење или, пак, дају лажно обавештење, у
овом   стадијуму   нема   никаквих   санкција.   Међутим,   таква   лица   не   могу   у
кривичном   поступку   да   одбију   да   о   тим   околностима   буду   саслушана   као
сведоци,   осим   ако   се   по   закону   не   могу   саслушати   као   сведоци   или   су
ослобођени дужности сведочења (чл. 96. и 97. ЗКП), или ако нису дужни да
сведоче по одређеним околностима (члан 100. ЗКП). Ово се односи и на лица
осумњичена   за   извршење   кривичних   дела   и   на   лица   оштећена   кривичним
делом.

Позивање грађана и вођење информативног разговора са осумњиченим

- пресумптивним окривљеним, очевицем догађаја - пресумптивним сведоком,
па   и   вештаком,   тј.   лицима   којима   су   познате   одређене   чињенице,   у
материјалном смислу нема неке битније разлике него када ове радње касније,
у   процесној   форми,   обави   истражни   судија   У   ствари,   нема   разлике   у
криминалистичко   -   тактичком   приступу   између   обављања   разговора   и
обављања   саслушања   сведока,   наравно   ако   се   изузму   одређене
модификације с обзиром на правила која предвиђа закон.

Изјава грађанина прибављена у оперативне сврхе, ако је дата од стране

пресумптивног   сведока,   као   будући   лични   доказ,   може   бити   од   пресудног
значаја   за  расветљавање  кривичног  дела  и   доказивање  нечије  кривице.   То
значи   да   су   органи   унутрашњих   послова   ипак   објективно   упућени   на
коришћење   "персоналних   доказа"   што,   наравно,   не   би   требало   да   буде
правило већ изузетак у оним ситуацијама када материјални докази не постоје,
или их треба поткрепити персоналним. Ту чињеницу је уважио и садашњи ЗКП,
предвидевши   могућност   саслушања   осумњиченог   у   преткривичном   поступку
од стране полиције, под законом предвиђеним условима.

У осталим случајевима, поједина обавештења прикупљена од стране

органа унутрашњих послова могу се користити као доказ у кривичном поступку
посредно,   уз   саслушање   радника   органа   унутрашњих   послова   који   их   је
прикупио. Као доказ у поступку суд прихвата исказ овлашћеног лица које у
овом   случају   наступа   као   сведок,   али   не   и   садржај   службене   белешке.
Саслушање   радника   органа   унутрашњих   послова   као   сведока   у   кривичном
поступку има специфичан значај:

1. ако треба да потврди наводе из службене белешке чија је садржина

од значаја за кривични поступак;

2. ако треба да се изјасни о одређеним чињеницама које се односе на

његова лична запажања у вези са кривичним делом као и на околности под
којима је сазнао одређене чињенице. Ово се пре свега односи на одређене

287

Са психолошком структуром личности уско је повезана психолошка

зависност, коју чини посебан емоционални однос према појединим личностима
(посебно родитеља према деци) или потребама (алкохол, дрога, дуван), у
чијем недостатку особа има осећај узнемирености и несигурности.

Позната је зависност чланова појединаца у делинквентој групи од вође,

а у социјалној патологији алкохоличарска и наркоманска зависност. За
структуру личности и њено понашање од посебног су значаја и навике. Оне
представљају научене облике понашања у току развоја и живота личности,
понашања које је доследно, неусиљено и у сличним околностима се на сличан
начин манифестује. То се сматра другом страном људске природе, господарем
свих облика људског понашања. Моћ навике је јача и од саме природе. Сматра
се да је ропство навикама најтеже. У бихевиористичком схватању навика је
основни облик понашања и може бити позитивне и негативне природе. Често
се поремећаји личности дефинишу као навике које биолошки, физиолошки и
психолошки неповољно функционишу.

153

Облици психолошког поремећаја су: мегаломанство, нарцисоидност,

нихилизам, ниске побуде и сл. Мегаломан је лице са таквим својствима које
има за циљ господарење средином, догађајима и појавама, па таквим и жели
да се прикаже околини. Нема поузданих узрока овог поремећаја, али је оно
понекад везано са паранојом, прогресивном парализом и старачком
деменцијом. Мегаломанство је нарочито карактеристично за особе
диктаторских диспозиција.

Нарцисоидност представља самодопадање, склоност заљубљивању у

самог себе. Спада у облик поремећаја са разним модалитетима ненормалног,
почев од одевања, језика комуникације, маниризма до конфликтних односа са
средином. Нарцисоидна личност у социјалним односима испољава анормалне
особине које воде у психопатију. Она често пати од осећања празнине,
депресивна је, емоционално хладна, себична, прорачуната, у сталном страху
од старења и смрти и егоистички безобзирна.

Код једног броја лица јавља се и нихилизам као посебан начин

мишљења   и   негирања   устаљених   вредности,   веровања   и   традиције,   као   и
потпуно одбацивање свих друштвених норми, моралних начела, традиције и
наслеђа.   То   је   појава   која   је   најчешће   узрокована   неуспелим   процесом
социјализације. Узроци нихилизма могу бити у неспособности прилагођавања
јединке   друштвеној   средини   као   последица   неподударања   циљева   и
вредносних оријентација групе и и индивидуе, као неспособност човека да због
различитих узрока  прихвати  групне норме и  групну  културу  уопште.  Овакве
личности се деформишу и почињу се развијати самостално изван друштва.
Тако   се   стварају   анормалне   индивидуалне   структуре   и   изопачене   контуре
појединих страна личности, које селективно реагују на друштвене утицаје. У
складу   са   таквим   странама   личности   појављују   се   и   корелати   друштвених
појава и понашања као што су: алкохолизам, хулиганство, суровост и други
облици застрањивања.

У вези са наведеним карактерним особинама јављају се крајње

друштвено деструктивна понашања појединих лица. Код кривичних деликата
са ниским побудама присутни су мотиви освете, користољубља, мржње.

289

Међутим,   од   различитих   аспеката,   са   којих   се   може   проучавати   личност
извршиоца кривичног дела, за нас су посебно интересантни криминалистички
аспекти и то они који су значајни за обављање разговора са лицем и шире, за
откривање   и   расветљавање   кривичног   дела   и   улоге   тог   лица   у   његовом
извршењу. Прикупљени подаци о лицу немају само криминалистички, већ и
криминолошки и кривичноправни значај. Они ће помоћи судским органима у
одлучивању   о   кривичној   одговорности   и   кривичној   санкцији,   а   затим   и
приликом извршења казне у смислу њене индивидуализације.

Према томе, упознавање личности извршиоца кривичног дела у фази

његовог откривања има пре свега за циљ:

1. успешније реализовање појединих оперативно тактичких мера и

радњи, нпр. ради обављања информативног разговора са лицем и уопште
прикупљања обавештења с циљем осветљавања његове криминалне
делатности, и

2. обезбеђење доказа, појединих чињеница и сазнања ради успешнијег

покретања и реализовања кривичног поступка, утврђивања кривичне
одговорности извршиоца и одмеравања кривичне санкције.

Ови подаци могу веома успешно да послуже органима унутрашњих

послова и у циљу превентивног ангажовања у случајевима када се ради о
лицима која планирају извршење кривичних дела. Они могу да укажу на узроке
и услове већ оствареног или планираног криминалног понашања.

3. КРИМИНАЛИСТИЧКО ПСИХОЛОШКА ПРАВИЛА

ОБАВЉАЊА РАЗГОВОРА - ПСИХОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

ИСКАЗА

Приликом обављања разговора са лицем, без обзира на то да ли се

ради о прикупљању обавештења или процесној радњи, криминалиста мора да
води рачуна о неким психолошким карактеристикама исказа да би мога да
оцени његову веродостојност, односно доказну вредност.

Психологија исказа се односи на питања психичких процеса код

формирања исказа лица у преткривичном и кривичном поступку. Проучавање
душевних процеса код личности које дају исказе и друге врсте изјава у вези са
криминалном делатношћу или одређеним кривичним делом, битно је за оцену
чулних способности извршилаца кривичних деликата и сведока о чињеницама
релевантним за утврђивање материјалне истине. На исказ утичу многобројни
фактори перцепције, памћења и репродукције. Психологија исказа има за циљ
утврђивање деловања психолошких процеса на давање исказа и критеријума
њихове веродостојности. У одређеним случајевима код исказа сведока суд
може затражити и стручно мишљење, тзв. психолошко вештачење.

Треба имати у виду да исказ пролази кроз три основне фазе: запажање,

памћење и изјављивање.

Запажање (перцепција) је фаза формирања будућег исказа и она

настаје као природан процес нашег односа са околином. Запажање је, у
ствари, уочавање и регистровање у свести појединих својстава лица,

290

бизарна; емотивни однос према појави и њеним актерима (симпатија,
антипатија), јака афективна стања; стање пијанства (као на пример, делиријум
тременс) или употреба дроге; сенилност, артериосклероза; душевно обољење,
душевна поремећеност, заосталост у психичком развоју.

Лош квалитет опажања од стране жртве може бити због тешког

психичког стања које је неминовна последица неких кривичних дела. Нарочито
погрешно запажају лица која су претрпела повреду главе. Познато је да услед
потреса мозга може да наступи стање које искључује правилно запажање, а
утиче и на процес памћења. И дужи протек времена утиче негативно, тако да
се упамћени утисци често промене или забораве, иако су били правилно
запажени.

Способност правилног запажања је изузетно значајна. Лични опис, на

пример, може да буде веома детаљан, али мањкав ако је машта онога који је
дао лични опис бујна, а могућност запажања лоша. Такав лични опис више
штети него што користи приликом идентификације лица.

Зависно од наведених услова, поједине појаве могу бити запамћене у

целини или делимично, а могу бити и сасвим заборављене или чак запамћене
у деформисаном облику.

Изјављивање (репродукција) је завршна и главна фаза исказа и она је

једино релевантна са аспекта криминалистике и кривичног процесног права.
Репродукција је најуспешнија и представља највернију слику реалне (стварне)
појаве   ако   је   извршена   непосредно   после   запажања.   На   могућност
репродуковања   (исказивања)   утичу   многобројни   фактори,   међу   којима   су
најзначајнији: способност изјашњавања, степен образовања и опште културе
лица,   одређена   стручност,   уколико   је   неопходна   за   конкретно   исказивање,
опште искуство лица и индивидуалне способности; степен познавања језика,
неадекватна   употреба   појединих   термина,   одређеног   жаргона,
провинцијализама, искривљено или погрешно значење појединих израза и тсл.

На непосредно исказивање лица утиче и његово психичко стање као и

стање душевног здравља изражено у нормалним или патолошким облицима.
Патолошка стања се испољавају у поремећајима менталног функционисања,
где   спадају:   поремећаји   свести,   пажње   и   опажања,   мишљења   и   памћења,
поремећаји   интелигенције,   воље,   мотива   и   поремећаји   личности.   Сваки   од
поменутих   поремећаја,   а   посебно   поремећаји   личности,на   одређени   начин
утичу и на понашање личности, па и на давање исказа.

Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова, као и истражни

судија,   активно   утичу   на   ток   исказивања   лица.   Сваки   случај   захтева
прилагођавање   тактике   обављања   разговора   уз   уважавање   свих
специјалности   које   се   односе   на   конкретан   случај   и   одређену   личност,   без
обзира   на   то   да   ли   се   ради   о   прикупљању   обавештења   или   саслушању
осумњиченог   у   преткривичном   поступку   од   стране   органа   унутрашњих
послова, или саслушању сведока, односно окривљеног у кривичном поступку.

Припрема и обављање разговора -

криминалистичка правила

292

Општа криминалистичка правила у овом случају односе се на све

облике обављања разговора са лицима, без обзира на то да ли се ова радња
врши у преткривичном или кривичном поступку, односно да ли је у питању
прикупљање   обавештења   или   саслушање   осумњиченог,   сведока   или
окривљеног. Сваки службени разговор криминалисте са одређеним лицем, без
обзира   на   фазу   кривичног   поступка   и   положај,   односно   статус   лица
(осумњичени   или   окривљени;   оштећени,   очевидац   или   сведок),   мора
претходно   бити   добро   припремљен.   Припрема   претпоставља   познавање
тактике   и   технике   обављања   разговора   са   лицем,   односно   његовог
саслушања.   Такође   је   нужно   познавање   метода   опште   и   криминалне
психологије, а затим треба поседовати и одређен степен искуства у обављању
разговора   у   криминалистичке   сврхе.   Припреме   посебно   захтевају   детаљно
упознавање   личности   са   којом   се   обавља   разговор,   њених   карактерних
особина,   склоности,   навика,   професије.   Припреме   се   састоје   у   планском   и
систематском припремању ове радње, без обзира на то да ли је план сачињен
у писменој форми или не. Најважнији елементи такве припрема су:

а) детаљно изучавање свих чињеница и података у вези са кривичном

ствари или криминалном делатности поводом којих се води разговор;

б) упознавање основних питања и тактика њиховог постављања;
г) одређивање места и времена обављања разговора и
д) одлучивање о начину бележења података добијених разговором и

размишљање о успостављању првог контакта и стварања позитивне,
емоционалне атмосфере.

Ова општа правила су веома значајна, без обзира на то што она у

великој   мери   варирају,   у   зависности   од   тога   да   ли   лице   има   одређена
процесна својства (сведок, окривљени) или не, односно да ли разговор води
овлашћено службено лице органа унутрашњих послова, истражни судија, или
државни   тужилац.   Резултат   разговора   често   зависи   од   тога   у   којој   мери
раполажемо   сазнањима   о   самом   лицу   јер   нам   таква   сазнања   умногоме
користе за успостављање једног поверљивог контакта, а само непознавање
саговорника овога стимулише, уколико је злонамеран, да износи неистину. Ток
информативног разговора се може поделити на три основне фазе: упознавање
или уводна фаза, фаза слободног, несметаног излагања и фаза реплике.

Упознавање или уводна фаза

Упознавање или уводна фаза има за циљ да се овлашћено службено

лице непосредно у разговору информише, односно да створи представу о
карактерним и интелектуалним својствима лица, као и да у складу са
особинама лица подеси своје понашање и тактику вођења разговора.

Уколико није могуће доћи до података о лицу на други начин, с циљем

његовог упознавања, постављају му се одређена питања на почетку
разговора, што има извесних тактичких слабости. Лице је доста уздржано када

293

чињенице које су му познате или о којима се раније изјашњавало, а које сада
није изнело, као и да му се предоче чињенице којима се његов исказ
демантује, а потичу из другог извора. Наравно, и код ове фазе треба бити
веома промишљен и тактичан. Када је то тактички рационално, фаза
слободног излагања и фаза реплике одвијаће се истовремено и комбиновано.

4. ОБМАНА КАО СРЕДСТВО ИЗНУЂИВАЊА ИСКАЗА

Приликом обављања информативног разговора обмана није дозвољена.

Под   обманом   се   подразумева   намерно   одаслата   (говором,   текстом,
конклудентном радњом) лажна информација другом лицу. У криминалистици
обмана има за циљ да испитаника доведе у забуну. Обмана може да буде
успешна   или   неуспешна   у   зависности   од   тога   да   ли   је   код   испитаника
произвела   заблуду   или   не.   У   сваком   случају   она   постоји   ако   је   лажна
информација   одаслата,   без   обзира   на   њену   успешност   у   произвођењу
жељеног   ефекта.   Значи   да   је   за   постојање   обмане   важно   да   је   постојала
намера одашиљања лажне информације и да је таква иформација одаслата
одређеном лицу са намером да код лица изазове одређену заблуду.

У криминалистичкој теорији се прави разлика између лукавства и

обмане, при чему се лукавство сматра дозвољеним средством приликом
обављања информативног разговора.

154

Но, без обзира на то што је начелно

дозвољена примена лукавства у преткривичном, односно кривичном поступку,
али не и обмане, понекад није једноставно одредити границу између ова два
понашања. Ту границу је много лакше одредити терминолошки него садржајно,
па као мерило треба да послужи колико правна норма (ЗКП), толико и етички
или морални обзири у односу на лице од кога треба прибавити исказ. Једно од
мерила је свакако да ли постоји лаж која се може користити и у једном и у
другом   случају.   Уколико   је   лаж   већег   обима   и   битно   је   утицала   на   вољу
испитаника, у том случају се може говорити о обмани. Ако, пак, то није случај,
већ се ради о много мањем обиму који пресудно не утиче на вољу саговорника
таква   лаж   би   била   дозвољена.   Треба,   међутим,   имати   у   виду   и   могућност
неповољног исхода такве тактике, као нпр. у ситуацији када се осумњичени
(окривљени)   унапред   одлучи   да   не   одступи   од   планираног   исказа,   а
истовремено   уочава   намеру   испитивача   да   жели   да   га   обманом   наведе   на
давање одређеног исказа.

Ова општа тактичка правила само оквирно одређују начин поступања

криминалисте   приликом   обављања   разговора   са   лицем.   Појединачна   или
специфична   тактичка   правила   биће   детаљније   анализирана   приликом
разматрања   саслушања   сведока,   односно   саслушања   осумњиченог   или
окривљеног.   Међутим,   извесне   специфичности   постоје   и   када   су   у   питању
категорије лица с обзиром на њихов однос према кривичном делу и учиниоцу,
као и с обзиром на пол и узраст, душевно и психофизичко стање.

295

5. ПОСЕБНОСТИ ОБАВЉАЊА РАЗГОВОРА СА ПОЈЕДИНИМ

КАТЕГОРИЈАМА ЛИЦА

Тактика обављања разговора са лицима (прикупљање обавештења на

основу информативног разговора, саслушање осумњиченог, сведока и
окривљеног), увек је у односу на појединачне, конкретне случајеве различита и
мора се прилагођавати личности субјеката са којима се разговор води. Међу
њима су посебно интересантни оштећени, односно жртва кривичног дела,
жене, деца, малолетници и стара лица.

Оштећени и жртва као даваоци исказа

Оштећени, према коме је управљена последица кривичног дела,

посебно је заинтересован за исход расветљавања криминалног догађаја,
откривање извршиоца и његово кажњавање због чега најчешће и пријављује
кривично дело. Према неким страним истраживањима, жртве много чешће
пријављују кривична дела и то у 70 до 85% случајева.

155

Исказ жртве може се разликовати од исказа оштећеног, што зависи од

тога да ли се ради о једној истој личности. Наиме, оштећени је лице коме је
повређено или угрожено неко материјално добро, док је жртва лице према
коме је непосредно управљена радња кривичног дела. Разлика у исказима се
и заснива на њиховом могућем различитом односу према радњи и последици
кривичног дела. Ова разлика посебно је изражена ако се упореде искази
очевица и жртве, а поводом истог догађаја.

Иако је жртва највише погођена кривичним делом, то још не значи и

њену спремност да дело пријави и помогне у његовом расветљавању. Жртва
је, међутим, увек значајан извор података о кривичном делу и извршиоцу, без
обзира   на   то   да   ли   је   он   откривен   или   непознат.   Подаци   које   жртва   може
пружити   приликом   пријављивања   кривичног   дела,   као   и   уопште   у
информативном разговору, су значајни и као основа за предузимање других
оперативно-тактичких   мера   и   радњи.   Међутим,   ма   колико   жртва   својим
исказом   може   да   допринесе   откривању   и   разјашњењу   кривичног   дела,   она
исто   тако   лажним   пријављивањем,   непотпуним   или   погрешним   запажањем,
погрешном или непотпуном интерпретацијом, може на криви начин усмерити,
па   чак   и   паралисати   рад   органа   откривања.   Често   је   присутно   и
преувеличавање последице коју жртва трпи услед извршеног кривичног дела
због   погрешне   перцепције,   односно   њене   немогућности   да   последицу
објективно сагледа.

Нарочито искази жена, које су оштећене или су жртве кривичног дела,

могу бити непотпуни, контрадикторни, конфузни - са тачним чињеничним
стањем, али са погрешним детаљима. То се дешава кад је жртва збуњена
изненадним нападом, нарочито ноћу, нпр код кривичних дела разбојништва
или силовања, односно када је жртва у стању препасти и афекта, беспомоћна
да се одбрани и касније пружи садржајан исказ.

156

Жртва је приморана да све изнова преживљава, посебно када се ради о

појединим детаљима извршења кривичног дела.

296

кривичном делу силовања, жртви, не ретко, прете накнадне последице које су
често теже и од самог кривичног дела, уколико се за дело сазна (развод брака
уколико је жена удата, смањена могућност удаје, став и осуда средине).

Жртва не пријављује кривично дело и због тога што се налази у личној и

материјалној зависности од извршиоца. И ово непријављивање кривичних
дела од стране жртве значајан је допринос тамној бројци криминалитета. Та
бројка, међутим остаје скривена.

Жртва (оштећени) не пријављује кривично дело понекад и из

сажаљења, нпр. када је извршилац сиромашног стања или када сматра да ће
му штета нанесена кривичним делом бити надокнађена. Ова накнада штете је
обично резултат договора, а понекад и уцене од стране жртве да ће пријавити
извршиоца уколико овај не надокнади штету.

Када је у питању пријава коју подноси жртва, нпр. за силовање и слична

дела   против   достојанства   личности   и   морала,   неопходно   је   детаљно
проверавање личности жртве - пријавиоца, њених карактерних, психолошких и
менталних особина. Све је ово потребно уколико поједине околности указују на
могућност лажног пријављивања. Наравно, овакво сумњичење треба да буде
засновано   на   реалним   чињеницама.   Невешто   сачињена,   па   чак   и
контрадикторна пријава, не сме бити одбачена само на основу анализе, већ
мора бити предмет детаљне и темељите провере. Неповерење према жртви
на основу неких њених моралних карактеристика не може бити само по себи
разлог   предубеђења   да   је   пријава   лажна.   Штавише,   пријава   таквих   лица
доприноси   само   неизвесности   чињеница   које   су   у   пријави   истакнуте   и   чију
садржину   треба   детаљно   проверити   ради   потврђивања   или   одбацивања
пријаве, уколико је нетачна.

Уколико постоји реална претпоставка о лажном пријављивању, то само

по себи за органе откривања ствара обавезу поступања по новом кривичном
делу   -   лажно   пријављивање   из   члана   205.   КЗ   Републике   Србије.   Међутим,
овакве   ситуације   налажу   веома   пажљиво   поступање   јер   би   свака   грешка   у
овом   правцу   неповољно   деловала   на   лажно   пријављено   лице,   правећи   му
непријатности чак и ако се касније таква пријава одбаци.

Присутно је, понекад, са осудом околине и мишљење према којем се

претпоставља допринос жртве кривичном делу, нпр. код кривичног дела
силовања. Такође је могуће и неповерење органа откривања у истинитост
наведених чињеница из исказа жртве при чему не треба искључити могућност
нетачне процене, па самим тим и психичке, односно моралне повреде жртве.

Уколико су оштећени и жртва приликом пријављивања кривичног дела, у

свом   излагању  чињеница  и   околности   необјективни,  конфузни   и  несређени,
треба   настојати   да   се   они   смире,   поступајући   са   њима   крајње   пажљиво   и
стрпљиво, у зависности од тежине кривичног дела и стварног психичког стања
у   којем   се   налазе.   Понекад,   међутим,   жртва   и   оштећени   намерно   хоће   да
прикажу   сопствени   положај   тежим   него   што   је   у   ствари,   па   настоје   да   што
убедљивије "одглуме" поједина афективна стања.

Када се оштећени смири и његово излагање поприми сталоженији тон,

треба му омогућити да исприча сопствену верзију криминалног догађаја. По
правилу, за то време потребно је правити забелешке, поготову ако се ради о

298

тешком кривичном делу. Када неометано изложи чињенице за које сматра да
су значајне, постављају му се питања с циљем да се утврде одређене
релевантне чињенице, да се међу њима успостави веза, да се укаже на доказе
и друге околности и да се установи начин, место и време радње, као и други
важни елементи, уколико је то могуће.

Треба имати у виду да оштећени, свесно или нагонски, скоро увек

настоји да прикаже тежим кривично дело него што је оно у ствари, због чега
обично претерује у појединостима приликом описа радње кривичног дела и
настале последице. То је нарочито случај код имовинских деликата, где
оштећени настоји да прикаже већа оштећења материјалних добара, односно
већу причињену материјалну штету.

Ако је извршилац пријављеног кривичног дела непознат, у разговору

треба утврдити све чињенице које на било који начин могу допринети
идентификовању извршиоца, ма колико те чињенице и појединости, на први
поглед, изгледале безначајне, па их тек по њиховом коначном разјашњавању
унети у записник о пријему кривичне пријаве коју је поднело оштећено лице.

Насилништво и положај жртве

Насилништво представља дрско и безобзирно понашање, уз примену

силе, којима се угрожавају човек, средства и друга јавна добра и друштвене
вредности. Битно својство насилништва је склоност ка иживљавању и дрскост
без посебних повода, присиљавање другога да трпи понашања која тешко
вређају његово достојанство и омаловажавају његову личност.

Истраживања указују на то да су насилничка понашања код крвних

деликата   претежно   везана   за   млађу   мушку   популацију,   нижег   образовног   и
квалификационог нивоа. Њихов економски статус је испод просека, али они не
спадају у групу економски и егзистенцијално угрожених структура. Породично
стање   карактерише   висок   проценат   алкохоличара   и   душевно   оболелих
чланова, а знатан број је и из породица разведених бракова. Велики проценат
је   из   структура   које   су   склоне   одређеним   социјално   патолошким   појавама,
посебно алкохолизму, беспосличењу и коцки. Најчешћи мотиви насилништва
са   последицама   криминалног   понашања   су   користољубље,   освета,
прикривање   другог   дела   и   проблеми   конфликтних   односа   из   унутрашњих
побуда   и   спољне   околине.   Поред   рационалних,   значајан   утицај   имају   и
психолошки и психопатолошки узроци и поводи код крвних деликата. То су
стања   у   којима   наступа   насиље   "без   мотива".   Истраживања   убистава   са
психијатријског аспекта указују на значајан утицај чинилаца афекта, амнезије,
алкохолизма   и   психопатије.   Код   афеката   и   насиља   најчешће   долазе   до
изражаја патолошки афекти који се дуготрајно концентришу. Суштина афекта
је   у   раздражљивости   и   жестокој   агресији.   Код   амнезија   насиље   може   бити
изазвано   органском   (трауме   и   тровања)   или   психогеном   (сужење   свести)
реакцијом.   Алкохолизам   је   могући   узрочник   насилништва   код   одређених
карактера и у сплету других услова, ситуационих момената, као и утицаја који
се   одражавају   на   психичко   или   психопатолошко   стање   одређене   личности.

299

Оне су, нпр. доминирале у "Црвеним бригадама" у Италији, француској
диверзантској групи "Action Directe", у јапанској "Црвеној армији". Познато је да
жене криминалци могу бити грубе, бруталне, безобзирне, и да се у томе све
више изједначују са мушкарцима. Сматра се да је тамна бројка криминалитета
који врше жене већа него код мушкараца, јер оне кривична дела успешније
сакривају.

Осим тога, жене се често јављају и као подстрекачи кривичних дела, па

је њихово учешће мање видљиво, а постоје кривична дела која могу да изврше
само жене (чедоморство).

По својој физичкој и психичкој конституцији жена је осетљивија од

мушкарца,   мада   наука   не   даје   чврсте   аргументе   који   би   потврђивали   да
постоји изразита специфичност у женској нарави која би је и на овом плану
чинила   инфериорнијом.   На   пример,   жени   се   приписује   раздражљивост   у
периоду   гравидитета,   али   постоје   мишљења,   не   мање   основана,   да   је   и
гравидна   жена,   ако   је   њен   брачни   живот   нормалан   и   без   трзавица,   у   том
периоду смирена, одмерена, оплемењена својим материнским осећањима и
без   посебне   психофизичке   индиспонираности.   Уосталом,   ни   мушкарци   нису
имуни на породичне стресове и несређен живот.

Значај адолесцентних и климактеричних криза у које западају жене у

одређеном животном добу, такође је релативан, јер таква стања не морају да
буду   карактеристична   само   за   жене.   Уосталом,   све   су   те   реакције,   као
последица физиолошких појава у организму, толико индивидуалне да се на
њих не може апсолутно рачунати као на неке опште карактеристике одређеног
пола.  Придавањем  сувише великог  значаја  овим женским  карактеристикама
умањује   се   значај   друштвених   и   психо   -   социјалних   елемената   који   су
примарни и за објашњење криминалитета код жена.

Међутим, чињеница је да одређена психофизичка стања жене могу

имати утицаја и на њен исказ, због чега треба имати у виду и посебну тактику
поступања приликом обављања разговора или саслушања. Те психофизичке
особине, или одређена стања, могу бити мање или више тренутно присутна,
међутим, то не мора апсолутно значити да исказ жена због тога треба да буде
мање вреднован. То је ствар конкретне процене која, у великој мери, зависи од
искуства криминалисте који обавља разговор, као и од тога да ли су одређена
стања код жене мање или више изражена и у којој мери утичу на сам исказ.
Осим поменутих, следеће психофизичке особине и стања могу бити од утицаја
код   ове   категорије   испитаника:   емотивност,   насупрот   рационалности
мушкараца,   наглашена   осетљивост,   због   чега   веома   брзо   и   оштроумно
запажају   афективну   страну   догађаја.   Њихова   запажања   су   мотивисана
осећањима, сугестибилна су, што не значи да су мање подложна критичком
резоновању. Поменуте особине код жена могу да компликују стања појачане
менструације,   трудноће,   порођаја,   дојења   (лактације)   и   климактеријума.
Тврдња да је жена у овом стању емоционално и физички осетљивија, ипак
није без основа, што треба узети у обзир приликом обављања разговора. Због
тога   тактика  обављања  информативног  разговора  захтева   познавање  неких
специфичности женске психе и конституције које треба имати у виду приликом
припреме и обављања разговора.

301

Због опште усвојених моралних норми, као и из криминалистичко-

тактичких  разлога,  потребно је да се приликом  успостављања контаката са
женама,   као   и   при   вођењу   разговора   и   саслушања,   поступа   пажљиво,   са
разумевањем и поштовањем њихове личности. При том, ради успостављања
"моста поверења" и одговарајуће атмосфере, треба им приликом обављања
разговора   пружити   емотивно   -   психолошку   подршку   и   инсистирати   на
материнству,   породици,   моралним   принципима.   Жени   је   по   правилу   веома
важно да се уочи њен "привлачан изглед" елеганција, начин и стил одевања,
па то треба и истаћи на пригодан начин. При томе не треба занемарити ни
њене друге особине као нпр. да се ради о способној и интелигентној жени,
мајци,   супрузи,   добром   другу   и   пријатељу.   Једном   броју   жена   је,   нарочито
оним   запосленим,   посебно   пријатно   када   им   се   приписују   неке   од   особина
мушкараца,   што   се   може   објаснити   наслеђеним   схватањем   из   прошлости
према којем су биле запостављене и знатно мање цењене него мушкарци. То
су оне особине које их изједначују са мушкарцима у социјалним, политичким и
другим сферама живота и рада.

У контакту са овлашћеним службеним лицима жене криминалци могу

бити веома дрске и безобзирне. Дешавало се да жене, приликом обављања
информативног   разговора,   лажно   оптуже   овлашћено   службено   лице   за
напаствовање.   Зато   понекад,   код   обављања   разговора,   треба   добро
проценити ситуацију да   ли уважавати хистеричне испаде плача или лажне
несвестице, чиме, често, желе да обману и принуде службено лице да им се
приближи,   а   онда   га   хистерично   нападну   за   покушај   силовања.   Да   би   се
избегле   овакве   и   сличне   ситуације,   а   под   условом   да   се   могу   унапред
предвидети, најбоље је разговор са женама криминалцима водити у присуству
трећег лица.

У појединим случајевима, исказ жене се проверава као и исказ других

лица, наравно уколико се искључују горе поменута стања. Међутим, уколико су
она присутна, у том случају и само њихово проверавање мора бити
темељније.

Криминалистичка правила узимања исказа од

деце и малолетника

Тактика обављања разговора са децом и малолетницима захтева да се

узму у обзир психичке особине ове категорије лица, како би њихови искази
били што веродостојнији за расветљавање кривичног дела и откривање
учиниоца.

У кривично - правној и криминалистичкој теорији и пракси дуго је

владало схватање да је доказна вредност исказа деце (нарочито деце испод
седам година), па чак и малолетника, веома мала или скоро занемарљива. То
је и условило да ови докази нису ни извођени, или су извођени у веома малој
мери. Новија судска и криминалистичка пракса и теорија, међутим, све више
уважавају ову врсту доказа, уз услов да они буду изведени уз одговарајућа
криминалистичка, психолошка и законска правила. Када су питању искази ове

302

да малолетници и деца кривична дела најчешће врше у организовај групи, пр
чему су на челу групе, обично, млађа пунолетна лица. Modus operandi
малолетника се често понавља, а кривична дела најчешће врше у истом
месту. Малолетници се обично друже са пунолетним лицима, криминалцима,
што их најчешће и одвлачи у криминалитет.

Овакви ставови, понашања и сукоби са околином, код деце и

малолетника заједно са сугестивношћу и другим психичким процесима,
стварају унутрашње конфликтне ситуације које треба имати у виду приликом
вођења информативног разговора.

Карактеристике деце и малолетника, које су такође од значаја за њихове

исказе,   састоје   се   у   следећем:   деца   и   малолетници   често   преносе   своја
субјективна   стања   на   објективан   свет,   не   правећи   довољно   јасну   разлику
између истине и лажи, маште и стварности. Треба имати у виду да је машта
деце и малолетника веома развијена и да су они, далеко више него одрасли,
подложни маштању. Најчешће нису у питању чисти производи маште, већ се у
позадини   сваког   маштања   налазе   стварни   догађаји   који   у   машти   попримају
нереалне   садржаје,   мање   или   више   деформисане   и   удаљене   од   стварног
догађаја. Услед тога и долази до претеривања и субјективизације приликом
давања исказа.

Деца и малолетници имају развијену моћ запажања, међутим, они

чешће запажају поједине детаље (који не морају бити важни), него догађај у
целини. Зато деца и малолетници у свом исказу могу, у потпуности и веома
сликовито, да опишу детаље и појединости, али не уочавајући њихову
међусобну повезаност. Одрасли многе од тих детаља неће ни уочити, но зато
ће моћи да сагледају и исказом прикажу догађај у целини.

Чињеница је да су деца, а нарочито малолетници веома осветољубиви,

посебно ако се малолетник осећа повређеним у свом поносу и ако се код њега
због тога створи осећање да му је направљена неправда. У исказима деце и
малолетника много се чешће јавља лаж него што је то случај са одраслима.
Ова лаж може бити активна када се њом задовољава освета, таштина, лењост
и жеља за лагањем; сугерирана када је резултат наговарања од стране других
лица која за то имају одређеног интереса и патолошка лаж која је својствена
митоманима и патолошким делинквентима.

Треба имати у виду да се у периоду адолесценције код деце и

малолетника јавља и процес идентификације.Та особина испољава се и на
плану   криминалног   утицаја,   не   ретко   малолетник   налази   негативне   узоре
којима се диви и које подржава. Ове узоре малолетник често налази на улици,
филмском платну, па чак и у кући (отац алкохоличар, брат крадљивац и сл.) и
уколико се малолетник са њима идентификује, обично се о њима изјашњава са
највећим пијететом и дивљењем. Ова негативна идентификација јавља се као
свесна   или   несвесна   побуда   поистовећивања   са   негативним   узорима.
Карактеристична   је   за   адолесцентни   стадијум   развоја   и   идентификације   са
безобзирним   малолетничким   бандама,   које   импонују   смелошћу,   ризиком,
снагом и бунтовношћу, што често доводи до поистовећивања са делинквентим
групама. У склопу криминогених понашања као криминалних предзнака јавља
се   нонконформизам   као   блажи   облик   девијантности,   непокоравање,

304

неприхватање стандардних образаца понашања у друштвеној средини, што
представља својствену појаву понашања младих и маргиналних друштвених
група.

Треба имати у виду да посебан криминоген значај може имати погрешно

или неадекватно искоришћено слободно време малолетника и деце.

То је оно време које човека не обавезује радом, професионалним,

друштвеним и породичним обавезама, већ је препуштено слободном избору
активности појединца. Сматра се да је слободно време тренутак у коме се
човек одмара, забавља, релаксира и рекреира. Оно је битан фактор који се
одражава на развој, формирање и зрелост личности. Поред породице и школе,
остатак времена које је слободно значајно утиче на опредељења, ставове и
понашање, које често у одсуству позитивних садржаја прелази у разне облике
девијантног па и  делинквентног. Када се веже за околност  да млади  људи
имају   релативну   личну   самосталност   у   понашању,   одређене   изворе
материјалних   средстава,   а   да   се   организовани   друштвени   живот   одвија   у
амбијенту   где   су   алкохол   и   наркотици   практично   нормална   ствар,   онда
слободно време као фактор малолетничке делинквенције постаје јаснији. Тамо
где процеси социјализације не одиграју своју улогу и функцију сматра се да
слободно   време   младих   може   бити   празно   време   -   време   досаде   и
ленствовања, оно постаје погодан простор за криминално деловање. Након
проучених околности и особености које се односе на малолетника, односно
дете,   нужно   је,   према   сваком   конкретном   случају,   примењивати   одређене
специфичне   поступке   и   методе.   Непожељне   последице   које   се   јављају
приликом   испитивања   деце   и   малолетника   мање   су   резултат   њихових
психофизичких особина а више последица нестручне и погрешне тактике која
се примењује приликом обављања разговора.

Разговор за децом, као и са млађим малолетнцима, треба обавити

одмах по извршеном кривичном делу, с обзиром на то да њихово памћење
веома   брзо   бледи.   Поновљени   разговор   са   дететом   или   малолетником
најчешће   резултира   измишљеним,   лажним   одговорима.   У   вези   са   тим
препоручује   се   магнетофонско   снимање   првог   разговора   пре   него   његово
понављање.

О детету и малолетнику треба, пре обављања разговора, прикупити

податке који се односе на: степен психичке зрелости у односу на њихов узраст,
однос малолетника према друговима и школским обавезама, степен физичког
развоја, сексуално понашање и евентуално искуство на том плану, да ли је
стидљив или слободан у понашању, способност запажања и концентрације,
памћења и исказивања, маштовитост и однос према истини, емотивност и
други потребни подаци.

Пре разговора са дететом треба обавити разговор са родитељима,

наравно у одсуству детета, а према потреби, у присуству психолога и педагога.
Основни циљ информативног разговора је мотивисати дете или малолетника
да исприча истину о догађају, па му ради тога треба предочити неодрживост и
негативну страну лажног исказа.

Приликом обављања информативног разговора није пожељно

присуство осталих лица: психолога, педагога, социјалног радника, али је

305

Познато је да деца веома прецизно запажају детаље, чак боље него

одрасли.   Међутим,   деца   нису   способна   да   се   изјасне   о   називима   боја,   а
понекад и предмета. Зато је нужно да се у просторији где се обавља разговор
налазе   и   разне   обојене   илустрације,   предмети   и   играчке   како   би   дете
показивањем могло да укаже на запамћену боју. Познато је да дете веома
добро   уочава   и   памти   боје,   али   проблеми   се   јављају   када   треба   погодити
њихов назив.

Треба успоставити правилан однос и заузети одговарајући став, који не

сме бити ни сувише благ ни сувише строг, већ индивидуално прилагођен
сваком малолетнику, односно детету.

Да би се постигла слобода у излагању код малолетника и његов исказ

текао без устручавања, радња треба да се на почетку одвија у виду слободног,
невезаног разговора о различитим и што интересантнијим питањима, али тако
да се не стекне утисак да се ради о испитивању. Не треба постављати
сувишна питања, али зато треба настојати да се одвоји оно што је стварно
запамћено од онога што је плод маште и фантазије малолетника. Треба бити
веома тактичан и када је очигледно да малолетник лаже и показати да му се
не верује, али то не треба урадити сувише грубо, како се не би нарушио
успостављени контакт и однос поверења.

Саслушање деце и малолетника, нарочито код неких кривичних дела,

делује психолошки веома неповољно, остављајући код њих већа или мања
психички   непожељна   стања.   Због   тога   је   неопходно   да   испитивање
малолетника врше за то стручно обучени радници органа унутрашњих послова
и судије за малолетнике, који имају и одређена знања из психологије деце и
малолетника и који могу правно - стручно оценити сложене ситуације које се
јављају   у   свакодневној   пракси   приликом   испољавања   малолетничке
делинквенције.   Поступак   са   малолетницима   захтева   и   веома   пажљиво
опхођење   којим   треба   разбити   страх   код   малолетника,   стећи   њихово
поверење и сачувати сопствену мирноћу.

Давање или обећање поклона није препоручљиво, а осим тога не би

требало попуштати ћудима малолетника.

Овлашћено службено лице, када врши саслушавање малолетника и

деце, мора да користи термине који су њима познати и својствени, односно
који они користе у међусобним контактима.

У инструисању детета треба пазити да се оно сувише не узбуди или

разузда његова машта, а с друге стране, да не дође до устезања и сакривања
чињеница.

Треба нарочито избегавати алтернативна, сугестивна и друга

недозвољена питања, јер се она код ове категорије веома негативно
одражавају. Контролно питање, по правилу, треба поставити када дете или
малолетник више не може у самосталном исказивању да пружи нове
чињенице. Контролна, као и подсећајућа питања, могу да допуне исказ новим
информацијама много више него код пунолетних лица.

Због замора и одсуства концентрације код деце, потребно је, током

обављања разговора, зависно од конкретног случаја, правити и посебне паузе.

307

Садржину ових исказа треба проверити, што је, иначе, случај и са

осталим исказима. Посебну пажњу треба обратити на исказе старијих
малолетника, с обзиром на то да ови искази често имају све карактеристике
исказа пунолетних криминалаца.

Тактика обављања разговора са старим лицима

Стара лица су, услед протека година, изложена одређеним

психофизичким променама које се манифестују у смањењу појединих
виталних функција.

Будући да се старосне границе стално повећавају, повећава се и број

старих лица, а са њима и веће потребе за обављањем информативних
разговора са овом категоријом испитаника. На основу статистичких процена,
претпоставља се да данас у СЦГ има око 12% особа старијих од 60 година, са
тенденцијом пораста овог процента за два до три посто у току десетогодишњег
периода.

После шездесете године живота човеку почињу да опадају телесне и

психичке способности, односно долази до негативних функционалних и
психичких промена у његовом организму. Стара лица обично попримају осећај
сопствене одбачености, усамљености и бескорисности, што код њих ствара
осећај сумњичавости и агресивности према околини.

У каснијим годинама још више се смањују функције чулних органа, што

негативно утиче на перцептивне могућности, оријентацију у односу на околину
и уопште интелектуалне и физичке могућности реаговања. Тактичан прилаз
обављању разговора са старим лицем захтева утврђивање у којој су мери
психичке и физичке способности лица умањене процесом старења или, пак,
постојањем болести и умора. Наравно, ово треба проверити на начин да то не
повреди мир и сујету таквог лица.

Мада је карактер и обим тих промена веома различит и индивидуалан,

оне се у целини, негативно одражавају и на способност давања исказа о
појединим појавама и догађајима, што треба узети у обзир када се планира и
спроводи тактика обављања разговора са овим лицима.

Психофизичке способности и особине од значаја за исказ код старих

лица опадају и мењају се у следећем смислу:

- интелектуалне способности извесно време стагнирају, а затим

постепено опадају из године у годину;

- старост изазива промене у чулним органима и у смислу појединих

обмана (погрешне представе у опажањима, с обзиром на вид, слух,
концентрацију; моћ запажања и моћ памћења постепено опадају);

- постоје и друге психофизичке промене које настају старењем. Тако,

нпр. појединци постају јако сугестибилни и лако падају под утицај, други су
тврдоглави, трећи су тихи и мирни, али зато пуни ироније, презира,
ниподаштавања свега, док се опет неки мире са старењем као природним

308

Бојажљива и уздржана у разговору, стара лица настоје недостатке вида

да надокнаде ослањајући се на звуке и чуло пипања. Ова лица су, често,
далековида, па зато приликом разговора треба стајати на потребној
раздаљини од њих.

Вид код старих лица често може да буде оштећен. Таква лица су,

најчешће, несигурна при ходу и одржавању равнотеже. Поремећаји слуха могу
се запазити ако лице има слушна помагала, ако окреће ухо према саговорнику,
односно ограђује ухо шаком у току разговора. У разговору са старим лицем
оштећеног слуха боље је разговарати нормалним, а не повишеним тоном, при
чему лице оперативца који обавља разговор не сме да буде у сенци, јер по
мицању   усана   наглува   особа   обично   разуме   изговорене   речи.   У   тежим
случајевима глувоће потребно је понекад и записати питање. Ако се утврди да
чула   нису   очувана,   односно   да   је   моћ   памћења   ослабила,   у   том   случају
обављање   разговора   или   саслушање   лица   обично   не   даје   позитивне
резултате.   Ради   утврђивања   веродостојности   исказа   старих   лица   треба
проверити све оне негативне стране због којих би овакав исказ могао да буде
необјективан. У том правцу нарочито треба проверити да ли је неко сугестивно
утицао   на   исказ   старог   лица,   с   обзиром   на   њихову   врло   велику
сугестибилност. Због свих ових околности исказе старих лица треба, са много
већим степеном обавезности, веома темељито проверавати и упоређивати са
свим прибављеним подацима, као и оним чије је прибављање у току.

Недостаци исказа старих лица чине доста непоузданим ово лично

доказно средство. Оцену ових исказа, као и тактику обављања разговора,
треба усмерити према критичком просуђивању исказа оваквих лица, а исказ
увек треба детаљно проверавати другим доказним средствима.

6. ПРИБАВЉАЊЕ ИСКАЗА ОД ОСУМЊИЧЕНОГ

Појам осумњиченог и значај његовог саслушања

Осумњичени је лице у односу на које постоје основи сумње да је

извршило кривично дело, због чега против њега може (али и не мора) бити
поднета   кривична   пријава,   али   још   увек   није   покренут   кривични   поступак.
Претходни   Закон   о   кривичном   поступку   није   познавао   овај   израз,   иако   је   у
криминалистици одомаћен већ дуже време. Садашњи Законик у члану 221. ст.
1   каже   да   је   "осумњичени   лице   према   коме   је   пре   покретања   кривичног
поступка надлежни државни орган предузео неку радњу због постојања основа
сумње да је извршило кривично дело".

Циљ саслушања осумњиченог је да се на основу већ прикупљених

индиција, обавештења и сачињених верзија изврши њихово проверавање,
односно да се разјасне и друге околности које треба да потврде или оповргну
сумњу да је он извршилац кривичног дела. Саслушање осумњиченог врши се
поводом провере алибија, утврђивања начина извршења кривичног дела, или
мотива, као и других разлога, уколико ови елементи представљају индиције
значајне за потврђивање његове кривице. Такође и признање осумњиченог

310

или његово самопријављивање може бити повод за саслушање, односно
проверавање ових чињеница.

Органи унутрашњих послова у својој активности на откривању

кривичних дела и учинилаца, прикупљају многобројна обавештења, што је до
сада   опширно   разматрано.   Већи   број   тих   настојања   усмерен   је   у   правцу
откривања   извршиоца   кривичног   дела,   а   означавање   осумњиченог
представља   једну   од   почетних   активности   тог   карактера.   Статус   и   положај
осумњиченог   преставља   стање   неизвесности,   које   треба   предузимањем
оперативно - тактичких мера и радњи довести до извесности: одбацити сумњу
или потврдити предпоставку да је лице било оправдано осумњичено, после
чега   следи   подношење   кривичне   пријаве   (у   случају   да   већ   није   поднета),
одлука јавног тужиоца по кривичној пријави, евентуално покретање кривичног
поступка, његов ток и окончање.

Обављање разговора са осумњиченим представља радњу

амбивалентног карактера, која се може третирати као оперативно - тактичка
радња, али под законом предвиђеним условима и као радња доказивања. У
сваком случају циљ њеног предузимања је потпуније утврђивање чињеничног
стања у конкретном случају.

Ова радња, међутим, није обавезна. Њено предузимање је резултат

оперативне процене у којој мери је она у конкретној ситуацији целисходна, с
обзиром на то да деконспирише остале оперативне мере, па самим тим
отежава и прикупљање других доказа убудуће, материјалних и личних.

Уколико се саслушање осумњиченог процени као оправдано, органи

унутрашњих послова се морају придржавати одређених криминалистичко -
тактичких правила.

Прикупљање обавештења од осумњиченог и

саслушање осумњиченог

Према одредбама ЗКП-а, орган унутрашњих послова од лица које је

осумњичено да је извршилац одређеног кривичног дела може прикупљати
обавештења, али исто тако, под законом предвиђеним случајевима, ово лице
може и саслушати према одредбама о саслушању окривљеног од стране суда
у покренутом поступку.

Кад орган унутрашњих послова прикупља обавештења од лица за које

постоје   основи   сумње   да   је   учинилац   кривичног   дела   или   према   том   лицу
предузима   радње   у   преткривичном   поступку   предвиђене   ЗКП-ом,   може   га
позивати у својству осумњиченог, а у самом позиву ће га упозорити и да има
право на адвоката. Ако, пак, орган унутрашњих послова у току прикупљања
обавештења   од   стране   позваног   грађанина   оцени   да   се   овај   има   сматрати
осумњиченим,   дужан   је   да   га   одмах   обавести   о   делу   за   које   се   терети   и
основама сумње, о праву да узме браниоца који ће присиствовати његовом
даљем саслушању, да без браниоца није дужан да одговара на постављена
питања, те да му у случају задржавања (чл. 229) предочи права прописана
чланом 5. ЗКП-а

161

, као и омогући коришћење права прописаних у члану 228 ст.

1. овог Законика

162

(чл. 226. ст. 7. и 8. ЗКП-а).

311

Када је у питању утврђивање мотива извршења кривичног дела,

значајни   су   подаци   о   вероисповести   осумњиченог,   његовим   политичким
ставовима,   склоностима,   нивоу   културе   и   образовања.   Познато   је   да   низак
ниво   образовања   и   опште   културе,   заостајање   у   интелектуалном   развоју   и
одсуство емоционалног живота поспешују егоизам, грубост и агресивност.

Ако се подаци о извршиоцу односе на краћи период који је претходио

кривичном   делу,   онда   они   могу   значајно   допринети   утврђивању   мотива
кривичног дела, што је изузетно важно за расветљавање кривичне ствари и
утврђивање   кривице   извршиоца.   Ту   су   и   подаци   о   ранијој   осуђиваности,
односно криминалној делатности лица уопште, садржани у криминалистичким
евиденцијама.   Ове   евиденције   представљају   основну   документациону   базу
оперативне активности, рационалног и брзог рада, стварања претпоставки и
верзија   у   оперативном   раду,   идентификације   извршиоца   кривичних   дела   и
других лица. У основне криминалитичке евиденције спадају: АБЦ картотека,
албум   фотографија,   легитимисане   сумњиве   особе,   кривична   дела   са
непознатим   извршиоцем,   евиденција   несталих   особа   и   неидентификованих
лешева,   одређених   категорија   извршилаца   кривичних   дела,   украдених   и
несталих   предмета   и   евиденција   по   начину   извршења   кривичних   дела.   Од
посебног значаја су и виктимолошки подаци, тј. оне чињенице и ситуације које
говоре о доприносу жртве извршењу кривичног дела.

Податке о извршиоцу кривичног дела могу дати сва она лица којима су

такве чињенице познате, без обзира на то да ли је осумњичени са њима
ступао у неке односе. То су, међутим, особе са којима је осумњичени најчешће
контактирао или, пак, потиче из њихове близине: чланови породице, брачни
друг, пријатељи, другови са посла и друга лица уколико су погодна за
обављање информативног разговора.

Извор података могу бити и поједине евиденције, не само

криминалистичке, већ и судске, прекршајне, матичне књиге, школске, војне,
болничке и друге.

Највећи број података о осумњиченом треба да послужи за што

успешније   обављање   информативног   разговора,   односно   под   законом
предвиђеним   околностима,   његовог   саслушања.   При   том,   целисходна   је
практична   употреба   знања   и   метода   психологије   приликом   коришћења
сазнања и података о осумњиченом.

Треба имати у виду да је делинквент човек са својим трајним

карактерним и тренутним осећањем, мотивима, циљевима и интересима, који
се   обично   називају   предиспозице.   Сваки   човек   се   природно   рађа   са   неким
биопсихичким   својствима,   али   се   оне   обликују   током   животног   развоја   под
утицајем   егзогених   фактора   у   посебна   и   стечена   субјективна   својства.
Биолошке и психолошке подобности и предиспозиције личности у условима
деловања неповољних друштвених фактора не развијају се код сваког човека
до тог степена да личност може да прихвати позитивне вредности друштва,
већ   код   неких   и   у   правцу   усвајања   различитих   делинквентних   модела
понашања.

У психологији постоје разне типологије личности, које су поред

објективних фактора, условљене и психолошким факторима који се огледају у

313

структури личности, односно њеној индивидуалности. Ту посебно спадају
карактер, темперамент, ставови, навике, емоције, мотиви, комплекси и други
психолошки фактори који условљавају асоцијалну и деструктивну активност и
понашање. Значај криминалне психологије је битан у одређивању утицаја
субјективних фактора на делинквенцију, као и критичне психолошке факторе
социјалне ситуације у којој се врше кривична дела.

Примењена психологија има посебан значај приликом остваривања

првог контакта, када треба усмерити разговор и проценити искреност казивања
и у односу на то одредити тактику разговора.

163

Разговор се понекад води и о

најинтимнијим стварима, па је нужно сачувати част и углед лица о коме се
ради, без обзира на то да ли се води разговор са тим или другим лицем.

Од лица се понекад захтева да пре самог разговора својеручно напише

кратку аутобиографију. Аутобиографски подаци ће допунити већ прикупљена
сазнања, што ће корисно послужити за вођење разговора. Из оваквог писмена,
међутим, могу се посредно сагледати ниво интелигенције, образовање и друге
карактерне особине.

Пракса показује да се детаљни подаци о лицу у описаном смислу

прикупљају само у сложеним случајевима, јер би овакво темељно прикупљање
података   о   осумњиченом   на   ширем   плану   сувише   оптеретило   оперативне
раднике и они би морали да запоставе остале своје задатке. Детаљни подаци
о   осумњиченом   се   значи   прикупљају   када   је   то   неопходно   за   ефикасније
предузимање или вршење одређене оперативно - тактичке мере или радње,
првенствено   ради   обављања   информативног   разговора,   али   и   саслушања
осумњиченог.

Тактика саслушања осумњиченог

По извршеним припремама овлашћено службено лице доноси одлуку о

месту и времену саслушања осумњиченог. По правилу то су службене
просторије ОУП-а. Када ће се приступити саслушању зависи од процене да ли
ће осумњичени у свом исказу пружити довољно информација и података на
основу којих би се могла донети одлука о оправданости сумње која стоји
против њега. Правило је да се саслушању осумњиченог приступи онда када се
прикупи довољно података и информација које, према једној реалној тактичкој
процени, могу дати довољно основа за успешно саслушање.

Са саслушањем осумњиченог понекад ће се предузети и друге радње

као на пример: претресање стана или лично претресање, када треба
осумњиченог изненадити. Нпр. непосредно по извршеној провалној крађи
затражити од осумњиченог (за кога се претпоставља да је извршио крађу) да
преда украдене ствари, па у случају његовог одбијања и негирања учешћа у
крађи извршити претресање стана.

И приликом саслушања осумњиченог треба припремити питања која ће

му бити постављена, утврдити њихов редослед као и на којим чињеницама и
разјашњењима треба инсистирати. Треба имати у виду да овлашћено службен
лице, по правилу, располаже веома оскудним подацима када испитује

314

разговору   му   треба   објаснити   да   признањем   кривичног   дела   и   откривањем
свих чињеница које су му познате, може да олакша свој положај у кривичном
поступку.   Овакву   могућност   треба   имати   у   виду   уколико   има   више
осумњичених,   будући   да   откривање   саучесника   или   криминалне   групе,   по
правилу, олакшава и правни положај осумњиченог који тако поступи. Наравно,
такву могућност побољшања положаја осумњиченом треба предочити још на
почетку разговора.

Прво сасушање осумњиченог, па и окривљеног, треба искористити да би

се сазнало да ли је осумњичени извршилац и неких других, до тада
неоткривених кривичних дела. Због тога претходно треба проверити у МОС
евиденцијама да ли су евидентирана неоткривена кривична дела чији је начин
извршења сличан са делом које је предмет криминалистичке обраде.

Приликом вођења разговора са осумњиченим треба обратити пажњу на

његову симптоматску слику, која је често огледало његовог унутрашњег
психичког стања.

164

Ако је очигледно да осумњичени не говори истину, не

треба одмах негирати његов исказ. Треба га пустити да се сам уплете у
сопствене лажи, па га онда побијати аргументима.

Полицајац никада не треба осумњиченом да стави до знања да се

наљутио. Такође не треба ни на други начин да покаже психичку колебљивост,
несигурност   и   слична   стања.   Осумњиченом   не   сме   да   се   открије   уколико
полицајац   не   познаје   или   недовољно   познаје   кривичну   ствар   поводом   које
обавља   саслушање.   У   супротном   осумњичени   се   одлучује   да   не   призна
кривично дело, чак и ако је био на путу признања, или је такву намеру имао.

Саслушање осумњиченог може да пружи различите резултате, од

потпуног признања и откривања сопствене криминалне делатности и
делатности његових саучесника, до негирања оваквих чињеница.

Међутим, и у једном и у другом случају резултати до којих се дође

саслушавањем   треба   да   буду   искоришћени   првенствено   за   проналажење,
прикупљање   и   обезбеђење   материјалних   и   личних   доказа.   Најпотпунији
резултати   се   постижу   признањем   осумњиченог,   уколико   је   дато   искрено   и,
наравно,   уколико   се   њиме   потврђују   и   други   већ   прикупљени   матеијални   и
лични   докази,   или   ако   само   признање   може   допринети   откривању   и
обезбеђењу нових доказа.

Приликом признања кривичног дела треба инсистирати да осумњичени

истакне мотив кривичног дела.

Погрешна је тактика према којој оперативац од осумњиченог захтева да

призна кривично дело, јер је наводно "ионако све познато". На то обично следи
логична одбрана осумњиченог: "Признање вам није потребно, ако је већ све
познато".

Признању не треба придавати сувише велики значај, јер код

осумњиченог ствара утисак да нема других доказа, што га охрабрује.

У случају признања, треба обавезно проверити разлоге који су

осумњиченог на то навели. Исто треба учинити и када осумњичени повлачи
признање.

Исказ осумњиченог и његова симптоматска

316

слика

На форензично стање испитаника које се манифестује симптоматском

сликом утичу пре свега биопсихичке карактеристике личности испитаника, став
испитивача и услови испитивања, као и тежина кривичног дела поводом којег
се предузима испитивање.

Симптоматска слика може да допуњује вербално испитивање или да

сама "говори" за себе, а може да упућује на садржаје различите од вербалног.
Симптоматска слика, за разлику од вербалног исказивања, мање је подложна
самоконтроли   испитаника,  тј.   она  је  реалан  садржај  личног  преживљавања.
Ова неусклађеност симптоматске слике осумњиченог (као и окривљеног или
сведока)   са   његовим   исказом   постоји   у   случају   давања   лажних   исказа,   при
чему симптоматска слика не ретко демантује исказано и упућује на стварно
чињенично стање. Због тога испитивач и испитивани морају да буду у таквом
непосредном односу да испитивач може у потпуности да прати све покрете
испитаника,   његову   мимику   и   остале   психофизичке   манифестације   његовог
понашања приликом испитивања. Највећи део ових манифестација види се на
лицу испитаника што се одражава путем "фацијалне експресије". Биопсихичке
промене се огледају у покретима очију, разним геговима, подрхтавању усана,
борању чела. У "игри" је и један број неконтролисаних покрета тела који доста
објективно откривају степен емоционалне узбуђености. То су обично покрети
лупкања ногама, пуцкетања прстију, гледања у страну, трљања дланова који
се   зноје,   гужвања   марамице,   затим   црвенила   или   бледила   лица,   убрзаног
пулсирања које се код мршавијих особа запажа пулсирањем вратне артерије.

Код сујетнијих лица веома је изражено импулсивно понашање и изливи

афективних стања у виду дрског понашања, нервозе или гнева када је њихов
"его" угрожен. Ова емоционална напетост може да се огледа и у постојању
привидне   хладнокрвности,   показивању   агресивности,   неосноване
раздражености, тражењу излаза у симулацијама или у реаговањима као што
су плач, депресивна стања, изјавама чији су садржаји без смисла и логике.
Ситуације   могу   бити   различите,   али   су   оне   углавном   везане   за   намеру
осумњиченог да лажно  прикаже своју душевну оболелост или поремећеност.
Оне   могу   бити   обухваћене   умишљајем,   припремане   још   пре   извршеног
кривичног   дела,   али   и   у   "ad  hoc"   ситуацијама,   према   потреби   приликом
лишења слободе, на главном претресу и сличним приликама.

Осим наведеног, аудиовизуелни индикатори који прате емоционалну

напетост огледају се и у губљењу контроле при говору, као нпр. неоснованим
наглашавањем појединих речи, застајкивањем у говору, муцањем, неосновано
дугим паузама током исказа и тсл.

Сви ови симптоми најчешће су индикатор унутрашње напетости,

односно узбуђења лица, које се јавља у ситуацијама када се таква лица нађу у
положају осумњиченог. Не треба, међутим, занемарити могућност да могу бити
и последица форензичне збуњености због сусрета са службеним лицем.

Слични симптоми могу се појавити не само код извршиоца него и код

сасвим невиног лица.

317

Окривљени је најбоље упознат са свим чињеницама које потврђују или

искључују његову кривицу, са свим детаљима и околностима кривичног дела и
сопственог учешћа у њему, уколико је он стварни извршилац и обратно:
окривљени може најаргументованије и најмеродавније да изнесе одбрамбене
доказе и презентира свој алиби уколико је неосновано окривљен. Да ли ће
окривљени да изнесе стварно чињенично стање и у којој мери, да ли ће
указати на све доказе и аргументе који стоје против њега, или само на оне који
му иду у корист, зависи како од самог окривљеног, његовог субјективног става
и решености да изнесе истину тако и умешности службеног лица и адекватне
тактике саслушања окривљеног.

Наравно да умешност службеног лица (истражног судије или судије на

главном претресу) и примена одговарајуће тактике, која је резултат претходног
детаљног   проучавања   предмета   и   личности   окривљеног,   има   одлучујући
значај приликом обављања разговора. Осим тога, за успешно обављање ове
радње   неопходно   је   изванредно   познавање   кривично   процесних   и
криминалистичких правила која су врло значајна и у знатној мери специфична
када   је   у   питању   правно   формална   и   криминалистичко   -   тактичка   страна
поступања.

Кривично процесна правила и законске одредбе о саслушању

окривљеног имају основ и у Уставу, и то оним његовим одредбама које штите
слободе и права грађана.

165

Законик о кривичном поступку прописује услове и

форму у којој се врши ова радња доказивања, прописује права окривљеног и
овлашћења службених лица приликом њеног спровођења.

Законик одређује који се лични подаци, приликом првог саслушања

узимају од окривљеног и уносе у записник. То су: име и презиме, матични број,
надимак, ако га има, име и презиме родитеља, породично име мајке,   где је
рођен, где станује, дан, месец и година рођења, чији је држављанин, којег је
занимања, какве су му породичне прилике, да ли је писмен, какве је школе
завршио, да ле је, где и када служио војску, односно да ли има чин резервног
подофицира,   официра   или   војног   службеника,   да   ли   се   води   у   војној
евиденцији   и   при   ком   органу   надлежном   за   послове   одбране,   да   ли   је
одликован, каквог је имовног стања, да ли је, кад и зашто осуђиван, да ли је и
кад изречену казну издржао, да ли се против њега води поступак за неко друго
кривично дело, а ако је малолетан ко му је законски заступник (чл. 89. ст. 1.
ЗКП-а).

Окривљени се обавештава о праву на браниоца још у писменом позиву

да присуствује првом испитивању, а у одсуству браниоца може бити саслушан
ако се изричито одрекао тога права, а одбрана није обавезна, ако бранилац
није   присутан   иако   је   обавештен   о   саслушању,   а   не   постоји   могућност   да
окривљени узме другог браниоца или ако за прво саслушање окривљени није
обезбедио присуство браниоца ни у року од 24 сата од часа када је поучен о
овом   праву,   осим   у   случају   обавезне   одбране,   у   када   браниоца   добија   по
службеној дужности (чл. 89 ст. 9  ЗКП-а).

Утврђивање идентитета окривљеног је у вези са одговором окривљеног

на општа питања која му истражни судија поставља. При том, окривљени није
обавезан да одговара на питања, па чак ни да изнесе податке о свом личном

319

идентитету (име, презиме и сл.).

Идентитет окривљеног може бити

утврђен и на други начин, а чињеница да није утврђено право име окривљеног
није сметња за покретање кривичног поступка. Одбијање одговора на питања
која се односе на лични идентитет окривљеног могу бити разлог за
одређивање притвора (чл. 142, ст. 2. тачка 1. ЗКП-а), док му се идентитет не
утврди.

Веома је важно приликом првог испитивања окривљеном указати да је

дужан да се одазове позиву, односно да саопшти сваку промену адресе па и
намеру да промени боравиште, као и на могуће последице уколико се тога не
буде придржавао.

Окривљеном се потом саопштава зашто се окривљује, основи сумње

који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану нити да
одговара на постављена питања, и позваће се да, уколико то жели, изнесе
своју одбрану. Окривљеном који то захтева омогућиће се да непосредно пре
првог саслушања прочита кривичну пријаву и захтев за спровођење истраге.

Окривљени се саслушава усмено, при чему има право и да се при

саслушању користи својим белешкама. Треба му омогућити да се неометано, у
слободном   излагању,   изјасни   о   свим   околностима   које   га   терете,   као   и   да
изнесе све чињенице за које сматра да му могу послужити за одбрану. По
завршетку   исказа   окривљеном   ће   се   поставити   одређена   питања,   ако   је
потребно,   да   би   се   њима   допуниле   празнине,   отклониле   нејасноће   и
противуречности у излагању.

Окривљени се саслушава са пристојношћу и уз пуно поштовање његове

личности. То значи да се при саслушању не смеју употребити сила, претња,
обмана, обећање, изнуда, изнуривање или друга слична средства не би ли се
дошло до његове изјаве, признања или неког чињења које би се против њега
могло употребити као доказ.

Питања која се постављају окривљеном морају бити јасна, разговетна и

недвосмислена, тј. потпуно разумљива и одређена. У саслушању се не сме
полазити од претпоставке да је окривљени нешто признао што ставрно није
признао, нити се смеју постављати питања у којима је већ садржано како на
њих треба одговорити. Ако се доцнији исказ окривљеног разликује од ранијег,
питаће   се   за   разлоге   због   којих   је   дао   различите   исказе.   Посебно   ће   се
захтевати   од   окривљеног   да   изнесе   разлоге   због   којих   је   опозвао   своје
признање.   Уколико   се   исказ   окривљеног   разликује   од   исказа   другог
окривљеног или сведока у неким важним чињеницама, они се могу суочити. Од
окривљеног   се   може   захтевати   да   препозна   предмете   који   су   у   вези   са
кривичним делом, односно материјалне доказе, а ако се ови предмети не могу
донети у седиште органа где се врши саслушање, окривљени се може одвести
на место где се они налазе.

Када окривљени признаје извршење кривичног дела орган који води

поступак дужан је да и даље прикупља доказе о кривичном делусамо ако је
признање очигледно лажно, непотпуно, противуречно или нејасно и ако није
поткрепљено другим доказима (чл. 94. ЗКП-а)

Окривљени, приликом саслушања, има право да се у случају

непознавања језика и из других оправданих разлога служи тумачем. Ако је

320

ослобођен кривичне одговорности.

Окривљени може по истој ствари да

буде   саслушаван   и   више   пута,   на   сопствени   захтев   или   на   иницијативу
истражног   судије,   односно   овлашћеног   службеног   лица.   Наравно,   ако   се
поновно саслушање предузима на иницијативу органа који води истрагу, за то
морају да постоје разлози, нпр. ако се дошло до нових чињеница или доказа,
па   је   потребно   да   се   окривљени   о   њима   изјасни.   У   супротном   ако   такви
разлози не постоје поновно испитивање представља притисак на окривљеног,
што може да значи повреду поступка (чл. 89. ст. 10. ЗКП). Порицање признања
од стране окривљеног процењује се сходно свим осталим околностима. Треба
настојати   да   се   од   окривљеног   добије   објашњење   зашто   је   мењао   исказ,
односно   порекао   признање,   наравно   без   притиска,   у   границама   законом
дозвољеног   поступка.   Не   ретко   се   у   таквим   ситуацијама   приликом   упорног
инсистирања постиже лажно признање окривљеног.Окривљени неће сносити
последице давања лажног исказа (као нпр., сведок), осим ако његов исказ не
садржи обележја неког посебног кривичног дела (нрп. кривично дело клевете,
кривично дело лажног пријављивања и др.).

Ако окривљени у свом исказу лажно терети друго лице за кривично дело

за које се гони по службеној дужности, он излази из граница права своје
одбране и врши кривично дело лажног пријављивања. Овакав исказ се
међутим не може сматрати кривичном пријавом.

За кривично дело лажног пријављивања није потребно да је учинилац

поднео формалну кривичну пријаву, већ елементи овог кривичног дела постоје
и када је исказ дао окривљени приликом исптиивања.

Ако је окривљени лажно признао кривично дело не може се говорити о

лажном   пријављивању,   с   обзиром   да   је   кривични   поступак   у   току,   већ   о
лажном признању. Он због тога неће бити  кажњен ни  када би суд довео у
заблуду,   јер   суд   не   сме   да   се   ослони   само   на   признање   када   утврђује
чињенично стање.

Треба имати у виду да за дати исказ оркивљени неће бити кривично

одговоран,   нпр.,   код   одавања   тајне   (службене,   војне   и   сл.),   али   ће   бити
одговоран   ако   с   циљем   одбране   предузима   друге   кажњиве   радње   (нпр.
сакривање,   уништење,   оштећење   исправа,   подстрекавање   на   лажно
сведочење и сл.). Саслушање окривљеног и друге радње доказивања треба
ускладити   према   конкретној   ситуацији,   односно   усмерити   на   утврђивање
стварних чињеница.

Криминалистичко тактичка правила саслушања

окривљеног

Саслушање окривљеног, једнако као и саслушање осумњиченог у

преткривичном   поступку   од   стране   полиције   које   се   предузима   према
правилима   саслушања   окривљеног   у   поступку,   омогућава   прикупљање   и
других   веома   значајних   доказа,   не   само   личних   већ   и   материјалних,   па   је
утолико   већа   обавеза   службеног   лица   које   врши   саслушање   да   ову   радњу
предузме савесно и одговорно.

322

Тактика саслушања окривљеног (осумњиченог) у знатној мери зависи од

положаја окривљеног, то јест да ли су против њега прикупљени и остали
докази и у којој мери је то учињено.

Криминалистичка правила о саслушању окривљеног су општег

карактера,   јер   је   немогуће   изградити   тактику   саслушања   која   би   могла   да
обухвати   све   специфичности   конкретних   случајева.   Зато   ћемо   настојати   да
укажемо   на   она   правила   која   је   досадашња   пракса   изградила   као   тактички
најприхватљивија.

У оквиру припрема за саслушање окривљеног треба детаљно и

темељито упознати и проучити све чињенице о кривичном делу и учиниоцу са
којим се планира обављање разговора. Уколико овлашћено службено лице
има потпунија сазнања, утолико је могуће спровести адекватнију тактику
саслушања и сигурније ући у психолошку борбу са окривљеним.

Број и квалитет доказа који стоје против окривљеног је различит од

случаја до случаја. Најчешће су то следећи докази: записник о саслушању
сведока, као и записници о другим радњама доказивања (увиђају, претресању,
препознавању, суочењу), као и налаз и мишљење вештака.

Ова радња захтева прикупљање и других података о окривљеном,

(слично осумњиченом), који немају директне везе са његовим криминалним
понашањем,   али   зато   имају   изузетан   значај   за   одређивање   тактике
испитивања.   Међу   овим   подацима   од   значаја   су:   социјални   и   друштвени
положај окривљеног, личне и породичне прилике, пријатељске и друге везе,
навике   и   личне   склоности,   карактерне   особине,   затим   његов   психолошки,
морални   и   друштвени   лик,   евентуална   ранија   осуђиваност,   врста   и   висина
изрицаних казни, да ли је у току кривични поступак за неко друго кривично
дело, да ли је против њега вођена криминалистичка обрада и тсл. Наравно,
овакви и слични подаци код службеног лица које врши саслушање стварају
представу о личности окривљеног, а њихово предочавање у погодном тренутку
у току испитивања, може створити утисак код окривљеног да се о њему знају
све   појединости,   па   да   се   због   тога   изјасни   и   о   оним   чињеницама   које   су
испитивачу до тада биле непознате.

Довођење окривљеног у овакву психолошку несигурност може тактички

бити веома значајно и резултирати чак и признањем уколико се умешно
искористи од стране службеног лица.

Да би се тактички правилно поступило, на основу извршених припрема,

нужно је сачинити план саслушања на тај начин што поједина сазнања о
окривљеном и његовој криминалној делатности треба плански, систематски и
методички користити у току самог саслушања. План треба да обухвати време
и место саслушања, чињенице и околности које треба разјаснити, садржај и
редослед питања која треба поставити, као и начин и редослед предочавања
раније прибављених доказа.

Први контакт са окривљеним и начин на који се он остварује, умногоме

зависе од става и држања овлашћеног лица (истражног судије или овлашћеног
лица полиције ако је реч о саслушању осумњиченог), што је врло значајно за
стварање поверења и крајњи исход саслушања. Од првог контакта треба
поштовати личност окривљеног и показати разумевање за његове проблеме и

323

чињенице и детаљи о кривичном делу, па на основу ових, као и других
сазнања и прикупљених обавештења створити повољне услове за његово
поновно саслушање.

Сматра се да предочавање доказа професионалним криминалцима,

односно повратницима, треба вршити поступно током саслушања, пратећи
њихово дејство на окривљеног и у односу на то градити тактику саслушања.

Супротно, окривљеном се докази предочавају на почетку ако је први пут

извршио кривично дело. Ефекат изненађења постигнут код окривљеног на овај
начин може у потпуности да га обесхрабри и деморалише, односно да створи
уверење да је свако даље порицање кривице бесмислено и неуспешно. Ово
ако се поступа искључиво под условом поседовања садржајних и убедљивих
сазнања која се могу у ту сврху и искористити.

Окривљени, међутим, најчешће не зна шта је све о њему познато, због

чега се код њега обично и ствара несигурност приликом давања исказа. У којој
ће мери окривљени бити упознат са свим чињеницама којима располаже
службено лице које врши саслушање и у којој ће мери то сазнање на њега
деловати депресивно, односно да искрено изјави све што му је познато, зависи
од тактике испитивача, односно од умешности предочавања доказа. Приликом
предочавања доказа треба бити крајње тактичан како би докази који су
утврђени и проверени постигли жељени ефекат и створили код окривљеног
представу да се све зна о његовој криминалној делатности.

С друге стране, окривљеном не треба предочавати непоуздане доказе,

јер то охрабрује и враћа поуздање окривљеном, односно окривљени постиже
психолошку стабилност, што га чини отпорнијим и спремнијим на порицање
кривичног дела и када је он стварни извршилац. Упорно инсистирање на
признању током саслушања окривљеног пре ће резултирати упорним
порицањем и стварањем утиска код окривљеног да се не располаже другим
доказима, него што ће испитивача довести у одређену тактичку надмоћност.

Окривљеног треба саслушавати о одређеном криминалном догађају

оним   редоследом   како   се   он   одвијао.   Овакав   начин   је   најпогоднији,   јер
окривљеном   помаже   да   се   присети   свих   појединости   и   да   неке   детаље   и
чињенице   изложи   систематично,   одређеним   логичким   редом,   а   и   накнадна
питања ће имати логичнији смисао. При том, поновна психичка преживљавања
код окривљеног могу бити веома изражајна и индикативна и вештом тактиком
вођења разговора довести до искреног признања. Унутрашњи сукоби и немири
психичког стања окривљеног могу се уочити кроз поједине спољашње покрете
и   манифестације:   подрхтавање   браде   и   гласа,   замуцкивање   у   говору,
ломљење прстију, убрзано и неравномерно дисање, гутање пљувачке, сушење
и   влажење   усана   покретима   језика,   знојење,   интензивно   пушење   и   слично.
Ови психолошки индикатори могу бити врло значајни за одређивање тактике
саслушања, њено мењање и прилагођавање конкретној ситуацији и личности
окрвиљеног.

Признање окривљеног

325

Исказ окривљеног, а посебно његово признање да је извршио кривично

дело, одувек су били предмет интересовања законодавца, судске праксе и
органа полиције, криминалиста и правне науке уопште.

Основни проблем сваког откривања кривичног дела и кривичног

поступка   уопште   јесте   да   ли   осумњичени   или   окривљени   говори   истину.
Њихово   настојање   да   отежају   откривање   и   доказивање   кривичног   дела
садржано   је   значајним   делом   и   у   непризнавању   дела.   Само   непризнавање
кривичног дела, без обзира на то да ли се ради о стварном извршиоцу или не,
кроз историју је драстично решавано на штету окривљеног. Проблем је нпр. у
инквизиторском   поступку   решаван   тако   што   је   према   окривљеном
примењивана физичка тортура најтежег облика као легално средство, све до
његовог   признања.   Признање   у   овом   периоду   имало   је   апсолутни   доказни
значај - називано је "краљицом доказа" (

regina probandi

). Физичку тортуру је

мало ко могао да издржи, односно невиност се само изузетно могла доказати.
Наравно, физичка тортура у средњем веку била је "привилегија" нижих
сталежа (сељаци, радници, слуге) и представљала је дискриминацију грађана
као карактеристику друштва тог времена, што се најнехуманије одражавало у
кривичном поступку. Тортура у односу на племство, наравно, није
примењивана.

Почетком XIX века настаје знатно хуманији и демократичнији кривични

поступак. У многим државама па и код нас искључена је принуда као средство
за добијање признања, а са њом и законска обавеза давања исказа
окривљеног.

Данас је мали број земаља у којима је давање исказа од стране

окривљеног обавезно. Чак и они закони који предвиђају истинит исказ
окривљеног као обавезан, за непоштовање такве одредбе не предвиђају
санкције. Утолико пре није обавезан истинит исказ у оним законодавствима у
којима и давање исказа није обавезно.

166

Као што је истакнуто, признање окривљеног које је у прошлости (средњи

век) важило као главни и непобитни доказ, дуго је задржало статус једног од
пресудних доказа у кривичном поступку, чак и у првим деценијама овог века.
Пресуда се, углавном, на њему и заснивала. Прикупљање нових доказа било
је усмерено пре ка потврђивању признања него као његовој замени. Временом
је опадао значај признања као доказног средства и због тога што се оно често
демантује од стране осумњиченог или окривљеног.

Губљењем значаја признања као доказног средства и настанком

друштвеног прогреса уопште, нестају и методе којима је оно прибављано, а
које су највећим делом биле нехумане.

Саслушање окривљеног може резултирати од потпуног признања

кривичног дела, делимичног признања само појединих детаља, до тоталног
негирања и упорног порицања окривљеног о било каквој вези са кривичним
делом. Наравно, значајну улогу при добијању признања окривљеног одувек је
имала тактика испитивања, која се током историје ослањала на веома
нехумане и, по окривљеног, врло окрутне законе. Претпоставка невиности
окривљеног имала је више декларативан него стваран значај. Кретала се од
примене принуде у најнехуманијем облику, до савремених метода испитивања

326

признање истичу и околности које уколико постоје искључују кривично дело и
кривичну одговорност (нпр. уколико неко призна дело, а затим истакне да је
дело извршио у нужној одбрани.).

У пракси се неједнако респектује садржина признања и негирања

кривице од стране осумњиченог или  окривљеног.  Признању се обично даје
приоритетан значај у односу на негирање сопствене кривице. Признање се, по
правилу, сматра успехом у оперативном раду, а непризнање неуспехом. Овде
се често, из жеље за успехом губи мера и објективан однос према стварном
чињеничном стању. Треба увек полазити од чињенице да је успех оперативног
рада   утврђивање   истинитог   чињеничног   стања,   а   не   само   инсистирање   на
признању.   Ово   поготову   јер   облици   лажног   признања   нису   ретки,   а   мотиви
могу   бити   врло   различити.   Због   тога   у   преткривичном   поступку   долази   до
сукоба када осумњичени пориче кривицу, док када исту признаје не постоје
такви проблеми, без обзира на то да ли се ради о истинитом признању или не.
Из  истих разлога  признање се  и прихвата често као непроверено. Понекад
оперативни радник настоји да свим дозвољеним средствима добије признање
од   осумњиченог,   односно   окривљеног.   Упорним   настојањем   у   овом   правцу
занемарује се утврђивање истине при чему, не ретко, долази до признања које
се касније у кривичном поступку обично демантује.

Мотиви због којих осумњечени даје лажно признање често "иду на руку"

оперативном раднику, јер се из жеље за успехом недостаци оваквог признања
не уочавају.

Треба имати у виду да и извршилац може бити на граници

растерећивања да призна дело или да истраје у лажној одбрани, будући да
жели да избегне кривичну одговорност.

Осим тога разлози признања могу бити последица стања у коме се

налази испитаник, у случају када је жртва недопуштених средстава
испитивања, односно замора дуготрајним саслушањем.

Понекад преовлада тежња за рекламерством и сензеционализмом код

лица склоних таквим ефектима, будући да знају да ће стварно чињенично
стање и онако бити откривено.

Провера признања треба да се одвија у два смера: психолошком и

логичком. Мотивација лица да изврши кривично дело, а затим мотивација
самог признања, односи се на психолошку компоненту проверавања, док би се
логичка састојала у упоређивању са постојећим и новооткривеним доказима.

Овакав рад са осумњиченим и окривљеним лицем, где је на првом

месту признање по сваку цену, чини да се пропуштају најзначајније радње као
на   пример:   утврђивање   алибија,   прикупљање   обавештења,   истраживање
појединих   верзија   о   делу   и   учиниоцу,   провера   појединих   индиција   у   истом
циљу   итд.   То   су   оне   радње   и   мере   које   се   касније   не   могу   са   успехом
предузети, или се врше са много оперативног напора.

Признања се окривљени може држати од почетка. Ово признање се,

међутим, уколико није поткрепљено другим доказима, увек може демантовати
у кривичном поступку, што уноси још више нејасноћа у откривању кривичног
дела, наравно ако нема и других потпунијих сазнања. Ако окривљени

328

демантује признање најчешће отпада могућност сарадње и овај важни лични
доказ може да изгуби значај.

Признање има посебан значај уколико се њиме откривају нове

чињенице, на пример: ако окривљени призна убиство па одведе органе
откривања на место где је убиство извршено, покаже место где је закопао леш,
где је бацио нож и сл. У вези са поменутим случајем признање ће имати много
мањи или скоро никакав значај ако је окривљени претходно осумњичен на
основу трагова и предмета нађених на лицу места, ако је пронађен леш и нож
којим је дело извршено и који је припадао извршиоцу, уколико не може да
докаже свој алиби и сл. Окривљени је све те околности могао да сазна од
судије приликом испитивања, од браниоца, али и на други начин.

Настојање службеног лица да се по сваку цену добије или изнуди

признање   тактички   је   погрешно   и   бескорисно.   Оно   је   утолико   бескорисније
уколико је мање доказа који поткрепљују кривицу. Настојање да се дође до
признања   треба   да   буде   реално   засновано   и   у   сразмери   са   прикупљеним
доказима. Иначе, признање као доказ може верно и сликовито да објасни све
појединости   кривичног   дела,   под   условом   да   је   дато   исправно   у
криминалистичком и процесном смислу.

Код окривљеног, као уосталом и код других лица, постоје својства и

особине   које   су   позитивне   и   као   такве   свима   блиске.   Човечно   и   хумано
поступање са таквим деликвентима може изазвати и она најфинија људска
осећања   код   окривљеног   која,   по   правилу,   уз   осећање   части   и   других
позитивних особина, могу довести до признања. Ово успостављање поверења
и   разумевања   много   је   теже   и   неизвесније   код   нехуманих,   примитивних,
свирепих  учинилаца кривичних дела, који су интелектуално неразвијени.

Тренутна ситуација и атмосфера у којој се врши саслушање окривљеног

може   имати   утицаја   не   само   на   успостављање   контакта,   већ   и   на   одлуку
окривљеног да призна, или да негира своје учешће у кривичном делу. Уколико
се према окривљеном примени мера изолације  (самица), у таквим условима
има више времена  да размишља о својим поступцима и кривичном делу, а не
ретко,   усамљеност   може   да   има   изванредно   психолошко   дејство,   тј.   да   га
подстакне на грижу савести, па чак и на признање. Међутим, код вишеструких
повратника изолација може да допринесе припремању одбране, па се зато не
препоручује да прође дуже време од њиховог стављања у изолацију до првог
саслушања.

Мотиви признања, као што је истакнуто, могу бити веома разноврсни,

почев од оних лажних и нечасних, до истинитих који настају из искреног кајања
и гриже савести.

Дешава се и да се поједина лица склона публицитету сама пријављују и

"признају" кривично дело, унапред свесни да ће још у току истраге, ако дође до
покретања   поступка,   њихово   признање   бити   оспорено.   Овакве   случајеве   је
неопходно   откривати   (уочавати)   на   почетку,   без   обзира   на   то   како   били
"убедљиви", односно, не треба олако доносити закључак, нарочито у вези са
придавањем   значаја   признању   и   предузимању   мера   да   државни   тужилац
покрене кривични поступак на основу њега. Овакви случајеви су разлог више
за прикупљање и других доказа, без обзира на постигнуто признање.

329

Приликом обављања разговора или саслушања лица ради прикупљања

личних доказа, често постоји потреба да се у односу на осумњиченог или
окривљеног провере њихове изјаве у случајевима када тврде да су у време
извршења кривичног дела били на неком другом месту. Ова радња се назива
утврђивање алибија (лат.

alibi

- негде другде, на другом месту).

Осумњичени или окривљени, у настојању да докаже своју невиност,

нуди алиби, тј. тврди и покушава да докаже да је у време извршења кривичног
дела   био   на   неком   другом   месту,   односно   да   тада   није   могао,   по   природи
ствари, да буде на месту извршења. Да би се могло приступити утврђивању
алибија,   неопходно   је   са   сигурношћу   утврдити   место   и   време   извршења
кривичног   дела.   Управо   претходо   утврђивање   ових   значајних   елемената
представља полазну основу на којој се гради овај важан лични доказ, уколико
се,   наравно,   докаже   његова   истинитост.   Пошто   се   најчешће   ради   о
одбрамбеном доказу, окривљени или осумњичени ради поткрепљивања свог
алибија нуде разне доказе - материјалне и личне. С друге стране, овлашћена
службена   лица   морају   бити   свесна   изузетног   значај   ове   радње,   па   и   сама
морају да предузму поједине оперативно - тактичке мере и радње од значаја
за проверу алибија.

Важно је истаћи да и у оним случајевима када се утврди да је алиби које

одређено лице нуди у своју одбрану истинит, не искључује апсолутно то лице
из умешаности у извршено дело. Наиме, такво лице не може бити непосредни
извршилац, односно саизвршилац у делу, али може бити подстрекач или
помагач у његовом остварењу, као и организатор злочиначког удружења као
посебног облика саучесништва.

Врсте алибија

Алиби је исказ осумњиченог (или окривљеног) којим ово лице тврди да

није  учинилац кривичног дела које му  се ставља на терет,  с обзиром  да у
време   његовог   извршења   физички   није   био   присутан   на   месту   где   је   дело
извршено. У тренутку када се даје, алиби пердставља индицију о невиности
осумњиченог или окривљеног, а уколико се његовом провером докаже да је
таква тврдња и истинита, алиби добија значај одбрамбеног доказа. Алиби има
за циљ оспоравање чињенице да је осумњичени, односно окривљени, био на
месту   извршења   кривичног   дела,   у   време   његовог   извршења.   По   свом
садржају   и   криминалистичком   значењу   алиби   може   бити:   позитиван   и
негативан,   истинит   и   неистинит,   потпун   и   делимичан.   У   сваком   случају,
индиција која указује на могућност да је лице које је било присутно на лицу
места   у   време   извршења   кривичног   дела   и   његов   могући   извршилац,   чини
криминалистички   оправданим   проверавање   алибија,   односно   сваке   такве
индиције.

Позитиван и негативан алиби

Позитиван алиби постоји у случају када се проверавање врши у односу

на присуство претпостављеног извршиоца на неком одређеном месту, па се

331

проверавањем утврђује да ли је осумњичени, односно окривљени у време
извршења кривичног дела и стварно био на том одређеном месту. Негативан
алиби постоји када је утврђено да осумњичени или окривљени није био у
време извршења на месту извршења, али није утврђено ни где се у то време
налазио.

У оба случаја алиби искључује могућност да је осумњичени или

окривљени био на месту извршења кривичног дела у време које се проверава.
Основанији је, наравно, алиби којим се доказује да је осумњичени, односно
окривљени, био на неком другом месту у време извршења (позитиван), него да
није био у исто време на месту извршења (негативан).

Код негативног алибија одсуство са места извршења треба да буде

утврђено за све време за које је било могуће извршити кривично дело.
Међутим, утврђивање негативног алибија не може да буде никада тако
потпуно одређено као код позитивног алибија.

Истинит и неистинит алиби

Алиби може бити истинит или неистинит, што зависи од тога да ли су

његовим   проверавањем   потврђене     или   оспорене   чињенице   које   је
осумњичени или окривљени предочио у своју одбрану. Неистинит алиби може
бити   последица   и   заблуда   о   појединим   чињеницама   мериторним   за
утврђивање   алибија.   Те   чињенице   односе   се   пре   свега   на   место   и   време
извршења, а могу имати и друге садржаје.

Алиби који не може да се докаже је само потврдна индиција о

осумњиченом као извршиоцу. Наравно и овде треба бити скептичан, јер је
могуће да осумњичени из одређених разлога не жели да докаже свој алиби, да
би на тај начин прикрио неке друге чињенице за које не жели да буду
откривене.

Потпун и делимичан алиби

Ако је реч о осумњиченом или окривљеном за више кривичних дела

(стицај кривичних дела), његов алиби се може односити на сва та кривична
дела или само на поједина од њих. У зависности од тога алиби може бити
потпун (односи се на сва кривична дела) или делимичан (обухвата само
поједина кривична дела.)

Доказана вредност алибија је утолико већа уколико његову основаност

потврђују   не   само   лични,   већ   и   материјални   докази.   Међутим,   и   поред
доказаног, односно потврђеног алибија, не ретко се дешава да је лице које
нуди   алиби   основано   осумњичено,   односно   окривљено,   али   не   у   својству
извршиоца или  саизвршиоца већ  саучесника у  ширем  смислу:  подстрекача,
помагача или организатора злочиначког удружења. Постојање саучесништва
не чини неопходним присуство осумњиченог, односно окривљеног на месту
извршења кривичног дела. Такође није потребна временска идентичност, па
саучесник може да делује и ван места извршења у неко друго време, а алиби
је у том случају неважан са аспекта доказивања.

332

експлозију, шкрипу кочница, лом стакла, галаму, свађу, позивање у помоћ,
метеж у даљини и сл.

Када протекне одређено дуже време није логично да се прецизно

упамти и време извршења кривичног дела, поготову ако је реч о
незаинтересованим лицима. Сувишна прецизност у таквим случајевима може
да учини сумњивим веродостојност албија. Ако је у питању оштећени или
жртва могућност упамћивања појединих чињеница је извеснија, иако оштећени
због своје субјективности подсвесно жели да се алиби осумњиченог оспори, па
у његовим исказима може бити нетачности.

Тактика проверавања алибија

Проверавање алибија треба обавити веома детаљно и стручно.

Професионални криминалци, специјалисти и уопште повратници, с обзиром на
то да кривична дела врше, по правилу умишљајно, у оквиру припрема никада
не заборављају на свој алиби, припремајући тако изговор у вези са временом
и местом извршења кривичног дела који може бити и врло убедљив. Уколико је
то   случај   онда   су,   обично,   чињенице   које   доказују   алиби   "логичне",   јасне,
одређене,   прецизне   и   детаљне,   чак   и   после   дужег   времена.   Овакав   алиби
може   да   буде   веома   индикативан   и   да   указује   на   његову   припремљеност
заједно са кривичним делом. Супротно, збуњеност, конфузност, несналажење
у   времену   и   простору   у   односу   на   кривично   дело   и   тсл.,   често   су
карактеристике исказа невиних лица. Међутим, и у првом и у другом случају
треба бити веома опрезан и проницљив јер је могуће да овакво понашање
буде,   у   ствари,   део   тактике   криминалца.   То   је   разлог   више   да   се   исказ
осумњиченог   или   окривљеног   провери   и   осталим   прибављеним   доказним
средствима.

Поред исказа окривљеног или осумњиченог, у доказивању односно

проверавању алибија користе се и следећа доказна средства:



искази других лица - сведока;



разне исправе;



предмети и трагови нађени на месту извршења кривичног дела, и



други лични и материјални докази.
Лица на која се окривљени и осумњичени позивају су, најчешће, из

њихове најуже околине: укућани, пријатељи, рођаци и сл., јер је природно да
се   човек   креће   у   кругу   својих   блиских.   Изјаве   ових   лица   најчешће   су
субјективне,   па   зато   и   орган   који   врши   ову   радњу   треба   да   настоји   да
прикупљањем   обавештења   дође   до   што   је   могуће   објективних   сазнања   о
спорним чињеницама.

Лице чији се алиби утврђује треба веома детаљно питати о лицима са

којима је, наводно, било и на која се позива, ко су та лица, где су била, шта су
радила и како су се понашала у спорно време, какви су им међусобни односи,
да ли се у критично време, док су били заједно, десило нешто посебно
значајно. У сваком случају, обе стране треба питати о оним чињеницама за
које се, реално, може претпоставити да нису могли о њима да се договоре.

334

У случају да има више сведока, треба спречити њихово међусобно

договарање, те према томе разговор треба обављати са сваким појединачно.
Наравно, приликом проналажења ових лица и обављања разговора са њима
треба се у потпуности придржавати начела оперативности, брзине и
изненађења. Одсуство ових начела при раду онемогућава утврђивање истине
и помаже осумњиченом и окривљеном да "докаже" свој алиби, чак и ако за
њега не постоји реална основа.

Уколико окривљени или осумњичени појединим исправама доказује да

је   био   на   неком   другом   месту   у   време   извршења   кривичног   дела,   треба
поступити на сличан начин као и у претходном случају. Тако нпр., ако тврди да
је био на путу, треба га питати где је путовао и којим превозним средством,
колико се задржао, где је све свраћао, да ли је некога посетио, шта је и где
купио, да ли може да покаже рачун, возну карту, путни налог или пасош. Ако
тврди да је био у биоскопу, позоришту или спортској приредби, треба га, на
пример,   питати   о   садржини   филма   или   позоришне   представе   и   другим
детаљима попут цене улазнице, реда и броја седишта, да ли се сећа ко је до
њега седео, да ли је приказиван филмски журнал на почетку филма, да ли су
објављиване   филмске   рекламе,   да   ли   је   ишао   сам   на   представу   или   у
друштву, да ли је сала била пуна или полупразна, као и о оним појединостима
које није могао, по логици ствари, да предвиди.

Исправе које показује испитивани могу бити веома различите као, на

пример,   возне   карте,   путни   налози,   лекарска   уверења,   улазнице   од   јавних
приредби, отпремнице из болнице и разна друга писмена којима се доказује
присуство   ван   лица   места   за   време   извршења   кривичног   дела.   Међутим,
исправе   не   морају   да   буду   поуздано   мерило   о   његовом   присуству   на   тим
местима. Треба му постављати питања која је он најмање очекивао и која су
наизглед неважна, али која он реално није  могао да предвиди и на која није
могао да припреми одговор.

Доказна вредност исправа може се потврђивати или оповргавати и

другим доказним средствима. Исправа не мора да буде поуздан доказ ни једне
чињенице  наведене   у   њој.   На   пример,   увек   постоји   могућност   да   се   возна
карта или биоскопска улазница нађу или од неког прибаве, да се отпутује у
одређено место, брзо врати, изврши кривично дело и опет отпутује. Могуће је,
исто   тако,   под   одређеним   условима,   изаћи   из   казнено-поправног   дома,
болнице   и   сл.,   извршити   кривично   дело   и   опет   се   вратити.   У   савременом
саобраћају   могуће  је  превалити   велике  раздаљине   за  кратко  време  и  тиме
довести у недоумицу и заблуду органе откривања.

Мада се материјалним доказима као објективним и постојаним алиби

може проверавати по више основа, треба бити веома скептичан, поготову ако
се на месту извршења кривичног дела уоче извесне нелогичности,
контрадикторности, односно негативне чињенице које указују на могућност
фингирања кривичног дела.

Искази сведока, оштећеног, осумњиченог или окривљеног сваки

појединачно садрже посебности које их чине међусобно различитим, не ретко
и контрадикторним, што је разумљиво с обзиром на мноштво мотива на којима

335

техником, с обзиром на то да она временом могу у поновљеним изјавама ових
лица да измене свој садржај.

Међу криминалистима постоји неподељено мишљење да проверу

алибија   треба   обавити   по   начелу   хитности,   јер   сваки   дужи   протек   времена
умањује   ефикасност   ове   мере.   Треба   имати   у   виду   да   лица   од   којих   се
прикупљају   обавештења   у   овој   фази,   уколико   имају   сазнања   значајна   за
проверу алибија, пружају много објективнији исказ непосредно по извршеном
кривичном делу, него касније.

Нарочито је значајно тражити обавештења од лица која су непосредно

пре,   у   време   и   након   извршења   кривичног   дела   била   на   лицу   места   и   то
непосредно   по   сазнању   о   кривичном   делу.   У   односу   на   ова   лица   државни
тужилац може због хитности предложити преудзимање одређених истражних
радњи и пре покретања кривичног поступка, када је извршилац непознат (чл.
239.   ЗКП-а).   Утврђивање   алибија   у   овој   фази   има   велики   доказни   и
индицијални   значај   и   представља   основу   за   предузимање   многобројних
радњи, како истражних тако и општих (претресање, вештачење, прикупљање
обавештења),   такође   по   принципу   хитности   а   и   с   циљем   потврђивања
основаности сазнања о осумњиченом.

Наравно, у истој мери је присутна и оправданост утврђивања невиности

осумњиченог, па је неопходна интензивна координација криминалистичке и
кривично-процесне активности између државног тужиоца, истражног судије и
органа полиције.

Присуство лица на месту извршења кривичног дела пре, у току и после

извршења   дела   подразумева   детаљно   проверавање.   Наравно,   то   је   само
индиција   која   захтева   темељито   испитивање   разлога   присуства   на   месту
извршења. Веома тешка кривична дела, међутим, могу бити извршена и са
веће   просторне   дистанце   (нрп.   активирањем   експлозивне   направе
електронским путем).

Алиби који нуди осумњичени или окривљени представља "батину са два

краја" - у случају ако се провером утврди да алиби није истинит индиција о
осумњиченом као извршиоцу само се потврђује.

Међутим, лажан алиби не мора увек да значи и кривицу осумњиченог.

Лажан алиби може да проистекне из бојазни осумњиченог да на друкчији
начин неће моћи да докаже своју невиност. Осим тога, код осумњиченог је
могуће и присуство форензичне збуњености због контакта са службеним
лицем.

Веома је важно да ли је лице места на отвореном простору или у

затвореној просторији. Ако је отворени простор, треба утврдити који су његови
прилазни путеви, којим је од њих дошао и отишао извршилац, а којим је дошла
жртва, у каквом су стању и да ли су погодни за мулажирање трагови у снегу,
благу и прашини.

Ако је у питању затворена просторија, да ли је то службена просторија

или праватан стан, да ли је извршилац оставио трагове и које, да ли га је
жртва угостила, да ли су врата била закључана споља или изнутра. Познато је
да се кључем који се налази споља у брави врата могу закључати изнутра и
обратно.

337

Критично време се може оријентационо или приближно одредити и на

основу тога колико дуго није узимана пошта или новине из сандучета, да ли је
у кухињи био сервиран сто за јело, да ли је сечен хлеб и у којој је мери био
исушен, да ли је извршилац јео или пио у стану пре или после извршења. Ако
се, на пример, ради о убиству није без значај да ли је дело извршено ноћу или
дању, (да ли је светло било упаљено или не, да ли је жртва била у спаваћици -
пиџами и тсл.).

Извршилац се може послужити и лукавством. На пример, у случају

убиства ватреним оружем може да помери сказаљке на зидном часовнику, па
затим погоди часовник из ватреног оружја да би престао да ради у том
тренутку. Реч је о покушају да се доведу у заблуду органи откривања, односно
онемогући утврђивање објективних чињеница, нарочито приликом провере
алибија.

Познато је на пример да ручни часовник извесно време после потапања

у   воду   престане   да   ради.   Ако   се   ради   о   утопљенику   може   се   скоро   са
сигурношћу   утврдити   тренутак   када   је   сат   потопљен   тако   што   се   након
поправке   часовник   поново   стави   у   воду   да   би   се   утврдило   после   колико
времена ће престати да ради.

9. САСЛУШАЊЕ СВЕДОКА

Саслушање сведока је радња доказивања која се по правилу предузима

у покренутом кривичном поступку, најчешће у истрази и на главном претресу.
Сведок је лице за које се претпоставља да су му познате чињенице о
кривичном делу и учиниоцу, као и друге важне околности и чињенице до којих
је дошао на основу непосредних или посредних сазнања. Предмет сведочења
је веза одређеног лица са кривичним догађајем који се одиграо у прошлости,
односно криминална делатност одређеног лица, у целини или делимично.

Да би једно лице могло да буде сведок потребно је да постоји

вероватноћа да ће моћи да пружи обавештења о кривичном делу и учиниоцу,
као и о другим важним околностима (чл. 96. ЗКП-а), с обзиром на однос који
има према тим чињеницама и својим способностима да опази одређене
правно релевантне чињенице и да таква своја опажања саопшти. Према томе,
сведок је лице које је орган који води кривични поступак позвао да, на основу
својих опажања и сазнања, изнесе одређене чињенице из прошлости које су
значајне за одређену кривичну ствар.

168

С обзиром на то да је саслушање сведока радња којом се долази до

персоналних доказа у кривичном поступку, Законик о кривичном поступку (чл.
96. - 109. ЗКП-а) приликом њеног предузимања поклања посебну пажњу
процесним правилима реализације.

Кривично процесна и криминалистичка

правила саслушања сведока

338

Ослобођен је давања одговора на поједина питања сведок који би

таквим одговором себе или свог блиског сродника изложио тешкој срамоти,
знатној материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 100. ЗКП-а).

Свако лице, уредно позвано као сведок, дужно је да се на писмени позив

и одазове. Уколико се на уредан позив не одазове а изостанак не оправда, или
се без одобрења или оправданог разлога удаљи са места где треба да буде
саслушано, може се наредити да се принудно доведе, а може се и новчано
казнити. Ако се сведок, због старости, болести или телесних мана не може
одазвати позиву, може се саслушати у свом стану.

Сведок је дужан да сведочи и да одговоре даје усмено. Уколико сведок

одбије без законских разлога да сведочи, може се казнити новчано, а уколико
и даље одбија да сведочи може се још једном новчано казнити.

Дужности сведока су: одазивање позиву, давање истинитог исказа,

обавеза суочења, препознавање лица и ствари. Пре сведочења од сведока ће
се захтевати да положи заклетву, што он може и одбити без санкционисања
таквог поступка. Одбијање и разлози одбијања сведока да положи заклетву
уносе се у записник о саслушању сведока.

По правилу, исказ сведока се односи на чулно опажање, с тим што

сведок може да буде питан и о субјективним утисцима које су на њега
оставили одређени догађаји или појаве.

Треба имати у виду да се сведочење односи на догађаје из прошлости,

док се увиђај, претресање, вештачење, радње које се односе на постојеће,
реалне чињенице у садашњности.

Као сведоци се не могу саслушати поједини други процесни субјекти,

нпр.: државни тужилац, судија, вештак (осим изузетно) све док су у тим
процесним улогама. Оштећени, оштећени као тужилац и приватни тужилац и у
таквом својству могу се саслушати као сведоци.

Припадник полиције се може саслушати о свим чињеницама од значаја

за кривично дело и учиниоца као и другим чињеницама које су у вези са
околностима од значаја за поступак, осим када се полицајац испитује у
својству окривљеног.

Иако ЗКП не познаје било коју категорију лица као апсолутно неспособну

за сведоке, суд према конкретној ситуацији процењује да ли су нека лица
способна или не за ову функцију, нпр.: старија, неурачунљива, глувонема или
друга лица са психофизичким недостацима, деца, малолетници, лица раније
осуђена за лажно сведочење и др.

Могућност одавања службене или војне тајне је основ да лица не буду

саслушана као сведоци. У питању је немогућност сведочења у конкретној
ситуацији и конкретном кривичном поступку. Реч је о релативно неспособним
сведоцима који могу бити сведоци у некој другој кривичној ствари. Исказ дат
под обавезом чувања службене или војне тајне није ништав, али садржи
елементе кривичног дела или прекршаја.

Сведочење је неспојиво са функцијом судије или државног тужиоца у

истој ствари, а исто тако и са функцијом записничара и тумача. У случају
потребе сведочења, уместо лица која се налазе на поменутим функцијама
могу бити постављена друга лица и тек под тим условима је могуће сведочити.

340

У случају потребе да се окривљени, односно саокривљени појави као сведок у
истој кривичној ствари, таква ситуација једноставно није могућа, тј. окривљени,
односно саокривљени не може бити истовремено и сведок. Ако се ради о
исказима саокривљених, њихови искази, иако формално нису искази сведока,
фактички то јесу ако садрже чињенице које се тичу криминалне делатности
саокривљених.

Саизвршилац кривичног дела се може саслушати као сведок тек пошто

је против њега завршен поступак.

Реална је претпоставка да су искази лица (ако до њих уопште и дође)

која су ослобођена дужности сведочења, субјективни због односа ових лица са
окривљеним. Штавише, реално је у таквим ситуацијама очекивати и давање
лажног исказа.

Интересантно је да лице које је ослобођено дужности сведочења не

може извршити кривично дело давања лажног исказа, ако пре саслушања није
било опоменуто да не мора сведочити. То се наравно не односи на лице које и
поред опомене да није обавезно да сведочи, па на то пристане, у поступку да
лажан исказ.

Посебно је присутан проблем код деце и малолетника када доносе

одлуку да ли сведочити или не, наравно под условом да је реч о категорији
лица која су ослобођена дужности сведочења. Ова одлука по правилу мора
бити самостална, а то повлачи и друга питања: у којој мери доношење одлуке
да   ли   сведочити   или   не   сведочити   може   да   утиче   на   положај   окривљеног,
односно   утврђивање   објективног   чињеничног   стања.   Ово   нарочито   треба
имати у виду приликом обављања информативних разговора у преткривичном
поступку са децом и малолетницима - пресумптивним сведоцима, при чему
криминалистичка правила поступања у обављању ових радњи имају посебан
значај. При том треба имати у виду разлику између субјективних способности
детета   да   сведочи   и   исте   способности   малолетника.   Неоспорно   је   да   ће
малолетник   потпуније   и   објективније   пренети   своје   утиске   и   сећања   о
одређеним   догађајима   и   утисцима   из   прошлости   него   дете.   Такође,
малолетник ће моћи потпуније да схвати значај сопствене одлуке да ли ће или
неће сведочити и   какве последице из такве одлуке могу да проистекну за
окривљеног и кривични поступак уопште.

Значај сведочења душевно-болесног лица, односно лица заосталог

душевног развоја, треба процењивати на сличан начин, при чему је важно да
ли су ова лица могла да схвате значај свога права (сведочити или не) и значај
свога исказа за положај окривљеног и исход кривичног поступка.

Чињеница да је лице ослобођено давања исказа у својству сведока не

ослобађа га других могућих обавеза: обавезе издавања предмета,
омогућавања претресања његовог стана и слично.

Уколико се, супротно законској одредби, саслушава као сведок лице које

не мора сведочити, а није на ту околност упозорено, или се није изричито
одрекло тог права, или ако упозорење или одрицање није убележено у
записник, такав исказ у процесном смислу нема доказни значај.

Исто се односи и на случај ако је саслушаван малолетник који не може

схватити значај чињенице да не може сведочити, односно ако је исказ сведока

341

само одређену категорију сведока. Посебну врсту очевидаца представљају
лица оштећена кривичним делом.

Сведоци по чувењу су такви сведоци који у кривичном поступку дају

исказ о чињеницама које су чули од других лица. Постоји не ретко потреба да
се оперативни радник МУП-а појави у кривичном поступку као сведок, да у
свом   исказу   изнесе   управо   оно   што   му   је   информатор   односно   сарадник
саопштио.   Оваква   ситуација   има   своје   кривично-процесне   недостатке
(мањкавости).   Оперативац   се   овде   налази   у   двострукој   улози   -   као   орган
откривања и као сведок, а делимично и као вештак који треба да да мишљење
о   вредностима   туђег   исказа.   Различита   пракса   о   овом   питању   у   појединим
земљама   говори   да   сведок   по   чувењу   (сведок   из   друге   руке)   није   уопште
прихваћен у неким законодавствима. Тако нпр. Енглеска, САД, Јапан и Италија
не прихватају праксу по којој се полицајац може позвати као сведок у поступку
о оним чињеницама које му је информатор поверио.

Сведочење по чувењу ствара сумњу да ли је уопште постојао такав

исказ или је то плод маште сведока по чувењу. Затим, ако је и постојао исказ,
да ли је он верно репродукован, а затим ако је утврђено да је таква изјава и
постојала каква је вредност таквог исказа и коначно да ли је примарни исказ
сведок по очувењу верно репродуковао, а самим тим и да ли је исказ истинит.

Криминалистичка правила саслушања сведока

форензична збуњеност

За разлику од кривично-процесних правила која се односе на све

случајеве   саслушања   сведока,   криминалистичко-тактичка   правила   не   могу
бити   тако   прецизно   одређена,   с   обзиром   на   веома   хетерогену   и   обимну
криминалну   делатност,   као   и   велики   број   лица   која   се   саслушавају   као
сведоци.   Сведоци   су   најчешће   различитих   карактерних   особина,   нивоа
образовања и спремности за сведочење. Постоје они добронамерни и они који
дају лажне исказе. Због тога је тешко одредити прецизна правила за њихово
саслушање.   Међутим,   морају   се   поштовати   нека   општа   криминалистичка
начела   без   којих   је   немогуће   тактички   правилно   поступати   приликом
саслушања сведока.

Поштујући ова општа правила, криминалиста приликом првог контакта

са  сведоком  мора  да   узме  у  обзир  одређена  психичка  стања   која   су  често
присутна код сведока. То је пре свега форензична збуњеност која најчешће
постоји код лица која се први пут саслушавају. Ово стање, које се манифестује
као бледило, црвенило, подрхтавање, знојење, замуцкивање и тсл., може да
буде   знак   нелагодности   због   сусрета   са   органом   унутрашњих   послова   или
кривичног поступка, без икаквог другог разлога. Обично се јавља код лица која
имају   први   пут   контакт   са   овлашћеним   службеним   лицем   или   истражним
судијом у службеним просторијама. У ово стање сведок, најчешће, запада због
тога што стрепи да неће моћи да пружи обавештења која се од њега траже,
затим из страха од евентуалне одговорности, непријатности због појављивања
у   кривичном   постучку   и   евентуалне   осуде   околине,   због   страха   од   освете
окривљеног и других сличних разлога. Форензична збуњеност у овом смислу

343

представља   стање   у   које   западају   за   сведочење   недовољно   припремљена
лица и лица са недостатком мотивације да допринесу утврђивању истине у
кривичном поступку. Форензична збуњеност не мора бити последица никаквих
лоших   намера,   већ   првенствено   недостатка   образовања   и   правне   културе.
Искази  лица  у   овом   стању   су   противуречни,  нејасни   и   несигурни.   На  таква
лица могуће је деловати сугестивно, тако да су она често спремна да потврде
све претпоставке, чак и оне које немају много основа. Форензична збуњеност
се још више потенцира нетактичким и претерано строгим држањем службеног
лица,   што   опет   може   бити   провоцирано   сервилним   држањем   сведока   и
његовим осећањем инфериорности.   Услед тога, резултати саслушања могу
бити сасвим нереални, па самим тим и садржина исказа сведока неистинита.

Да би се успоставио однос поверења између сведока и службеног лица,

треба избегавати хладан, одбојан, строго званичан и крут став према сведоку,
јер   се   таквим   понашањем,   по   правилу,   ствара   неповерење,   па   најчешће
саслушање не може дати значајније резултате. Службено лице (овлашћено
службено   лице   органа   унутрашњих   послова,   истражни   судија,   државни
тужилац) треба са највећом пажњом и колико је то могуће да прати унутрашња
психичка   збивања   саслушаваног   лица,   такође   и   да   подстиче   она   која
омогућавају   објективнији   и   истинитији   исказ,   а   да   спречава   она   која   делују
супротно.   Осим   тога,   треба   бити   уздржан   и   прибран   у   случајевима
емоционалних   излива   саслушаваног   лица,   који   се   манифестују   плачем,
гневом,   вређањем,   претњом,   молбом   и   сличним   афективним   стањима   и
понашањем. Испитивач не сме, у оваквим случајевима, да подлегне сугестији,
а   истовремено   ни   сам   не   сме   да   делује   сугестивно.   Осим   тога,   треба   да
разликује   исказе   о   чињеницама   од   делова   исказа   који   садрже   мишљења,
импресије, претпоставке и закључке.

У разговору треба утврдити да ли се исказ сведока заснива на

сопственом запажању, на саопштењу других лица или, пак, на закључивању.
Квалитет опажања, душевно и психичко стање сведока као и време запажања
играју значајну улогу и њих треба ретроактивно утврђивати. Не ретко, сведок
је запазио само одређене детаље, док крајњи исход догађаја он сам закључује
и презентира као да га је стварно и доживео. Зато овлашћено службено лице
треба да је проницљиво, одмерено, непристрасно и коректно.

У случају повољног тока саслушања, односно успешног расветљавања

појединих чињеница и околности, не сме се испољавати радост и супротно,
упорно порицање саслушаваног не сме пореметити психичку равнотежу и
хладнокрвност службеног лица, јер је то често и део тактике саслушаваног,
поготову уколико је реч о сведоку који је унапред решен да пружи лажан исказ.

Уколико службено лице не познаје од раније сведока, први непосредни

утисци стичу се уласком сведока у службене просторије и то на основу његовог
држања, понашања и наступа. Ти први утисци користе овлашћеном лицу за
планирање тактике саслушања, која се током вођења разговора може
природно кориговати, зависно од тога у којој мери ће службено лице које врши
саслушање моћи да процени психичке и физичке реакције саслушаваног и у
вези с тим квалитет, веродостојност и истинитост његовог исказа. У случају
непознавања салушаваног од раније, тактика је подређена утисцима који се

344

претходног проучавања сведока и кривичне ствари, као и самог разговора, за
себе да донесе суд о томе колико је сведок добронамеран, искрен и у којој
мери скрива или износи познате чињенице. Међутим, без обзира на исход
слободног излагања сведока, скоро увек постоји потреба да му се поставе и
поједина питања. Она имају за циљ да допуне исказ о чињеницама које су од
значај за разјашњење ствари, као и да отклоне све нејасноће које су присутне
у исказу.

Дозвољена и недозвољена питања при

саслушању лица

С циљем добијања што садржајнијег исказа, службено лице може да

постави осумњиченом, окривљеном или сведоку одређена питања која треба
да допринесу потпуности и јасноћи исказа, али под условом да таква питања
не утичу на суштину одговора, односно да не спутавају слободно и несметано
давање исказа. Питања која испуњавају ове наведене критеријуме зову се
дозвољена питања. Она могу бити:

а) Допуњујућа питања, која се односе на неке релевантне чињенице за

које се претпоставља да су испитанику познате, али их није у свом исказу
истакао, или их није у потпуности објаснио. (На пример: "Да ли је окривљени
био са неким у друштву или сам кад сте га срели?")

б) Подсећајућа питања се постављају с циљем да подстакну даваоца

исказа   да   изнесе   неке   појединости   и   чињенице   које   су   значајне   за
расветљавање   кривичне   ствари   и   откривање   извршиоца,     а   за   које
претпостављамо да их је заборавио. ("Казали сте да сте окривљеног видели у
друштву.   Са   киме?").   Оваква   питања   су   неопходна.   Међутим,   приликом
њиховог   постављања   треба   бити   опрезан   јер   она   у   себи   могу   да   крију   и
одређено   сугестивно   дејство.   Због   тога   не   треба   инсистирати   да   се   одмах
одговори   на   питање,   већ   треба   омогућити   да   се   испитаник   подсети,   уз
настојање да се створи и одређена атмосфера поверења.

в) Контролна питања имају за циљ проверу истинитости и потпуности

исказа. Ова питања могу се односити на било који део исказа, али се најчешће
односе   на   извор   и   начин   сазнања,   на   поједине   околности   под   којима   је
опажање извршено (објективне и субјективне), на услове памћења, на доказе
којима   се   може   поткрепити   изјава,   као   и   на   могућу   субјективност   даваоца
исказа (пријатељски или родбински односи са окривљеним, заинтересованост
сведока   као   оштећеног   кривичним   делом).   Контролна   питања   се,   обавезно,
постављају   сведоку.   (На   пример:   "Откуда   знате   да   је   претходног   дана
окривљени купио пиштољ и како сте то сазнали?" Ово питање има смисла
само ако је сведок пре тога изјавио да је окривљени претходног дана купио
пиштољ.)

Недозвољена питања су она која директно или индиректно упућују на

одговор,  сугестивна питања  и питања која треба онога  коме су  упућена да
обману,   као   и   питања   која   на   преваран   начин   упућују   на   признање.
Недозвољена   питања   су   забрањена   у   кривичном   поступку,   јер   доводе   у
питање веродостојност исказа.

346

Недозвољена питања која се постављају окривљеном или сведоку су

најчешће сугестивна и састављена тако да утичу на садржину одговора. Таква
питања су веома штетна и отежавају утврђивање чињеница, а њима се
посебно доводи у питање објективност и уопште, веродостојност исказа. На
таква питања испитаник даје одговоре који не представљају његова реална
запажања и утиске, већ најчешће даје исказ чија је садржина по жељи
службеног лица. Од недозвољених питања најчешће се постављају следећа:

а) Директно сугестивна питања, у којима је јасно и отворено назначено

како на њих треба одговорити, односно, испитивач свесно оваквим питањем
искључује сваки други одговор. ("Зар не, ви сте били присутни када је
окривљени претио М.Н. да ће га убити?")

б) Искључива или одлучна питања која се постављају да би се

одговором на њих попуниле празнине у исказима сведока или других лица са
којима се води разговор или се испитују, али су тако састављена да сугеришу
одговор. Одговори на ова питања су најчешће потврдни, јер су питања
састављена тако да код сведока остављају утисак да је службеном лицу
ионако та чињеница већ позната и да је потврдан одговор на такво питање
најприроднији. (На пример: "Да ли је окривљени претио да ће убити Н.М.?")

в) Алтернативна питања су по свом садржају таква да дају веома

ограничену могућност избора одговора и то са "да" и "не", па су према томе и
одговори штури и сиромашног садржаја и у већини случајева не могу да
објасне суштину ствари. (На пример: "Да ли сте лично видели окривљеног у
друштву са убијеним Н.М. или не?")

г) Капциозна питања су састављена тако да је у њима унапред садржан

одговор који фактични није дат, односно, као да је давалац исказа изјавио
нешто што он стварно није рекао. (На пример: "Шта је рекао окривљени у твом
присуству убијеном М.М.?" Пре тога сведок није изјавио да је био у друштву
окривљеног и убијеног М.М., чиме питање добија сугестиван, нереалан
садржај.)

Треба имати у виду могућност замора испитаника, што ни у ком случају

не треба злоупотребљавати, јер се противи начелу законости и хуманости, па
самим тим спада у недозвољене делатности. Међутим, овај фактор је у
прошлости у великој мери злоупотребљаван.

Недозвољена средства су забрањени, противправни облици примене

средстава и метода у кривичном поступку. У недозвољена средства спадају
прибављање исказа и признања под принудом, искази и докази прикупљени
хипнозом, употребом серума истине - наркоанализом. Примена недозвољених
средстава не само да нема вредност у доказном поступку, него у одеђеним
случајевима представља и кривично дело.

Приликом испитивања сведока треба имати посебан однос према оним

ситуацијама   где   је   положај   сведока   посебно   деликантан,   на   пример,   ако   је
сведок   жена   жртва   силовања.   Ова   кривична   дела   улазе   дубоко   у   интиман
живот   жртве   па   је   она   понекад   трауматизирана   за   читав   живот.   Ради   се   о
повреди   људског   достојанства   и   полне   слободе,   а   жртва   често   уз   то   трпи
физичке и психичке патње, осуду околине и страх од родитеља. Став околине
према жртви овог кривичног дела је често немилосрдан и полази од тога да је

347

познатим   лицем   или   ствари.   Препознавање   на   тај   начин   остаје   метод   за
идентификацију лица, односно ствари, или лешева. Да ли ће имати карактер и
значај опште, оперативно-тактичке или процесне радње, зависи и од тога да
ли   се   предузима   у   преткривичној   или   кривично-процесној   фази,   односно   у
време   прикупљања   претходних   обавештења,   или   у   покренутом   кривичном
поступку.

Препознавање није доказано средство. Њиме се може само указати на

доказ, односно оно је само средством за проверу веродостојности доказа.
Препознавање се може захтевати од окривљеног или сведока. Према ЗКП-у од
сведока се може захтевати препознавање лица и предмета, а од окривљеног
само предмета.

Радња препознавања је веома сложен процес у коме долазе до

изражаја објективне околности и субјективна својства лица које врши
препознавање.

Треба имати у виду чињеницу да је препознавање радња која се са

успехом не може поновити, с обзиром на то да су лице, ствар или леш већ
показани, па је због тога препознавање потребно увек извршити као процесну
радњу, односно успоставити сарадњу са надлежним државним тужиоцем ради
евентуалног стављања захтева из члана 239. ЗКП-а истражном судији с
циљем пердузимања истражних радње и пре покретања кривичног
поступка.Законик предвиђа да ће се у преткривичном поступку препознавање
лица обавити у присуству државног тужиоца.

Препознавање као неформална, општа оперативно-тактичка радња

врши се у смислу одредаба члана 225. ЗКП. Сматра се да је у том случају
користо сачинити записник, а не службену забелешку, без обзира на то какву
ће доказну снагу имати такав записник у кривичном поступку. Наравно,
сачињавање записника је непрактично када се врши масовно препознавање,
односно када се врши анкетирање већег броја грађана ради препознавања на
тај начин што се врши распитивање (прикупљање обавештења, провере) уз
показивање фотографије (личног описа, фоторобота и сл.). Овде се методом
елиминације информативно испитује већи број грађана, па би масовно
оформљење записника било нецелисходно, већ се радња препознавања у том
случају евидентира у форми службене забелешке.

Међутим, и у једном и у другом случају, било да се ради о препознавању

као истражној или општој оперативно-тактичкој радњи, треба је вршити веома
темељито и педантно, с обзиром на то да се учињени пропусти тешко могу
накнадно исправити, а они су обично пресудни за исход кривичног постука.
При том се треба придржавати основних криминалистичко-тактичких правила
неопходних за све врсте препознавања.

По Законику о кривичном поступку постоји препознавање лица и

препознавање ствари. Међутим, у криминалистичкој пракси позната су још и
препознавања лешева, препознавања места догађаја, као и препознавање
фотографија (према Алексић-Шкулић).

Препознавање лица

349

Од лица се могу препознавати осумњичени и окривљени, и то од стране

оштећеног, односно неког другог сведока, очевица, саучесника. Препознати
лице значи утврдити истоветност присутног лица, показане фотографије, фото
робота или филмског снимка са раније виђеним лицем. С обзиром на начин
вршења, препознавање лица може бити директно, индиректно,
реконструкционо, и поновљено.

Основна радња у оквиру препознавања је предочавање осумњиченог

лица. Предочавање се може предузети у оперативном циљу на сваком месту
када очевидац или оштећени покаже неко лице као извршиоца. Сличан ефекат
се може постићи и показивањем групе криминалаца. Након овог показивања
може се предузети препознавање као истражна радња по ЗКП.

Идентификовање извршиоца кривичног дела препознавањем од стране

другог лица у суштини представља сведочење, односно лични доказ.

Законик о кривичном поступку налаже да пре сваког препознавања

треба захтевати детаљан опис лица које треба препознати од стране лица које
врши   препознавање,   па   тек   онда   спроводити   радњу   препознавања.   Треба
инсистирати на што детаљнијем опису са што прецизнијим појединостима и
индивидуалним знацима по којима се то лице разликује од свих осталих лица.
При   том   не   треба   деловати   сугестивно   на   лице   чија   се   изјава   користи   за
препознавање.   Такође,   треба   утврдити   и   проверити   способност   запажања
таквих   лица,   да   ли   је   кратковидо,   далековидо,   наглуво,   у   којој   мери   има
способност да запажа, памти и разликује ликове, детаље, боје и слично.

При пријему кривичне пријаве нарочито треба инсистирати на што

детаљнијем и прецизнијем опису непознатог извршиоца, при чему се не смеју
занемарити сва она обележја лица на основу којих се она могу најлакше
препознати - лични опис, евентуално постојање неког ожиљка или бразготине
на лицу, разрокост, рошавост лица, пегавост, карактеристичне груди, нос, уши
и други особени знаци попут тетоваже, прамена косе, висине, ухрањености,
затим карактеристика одеће ако се препознавање врши непосредно после
запажања, специфичности хода, боје гласа, евентуалне деформације у говору,
муцавости и др.

Веома мали број лица има способност да пружи детаљан и садржајан

лични опис на основу кога се може извршити одабир осумњичених. За ову
особину очевидаца (сведока) посебан значај има на пример професија
(сликар, фотограф).

Приликом обављања разговора са препознаваоцем не сме се деловати

сугестивно, јер сугестија може бити посебно неповољна уколико су могућности
запажања одређеног лица мале, или је запажање било површно, краткотрајно
и непрецизно.

СЛИКА 2: Препознавање лица у врсти

Према одредбама Законика о кривичном поступку препознавање се

врши тако што се лице чије препознавање треба извршити излаже са осталим
лицима истог пола, што је могуће сличнијег физичког изгледа и телесне грађе

350

Препознавање тактички може бити и погрешно обављено ако се, на

пример, врши у службеним просторијама, а запажање је било динамичко, то
јест, лице се налазило у кретању, односно у активној радњи кривичног дела.

Пропусти могу бити направљени и у супротном смислу: уколико се врши

динамичко препознавање лица у кретању, а запажање је вршено док је лице
мировало.

Наравно да све врсте препознавања које се обављају ван службених

просторија и различито од поступка који предвиђа ЗКП, представљају
оперативна препознавања или су саставни део реконструкције догађаја.

Посебно је важно препознавање уколико су у питању лица која су у

време   запажања   била   прерушена,   што   криминалци   иначе   често   практикују,
нарочито   приликом   извршења   кривичног   дела.   Заблуде   су   у   овом   случају
утолико опасније уколико прерушено лице, по свом изгледу, подсећа на неко
друго   лице   до   чијег   препознавања   затим   дође.   Пре   овог   препознавања
потребно је од препознаваоца узети детаљан лични опис који се односи и на
држање тела у покрету, начин и карактеристике хода, особености појединих
покрета, различите гегове тела, мимику и пантомиму и друге карактеристике,
уколико   код   лица   постоје   и   уколико   их   је   препознавалац   запазио   (говорни
акценти,   наречје,   боја   гласа,   особени   знаци).   На   неке   од   ових   динамичких
карактеристика лице ће се подсетити иако оне нису истакнуте у личном опису.
При томе треба бити опрезан и приликом препознавања извршити селекцију
стварних чињеница од оних које су настале под утицајем сугестије или маште.

У тзв. динамички лични опис спада положај, односно угао под којим је

обављено запажање лица: "tete a tete" (лицем у лице), с леђа, из левог или
десног профила односно полупрофила, у стојећем, седећем, чучећем или
лежећем положају.

Ако лице треба препознати и на основу гласа, у том случају се сваком

од   лица   постављају   одеђена   питања   и   инсистира   на   одговорима.   По
извршеним припремама врши се препознавање тако што препознавалац не
треба одмах да се изјашњава о резултату препознавања, већ ће то урадити
касније.   Међутим,   у   случају   позитивног   исхода   препознавања,   он   мора
прецизно   да   наведе   које   су   га   разлике   међу   лицима   навеле   да   изврши
препознавање баш одређеног лица и то се мора констатовати у записнику о
препознавању.

При препознавању треба утврдити услове у којима је обављено

запажање,   како   субјективне   (психосоматске),   тако   и   објективне,   а   такође   и
стања   која   су   могла   да   утичу   на   процес   памћења   препознаваоца.   Ради
провере запажања могу  се обавити  и одређени  тестови.  При  том  не треба
занемарити   узраст   (деца   и   малолетници,   старе   особе),   као   и   склоност
појединих   сведока   да   потпуније   запажају   само   одређене   појаве,   затим
могућност постојања алкохолисаности, афективних и сличних стања која имају
веома   штетно   дејство,   нарочито   уколико   жртва   треба   да   изврши
препознавање.

Радњу препознавања треба да организују и врше веома стручни и

обучени радници органа унутрашњих послова који поседују и одређена знања
из области психологије личности. Познато је да је асоцијација много потпунија

352

ако се лице појави у истој одећи, са истом фризуром и другим детаљима који
су постојали у моменту запажања.

Директно препознавање, осим на овај начин, може се извршити и тако

што   се   окривљени   или   осумњичени   изложе   дискретном   погледу
препознаваоца,   а   да   пре   тога   нису   упознати   са   тим   да   су   објекти
препознавања. Осим тога, могу се користити и специјална огледала  којима је
могуће извести овакво препознавање. На сличан начин препознавање се може
извршити и тако што се на улици или било ком другом погодном месту покаже
осумњичени на уговорени, дискретан начин. У случајевима када се, на пример,
сведок   или   оштећени   плаши   учиниоца   може   се   инсценирати   и   "случајан"
сусрет, тако да ни један ни други нису свесни да се очекује њихово међусобно
препознавање.

У првом случају препознавање осумњиченог у групи са више сличних

лица по одредбама Законика о кривичном поступку има више формално
процесни значај, док је у остала три случаја препознавање више оперативног
карактера. Да би препознавање било успешно мора бити поткрепљено и
резултатима других оперативно-тактичких радњи, прикупљених обавештења,
провером алибија итд.

Реконструкционо препознавање постоји ако се врши на месту и под

условима под којима је вршено и запажање лица. При том треба да се стекну
сви елементи који имају значај и за реконструкцију догађаја, као на пример:
иста   видљивост,   осветљење,   доба   дана,   атмосферске   прилике,   просторни
однос, иста врста покрета (динамични лични опис), исто временско трајање
посматрања   приликом  препознавања   са   трајањем   опажања.   Наравно   да
препознавање   на   месту   запажања   подсећа   на   звучне,   визуелне   ефекте,
покрете, што опет ствара значајне асоцијације о извршењу.

Да ли ће се у конкретном случају радити о реконструкцији догађаја или

препознавању зависи од тога да ли је у питању понављање радње кривичног
дела или утврђивање истоветности.

Уколико је запажено више лица истовремено и њихово препознавање

треба,   такође,   вршити   истовремено.   Ово   је   нужно   са   криминалистичко-
тактичког   и   психолошког   аспекта,   с   обзиром   на   могућност   што   потпунијег
асоцијативног уживљавања лица и упоређивања већ доживљене ситуације са
изведеном. У овом упоређивању, по правилу, долази до подсећања на ликове,
али   исто   тако   и   на   саму   радњу,   па   могу,   у   реконструкционом   понављању
радње   да   се   открију   и   нове   чињенице   или   разјасне   спорне.   Том   приликом
радња не би требало да делује асоцијативно у погрешном правцу, односно,
лица и њихово препознавање треба ставити у први план, а догађај треба томе
да допринесе.

Ако се врши поновно предочавање у оквиру истог препознавања,

препоручљиво је да радњу организују исти оперативни радници.

Уколико после дужег времена, приликом поновног препознавања у врсти

буде поново изложен само осумњичени, а остала лица у врсти буду нова,
може доћи до препознавања на основу утисака о осумњиченом са ранијег
препознавања, а не из криминалног догађаја.

353

опис   до   кога   се   долази   на   основу   исказа   већег   броја   лица,   сведока   и
оштећених. На основу и уз помоћ овако комбинованог личног описа сачињава
се   цртеж   изгледа   осумњиченог   ("робот",   "identy-kit",   графичко   композициони
идентификатор).   За   прављење   "фото-робота"   користе   се   специјални
аутоматизовани   технички   уређаји,   односно   поједини   ликови   могу   бити
сачињени из делова различитих фотографија онако како је назначено у опису,
а за прављење цртежа може бити ангажован и сликар портретиста.

Препознавање помоћу филмске пројекције слично је препознавању на

основу   фотографије,   с   тим   што   оно   може   бити   мање   или   више   успешно   у
зависности од положаја камере, њене удаљености од објекта препознавања и
других   елемената.   Препознавање   на   основу   филмске   пројекције   врши   се
пројектовањем фотографије и пројектовањем снимка лица у кретању (акцији).
Ово препознавање је од посебног значаја када у њему треба ангажовати већи
број лица и када се жели да лице које изврши препознавање за јавност остане
анонимно, када се препознавање избегава због страха од освете криминалца и
слично. У последње време, ова врста препознавања има значајну примену и
приликом   уграђивања   тајних   камера   у   просторије   банака,   као   и   других
значајних објекта који су изложени нападима криминалаца. Међутим, потреба
за овом врстом препознавања може настати и када је неки догађај случајно
снимљен,   па   се   накнадно   укаже   потреба   за   идентификацијом   и
препознавањем лица.

Препознавање ствари

С обзиром на то да Законик о кривичном поступку разликује предмете

који могу служити као доказ и предмете који су у вези са кривичним делом, то
препознавање   ствари   може   бити   двојако.   Међутим,   независно   да   ли   је
препознавање   предмета   доказног   или   оперативног   значаја,   оно   је   обично
поузданије од препознавања лица, јер препознавање у овом случају најчешће
врши оштећени који најбоље познаје сопствену ствар и њене индивидуалне и
скривене карактеристике (фабричке бројеве и ознаке, монограме, оштећења и
оправке). Међутим, и поред тога, треба бити крајње опрезан због склоности да
појединци   намерно   "препознају"   спорну   ствар   као   своју.   Због   тога   треба
захтевати да лице које врши препознавање детаљно опише ствар и наведе
све   њене   индивидуалне   карактеристике.   Лицу   се   предочава   спорна   ствар
заједно са другим стварима исте врсте и по могућности што сличнијег изгледа.
При том препознавалац треба да истакне оне појединости које је уочио и које
препознату ствар разликују од других, што треба констатовати и записнички.
Нема   потребе   за   препознавањем   оних   ствари   које   су   у   потпуности
индивидуално   одређене.   Од   лица   којима   су   позната   ова   индивидуална
својства   захтева   се   да   их   истакну   и   ствари   се   потом   враћају   оштећеном
уколико су на тај начин идентификоване. Значи, препознавање ствари се врши
само када ствар није у потпуности индивидуално одређена, а постоје индиције
и претпоставке о њеној вези са кривичним делом.

355

Релативно су честа препознавања возила, с обзиром на њихову велику

употребљивост у вези са кривичним делима и извршиоцима. Препознавање
путничких возила која су најчешће запажена у кретању је доста непоуздано.
Потреба за препознавањем таквих возила по регистарским бројевима је све
чешћа, али ту долази до погрешака, пермутација и замене појединих бројева
(на пример, често се замењују бројеви 6 и 9, 1 и 7, 0 и 9 и сл.).

Уколико је немогуће предмет донети у службене просторије ради

препознавања, препознавалац ће се одвести на место где се предмет налази
и пустити да сам покаже на тај предмет, односно ствар.

Препознавање лешева

Препознавање лешева је доста отежано због многобројних објективних

и   субјективних   тешкоћа   које   су   присутне   на   страни   лица   које   врши
препознавање. Због тога су оваква препознавања доста неуспешна, односно
често долази до заблуда чије се негативне последице тешко могу накнадно
отклонити.   Да   би   се   барем   делимично   избегла   оваква   ситуација   треба
извршити   детаљне   припреме.   Изглед   леша   је,   најчешће,   у   великој   мери
друкчији од изгледа живог човека. Изглед се мења услед мртвачке укочености,
мртвачких пега, одсуства мимике, опуштености мишића, настајања трулежних
гасова услед чега долази до надимања и деформације општег изгледа тела.
Осим тога, леш може бити раскомадан, изглед лица деформисан и оштећен
повредама које могу, скоро у потпуности, да измене физиономију и отежају
препознавање. Леш је најчешће без одеће, у водоравном положају, док живе
људе запажамо и памтимо одевене и у њиховом вертикалном положају. Да би
се отклонили ови недостаци и донекле обезбедио успех препознавања, врши
се тоалетирање леша ради његовог прилагођавања што природнијем изгледу
живог   човека.   С   тим   циљем   врши   се   умивање,   облачење,   чешљање,
затварање уста, шминкање, убризгавање глицерина у очи чиме оне добијају
сјај   и   природан   изглед   живог   човека,   отклања   се   надувеност   просецањем
потиљка   уз   коришћење   и   других   метода   криминалистичке   технике   и   судске
медицине да би леш добио изглед што сличнији живом човеку.

Међутим, сва ова настојања нису довољна да би се отклониле неке

субјективне тешкоће присутне код лица које врши препознавање. Већина људи
осећа   нелагодност,   језу,   непријатно   узбуђење,   одвратност,   због   чега   свој
поглед   задржавају   веома   кратко   на   лешу   и   обично   одмах   изврше
"препознавање". Психичко стање лица је утолико теже и неповољније ако се
ради   о   блиском   сроднику,   па   се   препознавалац   налази   у   афектном   стању
жалости, што је веома неповољно за успешно обављање радње.

Сугестија је такође важна јер је понекад довољно да се један сведок

изјасни да би се сви остали повели за њим.

Сугестивно дејство има и глас да је наводно пронађен леш одређеног

лица, чиме је препознавање најчешће прејудицирано. Због свега наведеног
треба имати много такта са лицима која врше препознавање лешева и

356

Суочење је непосредна расправа између два лица која су дала исказе

који су несагласни у погледу важних чињеница и околности, како би се
утврдила истина од значаја за кривични поступак. Циљ суочења је спречавање
погрешног или лажног исказа при чему могу бити отклоњена случајна
неслагања или намерно неистинити исказ. Орган који води поступак треба на
основу суочења да оцени веродостојност несагласности исказа.

Орган који обезбеђује суочење треба да одреди питања која ће бити

постављена суоченим лицима и која ће она расправљати, да их потсети на
раније дате исказе, да руководи радњом и колико је могуће усмерава
дискусију, а њене резултате уноси у записник.

С обзиром на то да суочавање представља појединачно, наизменично

испитивање, односно саслушавање два лица, али једног у присуству другог,
свако од лица изјашњава се о спорној чињеници, односно о исказу другог
суочаваног лица.

Уколико се суочење заврши отклањањем противуречности или се исказ

који није истинит "повуче" под исказом друге стране, суочење ће бити успешно.

Претпоставка је да саслушање или испитивање једног лица у присуству

другог умањује могућност давања лажног исказа, односно доприноси бржем и
непосреднијем утврђивању стварног чињеничног стања. Суочење, по природи
ствари, увек претпоставља поновљено испитивање и орган који води поступак
предузеће га само ако се реално очекује да ће допринети разјашњењу ствари,
односно утврђивању истинитих чињеница.

Суочавање се може спровести између два лица, тј. између окривљених,

између двојице сводока и између окривљеног и сведока.

Вредност суочења као истражне радње често се прецењује, односно,

оно најчешће не даје резултате који се од ње очекују. Један од основних
недостатака је што лица често не одустају од већ датих исказа.

172

Слаба

страна суочења је и у томе што се лица која се суочавају могу, практично,
споразумети о ставу који ће заузети, чиме се овом радњом често постижу
нежељени ефекти, чак супротни од очекиваних. На суочењу могу чак и да се
оповргну раније дате изјаве у некој присној атмосфери, нарочито ако је такво
лице подложно сугестији, односно ако други суочени делује сугествино или се
налази у надређеном положају, на пример, његов је руководилац, и слично, па
самим тим делује и ауторитативније.

Из истих разлога није препоручљиво дозволити свађу између лица,

мада умерена препирка може донети и позитивне резултате. Све то иде у
прилог чињеници да суочење као радњу треба добро припремити. Нарочито
треба добро проучити предмет суочења, као и особине лица која се суочавају.

Тактичка правила суочења

По закону суочење није обавезно, без обзира на раније дате

контрадикторне изјаве, те се према томе предузима само ако се претпоставља
да ће дати одређене резултате и да ће моћи да се утврде разлози ранијих
контрадикторних исказа, односно да ће моћи да се постигне сагласност о
важним чињеницама због којих се суочење и врши. Тактика спровођења

358

суочавања лица ће се посебно испланирати и припремити. Размислиће се о
свакој околности везаној за непосредан предмет суочења. Изјаве суочених
лица ће се унети у записник.

Приликом суочења, уз вербално изјашњавање не мање је важна сама

симптоматска   слика   суочених   лица,   за   чије   је   разумевање   потребно   и
одређено   познавање   психолошког   стања   и   реакција   током   суочавања   и
давања исказа. Таква стања често могу да имају и сасвим супротно значење
од вербалног изјашњавања. Она се могу манифестовати у подрхтавању гласа,
скривању   погледа,   одсуству   концентрације,   нелогичности   у   тврђењима,
промени садржине исказа и сличним манифестацијама.

Сматра се да је тактички неправилно читати исказе на суочењу. Суочена

лица треба да су окренута једно према другом и на позив организатора
суочења, прво једно, па онда друго лице, дају свој исказ гледајући се у очи.
Суочена лица не треба пре тога обавештавати да ће бити суочена, чиме би
само суочење требало да има и ефекат изненађења. Када се лица поставе у
положај суочења, једно наспрам другог, онда им се саопштава разлог
суочења. О извршеном суочењу сачињава се записник.

Постоје мишљења да је веома корисно ток суочења магнетофонски

снимити, тако да се уз општи утисак може стећи што потпунија представа о
свим појединостима суочења.

С обзиром на обим, суочење може бити потпуно, када се врши у односу

на цео исказ, и делимично, у односу на поједине делове исказа. У односу на
суочење доноси се план који обухвата: спорне и контрадикторне чињенице
које су предмет суочења, лица која треба суочити, време и место суочења,
редослед суочења. Поједини од ових елемената дати су објективно (обим,
лица), док друге одређује руководилац суочења (време, редослед, место).

Када је у питању место и време сматра се да оно код суочења игра

важну улогу па је, на пример, у затвору, као и на самом суђењу тј. главном
претресу, непрепоручљиво, због присуства јавности, па се као веома погодно
место   препоручују   службене   просторије   истражног   судије   (ако   се   ради   о
сведоцима или окривљеним) или органа унутрашњих послова (уколико је реч о
осумњиченим лицима). Сматра се да ће суочење бити најуспешније ако му
присуствује   само   организатор   суочења.   Присуство   већег   броја   лица   није
пожељно.   При   том   ни   у   ком   случају   не   треба   деловати   сугестивно,   већ   се
треба држати одређених тактичких правила која се иначе користе приликом
саслушања сведока, односно окривљеног. Треба обратити што већу пажњу на
суочавана лица приликом њиховог довођења, односно одвођења у просторије
где ће суочење бити обављено, како не би дошло до њиховог договора, и то не
само разговором већ и на друге начине, мимиком, додиром уколико седе један
до другог и слично.

Наравно, ово првенствено долази до изражаја ако су суочавана лица,

једно или обоје, окривљени и уколико се налазе у притвору, па им претходни
договори нису били могући.

Резултати суочења могу бити тројаки:
- сагласност исказа, уколико су оба или један дали измењен исказ;
- лица су остала и даље при ранијим датим исказима:

359

утолико већи значај ако је састављен у фази истраге, па испитано лице измени
исказ на главној расправи, односно ако је то лице из оправданих разлога
немогуће испитати на главној расправи. Понекад се и странке могу сагласити
да се сведок не испитује на главној расправи, већ да се раније сачињени
записник о његовом саслушању прочита. Посебан значај записника је у томе
што се њиме документује начин и поступање органа приликом вршења радње,
а што је у вези с поштовањем процесних права окривљеног и сведока, па је
записник, у том смислу, делом и гаранција поштовања ових права.

Садржина записника треба што верније да одржава исказ лица, тако да

и онај који га буде касније читао има, по могућности, исту представу о исказу
коју је имао и орган који је сачинио записник. То у пракси, међутим, није лако
постићи. Због тога је потребно да интерпретација исказа у записнику буде што
вернија   самом   исказивању.   Текст   записника   треба   да   одражава   смисао
исказаних речи и реченица из којих је могуће закључити аутентичну садржину,
ниво   образовања   и   начин   понашања   лица   приликом   давања   исказа.
Испитивач, међутим, у записник често и несвесно уноси свој стил, понекад и
део својих схватања, мишљења, импресија итд. Исто тако, лице које саставља
записник често не може да избегне поједине правничке формулације, иако је
сасвим извесно да их сведок и окривљени с обзиром на своје образовање и
друге особине нису могли изговорити. Ова неподударност записника и исказа
постоји   нарочито   када   се   у   записник   уноси   исказ   необразованог   или
примитивног лица, деце и малолетника. На аутентичност садржаја фиксираног
исказа понекад утиче дијалект лица које даје исказ, провинцијализми, могуће
разлике у језичком тумачењу појединих речи и друге недоследности.

Пре самог састављања записника треба се обавезно упознати са

одредбама Законика о кривичном постуку које регулишу ову материју. То је
утолико неопходније уколико записник, изузетно, саставља орган унутрашњих
послова (код саслушања осумњиченог). Свака мањкавост с процесне стране
доводи у питање доказни значај записника у кривичном поступку, без обзира
на то колико је значајна његова криминалистичка садржина.

Законик не даје сасвим прецизна упутства како треба састављати

записник. Један од несумњиво верних приказа исказа лица је када испитивач
саставља   записник   диктирајући   реченицу   по   реченицу   како   је   изговара
испитивани.   Међутим,   овај   начин   тактички   није   препоручљив,   јер   пружа
могућност испитиваном да и сам тактизира с обзиром  на то да има довољно
времена да размишља од реченице до реченице, а и сам на тај начин постаје
свестан   значаја   исказа,   па   га   то   обично   мотивише   на   тактизирање   и
повлачење.

Записник се може саставити и на крају обављеног разговора, што иначе

захтева изванредно сажимање исказа па чак и селекцију садржине. То, у
ствари, представља ману оваквог начина састављања записника, јер постоји
опасност да се значајне чињенице из исказа забораве, погрешно
интерпретирају или изврши њихово погрешно одабирање.

Да би се ублажили поменути недостаци пракса показује да је записник

најбоље састављати по фазама, током саслушања лица.

361

Ако се лице саслушава поводом тежег кривичног дела утолико је

значајније пренети у записник што аутентичнији исказ.

Уобичајена је форма записника према којој он садржи: уводни, главни

(исказани) и завршни део.

Документовање исказа "механичким записником"

Недостаци који се односе на класичан начин документовања исказа

лица   на   основу   писмене   белешке   или   записника,   истакнути   су   углавном   у
приговорима према којима је садржина ових писмена неидентична са исказима
лица.   Ови   приговори,   без   обзира   на   то   што   их   у   својој   одбрани   истиче
најчешће   окривљени   у   кривичном   поступку,   су   у   једном   броју   случајева   и
оправдани. Упоређивањем документовања исказа лица путем мегнетофона и
класичног   сачињавања   писменим   путем,   закључујемо   да   је   примена
магнетофона, као и магнетоскопа не само у преткривичном него и у кривичном
поступку,   оправдана   и   сврсисходна,   без   обзира   на   то   да   ли   се   исказ
документује   у   кривичнопроцесној   или   некој   другој   форми.   По   Законику   о
кривичном поступку, исказ документован на магнетофонској или видео траци
нема значај доказа већ може представљати само помоћно доказно средство уз
записник.   То   не   умањује   потребу   примене   ових   савремених   техничких
средстава,   већ,   напротив,   на   овај   начин   бележење   исказа   усавршавањем
техничких могућности постаје све значајније. Разлози који оправдавају овакво
становиште су многобројни.

Без обзира на сву релативност признања као доказа, исказ о признању

забележен на магнетофонској траци уверљивије ће деловати у кривичном
поступку него и сам писмени записник.

Примена магнетофона је посебно оправдана приликом узимања исказа

од деце или малолетника, јер записник и друга писмена која садрже ове исказе
најчешће   не   могу   верно   да   фиксирају   њихову   садржину.   У   питању   су
недостаци   у   исказу,   као   на   пример,   ограниченост   речника,   попуњавање
празнина у исказу  које  врши  сам  испитивач  и  друге мањкавости које прате
писмени начин документовања.   Неаутентичност се може уочити и приликом
упоређивања записнка са новим исказом чак и у случајевима када је сигурно
да малолетник није променио исказ. Записници о исказима малолетника често
садрже поједине изразе и појмове који више одговарају одраслим лицима, или
лицима са потпунијим правним образовањем него што су малолетници.

Због могућности фантазирања и маштања, коју је у исказима

малолетника понекад записнички тешко одвојити од стварних чињеница,
магнетофонско репродуковање овог исказа може у знатној мери да појасни
садржину записника када треба о њему донети одлуку у кривичном поступку.

Магнетофоном репродуковани исказ деце и малолетника помоћи ће

органима унутрашњих послова и правосудним органима да добију што
потпунију представу о степену душевне развијености и васпитању ових лица,
затим да се непосредније провери њихова евентуална склоност ка вршењу

362

Ови недостаци се данас успешно сузбијају коришћењем савремене

видео - технике.

Ради аутентичнијег и потпунијег документовања саслушања сведока и

окривљеног, уз магнетофонско снимање постоји могућност и тонфилмског
снимања ових радњи. Овај метод такође, има, велики значај када се ради о
саслушавању деце и малолетника.

Тон-филмско снимање приликом извођења личних доказа се за сада

примењује доста често и не само у сложенијим кривичним стварима.

Даље усавршавање ових техничких средстава несумњиво ће допринети

њиховој масовнијој примени у преткривичном и кривичном поступку, а самим
тим ће се и мењати ставови који још увек на овај значајан допринос технике и
науке у преткривичном и кривичном поступку, гледају са неверицом и скепсом.

13. СИМУЛИРАЊЕ И ТАКТИКА ОТКРИВАЊА

Симулирање је извештачено, лажно представљање неког стања. То је

свестан покушај коју здрава и нормална лица предузимају у виду одбрамбене
реакције да своје стање прикажу друкчијим од стварног, опонашањем телесних
и душевних обољења, или њиховим преувеличавањем, ако она већ постоје.
Код осумњиченог и окривљеног симулирање је присутно у смислу уверавања у
постојање   појединих   облика   душевних   обољења.   Симулирање   је   углавном
својствено   повратницима,   односно   професионалним   криминалцима.   Оно   је
одбрамбени   механизам   погодан   за   избегавање   одговорности,   односно
избегавање истинитог исказа од стране сведока.

Симулирање је одувек представљало проблем откривања кривичних

дела   и   обезбеђивања   доказа.   Оно   је   одвајкада   радо   коришћено   средство
извршилаца   кривиних   дела   да   избегну   кривичну   одговорност,   односно   да
доведу   у   заблуду   органе   откривања   и   органе   кривичног   поступка   о   свом
душевном здрављу и сопственој виности. У вези са тим под симулирањем се
подразумева   лажно   и   намерно   приказивање   личних   (сопствених)   телесних
обољења, односно органских патолошких стања или душевних ненормалности
када ова стања не постоје.

Различито од симулирања, лажно приказивање стања имамо и у случају

кад лице намерно или ненамерно преувеличава своје минималне или једва
присутне физичке или менталне ненормалности. Ово је у ствари лакши облик
симулације и носи назив агравација.

173

Тежи облик постоји у случају намерног

прикривања симптома својих органских обољења, органских патолошких
стања или душевних ненормалности, што се назива дисимулирањем.

Симулација се може открити свесним признањем, или када стручњак

открије да телесни и душевни патолошки симптоми не постоје, нити да потичу
од патолошких органских или психичких промена.

174

Симулација може да се односи на фазу која претходи испитивању лица,

када сведок или окривљени симулирајући неку болест или стање избегавају
своје процесне обавезе да се појаве у суду ради давања исказа, или
симулацијом ових лица током њиховог испитивања, односно саслушавања.

364

Без обзира на то што мериторну оцену о стварном стању може да

донесе искључиво стучњак, неке индиције су препознатиљиве и могу се уочити
од криминалисте током симулирања од стране испитаника.

Симулирање несвестице је често, посебно код жена због чега треба

имати основна знања о томе. За стварно стање несвестице карактеристично је
да изглед лица, усне, десни (у устима) нагло и у великој мери побледе (слично
мртвачком бледилу), а лице пада нагло и неконтролисано. Симуланти,
међутим, бирају место где ће да падну, опрезно се спуштају, а изглед лица
остаје непромењен.

Симулирање наглувости је такође често и оно се препознаје по томе

што   симулант   не   показује   заинтересованост   да   чује   саговорника,   а   што   се
може запазити мимиком, покретима мишића на лицу, читањем са усана, што је
карактеристично за стварно наглува лица. У случају неверице да је лице глуво,
треба иза његових леђа на под испустити неки предмет који ће јако зазвечати,
нпр.   металну   тацну   или   петарду   (тзв.   "жабицу")   која   ће   експлодирати.
Реаговање  лица  ће  нам   открити  да   ли  се  ради     о  симулирању   или   не.  На
сличан се начин може проверити и када неко лице симулира да је глувонемо.

У случају симулирања глупавости, могуће је на основу општег

познавања психе човека, криминалистичког искуства, спољашњих показатеља
на лицу и у држању лица, односно његове психосоматске слике донети
адекватне закључке. Наравно, мериторну слику о томе најкомпетентније ће
дати психолог, односно психијатар. Симулирање губљења памћења (амнезија)
је препознатљиво уколико испитаник тврди да се апсолутно ничега не сећа. С
обзиром да таква амнестична стања практично нису могућа, или су изузетно
ретка, негирање испитаника да се сећа било какве појединости је само по себи
сумњиво.

Симулирање болести може бити веома вешто, приближно усклађено са

симптомима и карактеристикама обољења, до невештог и лаичког. У случају
сумње неопходни су налаз и мишљење вештака психијатра, односно
психолога.

Симулирање се установљава тако што се судско-психијатријским

вештачењем утврди да не постоји телесна или душевна ненормалност.

Знаке симулирања лице најчешће испољава у виду симулације

понашања, симулације претераних физиолошких потреба и посебних
симулација.

Симулација понашања од стране испитиваног лица обично има за циљ

да се прекине по њега непријатно саслушање. Иза симулирања обично следи
"падање   у   несвест"   и   слични   поступци   како   би   се   саслушање   стварно   и
прекинуло.   Симулација   физилошких   потреба   најпотпуније   се   манифестује
испољавањем   претеране   потребе   за   вршењем   нужде,   гладовањем,
перверзијом   укуса   и   сл.   Посебне   симулације   манифестују   се   испољавањем
слабоумности, блесавости, симулирају се падавице, самоповређивање ради
пресељења   из   затвора   или   притвора   у   затвореничку   болницу   с   намером
бекства, затим симулирањем слепила за боје (далтонизам), што је од значаја
за   избегавање   одговорности   за   саобраћајне   незгоде,   у   случају   наводно
неисправне саобраћајне светлосне сигнализације (семафори и др.).

365

заклети); религиозна (уз позив на бога и "божју казну") и лаичка (с позивом на
част и грађанску савест); асерторна (потврђује исказ који је већ дат) и
промисорна (која се даје унапред и представља обећање да ће исказ бити
искрен и веродостојан).

Законик о кривичном поступку у члану 106. предвиђа да ће се од

сведока захтевати да пре сведочења положи заклетву. Карактеристике такве
заклетве су да је она обавезна, лаичка и промисорна. Међутим, за одбијање
давања заклетве у Законику није предвиђена никаква санкција. Пре главног
претреса сведок  може положити  заклетву  само ако постоји бојазан да због
болести   или   других   разлога   неће   моћи   да   дође   на   главни   претрес.   Текст
заклетве   гласи:   "Заклињем   се   да   ћу   о   свему   што   пред   судом   будем   питан
говорити само истину и да ништа од онога што ми је познато нећу прећутати"
(чл. 106. ст. 3. ЗКП-а).

Сведок заклетву полаже усмено, читањем њеног текста или потврдним

одговором након саслушаног текста заклетве коју је прочитао судија или
овлашћено лице. Неми сведоци који знају да читају и пишу потписују текст
заклетве, а глуви или неми сведоци који не знају ни да читају ни да пишу
заклињу се уз помоћ тумача.

Одбијање и разлози одбијања сведока да положи заклетву уносе се у

Записник о саслушању.

Законик предвиђа и категорију лица која се не смеју заклињати. То су

лица која нису пунолетна у тренутку саслушања, затим лица за која је
доказано или за која постоји основана сумња да су извршила или учествовала
у кривичном делу због кога се саслушавају, као и лица која због свог душевног
стања не могу да схвате значај заклетве (чл. 107. ЗКП-а)

16. ТАЈНО ДОГОВАРАЊЕ КРИМИНАЛАЦА

Криминалци су одувек имали потребу за тајним договарањем, па су се

средства и начини таквог споразумевања прилагођавали криминалитету и
криминалцима, што је отежавало њихово откривање.

Тајно криминално договарање које проистиче из потребе за разменом

криминалних   информација   и   планирањем   криминалне   делатности
истовремено   је   и   облик   негативног   међуутицаја   карактеристичан   за
криминалне средине, посебно затворске, између професионалних и примарних
криминалаца. Континуирана комуникација међу рецидивистима и примарним
делинквентима може да изазове и штетне утицаје тзв. "криминалне заразе",
мотивисањем   на   професионалну   криминалну   активност,   као   и   прихватање
одређених   знања   и   вештина   у   обављању   те   активности.   На   тај   начин   се
стимулишу   потенцијалне   криминалне   склоности   појединаца   и   усвајају
вредносне оријентације делинквентне средине.

Наравно да начин, техника и успех у договарању зависе од искуства

криминалаца, њихове организованости, интелигенције, навика, инвентивности
и сличних особина.

367

У оквиру криминалистике присутна је и криминална лингвистика, која

проучава   начин   међусобне   комуникације   делинквената.   Познато   је   да
криминалци у својој средини користе посебан жаргон, мимику и гестикулацију.
Криминална   лингвистика   истражује   значење   појединих   стандаризованих
израза   и   устаљених   знакова   међусобног   општења   криминалаца.   Таква
истраживања   су   посебно   важна   када   се   ради   о   тајном   криминалном
организовању и деловању.

Криминалци се на слободи договарају уз помоћ шатровачког говора

(назив је настао од речи "шатровац", што значи скитница, варалица, лопов,
лупеж).   Криминалци   су   веома   креативни   у   стварању   тог   начина
споразумевања,  који се стално мења и обнавља новим изразима, тако да не
губи   од   своје   актуелности.   Шатровачки   говор   се   формира   комбинацијом
слогова, додавањем нових или измишљањем назива. Одликује га сиромаштво
термина за опште појмове и разноврсност за конкретне предмете, догађаје и
радње. Шатровачки говор користи најчешће језик улице, полусвета, и понеки
страни израз, изворно или прилагођен домаћем језику, затим систем кованица,
пермутовања   слогова,   асоцијација,   контраста   и   хиперболе.   Користи   се   као
систем тајног договарања и уобичајене конверзације ситних делинквената   и
наркомана.   У   разним   делинквентним   срединама,   код   професионалних
криминалаца,   џепароша,   разбојника,   постоје   и   различите   варијанте   "шатро
говора".

С обзиром на то да тајно договарање међу криминалцима представља

један сталан, дограђиван и усавршаван метод, оно чини део тактике
криминалаца, па самим тим отежава сузбијање криминалитета и откривање
непосредних иизвршилаца.

Тајно договарање обично врше професионалци, специјалисти, али и

остали повратници, без обзира на то да ли се налазе на слободи или не. При
том, скоро увек, постоје конкретни криминални циљеви због којих се
криминалци договарају:

а) ради међусобног упознавања, размене искустава и договарања око

криминалних подухвата;

б) ради договора у вези са припремањем извршења одређених

кривичних дела, односно стварања повољних ситуација за непосредно
предузимање криминалне радње;

в) о току извршења кривичног дела, начину извршења, договора у вези

са поделом задатака за време предузимања радње, за случај опасности током
криминалне акције, планирања непредвиђених тешкоћа до којих би могло доћи
и слично;

г) након извршеног кривичног дела, ради уклањања трагова,

транспортовање, поделе или, пак, сакривање плена, склањања леша,
обезбеђења скровишта или организовања бекства, договора око исказа,
лажног алибија и тсл.;

д) приликом предузимања појединих оперативно-тактичких мера и

радњи од стране органа откривања, на пример; приликом спровођења лица
лишених слободе, за време довођења у суд на саслушање или на суочавање
са сведоцима или са окривљеним;

368

искривљену садржину која је одраз психолошког стања делинквената, као и
њихове   духовитости,   фантазије,   обести,   подругљивости,   злобе,
безосећајности,   и   уопште,   примитивизма   који,   по   правилу,   избија   из
шатровачког   говора.   Шатровачким   жаргоном,   додуше,   не   говоре   само
криминалци и носиоци социјално-патолошких појава (џепароши, провалници,
проститутке,   наркомани,   скитнице),   већ   он   често   постаје   својина   и   других,
непорочних средина.

Тајно споразумевање појединим изразима престаје када их сазнају

други, па такви изрази постану несигурни.

С обзиром на то да шатровачки говор не мора да буде тајни говор, јер

представља део свакодневног жаргона криминалаца и појединих других лица и
у некриминалном понашању, треба познавати основне изразе и колико је
могуће, пратити такве разговоре, када се за то укаже прилика.

Унапред уговорени знаци међу криминалцима који су на слободи ради

тајног споразумевања могу бити врло различити, на пример: полуотворена
ролетна у стану може значити - у стану је заседа; књига у левој руци може
значити знак распознавања ради успостављања везе, а у десној "не прилази,
прате ме". Уговорени знаци споразумевања се веома тешко откривају, односно
пружају изванредне свакодневне могућности криминалаца за тајно
договарање.

Тајно споразумевање је много више отежано код криминалаца који се

налазе у притвору или на издржавању казне, него код оних на слободи.
Криминалци лишени слободе настоје да се договоре између себе, као и са
спољним светом. Споразумевање са спољним светом врши се на различите
начине, а најчешће уз помоћ цедуљица које криминалци који се пуштају на
слободу износе из затвора и сакривају их на разним местима, нпр. ушивањем у
одевне предмете, у коси, природним отворима на телу и тсл.

Тајно договарање писменим путем

За тајно писмено споразумевање и договарање користе се и други

методи од којих су најпознатији:

1) удубљени текст,
2) тајна мастила,
3) водени жиг,
4) тајна индига,
5) микро тачке.
Удубљени текст је невидљив, а добија се тако што се помоћу тврдог

предмета утискује на папирнатој или некој сличној подлози. Његово развијање
се   врши   помоћу   јодних   пара,   графитног   прашка   или   електростатичком
методом   помоћу   уређаја   "ESDA".   Изазивање   јодном   паром   врши   се   на   тај
начин   што   се   у   једну   плитку   порцеланску   посуду   стави   извесна   количина
кристала јода, па се затим посуда благо загреје. Када се почне развијати јодна
пара, докуменат се кратко време држи изнад посуде, па ће се на местима где
се налази утиснути текст папир јаче обојити него на осталом делу, услед чега
ће се утиснути текст појавити и јасно видети. Такође и помоћу раствора јода

370

може се изазвати утиснути текст, тако што се комадић вате натопи
специјалним раствором јода и њиме пажљиво премаже папир на месту на
којем се налази утиснути текст. Након тога невидљиви утиснути текст ће се
појавити и постати читљив.

Док се налазе у притвору или на издржавању казне, криминалци пишу

писма   својим   рођацима,   познаницима   или   другим   особама   помоћу
невидљивих тајних мастила, како би омогућили себи бекство из притвора или
КП   домова,   односно   да   би   утицали   на   исказе   других   лица   у   кривичном
поступку. Међутим, тајна мастила (симпатетична) имају много ширу примену у
обавештајном раду. У тајна мастила спадају сви раствори почев од оних са
обичном   водом,   до   најсложенијих   хемијских   једињења,   под   условом   да   су
потпуно безбојни и да могу послужити за писање невидљивог текста. Помоћу
ових   течности   може   се   написати   одређени   текст   између   редова   видљивог
текста који је написан оловком, мастилом или писаћом машином а да се он,
када се тајно мастило осуши, не може прочитати нити запазити голим оком,
али се може изазвати применом одговарајућих средстава за изазивање тајних
мастила.

Као тајна мастила могу послужити и: разни сокови уколико су безбојни,

затим сапуница, млеко, шећерна или слана вода, мокраћа, пљувачка, зној и
слично.  Ова  тајна  мастила  се   могу  лако  и   успешно  изазвати   а  текст   њима
писан,   учинити   видљивим.   Ако   се   употребљавају   нека   друга   хемијски
справљена тајна мастила, онда је њихово изазивање прилично компликовано
и обично није лако пронаћи одговарајући реагенс. Обично се користе следећи
изазивачи:   ултравиолетни   и   инфрацрвени   зраци,   ренгенски   "х"   зраци   малог
напона, "Гајгеров бројач", јодна пара, аури хлорид, фери хлорид и други

Водени жиг настаје као последица писања на влажном папиру са тврдим

предметом. Када се папир осуши, написани текст на њему постаје невидљив.
Када се такав папир потопи у воду написани текст је поново видљив.

Тајна индига су посебно препарирани папири са одређеном хемијском

супстанцом која се наизглед не разликује од осталих папира. Када се преко
ових индига испише текст графитном, хемијском оловком или писаћом
машином, на индигу остају удубљења.

Удубљења, односно испупчења с друге стране на тајном индигу зависе

од притиска прибора за писање приликом писања. Текстови се развијају уз
помоћ одређених реагенса или преко уређаја "ESDA".

Микро тачке настају умањивањем фотографије текста, или предмета на

врло мале димензије величине 1 - 0,1 мм². При изради микро филма користе
се   специјалне   оптичке   технике.   Текст   на   микро   филму   могуће   је   прочитати
само уз помоћ одређених читача, односно повећањем слова 100 и више пута.
За писање порука користе се папири којима се замотавају ствари приликом
изношења   из   затвора,   а   за   њихово   сакривање   могу   користити   и   посуде.
Наравно,   за   писање   се   могу   користити   и   друга   уобичајена   средства   која
криминалци понекад  успевају да  набаве. До  ових средстава они  долазе на
различите начине: протурањем оловки или папира у пакетима које доставља
родбина,   приликом   саслушања   услед   неопрезности   службеног   лица   и   на
сличне начине.

371

Споразумевање говором може се обавити и приликом довођења у суд, у

ходнику и судници, затим приликом дневних шетњи у кругу, одласка на рад, на
обед и у сличним приликама. Унапред договорено споразумевање може да се
постигне, на пример, и певушењем одређене мелодије, шиштањем (значи:
опасност), опонашањем цвркута птице ("имаћу посету") и слично.

Мимика је, такође, један од начина споразумевања. Одређени покрети

тела, лица, обрва, очију, усана, рамена, руку, могу да имају и своја уобичајена
и специфична значења, с обзиром на конкретну ситуацију, а код лица лишених
слободе број ових покрета и њихова значења су разноврснији, а често и
унапред договорени. Постоји и уобичајени начин договарања прстима који је
познат и у свакодневном животу. Договарања уз помоћ мимике су чешћа него у
неким другим ситуацијама. Овај начин криминалци користе нарочито приликом
довођења на испитивање, суочење, препознавање, током самих радњи као и
непосредно после њих. Треба обратити пажњу на сваки неуобичајени покрет
или гестикулацију криминалаца, јер је она, очигледно, знак извесног тајног
договарања.

Куцање је један од уобичајених начина споразумевања у затвору. Овај

начин договарања најефикаснији је ноћу када је тишина, а за пренос откуцаја
користе се водоводне, канализационе или радијаторске цеви. Куца се
директно у зид, у решетке, итд. При том се може користити разна уговорена
"звучна сигнализација" и, наравно, Морзеова азбука.

Шифра као начин тајног комуницирања састоји се у претварању

разумљивих знакова (речи, слова и бројева) у неразумљив облик за оне који
не познају поступак. Користи се у полицијским, дипломатским и обавештајно -
контраобавештајним системима са тајним подацима, односно са поверљивим
информацијама. Само шифровање може се вршити ручним или машинским
путем, употребом шифротелепринтера.

Поједине криминалне организације у тајној комуникацији између својих

припадника користе шифру као начин међусобног договарања.

Компјутеризација је увелико захватила и овај облик криминалне

активности. Могућности информационе технологије данас увелико
превазилазе класичне начине договарања међу криминалцима. Договарање
посредством интернета криминалцима пружа огромне предности у односу на
претходна средства. Не треба сумњати да ће криминалци настојати да велики
технолошки прогрес максимално злоупотребе у криминалне сврхе, пре свега
за тајно договарање.

Тајно споразумевање, као део тактике криминалаца, свакодневно се

мења и усавршава с циљем да остане непознато органима откривања. Зато
треба стално настојати да се што боље упознају поједини начини тајног
комуницирања, јер је то изузетно значајно не само за откривање извршених
кривичних дела, већ и за њихово спречавање.

16. ТАЈНЕ НАРКОМАНСКОГ ГОВОРА

Наркомани имају свој специфичан начин договарања, који је различит

од споразумевања других криминалних или социјалнопатолошких група. То и

373

чини оправданим један краћи осврт на ову врсту договарања како би се што
боље упознао.

Проучавајући наркоманску терминологију др Јован Букелић наводи да

"особе зависне од дрога имају свој речник, свој арго, свој сленг, само њима
разумљив и намењен. Речи су, углавном, преузете из енглеске терминологије,
а многе од њих имају елементе шатровачких.

У сленгу постоје термини за дроге, за прибор који се користи при

употреби дрога, за ефекте дрога, за технику дрогирања, за кориснике дрога и
за свакодневну комуникацију.

Арго изрази везани за дроге

ACAPULCO  GOLD  -   цењена   врста   мексичке   марихуане  ACAPULCO  RED  -
цењена врста црвено-смеђе марихуане  ACID  -  LSD  - 25 АМФИ - амфетамин
(стимулантна дрога)
ASPIRIN SMOKE - дуван помешан са смрвљеним аспирином, који се пуши уз
газирано пиће
БЕЛО - хероин (коњина)
BHANG - марихуана
CACTUS - халуциногени из кактуса
CENT - центедрин
CHARLEY - кокаин
ЦИГЛА - један (1) кг хашиша пакован у облику цигле
ЦРНО - опијум
ЧИСТЕ СТВАРИ - синтетске дроге
ЧИСТАК - релативно чист хашиш припремљен за "дување"
DAUNS - смирујуће средство
DOLLY - метадон
DOPE - дроге, наркотици, опијати
ФИКС - доза дроге која се даје инјекцијама
GRASS - марихуана
ГУДРА - дрога
ХАКИ, СТАФ, ШИТ - хашиш који према пореклу може имати следеће називе:
Авганистанац, Индијанац, Либанац, Масари, Шериф, Непалац, Турчин, Тус...
ХЕПТОС - хептанон
HORSE - хероин
HOT  SHOT  - цијанид или неки други отров скривен у дроги с намером да се
отрује (убије) зависник или дистрибутер (дилер) који смета
КИСЕЛИНА - ЛСД
MARRY JANE - (МЕРИШ, ТРАВА, ГРАС, ВУТРА) - марихуана
МОКИ - морфин
ОКИЦА - опијум
OSTAC (OSTOSI, DROS) - остаци дрога који се чувају за случај несташице
PIECE (PIS) - део дроге који се припрема за употребу
ПЉУГА - дрога која се пуши
SAN FRANCISKO BOMB - комбинација хероина, кокаина и ЛСД-а
SPEED (SPID) - психостимулатор (амфетамин)

374

FREAK - пренаглашени бес
FREAK OUT - лош трип на ЛСД
ФРИКНУТИ - сићи с ума, "откачити се"
HIGH - период веселости
HAPPY - осећање пуног задовољства
HORROR TRIP - осећање ужаса након дејства ЛСД-а (праћено застрашујући
визијама и халуцинацијама)
JUNKIE (ЂАНКИ) - бити под дејством наркотика
COMING DOWN - враћање у нормално стање
КРИЗИРАТИ - бити у кризи
НАВУЋИ СЕ (БИТИ НАВУЧЕН) - постати зависан од дроге
НЕУКАПИРЉИВО (ЛУДНИЦА) - израз одушевљења
OWER DOSE - прекомерна, токсична, често смртоносна доза дроге
ПАРАНОЈА (УФУРАТИ У ПАРАНОЈУ) - запасти у стање страха, панике
ПРЕФУРАТИ - прекорачити дозу дроге
ФИКНУТИ - узети претерану количину дроге, скоро умрети
СПУСТИТИ СЕ - постепено се ослобађати дроге: на "суво" - без лекова, или
заменом неком другом дрогом или лековима
STONED - непријатно стање у току дејства дроге
TRIP - путовање, излет
УКОМИРАТИ СЕ - изгубити свест, бити у коми због узимања веће количине
дроге
VOYAGE - синоним за трип
ЗЛАТНИ МЕТАК - самоубилачко уношење смртоносне дозе квалитетне дроге

Арго изрази везани за кориснике дрога

ACID DROPER - уживалац, корисник ЛСД-а
ACID HEAD - особа која злоупотребљава ЛСД ("кисела глава")
ADICT (АДИКТ) - особа зависна од дроге, зависник
SHARLEY COKE - зависник од кокаина
JUNKIE - особа која се фикса и зависна је од дроге ("Бити на ђанку" значи бити
зависан од дроге)
ФИКСЕРИ - зависници који се "фиксају"
ФОЛИРАНТ   -   почетник,   особа   која   није   зависн   аод   дроге,   али   због   групне
припадности жели себе да прикаже као наркомана
JUNKFREAK - зависна особа, заинтересована једино за дрогу
ХАШИШАР - пушач хашиша
КОКОШКАРИ - особе које користе свео што нађу (као кокошке на буњишту)
НАРКОС - наркоман
NEEDLE  FRIEND  - особа зависна од игле и самог убода ( може убризгавати
потпуно индиферентну супстанцу)
POTHEAD - пушач опијума
SITTER  -   особа   која   има   искуства   са   ЛСД-ом,   која   контролише   (вођа
"путовања") да се они који узму ЛСД не би престрашили; помаже им да "сиђу"
SNIFER - особа која узима дрогу ушмркавањем
SPEED FREAK - изразито неконтролисани корисник хериона

376

Остали термини аргоа (сленга)

АЛА - полицијски агент
БИТИ У ФРЦИ - бити у кризи
COLD TURKEY - лечење зависника од дроге у затворима или болницама
наглим одузимањем дроге, прекид узимања дроге због несташице
ЧУКА - сат, срце
ДИЛЕР - продавац дроге
ДИЛКАРНИЦА - лудница
ДИЋИ - ухапсити
ДИЋИ ФРКУ - хватати на галаму
ДИЋИ У ВАЗДУХ - направити већу превару, испреметати стан
ДРУКОВАТИ - потказивати полицији
ДРУКАТОР - потказивач
ДУМБАРА - давање неистинитих података
ГАЈБА - стан, место окупљања наркомана
ГЛАВИЦА - 100 000 (сто хиљада)
ИСПАЛИТИ - преварити
КАЛИРАТИ - пропасти
КИЛО - милион динара
КУКА - година дана
МРАВ - ситни продавац дроге
МУРИЈА - полиција
ОДВОЈИТИ ЖВАКУ - причати
ПЛАВАЦ - полицајац
ПРОВАЛИТИ - открити неког ко се скрива
ПУБ - полицајац
ПУСТИТИ БУВУ - лансирати неку вест
СИНГ -затвор
ШАРА - пасош
ШЉАКА - било која врста посла
ШМЕКЕР - сналажљив, проницљив
ШТЕК - скровиште
ШТЕКОВАТИ ДРОГУ - сакривати дрогу
ТАСТЕР - потказивач
УВАЛИТИ ПУШКУ - обманути
ВАЉАТИ - тајно продавати дрогу
ЗУЈАТИ - бити у покрету
ЖВАКА - ћаскање
ЖИЦКАТИ - просити на улици

Дакле, и за тајно договарање наркомана карактеристично је као и за

језик криминалаца уопште, да се речник којим се споразумевају стално
обнавља и богати новим речима, јер и наркомани, чим сазнају да је неки израз
откривен, покушавају да га земене новим, за друге нејасним и неразумљивим.

377

држава на антикриминалном плану стагнира или се смењује. Вишегодишња
изолованост наше земље у оквиру Интерпола то несумњиво потврђује.

Злоупотребом технолошког развоја настају нови видови криминала

(нрп., компјутерски криминал) или се сам "modus operandi" осавремењује (нпр.,
активирање експлозивне направе електронским путем и сл.). Данашњи развој
телекомуникација омогућава криминалцима договор и злочиначко планирање
и на највећим даљинама, а да се при томе не остави ни најмањи материјални
траг. У којој ће мери криминалци злупотребити ову технику зависи, између
осталог, и од обима финансијског обрта којим криминалци располажу. Тај обим
је данас енормно висок чак и у оним земљама у којима је национални доходак
низак. У руке криминалаца слива се све већи капитал, а тиме и њихово
настојање да освоје власт.

Можемо закључити да један значајан део криминалитета и то оног

друштвено   веома   опасног,   настаје   као   резултат   развоја   технике   и   њених
достигнућа. Стиче се утисак да су данас криминалци на овом подручју бржи од
државних органа, управо због тога што су ослобођени, пре свега, материјалних
и осталих проблема. Ради се не само о тренутној већ и о растућој опасности.
Дакле, примена технике и њених метода у сузбијању криминалитета данас је
неопходнија него икада раније управо због њене злоупотребе. Приватност, па
и живот грађана су на овај начин више угрожени него у било ком периоду до
сада.   Логична   је   претпоставка   да   ће   ова   опасност   бити   већа   ако   примена,
односно   злоупотреба   технике   од   стране   криминалаца   надвлада   ону   у
антикриминалне   сврхе.   Питање   је   међутим   колико   државни   органи   могу
успешно да се ангажују у сузбијању ове опасности, с обзиром на овлашћења  и
техничке могућности којима располажу.

Треба имати у виду да су настојања државних органа, пре свега

полиције, да одређена стручна знања и методе прилагоде потребама
супротстављања криминалитету са истом упорношћу праћена и од стране
криминалаца с намером успешног планирања и вршења кривичног дела.

Кривична дела остварена злоупотребом техничких средстава, по

правилу остављају најтеже последице по људске животе и материјална добра.
Уређаји   за   прислушкивање   на   светском   и   домаћем   тржишту   су   подједнако
доступни   и   полицији   и   криминалцима.   Криминалци   ће   чак   пре   за   њима
посегнути   ослобођени   формалних   и   финансијких   тешкоћа.   Међу
криминалцима   су   посебно   цењени   ласерски   микрофони   чије   су   техничке
особине такве да могу и са удаљености од неколико стотина метара да сниме
разговор   у   затвореној   просторији   тако   што   се   ласер   усмери   на   прозорско
стакло које на микрофон преноси вибрације говора.

Поједине светске фирме данас производе микрофоне који се лако могу

залепити за зидове, прозоре, па чак и за одећу. Класичан начин тонског
снимања може се обавити уз помоћ супер осетљивих микрофона који могу
успешно да снимају разговор и у суседној просторији. Радио одашиљачи су
достигли толико мале димензије да се могу сместити чак и у пломби зуба, а
њихове могућност камуфлаже и маскирања су такође идеални.

Развијене технологије појединих земаља скоро свакодневно избаце на

тржиште неки од нових производа, који могу да се користе као технички

379

ефикасни прислушни уређаји. Развој прислушне технике достигао је неслућене
размере, тако да постоји могућност снимања разговора чак и и са сателита.

Технолошки програм може бити употребљен и злоупотребљен како је

наведено, у сасвим супротне сврхе, из чега проистиче да је савремена техника
данас   моћно   средство   у   рукама   криминалаца.   Свеопшта   аутоматизација
телефона гарантује дискрецију контаката међу криминалцима, што је у случају
тајног криминалног организовања modus vivendi криминалне организације или
групе.   Без   обзира   на   то   да   ли   се   телефонске   везе   користе   с   циљем
криминалног   организовања,   припремања   конкретне   криминалне   делатности,
поделе   плена,   сакривања   или   уништавања   доказа,   договора   о   исказима   у
случају   откривања,   постављања   експлозивних   направа   или   услова   код
киднаповања, полиција у једном броју случајева нема других могућности да
дође   до   благовремених   информација   осим   прислушкивањем   телефонских
разговора   или   тајним   осматрањем.   Треба   имати   у   виду   да   примена   других
средстава, ако је уопште могућа, појачава ризик од деконспирације чиме се
доводи   у   питање   успешност   откривања   кривичних   дела   и   откривање
извршиоца. У случају тајног криминалног организовања откривање је могуће
само истом методом -конспиративно.

Правни и криминалистички аспекти употребе

техничких средстава за тајну опсервацију говора

Употреба техничких средстава у сузбијању криминалитета правно је

ограничена не само унутрашњим прописима (уставним и законским), него и
међународним (нпр: Међународни пакт о грађанским и политичким правима,
члан 1.; Универзална декларација о људским правима, Резолуција Генералне
скупштине 217А (III); Декларација о основним принципима правде за жртве
криминалитета и злоупотребу власти; Резолуција Генералне скупштине 40/34;
Анекс: Кодекс понашања лица одговорних за спровођење закона; Резолуција
Генералне скупштине 34/169 од 17. децембра 1979. године и др.).

У свим демократским државама кривична законодавства садрже

прописе  чији  је циљ да се санкционише  неовлашћена употреба технике од
стране државних органа у кривичном, односно преткривичном поступку. Један
део   тих   закона,   међутим,   умањује   могућност   криминалистичког   поступања
рестриктивно   се   одражавајући   на   рад   полиције,   умањујући   и   могућност
примене техничких достигнућа у откривању и доказивању кривичних дела, док
су   поједини   закони   водили   рачуна   и   о   сврсисходости   ових   средстава   у
сузбијању криминалитета.

Поједина европска законодавства и судска пракса налажу да услов

примене мере телефонског прислушкивања треба да буде чињеница да у
конкрентом случају остала средства истраге не би могла да дају одговарајуће
резултате или не би довела до успешног окончања истраге (законодавства и
судске праксе Немачке, Норвешке, Шпаније и Италије). Такође је потребно да
је лице, према коме се мера примењује, осумњичено за једну од
инкриминација које су, као услов за примену, предвиђене у закону.

380

органа   су   у   несразмери   у   односу   на   конкретна   испољавања   и   опасност
злоупотребе   ових   средстава   у   криминалне   сврхе.   Нема   оправдања   за
одбацивање,   односно   искључивање   могућности   примене   савремених
техничких средстава у супротстављању криминалитету, наравно под условом
потпуног поштовања уставних права и слобода грађана. Такво становиште је у
сваком случају у складу са унапређењем антикриминалне теорије и праксе и
њеним усмеравањем ка ефикаснијем откривању оних кривичних дела у чијем
"modus operandi-u" су и техничка средства. Самим тим се постижу и значајни
превентивни   ефекти.   Треба   имати   у   виду   да   доследно   поштовање   закона
елиминише ризик од могуће злоупотребе ових средстава од стране полиције и
правосудних органа. Ефикасна контрола примене ових средстава, како је то и
предвиђено   у   ЗКП-у   када   је   реч   о   радњи   из   чл.   232.,   умањује   могуће
злоупотребе.

Који су могући криминалистички ефекти аудио и видео надзора из

поменутог члана ЗКП-а? То је, пре свега, могућност прикупљања садржаја који
су кључни и пресудни за откривање и расветљавање кривичних дела у свим
оним ситуацијама када су сазнања (основи сумње) само индикативна, а тичу
се   тајног   криминалног   организовања,   и   под   условом   да   је   примена   других
метода немогућа или ризична. Прислушкивањем се омогућава идентификација
телефонских   бројева,   не   само   позваних,   него   и   оних   са   којих   се   позива,
прибављају   сазнања   о   планираним   састанцима   и   криминалним   акцијама,
месту,   начину   и   времену   извршења   кривичног   дела,   именима   и   адресама
саучесника, имену жртве и сл. Оно што је такође значајно, у овој фази постоји
и могућност идентификације учиниоца кривично дела помоћу гласа, као веома
значајан допринос звучне опсервације. Ефикасно откривање кривичног дела и
извршиоца   је   неопходан   услов   сваког   кривичног   поступка   и   успешног
сузбијања   криминалитета   уопште.   Ако   се   уз   то   имају   у   виду   и   евентуални
превентивни ефекти који су, по правилу, могући у фази основа сумње, онда су
многи традиционални разлози против примене ове мере, ако постоји реална
претпоставка   да   се   може   спречити   наступање   криминалне   последице,   без
основа и захтевају озбиљну корекцију.

Криминалистички аспект употребе техничких средстава је у складу са

техничким достигнућима и њиховим коришћењем у антикриминалне сврхе. Не
улазећи детаљније у садржаје криминалистичке технике

178

треба имати у виду

да   су   могућности   ове   гране   криминалистике   на   овом   подручју   практично
неограничене.   Уређаји   за   контролу   телефонских   разговора   могу   се
постављати   на   телефонском   апарату,   на   месту   раздвајања   телефонских
каблова,   у   телефонској   централи.   Посредством   индукционог   калема   који   се
поставља   у   близини   телефонског   кабла   уз   помоћ   уређаја   могу   се   такође
снимати телефонски разговори. Још су веће техничке могућноти за контролу
разговора који се обављају бежичним телефонима.

Прислушкивање је могуће вршити и другим многобројним техничким

уређајима. Микрофони чија је употреба технички могућа понекад су толико
минијатурни да се могу инсталирати у пломби зуба, дугмету, шнали, накиту,
одећи, ручном часовнику и сл. Постоје и специјални уређаји за даљинско

382

прислушкивање било да се ради о отвореном или о затвореном простору. При
том могу се користити и инфрацрвени зраци.

Осим што су минијатурни, микрофони могу имати и различиту намену,

као нпр. посебни телемикрофон је функционалан и са веће удаљености
издвајањем говора одређеног лица и приликом разговора у групи.

Микрофони са параболичним одразом и специјалним огледалом у стању

су да региструју говор и на раздаљини од неколико стотина метара и са
скровитих места. Не треба гајити илузију да је данас само полиција у ситуацији
да прибави и употреби ова средства. Могућности криминалаца за њихову
злоупотребу су много веће.

Ограничења у примени полицијских овлашћења

Насупрот безобзирној злоупотреби савремене технике и технологије од

стране   криминалаца,   полиција   је   у   њиховој   примени   у   циљу   сузбијања   и
спречавања   криминалитета   ограничена   како   законском   нормом   тако   и
финансијским средствима. У питању је и полицијска деонтологија која садржи
етичка правила о понашању полицајаца, која треба пполицијску функцију да
учине хуманијом и спрече злоупотребе овлашћења. Генерална скупштина УН
1979. године донела је Кодекс о понашању службеника одговорних за примену
закона, а Европско веће је исте године усвојило Декларацију о полицији, у којој
се нашло и 16 деонтолошких правила. Она се своде на следеће:  полицијски
службеник треба да извршава само дужност која му је одређена зконом; да
делује   поштено   и   непристрасно;   забрањују   му   се   сви   нехумани   поступци   и
мучења; има право да се уздржи од извршења наређења која су незаконита;
треба да одбије учествовање у истрази и лишењу слободе лица за које не
постоји основана сумња да је починило деликт; одговоран је за поступке који
су   противзаконити;   не   сме   прибегавати   у   интервенцији   сили   ако   је   она
непримерена; дужан је да чува тајну о питањима поверљивог карактера.

Међународна правна акта од значај за поступање полиције у

преткривичном и кривичном поступку су највећим делом ограничавајућег
карактера када се ради о примени појединих овлашћења у односу на лица.

Основни принципи примене овлашћења уопште од стране службених

лица која су одговорна за примену закона у складу су са обавезом коју
службена лица имају у заштити живота, слободе и безбедности лица, а која су
загарантовани Универзалном Декларацијом о љуским правима,

179

и потврђени

Међународним пактом   о грађанским и политичким правима. Према Кодексу
понашања   службених   лица   одговорних   за   примену   закона   под   појмом
"службена лица која су одговорна за примену закона" спадају "све полицијске
формације   униформисане   и   неуниформисане,   односно   службена   лица   која
имају полицијска овлашћења без обзира на то да ли се ради о цивилним или
војним   полицијским   снагама.   Искључени   су   припадници   тајних   полицијских
служби."

Економско-социјални савет Уједињених нација (ЕКОСОК) у својој

Резолуцији 1986/10, одељак IX, од 21. маја 1986. позвао је земље чланице да

383

С обзиром на значај трагова као материјалних доказа до којих се долази

предузимањем радњи доказивања, на овом месту о њима ће бити више речи
(о предметима такође шире на одговарајућем месту).

Трагови и њихов криминалистички значај

У криминалистичком смислу трагови су видљиве или невидљиве

промене које је физичком радњом произвео човек, животиња или каква ствар
(у ширем смислу речи) приликом вршења, или у вези са вршењем кривичног
дела. Наравно, трагови у криминалистичком смислу су увек у вези са људском
радњом, односно пропуштањем радње уколико је постојала обавеза за њено
предузимање, без обзира на то да ли непосредно потичу од човека, животиње,
предмета, машине и др.

Ове промене (трагови) могу бити видљиве или невидљиве, а могу се

наћи на месту кривичног дела, на учиниоцу или жртви (трагови крви, стопала,
сперме, прашине, власи косе, барутних гасова, трагови блата, трагови борбе)
и на предметима који су у вези са кривичним делом (трагови папиларних
линија, боје, алата).

У кривичном поступку трагови представљају материјалне доказе којима

се   употпуњује   субјективна   слика   датих   исказа   и   објетивизира   њихова
вредност. Могу бити индицијални или непосредни доказ у поступку. Постоје
разне   врсте   трагова,   од   којих   је   најраспрострањенија   подела   на   трагове
људског, животињског и биолошког порекла, трагове предмета, трагове дејства
силе   и   микротрагове.   У   трагове   људског   порекла   сврставају   се   трагови
папиларних линија, руку, стопала, зуба, трагови осталих делова тела и трагови
крви, излучевина и длака. Траговима животињског порекла сматрају се трагови
ногу, излучевина и длака. У трагове предмета спадају трагови возила, оруђа,
ватреног   оружја   и   др.   Траговима   дејства   силе   сматрају   се   трагови   пожара,
експлозија, хаварија.

Микротрагови су невидљиви трагови кривичног дела или у вези са

кривичним делом, који се применом посебних техничких и хемијских метода
могу пронаћи, фиксирати и учинити видљивим.

Трасологија, као и криминалистика у целини, чини значајне напоре за

изналажење и усавршавање нових метода у откривању и обезбеђењу трагова
кривичних   дела.   При   том   се   умногоме   користе   и   достигнућа   других   наука.
Осврнућемо   се   на   неке   од   ових   метода,   с   обзиром   на   то   да   су   оне   мање
познате у широј пракси, мада је њихова анализа у криминалистичкој теорији
увелико   присутна.   Ово   излагање   има   за   циљ   само   општу   информисаност,
будући   да   детаљније   ове   методе   разрађује   криминалистичка   техника,   као
посебна наставна дисциплина и грана криминалистике.

У последње време у криминалистичкој пракси почиње да се користи и

одорологија (лат. одор - мирис, логос - наука) која најављује значајне
криминалистичке могућности на бази проналажења, узимања, конзервирања и
анализе мириса уз помоћ електронских и техничких уређаја, као и развоја и
примене физике, хемије и биологије. Ово криминалистичко техничко средство,
које се и даље усавршава, већ сада превазилази способност службеног пса и

385

може   се   користити   у   многобројне   криминалистичке   сврхе,   под   условом   да
откривање кривичног дела, извршиоца, или неке друге чињенице базира на
мирису,   чак   и   најразличитијег   порекла.   Техничко   средство   ("електронски
детектив",   "електронски   нос",   "електронски   пас")   реагује   и   на   веома   слабе
мирисе   без   обзира   на   то   да   ли   потичу   од   човека   или   другог   живог   бића,
предмета,   разних   гасова   и   слично.   Криминалистичка   одорологија   и   њена
техничка   средства   су   у   успону   и   усавршавању,   па   и   њихова   потпуна
афирмација у криминалистици, односно у спречавању и доказивању кривичних
дела, тек предстоји.

181

Предмет посебног интересовања криминалистичке теорије и праксе су и

топлотни (термички) трагови. Криминалистика настоји да методом термовизије
или термографије

182

усаврши тактику и технику обезбеђивања ових трагова и

њихове примене у спречавању и сузбијању криминалитета.

Истраживања која је вршио пољски научни Хуберт Колецки показују да

се термовизија може користити у откривању појавних топлотних трагова у вези
са лицима, предметима, отвореним простором, који се емитују у виду
инфрацрвених таласа и које термовизија региструје.

Процес се обавља посредством инфра - црвене радиометрије, која мери

и бележи инфра - црвене таласе емитоване из правца објекта. Колецки истиче
могућност коришћења термовизије скоро у свим доменима криминалистичко -
тактичког рада на откривању кривичних дела и њихових извршилаца, као и у
области криминалистичке превенције. Истиче се могућност примене приликом
предузимања радње осматрања, у потери, заседи, у претресању терена,
објеката и лица, реконструкцији догађаја, приликом испитивања лица, па чак и
приликом испољавања "топлотних симптома људских емоција".

У превенцији криминалитета најављују се, такође, велике могућности

коришћења термовизије, на пример, приликом обезбеђења поверљивих
докумената, затим важних објеката и лица на отвореном и затвореном
простору од напада, провала и пожара, откривања опасних стања у којима су
се нашла поједина лица (поплава, земљотрес, лавина).

Будућа употреба термовизије у криминалистици отвара многобројна

питања, осим чисто практичних. То су, пре свега, организациона питања, затим
питања   опремљености   органа   откривања   кривичних   дела   термографским
апаратима (термовизорима и другим потребним уређајима). Један од битних
питања је и оно које се јавља код свих нових метода: који је криминалистички,
а   који   кривичнопроцесни,   односно   документационо   -   доказни   значај
темографских   резултата.   Даљи   развој   овог   значајног   криминалистичког
средства треба да одговори и на ово питање.

Трагове, уколико имају значај за кривични поступак, треба оформити,

обезбедити   и   стручно   обрадити   на   начин   како   то   налажу   правила
криминалистике и одредбе Законика о кривичном поступку. Једино тако они ће
имати   значај   доказа   у   кривичном   поступку.   Материјални   докази,   сасвим
одређено, објективно и постојано говоре о спорној чињеници, а сем тога могу
се,   највећим   делом,   уз   помоћ   науке   и   технике   испитати,   проверити   и
контролисати. Материјални докази у великој мери доприносе објективизацији

386

рељефни). Према броју могу бити појединачни и групни, а према стању
стопала трагови босих ногу, у чарапама и у обући.

Трагови зуба, на пример, настају тако што се зубима делује на неки

предмет или на део тела неког лица. Трагови зуба могу да буду одгризи (ако
се зубима одваја део целине) и угризи (трагови код којих остаје отисак зуба
под притиском а не одваја се део целине која је под притиском зуба). С
обзиром на врсту подлоге, трагови зуба се могу поделити на три целине:
трагови на људском телу, на прехрамбеним производима и трагови на осталим
предметима.

Трагови зуба су најчешће видљиви на телу или предметима и фиксирају

се   писменим   путем,   записнички,   фотографисањем   мулажирањем,
конзервирањем   (прехрамбени   артикли).   Без   обзира   на   то   да   ли   се   ради   о
одгризу или угризу на људском телу или предмету, на основу трагова зуба
може   се   методама   криминалистичке   технике   потврдити   или   оспорити
осумњиченост   одређеног   лица,   односно   утврдити   његов   идентитет.   Више
могућности   за   то   пружају   трагови   зуба   настали   одгризом,   због   већег   броја
информација које се добијају на овај начин.

Трагови усана се могу користити за идентификацију лица (хеилоскопија),

јер се на уснама налази велики број бора одређеног распореда. Трагови усана
могу бити видљиви или невидљиви. И једни и други настају додиром усана на
предмет или на тело. Видљиви трагови су обично од ружа, чоколаде и сл. и
остају на глатким површинама, а фиксирају се фотографским путем, док се
невидљиви претходно изазивају, слично папиларним линијама, па се тек затим
фотографишу.

Код такозваних контактних кривичних дела (разбојништво, силовање,

убиство,   телесне   повреде)   могу   се   наћи   трагови   појединих   делова   тела.
Притом   учинилац   може   непажњом   на   подлози,   уколико   је   пластична   или
мекана (земља, прашина, снег) оставити отиске колена, лаката, рамена, леђа.
Такође, ако је подлога обојена, трагови ће остати и на његовој одећи. Исто
тако, ако је реч   о голом телу на подлози се могу наћи отисци различитих
карактеристика   који   указују   на   облик   и   величину   дела   тела,   евентуалне
наборе, ожиљке, деформитете и сл. Индивидуалне карактеристике обучених
делова   тела   могу   се   односити   на   врсту   материјала,   одеће,   закрпе,   начин
шивења,   могуће   украсе.   Трагови   креча   или   фарбе   на   одећи   могу   настати
ослањањем   рамена   на   зид,   наслањањем   чела   на   хладно   стакло   ради
освежења, на коме увек после тога остају видљиве шаре.

СЛИКА 3 отисак десног длана откривен и изазван на месту извршења
кривичног дела

Биолошки трагови људског порекла

Трагови крви су најчешћи биолошки трагови људског порекла, који

настају при извршењу крвних и сексуалних деликата Обавезно се јављају код
убиства клањем, а не ретко и код убиства или повреде ватреним оружјем. Ова
кривична дела остављају трагове крви било на жртви (трагови извршиоца),

388

или извршиоцу (трагови жртве). Трагови могу да се нађу на средствима
извршења и на подлози.

На осумњиченом трагови се могу наћи по читавом телу, па их треба

тражити у коси, на лицу, одећи, обући, на појединим предметима: кључевима,
новчанику, марамици, као и испод ноктију. Трагове треба да скида и пакује
стручно   лице,   биолог   или   криминалистички   техничар.   На   лицу   места   њих
привремено треба заштитити од пропадања, односно уништења (нпр. киша,
јака жега, и сл.). У случају потребе треба их прекрити неким предметом, ако су
на подлози или се односи цео предмет на коме је траг, ако је то могуће. На
основу трагова крви могу се утврдити место извршења кривичног дела, начин
извршења,   употребљена   средства,   правац   кретања   жртве   и   извршиоца.
Трагове крви треба детаљно испитати у два правца: а) судско медицинском, тј.
да ли је то уопште крв и ако јесте да ли је људска или животињска, ако је
људска   која   је   крвна   група,   РХ   фактор   и   др.,   ако   је   животињска   којој
животињској групи припада, ако за то постоји потреба, б) криминалистичком -
облик и положај крвних мрља, да ли је жртва убијена на том или другом месту,
да ли је стајала, лежала, клечала у тренутку убиства као и друге појединости.

Као трагови људског порекла интересантни су, зависно од кривичног

дела, и трагови сперме, пљувачке, измета, мокраће, избљувка, зноја, длака.

Мада од животиња као и од људи могу да остану многобројни трагови,

међу њима су као криминалистички релевантни следећи: трагови животињских
ногу, трагови животињских зуба, длаке, излучевине, измет. Од значаја су и
трагови људске крви на животињама, трагови сперме, као и други трагови који
указују на контакт човека и животиње.

Трагови биљног порекла криминалистички су значајни у случају шумске

крађе, сече винограда или воћњака, или уништења других биљних култура.
Међутим, и код појединих кривичних дела уз примену насиља, разбојништва
или силовања у природи (воћњак, ливада, парк, шума и др.), ови трагови се
могу наћи на одећи, обући, лактовима, коленима, као што су трагови биљака,
нагњечених плодова, лишћа и сл. Могућности коришћења биљних трагова су у
томе   што   су   поједине   биљне   врсте   лоциране,   по   правилу,   на   одређеним
подручјим,   па   када   се   на   осумњиченом   или   његовом   возилу   нађу   трагови
одређене   биљне   врсте,   то   је   поуздан   знак   да   је   осумњичени   долазио   на
одређено место. Наравно, и ови трагови могу бити подметнути, што је не ретко
случај код фингираних кривичних дела.

Трагови употребе ватреног оружја

Криминалистички значај ватреног оружја је веома велики, с обзиром на

то   да   се   знатан   број   кривичних   дела   и   то   оних   најтежих   врши   употребом
ватреног   оружја.   Тумачењем   трагова   ватреног   оружја   могу   се   утврдити
одређене   чињенице   о   кривичном   делу,   његовом   учиниоцу   и   појединим
околностима извршења. Трагови ватреног оружја могу се поделити у четири
групе: а) ватрено оружје, поједини делови и муниција, б) пројектили и чауре
(патроне), в) барутни трагови, г) трагови које је могуће истраживати на линији
путање пројектила.

389

подлоге на којој су остављени микротрагови. Заштићени, изазвани и
прикупљени микротрагови постају предмет одговарајућих вештачења и могу
имати велики доказни значај.

Међу многобројним траговима који имају велики криминалистички значај

несумњиво су и следећи трагови:

1) трагови експлозије,
2) трагови пожара и паљевина,
3) мирис као траг,
4) трагови фалсификата на писменим исправама,
5) трагови отрова.
Откривање, фиксирање и вештачење и ових трагова је од велике

важности   за   расветљавање   кривичних   дела,   откривање   непознатих
извршилаца, односно обезбеђивање материјалних доказа, успешно покретање
и окончање кривичног поступка. Поступање са траговима, међутим, захтева
како   основна   криминалистичко   -   техничка   знања   (откривање   и   фиксирање),
тако   и   она   уско   -   специјализована   и   високо   -   стручна   (вештачења,   стручна
помоћ).

Криминалиста има задатак да трагове открије, прикупи, обезбеди и

логички протумачи коришћењем науке и технике, сам или уз стручну помоћ
вештака, односно стручног лица увек када је то потребно.

Да би поједини предмети и трагови постали докази, односно попримили

значај доказа, неопходно је да се изврше одређене радње доказивања, којима
ће се ови предмети и трагови обезбедити као докази.

СЛИКА 4 Чауре ватреног оружја нађене на лицу места (вештачење
компаративним микроскопом)

2. КРИМИНАЛИСТИЧКА ОБРАДА ЛИЦА МЕСТА - РАДЊЕ НА

МЕСТУ КРИМИНАЛНОГ ДОГАЂАЈА

Појам и значај лица места

Криминалистичка обрада лица места обухвата систем општих

оперативно тактичких и доказних мера, радњи  и поступака који се предузимају
с циљем што потпунијег утврђивања затеченог стања на месту криминалног
догађаја.   Редослед   предузимања   појединих   мера   и   радњи   условљен   је
природом   и   различитошћу   сваког   конкретног   кривичног   дела,   укључујући   и
материјални оквир у коме је дело извршено.

Значајан део криминалистичке активности базира се на чињеници да

криминалац на месту извршења кривичног дела оставља трагове којих није
свестан, а ако је и свестан не може да претпоставља значај који они имају за
откривање кривичног дела и њега као извршиоца.

391

Присуство ових трагова и предмета на месту кривичног дела, на жртви,

извршиоцу и другим местима представља индиције о акцији, покрету, радњи
извршења   кривичних   дела.   Проналажење,   обезбеђивање,   вештачење,
извођење   ових   доказа,   као   и   повезивање   доказа   са   другим   чињеницама   у
јединствену целину, није могуће само уз помоћ логичког мисаоног процеса, већ
је потребна и примена научних метода. Значи пут од индиција или доказних
информација до материјалних правно релевантних чињеница, односно доказа,
могућ је само уз примену научних метода и поштовање законских одредби.
Криминалистика обједињава све те методе других наука и законска правила да
би   испунила   основни   циљ   и   обезбедила   доказе   употребљиве   у   кривичном
поступку.

Без обзира на могуће специфичности, садржина сваке криминалистичке

обраде лица места односи се на: обезбеђење лица места, прикупљање
обавештења на месту криминалног догађаја, вршење увиђаја и сачињавање
записника. Активност ван места криминалног догађаја, која се односи на
испитивање и изазивање латентних трагова кривичног дела и сличне поступке,
такође спада у шири појам криминалистичке обраде лица места.

Да би место криминалног догађаја било обезбеђено ради вршења

увиђаја, претходно мора да буде уочено и правилно одређено.

Лице места је оно место или објекат у односу на које је непосредним

опажањем могуће утврдити или разјаснити какве важне чињенице у поступку
вршења увиђаја.

Место извршења кривичног дела у кривично правном смислу неретко се

поклапа са лицем места. То је место где је учинилац предузео радњу, или је
био дужан да предузме радњу и место где је последица наступила, или где је
по умишљају учиниоца требало да наступи. Место извршења кривичног дела
је битно са аспекта надлежности суда у кривичном поступку и са аспекта
проналажења и прикупљања трагова и доказа у криминалистичком смислу.

Лице места је оно место где се налазе трагови и предмети који се

одређеним поступком или радњом (увиђај, вештачење, претресање) могу
довести у везу са извршењем кривичног дела. Нпр. трагови и предмети које је
оставио осумњичени на скровитом месту где се био сакрио, место на коме су
остаци материјала и трагова где је вршено фалсификовање новца, или место
где је произведена дрога, место на коме је увежбавано прецизно гађање из
пиштоља од стране осумњиченог за убиство, па су на том месту пронађене
чауре из инкриминисаног оружја. Релативно је питање које је место важније за
обезбеђивање материјалних доказа.

Према томе, подручје "лица места" или места криминалног догађаја је

свакако различито од места извршења кривичног дела у кривично правном
смислу и оно се може односити на простор, предмете, лешеве и жива бића,
међу којима су посебно интересантна лица, јер се на њима налазе трагови
кривичног дела, било да је реч о извршиоцу или жртви.

У том случају, лице места је место где је извршилац извршио радњу

(чињењем или нечињењем) или где је наступила забрањена последица.
Међутим, то може да буде и свако друго место на коме се налазе трагови и
предмети кривичног дела. Лице места може представљати целину или може

392

измена након извршења кривичног дела до доласка екипе за вршење увиђаја.
То се постиже обезбеђењем лица места, које врши онај орган унутрашњих
послова који је територијално надлежан или је најближи месту извршења
кривичног дела.

Обезбеђење лица места је криминалистичка радња која се предузима с

циљем да место извршења кривичног дела не претрпи битне промене пре
увиђања од стране увиђајне екипе.

Изузетак се чини у случају када се ради о повређеним лицима којима је

потребна лекарска помоћ, или средствима и предметима који могу угрозити
околину, као што је случај код саобраћајних незгода. Затечено стање се може
у том случају претходно регистровати видео техником или записнички.

Одмах по сазнању за место криминалног догађаја, надлежни орган

полиције или дежурни у органу одређује потребан број полицајаца и упућује на
лице места ради његовог обезбеђења. На лице места, по правилу, прва стиже
она патрола полиције која му је најближа, а порука се шаље радио - везом.
Излазак на лице места и његово обезбеђење мора се извршити што хитније, уз
максимално поштовање начела брзине и експедитивности у раду.

Под обезбеђењем лица места подразумева се забрана приступа свим

непозваним лицима, као и забрана улажења и кретања у кругу који је означен
као место криминалног догађаја. Под овим се подразумева и обезбеђење
трагова и предмета који могу послужити као доказ у кривичном поступку.

184

овој фази врши се обављање информативних разговора са лицима која имају
одређена сазнања о криминалном догађају, а налазе се у његовој близини,
њихово задржавање као и лишавање слободе евентуалног извршиоца.
Обавеза је припадника полиције да својим поступцима не унесу промене на
лицу места, униште или оштете трагове, помере предмете, што би
онемогућило њихово коришћење приликом расветљавања дела и откривања
извршиоца.

Брзина којом ће лице места бити обезбеђено зависи од протека

времена између самог одигравања догађаја и тренутка сазнања од стране
надлежног органа унутрашњих послова, с једне стране, и протека времена од
тренутка сазнања до изласка екипе за обезбеђење на лице места, с друге
стране.

Да ли ће одмах по извршеном кривичном делу орган унутрашњих

послова сазнати за кривично дело, зависи од тога да ли се криминални догађај
десио на урбаном или ненасељеном подручју, ближе или даље од  главних
саобраћајница,   да   ли   је   то   подручје   и   иначе   покривено   патролном   и
позорничком делатношћу. Од великог значајај је и то у којој мери је заступљен
секторски   начин   рада   органа   унутрашњих   послова   и   њихова   повезаност   са
другим   субјетима,   првенствено   грађанима   и,   наравно,   спремношћу   ових   да
хитно   пријављују   кривична   дела,   па   и   привремено   заштите   лице   места,
уколико је то потребно.

Ако кривични догађај пријављује грађанин, треба му дати

најнеопходнија упутства, да ништа не помера на лицу места и да, што је
могуће потпуније, обезбеди његов непромењен изглед.

394

Којом ће брзином, по сазнању, на место криминалног догађаја стићи

екипа   за   његово   обезбеђење   или   екипа   за   вршење   увиђаја,   зависи   од
организованости и техничке опремљености органа унутрашњих послова, као и
спремности,   мобилности   и   радне   дисциплине   овлашћених   радника   који
сачињавају ове екипе. Обезбеђење лица места обухвата више истовремених
радњи и поступака: одређивање и блокирање лица места, одстрањивање свих
лица са тог подручја, пружање помоћи жртвама кривичног дела, уколико оне
постоје,   осигурање   од   промена   и   уништења   трагова   и   предмета   кривичног
дела,   ако   таква   опасност   тренутно   прети,   задржавање   очевидаца   и
извршилаца   кривичног   дела   до   доласка   истражног   судије,   обављање
информативних разговора са тим лицима и слично.

Након слободног излагања оштећеног, може се отпочети са

постављањем питања с циљем употпуњења слике о догађају, прецизирања
одређених   детаља   или   разјашњења   уочених   нелогичности   и
контрадикторности.   То   могу   бити   питања   о   томе  да   ли   је   услед   наступања
догађаја дошло до неких промена на месту његовог одвијања, а ако јесте које
су   то   промене   и   чиме   су   изазване,   о   томе   да   ли   је   на   месту   криминалног
догађаја или у његовој околини пре, за време или након догађаја приметио
непозната или позната лица која су се неуобичајено понашала; о томе да ли се
у протеклом периоду десило нешто неуобичајено што би могло имати везе са
конкретним   догађајем;   да   ли   је   за   предузимање   радње   извршења   било
потребно познавање одређене вештине, професије или заната. Уколико начин
извршења указује на познавање посебности и околности нападнутог објекта,
од оштећеног треба затражити да наведе лица којима су те чињенице могле
бити   познате.   Ради   одређивања   круга   сумњивих   лица,   оштећеном   треба
поставити   и   питања   о   томе   указују   ли   одређене   околности   догађаја   (избор
нападнутог објекта, време, начин и средства извршења) на мотив извршења,
затим о томе да ли је неко на било који начин испољавао вољу за извршење
одређеног кривичног дела.

Уколико је оштећено лице било очевидац догађаја, треба утврдити да

ли је успело да запази учиниоца, а ако јесте, у којим условима, са ког места, на
коликом растојању, да ли је уочило правац из ког је наишао, које је радње, на
који начин и колико времена вршио, у ком правцу и на који начин је отишао,
које је ствари при том оставио и слично. Значајно је утврдити и то да ли је
оштећени уочио и нека друга лица на месту криминалног догађаја, а ако јесте,
да ли су му та лица позната, да ли су се умешала у догађај итд.

На исцрпном и што прецизнијем излагању о наведеним и сличним

питањима и давању што потпунијег и детаљнијег личног описа треба
инсистирати, како у случају да оштећени није успео да препозна учиниоца,
тако и када му је његов идентитет познат.

Веома важан извор релевантних информација могу бити и лица која су

уочила   ток   криминалног   догађаја,   његово   трајање   и   учеснике.   Приликом
обављања   разговора  са  овим   лицима  треба  знати   и   то  да  се  лица  која  су
посматрала догађај, из страха или жеље да по сваку цену остану неутрална,
нису покушала да спрече његово наступање и даљи ток, да ухвате учиниоца и
пруже   помоћ   оштећеном,   по   правилу,   неће   појавити   ни   као   пријавиоци.

395

затечени изглед, ко је и на који начин проузроковао промене, померио
предмете, оставио нове или уништавао већ постојеће трагове.

Обавештења о криминалном догађају и активностима његових актера

могу дати и грађани који су били на месту догађања или у његовој близини,
нису уочили радњу извршења, али су чули одређене изјаве, гласове или друге
звуке који могу употпунити слику о ситуацији на месту криминалног догађаја
пре извршења, за време трајања и након његовог окончања. Ти грађани су
могли запазити и друге појаве у вези са криминалним догађајем те их, имајући
у виду врсту догађа, треба и о њима питати.

Одређена обавештења о криминалном догађају прикупљена на месту

његовог одигравања, могу представљати репродукцију изјава других лица о
догађају. Имајући у виду могуће недостатке у садржини ових обавештења,
неопходно је ради добијања што прецизнијих и потпунијих информација о
извршеном догађају пронаћи и лица чије су изјаве репродуковане, па са њима
обавити разговор.

Лице за које се сумња да је учинилац може, уколико је реч о стварном

учиниоцу,   бити   веома   важан,   а   некад   и   једини   извор   сазнања   о   догађају,
његовим фазама и појединостима. С друге стране, осумњичено лице које није
стварни   учинилац   заинтересовано   је   да   потпуно   и   објективно   изнесе
чињенично  стање  криминалног  догађаја,   уколико  му   је  оно   познато,   понуди
алиби   и   укаже   на   материјалне   и   личне   доказе   који   га   потврђују   и   тиме
аргументовано оспори сумњу о учешћу у криминалној радњи.

Претходна знања о криминалном догађају и његовом учиниоцу увелико

ће утицати на могућност и обим припрема за вођење разговора. У том смислу
оправдано је разликовање следећих ситуација:

- када предмети, трагови и искази лица прикупљени на лицу места не

указују на учиниоца, већ је сумња резултат неких других околности;

- када предмети, трагови и искази лица не указују на одређено лице као

учиниоца, већ на одређени круг лица као могуће учиниоце;

- када предмети, трагови и искази лица указују на одређено осумњичено

лице као могућег учиниоца;

- када је учинилац затечен на делу и лишен слободе;
- када је одређено лице пријавило криминални догађај и себе као

извршиоца.

Циљ коме треба тежити није добијање признања по сваку цену. Оно ће

бити од значаја само уколико потврђује постојеће и указује на нове
материјалне и личне доказе.

Иако ће добро припремљен и стручно и темељно извршен увиђај дати

одговор на велики број "златних" питања криминалистике, поједини догађаји,
нарочито   они   за   које   се   утврди   да   представљају   кривично   дело   чији   је
учинилац непознат, захтеваће даљу криминалистичку обраду, чији ће један од
циљева бити и проналажење оних лица која могу дати корисна обавештења.
До ових грађана овлашћена службена лица најчешће долазе затицањем на
месту криминалног догађаја, на основу исказа затечених грађана, на основу
предмета   или   трагова   пронађених   на   месту   криминалног   догађаја,
самоиницијативним   пријављивањем   грађана   -   давалаца   обавештења,

397

пикупљањем   обавештења   у   околини   места   криминалног   догађаја,
прикупљањем   обавештења   на   местима   и   у   срединама   у   којима   се   може
очекивати   проналажење   грађана   -   давалаца   обавештења   и   обраћањем
посредством средстава јавног информисања.

Такозвана информативна фаза вршења увиђаја подразумева

ангажовање на прикупљању обавештења и изван лица места. На пример, то
би представљало испитивање лица из најближе околине жртве или оштећеног
- ако се ради о убиству, у каквом је односу убијени био са својом околином, да
ли је био са ким у свађи, да ли је можда вршио прељубу, да ли се коцкао, да
ли је био склон криминалу, итд. О појединим околностима провалне крађе у
стану треба, на пример, испитати сва лица која су настањена у близини места
извршења дела, што је могуће урадити у мање насељеним местима док у
урбаном градском подручју то често не даје резултате. У оваквим ситуацијама
треба испитати да ли је последњих дана долазило у стан неко лице ради
просјачења, да ли је шта нудило на продају, да ли је нудило какве услуге и
томе слично. Лица од којих се прикупљају обавештења треба питати да ли су
им познате ствари нађене на лицу места, посебно оне за које се претпоставља
да их је ту оставио извршилац. Ово препознавање ствари и довођење у везу
са неким лицима има изузетан значај за откривање непознатог извршиоца.

Када је у питању извршилац дела који је познат, а затечен је на лицу

места, руководилац обезбеђења, односно екипе за вршење увиђаја, уколико је
она прва стигла на лице места, одлучује да ли ће лице лишити слободе или ће
га само задржати до доласка истражног судије. Том приликом примениће се
општа законска правила о лишењу слободе, односно обавезно ће бити лишено
слободе оно лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично
дело за које је у закону предвиђена казна затвора у трајању од четрдесет
година, или ако су испуњени услови за одређивање притвора из члана 142.
Законика о кривичном поступку.

Прикупљање обавештења на лицу места

Након обезбеђења лица места први задатак организатора обезбеђења

лица места је да се ангажује на прикупљању обавештења која треба да пруже
лица   затечена   на   месту   криминалног   догађаја.   Он   ће   настојати   да   се
информише о битним околностима кривичног дела, о извршиоцу и оштећеном,
односно о свим другим чињеницама и околностима од значаја за разјашњење
конкретног   дела   и   откривање   извршиоца.   После   тога,   прикупља   податке   о
очевицима догађаја, не пропуштајући да утврди њихов идентитет и одлучује
која   ће   од   тих   лица   задржати   на   лицу   места   до   доласка   истражног   судије
(најдуже 6 часова), односно која ће од њих упутити истражном судији (члан
231. ЗКП-а). Такође, он длучује и о томе да ли ће лица раздвојити и држати их
одвојено до завршетка увиђаја и окончања разговора. Ради се, најчешће, о
лицима која имају услове да буду сведоци у кривичном поступку, а њихово
касније саслушање би било немогуће или отежано.

Правилнијем одређивању и обезбеђењу лица места, између осталог,

умногоме може допринети благовремено прибављање потпуних и прецизних

398

веродостојнијих података, разговор са овим лицем треба обавити што хитније,
по   могућности   на   месту   криминалног   догађаја,   јер   је   његово   сећање   тада
најсвежије, а постоји и могућност његовог обнављања изазивањем асоцијација
везаних за појединости на месту догађања. Хитност у поступању мора доћи до
изражаја   нарочито   када   се,   услед   повреда   узрокованих   криминалним
догађајем, оштећени (жртва) налази у животној опасности. Наравно, ни тада се
не   сме   заборавити   да   је   пружање   помоћи   и   спасавање   људи   примарна
обавеза.   У   случају   да   је   оштећени   под   јаким   утиском   догађаја,   приликом
вођења разговора треба настојати да се пажљивим и стрпљивим поступањем
смири, и тек онда исприча све што му је о криминалном догађају познато.

Прикупљањем обавештења од лица затечених на месту криминалног

догађаја најпре треба сазнати да ли су на лицу места наступиле неке промене
од тренутка извршења кривичног дела до доласка екипе за вршење увиђаја.
Уколико су такве промене наступиле, одмах треба означити оне трагове који су
накнадно настали и који очигледно немају везе са криминалним догађајем, као
и сва она места где су промене настале.

Како је основни циљ обезбеђења да се сачува затечени изглед лица

места до почетка вршења увиђаја, то ће се предузети све потребне мере да на
њему не дође до било каквих промена. Изузетно, уколико прети опасност да се
неки предмет, односно траг оштети или уништи они се, ако је то могуће,
посебно обезбеђују, односно, склањају или односе на неко безбедније место.
Наравно, то се констатује у записнику где се наводи и њихов првобитни
положај и структура затечена на лицу места.

Промене на лицу места може да изазове и употреба службеног пса ако

се   криминалац   дао   у   бекство   и   ако   су   испуњени   сви   потребни   услови   за
употребу пса. При том не треба дозволити било какво сувишно кретање у кругу
лица   места   без   обзира   на   то   да   ли   се   ради   о   оперативном   раднику,   или
водичу.   Прибор,   као   и   сопствене   ствари   (капути,   шешири,   торбе   и   сл.),   не
треба остављати на месту догађаја јер се тим стварима могу оштетити или
уништити трагови.

Уколико се место кривичног дела налази на сеоском подручју или

уопште на месту где се налазе домаће животиње, пас, мачка, свиња и друге,
исте треба одмах одстранити.

Правило је да се лице места увек обезбеђује, будући да је то предуслов

за   успешно   вршење   увиђаја.   Међутим,   понекад   ће   се   од   тог   правила     и
одступити, ако у одређеном тренутку имају више оправдања неке друге радње,
па чак и под условом да се изглед лица места измени и онемогући успешан
увиђај.   То   је,   на   пример,   случај   када   се   на   месту   догађаја   затекну   тешко
повређена лица, па је потребно транспортовати их у здравствену установу јер
је њихово спасавање од примарног значаја. При транспортовању оваквих лица
треба, уколико је то могуће, са њима обавити разговор о самом догађају и о
извршиоцу,   поготову   ако   је   он   непознат.   Ово,   наравно,   треба   чинити   само
уколико   здравствено   стање   унесрећених   то   дозвољава.   Ако   лице   није
тренутно   при   свести,   ту   обавезу   треба,   делимично,   пренети   на   некога   од
здравственог особља.

400

На лицу места се обележава положај у коме се лице затекне и

евидентирају све промене до којих је дошло указивањем помоћи.

Ако су у питању, на пример, тешке саобраћајне незгоде, катастрофе

изазване   експлозијама,   паљевинама   или   на   сличан   начин,   у   којима   је
настрадао већи број лица, такође се одступа од правила за обезбеђење лица
места. Само присуство и рад спасилачких екипа (медицинских и других), затим
појединих   служби   (противпожарних   и   слично),   ремете   изглед   лица   места
мењајући његово првобитно стање, којом приликом се уништавају многобројни
трагови   и   стварају   нови.   Распоред   предмета   према   појединим   траговима
међусобно поприма измењени однос, који је све теже контролисати и касније
реконструисати, чиме се не може ни дати одговарајући приказ лица места. Да
би се лице места што мање изменило и да би се што ефикасније заштитило од
промена, не треба дозволити улазак у круг лица места непозваним лицима, а
све промене на њему, уколико је могуће, треба евидентирати. Према томе, у
овом   случају   може   се   говорити   о   делимичном   обезбеђењу   лица   места,   уз
обавезу праћења свих промена које се на њему дешавају. То ће се уредити на
тај начин што ће неко од овлашћених радника настојати да уочи и обележи све
промене   до   којих   долази   у   вези   са   лицем   места.   Те   промене   могу   се
евидентирати   прављењем   писмених   забележака,   скицирањем,
фотографисањем свих оних елемената значајних за касније вршење увиђаја:
положај затечених лешева, делова леша, затим повређених лица, појединих
предмета, видљивих трагова, трагова које су оставила службена лица.

Сви ови елементи могу да имају пресудан значај приликом вршења

увиђаја или реконструкције догађаја у вези са утврђивањем непосредних
узрока настанка последице, што опет може да буде од одлучујућег значаја за
коначан исход расветљавања кривичног дела и кривичног постука уопште. На
тај начин могу се обезбедити одговори на поједина важна питања: да ли се, на
пример, ради о кривичном делу или случајном догађају, да ли је у питању
умишљајно или нехатно кривично дело, итд.

Уколико је извршилац кривичног дела побегао са лица места,

непосредно пре доласка овлашћених службених лица или у тренутку доласка,
примарни   задатак   овлашћених   радника   биће   да   предузму   непосредно
трагање, пронађу и ухвате извршиоца чак и под условом да на лицу места
дође   до   извесних   промена,   наравно,   уколико   постоји   основаност   брзог
проналаска   и   лишења   слободе   извршиоца.   Вођа   патроле   или   друго
овлашћено   службено   лице   замолиће   некога   од   присутних   грађана,   који   је
спреман   да   остане   на   лицу   места   и   да   га   ваљано   сачува   до   доласка
овлашћених лица, а сам ће, уколико је то могуће, одмах известити дежурну
службу да пошаље друге раднике ради обезбеђења, као и техничку и људску
помоћ с циљем ефикаснијег трагања за извршиоцем.

Уколико обавештења прикупљена на лицу места указују на то да је

учинилац познат и да се већ дуже време налази у бекству, вођа патроле о
томе извештава дежурну службу и онда се најхитније предузимају мере за
активирање и других органа унутрашњих послова.

Ако се лице места обезбеђује на отвореном простору, начин

обезбеђења зависи од величине простора и конфигурације терена; претходно

401

порцелана и слично. На овим предметима може се очекивати проналажење
латентних   и   микро-трагова   што   је   од   великог   значаја   за   идентификацију
учиниоца, уколико је непознат. Међутим, како су многи од ових трагова махом
невидљиви,   то   у   случају   непажње   постоји   могућност   њиховог   уништења,
брисања   или   деформисања   траговима   које   остављају   овлашћена   службена
лица. Међутим, у просторијама се могу наћи и други трагови, као на пример:
крви, сперме, пљувачке, измета, опушци од цигарета, остаци нагорелог папира
у пећи, камину и сличним местима.

Уколико околности конкретног случаја дозвољавају, треба испитати и

могућност коришћења службеног пса, првенствено за проналажење
извршиоца који је побегао са лица места, као и за проналажење предмета
кривичног дела које је извршилац сакрио.

3. УВИЂАЈ

Појам, предмет и значај увиђаја

Увиђај је радња доказивања која се предузима када је за утврђивање

или разјашњење какве важне чињенице у поступку потребно непосредно
опажање (члан 110. ЗКП-а). Иако је ова законска дефиниција доста обухватна,
будући да се указује на могућност органа кривичног поступка да предузму ову
радњу увек кад је то целисходно, она није у могућности да у потпуности
објасни увиђај. О самом увиђају постоје и друге многобројне дефиниције.

Увиђај спада у оне криминалистичко процесне радње на основу којих је

могуће на егзактан и објективан начин утврдити несумњиво чињенично стање
у вези са кривичним делом и последицама по оштећеног, са крајњим циљем
откривања учиниоца кривичног дела, уколико је непознат.

Квалитетно обављен увиђај уз повољне објективне услове (услови лица

места и сл.) може имати велики, често пресудан значај за мериторно судско
одлучивање.

Највећи број дефиниција о увиђају заснивају се на кривично процесној

регулативи као базичној одредници (уже схватање), док један број дефиниција
садржи криминалистичке садржаје (шире схватање), чиме се разликују од ужег
законског одређења.

Процесуалисти увиђај одређују тако што у основи њгове дефиниције

узимају   "опажање"   као   неизбежну   карактеристику   чији   је   фактички,
криминалистички   садржај   такође   веома   важан.   Ради   се   о
традиционалистичком схватању увиђаја, при чему појам "опажање" поприма
различита тумачења, почев од визуелног, а затим и до ангажовања и осталих
чула. Један   број   дефиниција   синтетизује   два   битна   елемента   увиђаја   -
криминалистички и кривично-процесни, при чему се одређен значај придаје и
интелектуалној   (мисаоној)   компоненти,   стварањем   одређене   "мисаоне
реконструкције"   криминалног   догађаја   која   подразумева   проверу   сачињених
верзија, које, наравно, нису резултат само "непосредног чулног опажања", већ

403

целокупне информисаности о конкретном догађају, односно криминалистичком
сазнању у целини.

Основни радни садржај увиђаја је да се трагови и предмети који су од

значаја за криминални догађај, извршиоца, последицу, жртву и сл., открију,
фиксирају   и   обезбеде   да   би   могли   да   послуже   као   докази   у   кривичном
поступку.   Уз   овај   основни   садржај   увиђаја,   упоредо   са   њим   или   у   оквиру
целокупне активности увиђајног органа, приликом вршења увиђаја пре, током
или   после   њега,   од   важности   су   и   многобројне   информације   које   немају
непосредан доказни значај, а могу делом (зависно од процене) бити предмет
записника   о   увиђају.   Овај   информативни   део   ће   несумњиво   послужити
темељнијем   вршењу   увиђаја,   као   и   сачињавању   могућих   верзија,   односно
"мисаоне   реконструкције",   пре   свега   о   криминалном   догађају   и   извршиоцу,
након   извршеног   увиђаја   или,   пак,   у   току   увиђаја,   уколико   би   то   било
рационално.

185

Предмет увиђаја могу бити: место кривичног дела, ствари, лица и

лешеви. Чињеница да се трагови и предмети кривичног дела могу наћи и
изван означеног лица места, проширује круг објеката где треба вршити увиђај.

С обзиром на време вршења у односу на кривично дело, увиђај се може

предузети пре формалног покретања кривичног поступка, у току истраге и на
главном претресу. Иако је увиђај радња доказивања, најчешће се предузима у
преткривичном поступку, непосредно по извршеном кривичном делу када је
потребно да се хитно изађе на место криминалног догађаја да би се
непосредним запажањем и методама криминалистичке тактике и технике
уочили, прикупили, фиксирали и обезбедили материјални докази значајни за
кривични поступак.

Ову истражну радњу предузима и врши самоиницијативно истражни

судија   општинског   или   окружног   суда   на   лицу   места,   одмах   по   сазнању   за
криминални догађај.  Међутим,  за кривична дела  за која је прописана казна
затвора   до   десет   година   (измене   ЗКП-а   из   2003.   год.),   органи   унутрашњих
послова   могу   и   сами   извршити   увиђај   и   одредити   вештачења   која   не   трпе
одлагање,   осим   обдукције   и   ексхумације   леша,   ако   истражни   судија   није   у
могућности да одмах изађе на лице места. Ако истражни судија стигне на лице
места у току увиђаја, он може преузети ове радње (чл. 238. ст. 3. ЗКП-а).

Увиђај се, као истражна радња, предузима и врши по одредбама

Законика о кривичном поступку без обзира на то да ли га врши орган
унутрашњих послова или истражни судија у преткривичном поступку, истражни
судија у фази истраге или судско веће на главном претресу, када је потребно
да се накнадно разјасни или допуни нека чињеницама, односно доказ који је
значајан за кривични поступак. Овај процесни карактер увиђаја чини да он има
потпуни доказни значај, без обзира на то који га орган предузима и у којој фази
поступка је предузет. Законска (процесна) вредност увиђаја садржана је у
Записнику о увиђају, о коме ће касније бити више речи.

Увиђај има и криминалистичко оперативни карактер због тога, што се

највећи број увиђаја врши поводом кривичних дела код којих је извршилац
непознат, па га треба, уз примену криминалистичких метода, открити. Да би се
то постигло потребно је на лицу места пронаћи трагове који су настали

404

односно њиме су унапред одређене поједине мере и радње и њихов редослед.
Поводом неких кривичних дела за која постоји место извршења (лице места),
верзије могу бити донесене и пре самог увиђаја. Ове верзије могу бити у
потпуности потврђене или демантоване верзијама по извршеном увиђају,
односно само делимично измењене.

У овим основним циљевима увиђаја садржани су одговори и на скоро

сва главна (златна) питања криминалистике. У случају непознатог извршиоца,
она имају изузетан значај јер се на основу индиција стечених вршењем увиђаја
могу сачинити основне верзије о непознатом извршиоцу, као и другим
околностима кривичног дела које се осталим оперативно -тактичким радњама
тешко могу расветлити.

Међутим, иако је у основним циљевима увиђаја садржан и његов

криминалистички   и   процесни   карактер,   увиђај   је   јединствена   радња.   Увиђај
једино и може да испуни своје основне циљеве ако су у потпуности приликом
вршења   заступљена   оба   његова   аспекта   -   криминалистички   и   процесни.
Наглашеност   криминалистичког   или   правног   метода   у   његовом   вршењу
условљен је циљем који се увиђајем жели постићи. Ако се увиђај предузима
непосредно   по   сазнању   за   кривично   дело,   пре   формалног   покретања
кривичног поступка, с циљем да се детаљним и методичним прегледом лица
места   открију   предмети   и   трагови   који   треба   да   разјасне   кривично   дело   и
помогну   идентификовању   његовог   извшриоца,   онда   он   има   више   наглашен
криминалистички карактер.

У покренутом кривичном поступку увиђај, по правилу, има са

криминалистичког аспекта мањи значај, с обзиром на то да је најчешће прошло
дуже време од самог извршења кривичног дела, а и сам извшрилац је познат,
па увиђај тиме губи један од основних криминалистичких циљева. Увиђај у
фази истраге или главне расправе скоро увек има мање за циљ откривање
нових доказа о кривичном делу и учиниоцу, а више проверавање одређених
околности и чињеница које су остале спорне у току дотадашњег поступка, што
му као таквом делимично даје и значај реконструкције.

Са аспекта криминалистичке праксе, најинтересантнији је увиђај места

криминалног догађаја који се врши у преткривичном поступку, па ће даље
разматрање бити усмерено у том правцу.

Непосредно опажање као основни елеменат

дефиниције о увиђају

Криминалисти као аутори увиђај дефинишу шире, као

криминалистичку   радњу,   замењујући   "непосредно   опажање"   изразима
криминалистичког   значења   или   "непосредном   опажању"   додају   низ
криминалистичких   појмова,   означавајући   све   као   јединствену   усклађену
целину. Ове дефиниције без обзира на то да ли садрже и кривично - процесна
обележја, што их заједно са криминалистичким чини потпунијим и целовитијим,
или су претежно криминалистичке, указују на увиђај као комбинацију процесног
и криминалистичког чије су обе компоненте неопходне и као такве усклађене и
међузависне.

406

Чињеница је да законска дефиниција увиђаја (предвиђена у ЗКП) има

изразити процесуални садржај, док његову криминалистичку компоненту
фактички потврђује његова непосредна реализација у пракси.

Различити садржаји дефиниција увиђаја, односно њихова оријентација

према кривично процесном, односно криминалистичком садржају, у зависности
је и од опредељења самих аутора у којој мери се они декларишу као
процесуалисти, односно криминалисти. Чињеница да се увиђај непосредно у
пракси врши у складу са принципима криминалистике, уз поштовање кривично
процесних норми, указује на дуалитет који представља усклађени однос
форме и садржаја, у међусобном прожимању процесних и криминалистичких
елемената, што је иначе карактеристика и осталих радњи доказивања па и
знатног дела кривичног поступка.

Сходно наведеном, увиђај је осмишљен систем радњи које се

предузимају   по   одредбама   Законика   о   кривичном   поступку   и   правилима
криминалистике,   с   циљем   да   се   на   лицу   места   непосредним   опажањем   и
другим  методама  пронађу,   обезбеде  и   у   увиђајној  документацији   региструју
предмети, трагови, њихов међусобни однос и друге чињенице и околности од
значаја   за   откривање   кривичног   дела   и   учиниоца,   с   крајњим   циљем   за
покретање, вођење и окончање кривичног поступка.

Мада је законска дефиниција увиђаја јединствена за све врсте увиђаја,

криминалистички   садржаји   за   сваки   увиђај   појединачно   носе   одређене
специфичности.   Чланови   увиђајне   екипе   предузимају   увиђај   у   складу   са
правилима   криминалистичке   тактике,   технике   и   методике   и   сходно
специфичностима   појединих   кривичних   дела,   њихових   извршилаца,   самог
објекта увиђаја, различитости лица места, трагова и предмета на лицу места,
њиховог   међусобног   односа   и   структуре.   Увиђај   се   може   вршити   на   лицу
места, у суду, у здравственој установи (за лица), као и на сваком другом месту
где је могуће "непосредним опажањем" и методама криминалистике остварити
сврху ове радње доказивања.

У питању је колико "опажање на лицу места", толико и проналажење,

изазивање,   фиксирање,   обезбеђивање,   анализирање,   селектирање,
конзервирање   трагова   и   предмета,   утврђивање   бројних   чињеница,   што   је
практично   немогуће   обухватити   процесном   нормом   већ   искључиво
криминалистичком активношћу.

Микро трагови и непосредно опажање

Мада поједине дефиниције увиђаја то не разрађују, непосредно

опажање треба схватити у ширем смислу, с обзиром да оно као такво нужно
подразумева криминалистички аспект у практичној реализацији. На лицу места
се налазе "микро" као и други невидљиви трагови који претпостављају
микроскопски ситне материјалне пралине или тако ситне делиће материје које
су настале приликом извршења кривичног дела. Све ове промене као и делићи
материје нису видљиви голим оком. Може се претпоставити да они постоје на
одређеним местима и та места захтевају посебну криминалистичку обраду, уз
примену одређених техничких средстава и специјалних поступака.

407

Тек по завршеном увиђају многобројни предмети и трагови, нарочито

латентни (микро - трагови) постају објекат испитивања, проучавања, па тек
онда могу послужити за проверавање и утврђивање чињеница везаних за
криминалистичку обраду и кривични поступак у целини.

Неоспорно је да законску дефиницију увиђаја треба схватити у њеном

ширем значењу, јер се она дуго није мењала, а увиђај је, у великој мери, добио
на значају и квалитету развојем техничких и научних метода које су
применљиве и непосредно на лицу места и када је увиђај завршен, а поводом
трагова и предмета нађених на лицу места.

Непосредно опажање на лицу места праћено је и другим поступцима

као, на пример, каснијим испитивањем својстава многих трагова и предмета,
њиховог међусобног односа и допуне. Долазе у обзир примене и других
метода: мерења, бројања, одређивања, фиксирања и сличних.

188

Имајући ово у

виду, увиђај се може односити не само на преглед и испитивање места
извршења кривичног дела, већ и на то да се утврде материјалне последице
кривичног дела, да се стекне јасна представа о околностима под којима је
дело извршено, да се прикупе материјални докази, односно да се провери или
њима допуни истинитост већ прибављених доказа.

Учесници у вршењу увиђаја

Вршење увиђаја може да предузме истражни судија, председник већа и

судско   веће,   а   може   и   овлашћени   радник   органа   унутрашњих   послова   на
основу овлашћења садржаног у члану 238. став 3 ЗКП-а. Осим њих, екипу за
вршење   увиђаја,   према   потреби,   могу   сачињавати   и   стручњаци   разних
специјалности који учествују у вршењу увиђаја када је одређена специјалост
потребна:   лекар   судске   медицине,   инжењери   и   техничари   разних   струка,
балистичари,   стручњаци   ватрогасне   и   противпожарне   праксе   и   други
стручњаци, када је њихово учешће у увиђају нужно ради разјашњења неких
важни чињеница где су потребна специјална знања. Тако нпр. увиђај, односно
вештачење над лицима, врше стручњаци медицинске или друге струке и то, по
правилу, нису органи који воде поступак. Такође, и у другим ситуацијама нужна
су   посебна   знања   која   не   поседују   органи   поступка   већ   су   за   то   потребна
знања стручњака, односно вештака које ангажује орган који врши увиђај. Тако
увиђај представља по специјалности садржајно подручје деловања, не само с
обзиром на објекат увиђаја, него и у односу на стручне и научне методе које се
практично реализују током увиђаја.

Криминалистички инспектор и криминалистички техничар обавезно

учествују ако се увиђај врши пре покренутог кривичног поступка. Нарочито је
значајно   присуство   криминалистичког   инспектора   и   техничара   уколико   је
извршилац непознат, па је по извршеном увиђају и на основу новосазнатих
индиција   и   сачињених   верзија   нужно   предузимати   даљу   оперативну
делатност. Учесници у вршењу увиђаја морају се придржавати неких основних
криминалистичких правила која конкретизована, у овој радњи, имају посебан
значај.   Међу   њима   су   нарочито   важна   начела:   брзине,   методичности,
темељитости, објективности, јединственог руковођења и у нешто мањој мери,

409

остала начела. Оно што је већ речено о овим основним начелима, у целини се
односи и на њихову примену у вршењу увиђаја.

Припреме за вршење увиђаја

Припреме за вршење увиђаја спадају у основну и сталну делатност оних

радника органа унутрашњих послова којима је то расподелом послова и
задатака одређено. Добро извршене припреме предуслов су сваког
благовременог и успешног вршења увиђаја. У припреме спадају:

- постојање сталног дежурства ради формирања, опремања и

упућивања одговарајуће екипе која треба да изврши увиђај на месту
криминалног догађаја;

- организованост система везе (радио веза, УКТ, телефон или на други

начин);

- обезбеђење потпуне техничке и друге опреме ради њеног коришћења,

зависно   од   врсте   кривичног   дела   и   увиђаја:   возила,   рефлектори   за
осветљавање   места   догађаја,   апарати   и   камера   за   снимање   лица   места,
амбалажа за паковање трагова и предмета, лупа, метарска пантљика, писаћи
прибор,   репортерски   магнетофон,   гумене   рукавице,   пластична   маса   за
фиксирање трагова, четкице за запрашивање отисака прстију и остали прибор
за изазивање папиларних линија, као и разни други делови прибора;

- организовање у случају потребе нужних интервенција, као на пример:

брзо   транспортовање   повређених   у   здравствену   установу,   пружање   прве
помоћи,   припремање   справа   и   разних   средстава   за   рашчишћавање
саобраћајница,   развлачење   и   цепање   возила   приликом   спасавања
повређених, поседовање адреса и телефонских бројева разних специјалиста
чије је учествовање у увиђају нужно;

- држање у приправности службеног пса (једног или више), ако се укаже

потреба за његовим коришћењем.

Треба разрадити и систем сарадње у случају потребе учешћа у увиђају

појединих установа и стручних служби.

Целокупан прибор и средства која служе за вршење увиђаја треба да

буду   уредно   смештени   у   посебној   просторији   за   то   намењеној,   или   у
специјалном возилу да би се, према потреби, могли лако уочити и узети ради
коришћења. Када су у питању техничке припреме, динамичан развој технике и
науке   уопште   захтева   да   савремена   научна   и   техничка   достигнућа   буду,   у
пуној мери, заступљена и практично применљива у раду органа унутрашњих
послова   приликом   вршења   увиђаја.   Која   ће   средства   да   се   користе,   у
конкретном случају, релативно је питање и то увек зависи од врсте кривичног
дела. У сваком случају, опрема за вршење увиђаја треба да садржи што више
техничких средстава и прибора.

410

подразумева и правац кретања по лицу места који се не сме мењати јер, ако
се поремети, може се десити да се затечени трагови униште или "изгубе", па
их је касније немогуће издвојити и оперативно користити.

Руководилац екипе за вршење увиђаја одлучиће и о времену почетка

увиђаја, да ли ће почети домах или након протека одређеног времена (ако је у
питању ноћ, па је видљивост слаба и поред осветљења), уколико не прети
опасност промене лица места.

Наведене припреме имаће непосредан утицај на ток и начин вршења

увиђаја.

С обзиром на различитост појединих криминалних случајева, као и

специфичности њиховог вршења, немогуће је донети прецизна упутства по
којима би се одвијале поједине радње и поступци током вршења увиђаја.
Редослед предузимања појединих радњи на увиђају пролази кроз две основне
фазе: статичку и динамичку.

Статичка фаза

У статичкој фази екипа за вршење увиђаја улази у круг лица места и

веома смирено, пажљиво и детаљно разгледа лице места у целини, поједине
предмете и трагове и њихов међусобни однос. Треба настојати да се уоче и
запазе све важне појединости, а да се изглед лица места ни у чему не промени
и да у статичкој фази задржи свој првобитни изглед.
СЛИКА 6 Лице места кривичног дело убиства у путничком возилу

У статичкој фази увиђаја ништа не сме да се мења и помера у изгледу и

затеченом стању лица места, зато се она и врши са "рукама у џеповима". Ову
фазу, због тога и обављају, углавном, руководилац увиђаја и криминалистички
техничар, ако присуство других у кругу лица места није нужно.

Улога криминалистичког техничара у овој фази је да означи поједине

предмете   и   трагове   бројчаним   или   другим   ознакама,   да   изврши   одређена
мерења   између   појединих   предмета   и   трагова,   леша,   делова   леша,   ако   је
насилна   смрт   лица   предмет   увиђаја   и,   према   потреби,   да   предузме   друге
радње.

Статичка фаза увиђаја мора се обавити детаљно, пажљиво и

систематично, при чему ни један део лица места не сме бити занемарен или
заобиђен. Ако се ради о отвореном простору, лице места се може разгледати
почев од његове периферије према центру, односно ужој локацији кривичног
дела, или обратно, од центра догађаја према крајњим тачкама лица места.
Начин прегледа зависи од конкретне ситуације, величине, конфигурације и
сложености лица места, али се као најпогоднији начин може сматрати кретање
по систему спирале или концентричних кругова, тако да читав терен буде
потпуно обухваћен.

Ако је лице места нешто шире или су му поједини делови природно

омеђени, оно ће се претходно изделити на секторе ради оперативног
прегледа. После детаљног и систематичног разгледања лица места оно се
описује у записнику, фотографише и скицира, чиме се завршава статичка фаза
вршења увиђаја. Ове радње се морају обавити веома стручно и методолошки

412

исправно, тако да дају тачан и прецизан приказ места криминалног догађаја,
предмета и трагова нађених на њему. Зато се не сме ништа померати и ни у
чему реметити постојеће стање, све док се ове радње не обаве, односно, док
лице места не буде детаљно описано, скицирано и фотографисано.

Изменом изгледа лица места, пре или у току статичке фазе, увиђај би

изгубио не само у оперативном, него и у процесном значају.

Динамичка фаза

У динамичкој фази увиђаја наставља се непосредан и детаљан преглед

лица места, с том разликом што се у овој фази ремети затечени ред ствари и
изглед лица места. Криминалистички  техничар, уз  помоћ гумених  рукавица,
узима   поједине   предмете,   разгледа   их   и     описује,   скида   са   њих   трагове
папиларних линија и друге трагове, уколико постоје, показује их и означава. На
сличан   начин   се   поступа   и   са   осталим   траговима.   Они   се   проналазе,
мулажирају, изазивају и обезбеђују ради даљег чувања. Поједини предмети и
трагови   су   од   значај   уколико   имају   посредне   или   непосредне   везе   са
кривичним делом, учиниоцем или жртвом. У тренутку вршења увиђаја, понекад
није познато какав ће оперативни и процесни значај имати одређени предмет
или траг. То ће се показати касније јер на лицу места, најчешће, нисмо у стању
да утврдимо које су појединости важне. У сваком случају и трагови и предмети
који постоје на лицу места у уској вези су са кривичним делом и учиниоцем и
од непроцењиве су оперативне и процесне вредности.

На лицу места, у статичкој и динамичкој фази вршења увиђаја, налазе

се разноврсни трагови, међу којима су најчешћи трагови папиларних линија,
трагови стопала, колена, лаката, трагови возила, крви, ватреног оружја,
барутних гасова, а нешто ређе и трагови оруђа које је послужило за извршење
кривичног дела, затим трагови косе, сперме, измета, блата, прашине итд. Који
трагови ће бити пронађени зависи и од тога да ли су они остављени на
отвореном или затвореном простору.

Значај трагова је нарочито велики када је извршилац кривичног дела

непознат. Ради се, такође, о материјалним доказима у кривичном поступку.
Овај оперативни и процесни значај предмета и трагова нађених на лицу места
обавезује на веома детаљно и темељито вршење статичке и динамичке фазе,
односно увиђаја у целини.

Мада статичка фаза увиђаја претходи динамичкој, понекад се могу

вршити и наизменичко током увиђаја на истом лицу места. То ће бити случај
када се лице места подели на секторе, (на пример, затворен простор,
двориште, воћњак, њива, ограђен терен и слично), па се један сектор статички
прегледа, фотографише и скицира, а затим се прелази на динамички преглед
тога дела, што се понавља онолико пута колико има сектора, све док се увиђај
не изврши у целини.

Иако је принцип да статички део увиђаја претходи динамичком,

чињеница је да је свака механичка подела увиђаја на статичку и динамичку
фазу сувише поједностављена. Увиђај представља јединствену целину и ову
поделу на фазе треба схватити условно. У практичном вршењу увиђаја

413

утврђивању   његовог   идентитета.   Треба   одмах   записати   ко   је   произвођач
рубља и одела које леш има на себи, а затим прегледати сваки део тела да би
се   евентуално   пронашле   ознаке   професије   на   рукама,   ногама,   устима   -
тетоважи,   недостатак   и   деформисаност   уда   итд.   Наравно,   уз   ове   тактичке
радње предузимају се и судско -медицинске, као и криминалистичко - техничке
у истом циљу и уз одговарајуће методе.

Ако се ради о лешу нађеном на лицу места, могуће је наћи многобројне

трагове: трагове борбе, огреботине на лицу и телу, на врату, рукама, трбуху,
бутинама, полним органима, трагове ноктију, крвне подливе и др. Ради
провере да ли је убиству претходила борба, треба утврдити да ли се у рукама
леша налазе власи косе, крпе од одела, дугмета, крв испод ноктију, парчићи
људске коже у рукама, па чак и комадићи љуског меса, затим да ли је очупана
коса леша, ако јесте да ли се налази на лицу места, или негде другде.

При томе, у случају проналаска леша на лицу места треба:
1. леш описати, наводећи све знаке на његовом телу (ожиљци, особени

знаци, тетоважи, повреде или недостаци на зубима), као и опис одела;

2. фотографисати леш и то из више углова, са свим карактеристичним

детаљима;

3. леш дактилоскопирати, ради провере у криминалистичким

евиденцијама;

4. све ствари пажљиво описати (ручни или џепни сат, табакера,

муштикла или лула, привезак за кључеве и др.);

5. одело са леша скинуити, од истог исећи парчад која ће се показати,

ако затреба, приликом препознавања;

6. проверити у евиденцији несталих лица;
7. расписати објаву и
8. леш изложити у мртвачници, уколико није идентификован, ради

препознавања.

Ако су очне дупље код леша празне, умеђу се вештачке очи, које

приближно одговарају боји очију које је леш имао и тада се врши
фотографисање. У оваквим случајевима увиђај се наставља вештачењем и
другим радњама и изван лица места.

Рад криминалистичког техничара на увиђају

Значај поступања криминалистичког техничара на увиђају је,

несумњиво,   велики.   Он   обавља   веома   значајне   послове   који   су   везани   за
проналажење предмета и трагова кривичног дела на лицу места, који треба да
послуже као материјални докази. Затим врши фотографисање и скицирање
лица   места   и   друге   криминалистичко   -   техничке   радње.   О   поступању
криминалистичког техничара када су у питању предмети и трагови кривичног
дела   већ   је   било   речи.   Посебно   је   значајан   његов   рад   на   проналажењу,
фиксирању и тумачењу трагова кривичног дела, не само видљивих него и оних
латентних. Његов је задатак да детаљно прегледа лице места, а ако постоји
потреба и ширу околину, да би открио све промене, односно, трагове који могу
имати   неке   везе   са   кривичним   делом.   Када   открије   траг,   криминалистички

415

техничар је обавезан да га на лицу места означи, да га изазове ако је латентан
одмах на лицу места, или да га припреми за изазивање у лабораторији или на
другом за такве радње предвиђено месту, да га фиксира и обезбеди.

Уз помоћ трагова могуће је утврдити приближну висину лица, која се

мери размаком између стопала и дужином стопала. На основу утиснутих
трагове може се закључити да ли је лице нешто носило, на којој страни тела
итд.

С обзиром на ову обавезу проналажења трагова, најбоље је за то време

прекинути кретање других лица на месту вршења увиђаја.

Криминалистички техничар мора поступати на лицу места методично, а

такође мора знати и које трагове може очекивати у односу на поједина
кривична дела.

Поједини аутори (криминалисти) истичу значај мисаоне реконструкције

догађаја   коју   треба   да   изврши   овлашћено   службено   лице,   а   нарочито
криминалистички   техничар.   При   том   се   сматра   да   мисаона   реконструкција
догађаја, ако је добро изведена, правилно оријентише и упућује где тражити
трагове   и   какве   трагове   треба   тражити   и   на   чему   их   је   учинилац   могао
оставити.   Као   таква,   она   представља   полазну   основу   за   проналажење   и
фиксирање трагова.

Међутим, без обзира на овакву поставку, мисаона реконструкција

догађаја   има   вредности   само   уколико   не   умањује   индивидуалност   и
креативност   која   је   нужна   за   свестрано   испитивање   лица   места   ради
проналажења трагова. Мисаона реконструкција догађаја, извршена на почетку
увиђаја, не би смела да онемогући утврђивање тзв. "негативних чињеница"
које   се   касније   обично   појаве   као   резултат   фингираних   кривичних   дела.
Уопште, мисаона реконструкција има вредности само под условом да је одраз
реално утврђених чињеница на лицу места.

Рад оперативног радника и криминалистичког техничара на увиђају чине

јединство. При том и мисаона реконструкција има посебан значај. На пример,
место налажења леша не мора да буде и место извршења кривичног дела.
Леш може бити донесен, да би место извршења кривичног дела остало
непознато.

Криминалистички техничар треба да опише место где су трагови

пронађени, да опише сам траг и да издвоји трагове које ће да пошаље на
вештачење.

Фотографисање лица места

- Значај фотографије за трајно

фиксирање   изгледа   лица   места   је   изузетно   велики.   Фотографија   чини
неопходну допуну записника, односно фотографијом се идентификују трагови
нађен   на   лицу   места,   па   је   њен   доказни   значај   у   кривичном   поступку
несумњиво велики. Фотографија, заједно са записником и скицом лица места,
омогућава   реконструкцију   догађаја,   али   она   такође   има   и   веома   велики
оперативни   значај,   посебно   када   је   у   питању   предузимање   и   других
оперативно - тактичких мера и радњи са циљем идентификације непознатог
извршиоца.

Када врши фотографисање на увиђају, криминалистички техничар се, по

правилу, држи одређеног редоследа. Прво се панорамски фотографише

416

технике. На скици морају тачно бити назначене криминалистички важне тачке,
на пример: место леша, предмета извршења, појединих трагова и др., као и
просторни однос и сразмера између појединих трагова и предмета.

За разлику од фотографије, у скицу могу да се унесу и поједини детаљи,

нпр. према изјавама сведока, а који нису уочени на лицу места приликом
вршења увиђаја. На овај начин се могу графички приказати контрадикторности
у изјавама лица (сведока, окривљеног и др.), што може бити од пресудног
значаја за утврђивање чињеничног стања.

Међутим, и фотографија има одређених предности над скицом јер

обухвата   све   детаље   са   лица   места.   Ако   неки   детаљ,   који   изгледа   током
вршења   увиђаја   неважан,   касније   постане   значајан,   фотографија   нам
омогућава   да   га   реконструишемо   и,   накнадно,   уз   помоћ   скице,   графички
прикажемо и доведемо у међусобни односа са осталим елементима.

Скица и фотографија се међусобно не искључују, с обзиром на то да

постоје и добре и лоше стране једног и другог средства. Оба ова средства
имају изузетан значај у истрази јер помажу да се разјасне и потпуније уоче
чињенице везане за лице места, а имају и доста велики доказни значај. Скица
и фотографија се користе и у реконструкцији догађаја приликом сачињавања
изгледа лица места.

Записник о увиђају - појам и значај

Записник о увиђају је писмени докуменат криминалистичко -процесног

карактера који се по правилу сачињава на лицу места, поводом извршеног
увиђаја, а на основу Законика о кривичном поступку (чл. 174 - 180), као и
правила криминалистичке тактике.

Процесни или доказни значај записника је у томе што је у њему описано

непосредно опажање чињеница уочених на месту извршења кривичног дела, а
које, у поређењу са спорним чињеницама у кривичном поступку, имају изузетну
вредност. Записник о увиђају, према одредбама Законика о кривичном
поступку, има значај доказа у кривичном поступку.

Уколико се деси да орган унутрашњих послова не сачини записник у

вези са извршеним увиђајем, већ службену белешку, таква белешка не може
служити као доказ у кривичном поступку, већ ће овлашћено службено лице
бити позвано као сведок да би се, у поступку, изјаснило о чињеницама које је
назначило у службеној белешци.

У записнику о вршењу увиђаја треба навести како је дошло до вршења

увиђаја: након пријаве оштећеног или учиниоца, на предлог државног тужиоца
или на основу решења судског већа.

190

Његов оперативни значај је у томе што се на основу чињеница и

индиција утврђених приликом увиђаја, а које су садржане у записнику,
предузимају по правилу, на основу сачињених верзија, и друге оперативно -
тактичке мере и радње ради расветљавања кривичног дела, а нарочито с
циљем откривања, уколико је непознат извршиоц.

Записник се писмено оформљује на лицу места у току увиђаја, или

непосредно, после извршеног увиђаја, на тај начин што руководилац увиђаја

418

гласно диктира записничару његову садржину. Записник је најбоље сачинити
током самог увиђаја, приликом предузимања статичке и динамичке фазе, јер је
тако   могуће   најбоље   извршити   контролу,   па   и   корекцију   описаног   стања
нађеног на лицу места. То је, практично, доста тешко извести, јер би такав
записник био несистематичан и недовољно сажет. Због тога се записник по
правилу сачињава непосредно по извршеном увиђају, док су утисци још свежи
и   непосредни.   Наравно,   током   увиђаја   се   морају   водити   белешке   са   свим
детаљима и појединостима од значаја за криминални догађај. Записник треба
саставити тако да он детаљно, верно и у потпуности региструје све утврђене,
релевантне   чињенице   и   стање   на   лицу   места,   како   би   се   увек,   на   основу
записника,   могла   стећи   верна   и   упечатљива   слика   места   криминалног
догађаја. Лице места и тада треба да буде обезбеђено, јер се током писања
записника   може   констатовати   да   је   на   њему   потребно   извршити   још   неке
радње.

Ако је немогуће саставити записник одмах по извршеном увиђају на

лицу места, треба настојати да се то уради што пре, како би се убележиле све
битне околности приликом састављања записника. Треба избегавати
преопширно описивање и расплињавање и у записник не уносити податке који
немају директне везе са основним предметом увиђаја или не доприносе
сачињавању одређених реалних верзија.

Записник има два дела: уводни и описни. Поједини аутори наводе и

трећи, закључни део, али, сматрамо, без много основа, јер записник не сме
садржавати било какве закључе ни оцене, да би се искључила свака могућност
субјективизма приликом коначног оцењивања нађеног стања на лицу места.
Тим пре би се могло говорити о завршном делу, што би етимолошки и
садржајно било исправније.

Уводни део

Овај део записника о увиђају садржи:
- назив органа који врши увиђај и по којем правном основу га врши;
- догађај поводом којег се увиђај врши (не и констатацију о кривичном

делу, што ће се касније утврдити);

- ближе податке о месту (улица и број, њива, воћњак, ознака пута и

слично);

- прецизно назначено време (дан, месец, година);
- име или назив оштећеног и
- имена службених лица која врше увиђај и у којем својству, као и имена

службених лица која у увиђају учествују, односно имена лица која присуствују
увиђају.

Описни део

Описни део садржи приказ фактички утврђеног чињеничног стања на

лицу места. Опис лица места врши се по одређеном редоследу. На почетку се
констатује да ли је лице места било обезбеђено, да ли су на лицу места

419

да ли су пронађени и други трагови и предмети којима је могло да буде
извршено кривично дело убиства, ако се претпоставља да је у питању
насилна смрт. Описивање леша се увек врши од главе према ногама.

У описном делу се, такође, наводи који су трагови и предмети

спаковани, означени и послати на вештачење, при чему треба описати њихов
изглед, димензије и својства. Треба навести и трагове који су били невидљиви
па затим фиксирани. Детаљно се описују и све промене до којих је дошло на
одређеном простору или у просторији где се врши увиђај, затим на
предметима за које се претпоставља да је на њима дошло до промена услед
вршења кривичног дела. Веома детаљно треба описати и друге предмете и
трагове за које се претпоставља да имају везе са кривичним делом.

У овај део записника уносе се и тзв. "негативне чињенице", уколико су

утврђене и ако се претпоставља да могу бити од значаја за разјашњење дела,
као и то да на лицу места нема таквих трагова и предмета, ако је то значајно
за кривични поступак.

Приликом описивања трагова и предмета и њиховог међусобног односа,

треба   се   позивати   на   скицу   и   фотографију   ради   стварања   што   потпунијег
увида о стању на лицу места, односно добијању што комплетнијег утиска о
његовом изгледу. Због тога, описано стање лица места у записнику мора, у
потпуности, да се подудара са оним у скици и на фотографији. Због тога, знаци
за обележавање појединих предмета и трагова морају бити у записнику, скици
и фотографији истоветни. Такође се морају навести и све предузете мере и
радње,   као   и   примењене   методе,   посебно   приликом   проналажења   и
фиксирања трагова и предмета и то појединачно, за сваки траг и предмет ако
су обрађивани различитим поступцима и методама. У описни део се уноси који
су предмети привремено одузети и број издате птоврде. Такође се наводи да
ли   је   извршено   скицирање,   фотографисање   или   филмско   снимање,   уз
навођење   имена   извршилаца   и   основних   техничких   података   о   техничким
средствима којима је извршено снимање. Осим тога, уносе се и подаци о раду
вештака, ако је на лицу места вештачење вршено.

Опис лица места мора се саставити стилски и граматички правилно,

речи треба употребљавати у њиховом правом и увек истом значењу. Ако
постоји више израза за један појам употребљава се онај који је уобичајен и
књижевно правилан, а избегавају се страни изрази, провинцијализми,
метафоре и сл.

Описни део, као и записник у целини, не сме да садржи субјективне

оцене, мишљења и закључке службених лица о кривичном делу и учинииоцу,
осим објективно утврђеног чињеничног стања на лицу места. У записник се,
такође, не смеју уносити ни изјаве лица. Закључци, мишљења, изјаве лица и
слично, уносе се у посебна писмена или службене белешке које сачињавају
истражни судија или овлашћено службено лице органа унутрашњих послова,
зависно од тога ко је вршио увиђај, односно, ко је прикупљао обавештења на
лицу места.

У записнику се не сме ништа додавати, мењати или брисати. Ако постоји

потреба да се нешто прецрта, прецртани текст мора остати и даље читљив, а

421

сва преиначења, исправке и додаци уносе се на крају записника и оверавају од
стране лица која потписују записник.

Завршни део

Завршни део записника о увиђају садржи време када је увиђај завршен

(датум, час и минут), потпис лица које је увиђај вршило и потпис записничара.
Остали учесници у вршењу увиђаја не потписују записник, већ, евентуално,
друга писмена која су сами сачинили приликом или поводом вршења увиђаја,
као, на пример, службене белешке или записнике о изјавама лица, лична
запажања и др.

Записник са свим прилозима: службене белешке, записници, предмети,

трагови, скице, фотографије, као и кривична пријава, достављају се државном
тужиоцу.

Вршење увиђаја на основу показивања

лица места

Показивање лица места посебно је значајно када извршилац призна да

је извршио кривично дело, као и када изјави да је на одређеном месту сакрио
средства извршења или предмете кривичног дела. Ако је потребно утврдити
неку важну чињеницу за поступак, овлашћени орган може одлучити да
извршилац (или сведок) покаже место кривичног дела, било да се ради о месту
извршења где су настале последице, или пак месту где се налазе предмети
или трагови радње кривичног дела.

Уколико се увиђај врши на показаном лицу места, радња показивања се

уклапа у увиђај. Међутим, ако није вршен увиђај, ова радња је самостална. За
вршење увиђаја је потребно да постоји сумња да је извршено кривично дело и
претпоставка да ће се непосредним опажањем на месту извршења кривичног
дела пронаћи предмети и трагови, односно разјаснити одређене, за кривични
поступак, важне чињенице.

Уколико је увиђај вршен на показаном месту, то обавезно треба

констатовати у записнику, као и податак о томе ко је показао лице места. На
показаном лицу места могуће је, осим увиђаја, предузети и друге истражне
радње: реконструкцију догађаја, претресање, привремено одузимање
предмета, вештачење.

Понављање увиђаја

Поновни увиђај ће се извршити: 1. када учинилац, сведок, или неки

други учесник преткривичног или кривичног поступка открије неки податак или
чињеницу који нису уочени приликом вршења увиђаја, или се за такве податке
или чињенице тада није знало; 2. када се утврди нека чињеница која у моменту
вршења увиђаја није била значајна, или се за њу није знало; 3. када је
потребно да се провери исказ окривљеног (на пример: признање), његова
одбрана или исказ сведока, показивањем на лицу места стања предмета или

422

неким другим радњама, нпр. потурањем, односно подношењем лажних
исправа, проношењем лажних гласина и сл

Код прикривања кривичног дела нема пријављивање, док је код

фингирања у питању лажно пријављивање које под одређеним условима може
бити и кривично дело. Тиме се и у једном и у другом случају практично
онемогућава, или отежава откривање кривичног дела и извршиоца.

Радња прикривања кривичног дела предузима се у разним фазама

његовог извршења: приликом припремања, извршења или на крају после
наступања последице. Радње прикривања су разноврсне и зависе од
кривичног дела, тј. његових последица, а затим од места, времена, начина и
средстава извршења кривичног дела.

Прикривање, као и фингирање појединих кривичних дела, највећим

делом је везано за кривична дела која се врше умишљајно. То су по правилу
дела имовинског криминалитета, нарочито код оних где постоји могућност
пласирања лажне, односно фалсификоване документације, док су нешто ређи
случајеви кривичних дела класичног криминалитета, бар када је у питању
прикривање.

Међутим, прикривање као и фингирање није искључено и у односу на

кривична дела која се врше из нехата, чак и несвесног.

Фингирање извршилац најчешће предузима с циљем онемоћавања

сопственог   откривања   што   је   најчешће   случај,   нпр.   код   кривичних   дела
провалне   крађе,   па   и   убиства,   док   се   код   других   кривичних   дела,   попут
проневере, пљачке, злоупотребе положаја, фалсификата и сл., прикрива дело
у   целини,   јер   је   циљ   да   оно   остане   латентно,   тј.   неоткривено,   а   са   њим   и
извршилац.   Откривање   дела   и   извршилаца   код   ових   кривичних   дела,   по
правилу се одвија истовремено.

При том је неопходно познавати основне принципе рада, примену

вештина   и   стручних   знања   делинквента   у   фази   припреме,   извршења   и
прикривања   деликта,   односно   фингирања.   Тактику   као   стереотипни   систем
вештина   и   начин   извршења   кривичних   дела   примењују   професионални
криминалци.   Она   није   јединствена   и   зависна   је   од   врсте   криминалне
делатности и типова криминалаца. Њен смисао је усмерен на остваривање
два основна циља: извршење деликта са што мање ризика и отпора на месту
извршења; прикривање идентитета и трагова дела ради отежавања откривања
и разјашњавања дела, односно идентификације и хватање учинилаца.

Трагови које извршилац оставља на лицу места су многобројни. Они су

међу собом различити по пореклу, структури, мотиву, односно значају за
откривање и доказивање кривичног дела.

У случају постојања индиције о фингирању, ове трагове увек треба

доводити у везу и са могућом намером извршилаца да их остави на лицу
места како би код органа откривања изазвали погрешну представу о начину,
средствима, времену, мотиву кривичног дела и могућем извршиоцу.

Зато и јесу од посебно значаја материјални докази нађени на лицу

места у виду трагова или предмета кривичног дела приликом вршења увиђаја
(реконструкција догађаја, вештачење).

424

Лице места фингираних кривичних дела у појединим детаљима се по

правилу   разликује   од   лица   места   на   коме   није   извршено   фингирање.   Лице
места   фингираног   кривичног   дела   је   по   правилу   посебно   припремљено   од
стране пријавиоца. Могућност и успешност откривања фингираних кривичних
дела   на   лицу   места   зависи   од   многих   фактора:   успешности   камуфлирања
лица места од стране извршиоца, стручности и залагања увиђајне екипе која
врши увиђај, пре свега у откривању контрадикторности, нелогичности и тзв.
негативних чињеница, разликовања трагова извршених кривичних дела која су
фингирана   од   оних   трагова   који   су   обмањујући,   код   којих   уопште   нема
кривичног дела. Веома је важно утврдити мотив извршења кривичног дела пре
или   после   откривања   осумњиченог.   Такође   је   важно   приликом   сазнања
индиција раздвојити трагове који указују на фингирање од оних који су у вези
са  стварно извршеним кривичним делима. У издвајању једних од других могу
да послуже и они трагови који су неутрални - који не поткрепљују ни једну ни
другу могућност.

Сарадња руководиоца увиђаја са криминалистичким техничарем, као и

другим   стручним   лицима   уколико   учествују   у   увиђају,   је   посебно   важна
приликом   селектирања   појединих   трагова.   Посебан   значај   за   откривање
трагова   фингирања   кривичних   дела   имају   тзв.   "ситуациона   вештачења".
Искази лица, пре свега, пријавиоца, који је углавном и најчешће извршилац,
његов психо - соматски изглед, понашање приликом давања исказа и током
вршења увиђаја, могу да буду веома индикативни.

Негативне последице пропуста који се направе током вршења увиђаја,

касније је тешко отклонити.

"Негативне чињенице" могу на лицу места да се појаве у два вида:
а) Као непостојање трагова чије одсуство није у складу са реалним

садржајем догађаја. Према постојећој ситуацији било би логично да одређени
трагови постоје, али они су изостали.

б) Трагови који су контрадикторни са током догађаја, односно у

супротности и нелогичности са другим траговима на лицу места.

На извршиоца приликом његовог настојања да остави лажне трагове

делују   отежавајући   фактори:   узбуђење,   страх,   недостатак   времена,
немогућност   прикривеног   повратка   на   лице   места   ради   постављања   или
провере изгледа лажно постављених трагова. Све то утиче да на лицу места
стварни извршилац кривичног дела тешко може сачинити распоред трагова и
предмета који је криминалистички логичан, односно да представља усклађену
целину која указује на међусобну узрочну повезаност трагова и предмета и у
вези   са   кривичним   делом   и   лажно   представљеним   извршиоцем.   Опште   је
прихваћено   становиште   да   је   неопходно   присуство   трагова   који   указују   на
контрадикторности, односно да није довољно само одсуство на лицу места
логично откривених чињеница да би се дело сматрало фингираним.

У сваком случају на фингирање ће најпотпуније указати постојање

нелогичности и контрадикторности појединих трагова, предмета, њиховог
међусобног односа, него пак одсуство таквог стања, односно непостојање
индиција у том правцу на лицу места.

191

425

Због свега наведеног, значај увиђаја за откривање фингираних

кривичних дела је врло велики. Зато је веома важно на лицу места открити,
ако је могуће, начин извршења и мотив кривичног дела.

На месту извршења кривичног дела криминалац оставља трагове и

намерно и  ненамерно, највештији  криминалци  при  том користе и  од раније
стечено искуство, као и достигнућа науке и технике, а не ретко и одређена
своја сазнања о практичним криминалистичким методама органа откривања.
Међутим,  и поред тога, на лицу места  је могуће, на основу стручно извршеног
увиђаја,   утврдити   одређене   контрадикторности   и   нелогичности   које   увек
говоре супротно од првог утиска или од оног развоја догађаја који би, према
датој   ситуацији   или   пријави   извршиоца,   био   логичан.   Добро   и   стручно
обављена   криминалистичка   пракса     потврђује   правило   да   "нема   савршеног
злочина", што значи, да извршиоци и код ових кривичних дела увек направе
веће или мање пропусте, а нарочито у погледу употребљених средстава за
извршење   кривичног   дела,   како   трагова   које   намерно   остављају   на   лицу
криминалног догађаја, тако и оних који после њих остану, поготову ако их нису
ни свесни.

Веома значајни "симптоми" фингирања су и такозване "негативне

чињенице", односно непостојање чињеница, а чије би присуство, у
случајевима да нема фингирања, било логично и уобичајено.

Извршилац кривичног дела је много активнији у онемогућавању органа

откривања уколико претпоставља да је баш он предмет оперативне обраде,
или да то може постати. С тим циљем ће настојати да одстрани или уништи
све трагове који указују на његову везу с кривичним делом, а покушаће да
створи   и   нове   лажне   трагове   који   треба   да   укажу   на   друго,   познато   или
непознато лице као извршиоца. Овакво фингирање ће некада бити унапред
планирано   (обухваћено   умишљајем),   а   некада   ће   бити   резултат   пост   -
деликтног   поступања   извршиоца.   Радње   фингирања   извршилац   обавља   у
измењеном   психичком   стању,   често   афектном,   ужурбаном,   у   конспирацији,
односно у таквим стањима која ремете његову хладнокрвност, педантност, при
чему   се   губи   смисао   за   уочавање   и   отклањање   "негативних   чињеница",
контрадикторности,   нелогичности,   како   на   лицу   места   у   вези   са   његовим
изгледом, тако и у вези са другим околностима   кривичног дела које касније
увек   подлежу   логичним   судовима   оперативца.   Негативне   чињенице
представљају трагове чији су изглед и постојање у супротности са логичним
развојем догађаја (на пример: код провалне крађе парчад стакла разбијеног
окна су пала искључиво са спољашње стране прозора).

Утврђене индиције, настале приликом извршеног увиђаја које указују на

могућност фингирања, треба упоређивати са другим индицијама утврђеним на
лицу места и са евентуалним сумњивим држањем пријавиоца. Такође, у истом
циљу   се   предузимају   и   друге   оперативно   -   тактичке   мере   и   радње,   као   на
пример: утврђивање алибија, обављање поновног информативног разговора
са   пријавиоцем,   његово   праћење   или   привремено   осматрање,   прикупљање
обавештења и од других лица и слично. Управо у томе и јесте значај савесно
извршеног увиђаја. Исто тако и фиксирање стања на лицу места, сачињавање
скице,   фотографисање,   има   велики   значај   и   представља   полазну   основу   и

427

ослонац за све друге оперативно -тактичке мере и радње које се врше ради
откривања и разјашњења конкретног кривичног дела.

Увиђај, индиције и верзије

Чињенице које су утврђене приликом вршења увиђаја имају различит

значај за даљи ток преткривичног, односно кривичног поступка, уколико је
извршилац кривичног дела познат. Претежни број ових чињеница у покренутом
поступку има значај доказа и њихово обезбеђење и извођење је релативно
једноставно.

Ако је извршилац кривичног дела непознат, ове чињенице у кривичном

поступку су највећим делом у функцији откривања непознатог извршиоца и
имају претежно индицијални значај, односно могу послужити за стварање
верзија о учиниоцу.

Један број ових чињеница, било непосредно утврђених, или накнадно

(вештачењем, реконструкцијом, експериментом), су докази односно имају
значај доказних информација, које ће откривањем извршиоца и покретањем
кривичног постука бити у поступку употребљиви као докази.

Међутим, највећи број индиција до којих се долази увиђајем на лицу

места, ако је извршилац непознат, има садржај и значај индиција, а у много
мањој мери доказа. Наравно, ове индиције имају различит основ и садржај. До
сазнања   о   индицијама   долази   се   непосредним   вршењем   увиђаја,   накнадно
извршеним вештачењем, ситуационим вештачењем, реконструкцијом догађаја
и експериментом, прикупљањем обавештења на месту криминалног догађаја и
изван   њега,   провером   у   криминалистичким   евиденцијама   (МОС,   општа
картотека   и   др.,   током   увиђаја   или   непосредно   после   њега),   применом
криминалистичког мишљења и сл.

Сазнате индиције могу садржајно да указују на исту околност при

расветљавању кривичног дела и откривању извршиоца уколико је непознат,
или да по свом садржају буду контрадикторне, што ствара основу за
постављање већег броја верзија.

Индиције могу да потичу из више извора или само из једног.

Разноврсност и бројност индиција не значи и могућност бржег и успешнијег
откривања   кривичних   дела.   При   том   је   веома   важно   да   метод   стицања
индиција   буде   у   складу   са   криминалистичким   правилима   поступања,
евентуално   методама   других   наука,   као   и   законским   прописима   уколико   је
њихова примена предвиђена.

Провера основаности индиција може се обавити непосредно или

проверавањем на основу свих сачињених верзија о самом делу (начину
извршења, мотиву, времену).

Да би се поставиле што основаније верзије, неопходно је претходно

сазнате индиције детаљно проверити, пре свега по основу њиховог стицања,
затим их међусобно упоредити, селектирати, систематизовати према садржају
и   на   основу   њих   сачинити   верзије.   Основаност   верзија   је   у   непосредној
зависности   од   основаности,   односно   проверености   индиција   на   којима   се
верзије   заснивају.   Уколико   су   основане,   везије   усмеравају   преткривични

428

или делимично. Радња реконструкције се одвија на основу исказа и уз учешће
окривљеног, сведока, оштећеног, као и других учесника у догађају, као и на
основу других претходно утврђених чињеница и уз што већу сличност са
условима који су постојали на лицу места током извршења догађаја.

Наравно да претпоставка о лицима, предметима, траговима и њиховој

улози у кривичној ствари, као и њиховој локацији претпоставља и одређену
мисаону   реконструкцију   догађаја,   интелектуалан   напор   да   се   асоцијативно
претпостави   догађај   у   свим   појединостима,   што   претпоставља   богато
криминалистичко   искуство   у   односу   на   познавање   метода   и   средстава   које
криминалци користе приликом вршења појединих  кривичних дела.  У ширем
смислу   то   је   и   мисаона   активност,   којом   се   у   фазама   реконструише
претпостављени   ток   догађаја   код   извршеног   кривичног   дела.   Мисаона
реконструкција се изводи на бази постојећих доказа и индиција, на основу чега
се   постављају   могуће   верзије   догађаја.   Од   мисаоне   реконструкције   зависи
правилна   усмереност   и   исход   кривичне   истраге   и   прикупљање   трагова   и
доказа у кривичном поступку.

Ако се реконструкција изврши успешно, стручно и темељито, она може у

великој   мери   да   допринесе   расветљавању   криминалног   догађаја.   Зато   се
реконструкција   у   пракси   доста   често   примењује   и   даје   релативно   добре
резултате, без обзира на то што међу криминалистима као и процесуалистима
постоји подељено мишљење о њеној вредности. Ова подвојеност проистиче и
из   приговора   о   нереалности   доношења   закључака   на   основу   вештачки
поновљеног   догађаја,   будући   да   се   ради   о   живим   људима   и   њиховим
радњама, као и због дилеме - да ли је могуће да се у тако вештачки створеним
условима унутар човека понове сва она психичка збивања и доживљавања
која су се, приликом стварног догађаја, одиграла у њему.

Но, без обзира на основаност ових ставова, реконструкција је истражна

радња чији је доказни и оперативни значај, у склопу других чињеница, доста
велики.

Свака реконструкција има карактер и значај криминалистике и процесне

радње без обзира на то да ли се предузима пре или у току кривичног поступка.
Међутим, ако се предузима у преткривичном поступку, она има наглашен
оперативни значај, односно, има за циљ да допринесе утврђивању да ли се
ради о кривичном делу или неком другом догађају, затим откривању непознато
извршиоца када је то везано за проверавање могућих начина извршења
кривичног дела или неких других елемената криминалног догађаја.

Реконструкција је, претежно, истражна радња (радња доказивања) и

најчешће се предузима у већ покренутом кривичном поступку и то у фази
истраге, мада се може предузети и на главном претресу.

Циљ реконструкције, у општем смислу, је да утврди шта се стварно

догодило и он зависи од тога када се реконструкција предузима у односу на
увиђај: да ли се врши у преткривичном или кривичном постуку. Реконструкција
зависи од врсте догађаја, односно кривичног дела поводом којег се врши,
затим њеног обима - да ли се понавља цео догађај или поједине његове фазе.
Узимајући у обзир наведено, циљеви предузимања реконструкције су:

430

- да се изврше проверавања и отклоне контрадикторности које су

настале накнадно, а као последица површно и нестручно извршеног увиђаја,
као и да се дође до нових чињеница и података;

- да се утврди начин извршења кривичног дела када то није утврђено

увиђајем, и уз помоћ свих учесника у кривичном делу, који треба да физички
понове ток саме радње;

- да се провери налаз и мишљење вештака, када је вештачење или део

вештачења могуће извршити на лицу места, на пример: код саобраћајних
несрећа, провалних крађа, употребе ватреног оружја и слично, односно да се
вештаку створе повољни услови за поновљено или прво вештачење;

- да се сачини изглед лица места и тако омогући вршење увиђаја, на

пример: ако је после саобраћајне незгоде пут ослобођен за саобраћај пре
извршеног увиђаја, па је доласком екипе за вршење увиђаја потребно, на
основу трагова и изјава лица на месту догађаја, успоставити првобитно стање;

- да се у току увиђаја провере на лицу места неке околности од којих

зависи утврђивање самих чињеница на увиђају (на пример: утврђивање
саобраћајне ситуације непосредно пре догађаја и проверавање околности које
су везане за кретање возила).

Према наведеном, реконструкција се не мора састојати само у

понављању криминалног догађаја, већ може имати за циљ и стварање
одређене ситуације, или успостављање одређеног стања, постављање
предмета и трагова у одређени положај да би се могао извршити увиђај.

Планирање и вршење реконструкције

Реконструкција се планира ако постоји потреба и услови за њено

вршење. Успех реконструкције зависи од солидне припреме њеног вршења и
правилног фиксирања резултата.

У оквиру припрема орган који врши реконструкцију мора детаљно да се

упозна са свим до тада утврђеним чињеницама, посебно чињеницама и
околностима утврђеним приликом вршења увиђаја, па на основу детаљног
проучавања и међусобног упоређивања ових података одређују се границе и
циљ реконстркције.

План и припрему реконструкције треба поставити еластично ради

њихове могуће модификације. Припреме се односе на следеће опште услове:

1. Одређивање места и времена реконструкције. - Место реконструкције

је место самог криминалног догађаја. Изглед и услови места морају бити
релативно исти као у време извршења кривичног дела, са истим распоредом
предмета и трагова, временским приликама и светлосним условима. Лице
места се сачињава на основу записника о увиђају, скице и фотографије, као и
изјава сведока и окривљеног, односно других чињеница уколико су познате.

Време може имати велики значај када се ради, на пример о

метереолошким условима и тзв. "ноћном криминалу". Метеоролошке прилике
(сунце,   киша,   снег,   магла   и   др.)   су   субјективни   услови   прилагођавања
починиоца   кривичних   дела   за   њихово   извршење,   а   код   неких   облика
делинквенције,   као   што   је   саобраћајна,   објективни   фактор   њеног

431

Службено лице које врши реконструкцију је истражни судија.
5. Метод спровођења реконструкције и начин фиксирања. - Начин

спровођења реконструкције обично је унапред одређен врстом и карактером
случаја који треба поновити. Пре реконструкције сачињава се кратка писмена
скица плана спровођења реконструкције. За фиксирање реконструкције,
потребно је обезбедити материјал за сачињавање записника, скице, фото и
филмску технику, репортерски магнетофон и друга средства уколико се сматра
да су потребна.

Пре реконструкције мора се, у неким случајевима вршити и поновни

увиђај да би могла да се припреми и изврши реконструкција. При том, треба
претходно, као најважније, идентификовати лице места, а поновни увиђај
вршити само у оним детаљима који су значајни за реконструкцију.

Када се изврше све припреме за вршење реконструкције, када се

провери да ли су испуњени одговарајући временски и светлосни услови, када
се поставе сви предмети у одговарајући положај, а учесници у кривичном делу
(извршилац,   оштећени)   на   одговарајућа   места,   приступа   се   извођењу
реконструкције, односно спровођењу планираних радњи. Ток самог догађаја
или поједине фазе, могу се поновити и неколико пута, да би се стекао што
потпунији утисак о спорној чињеници. При том се настоји да радње, покрети и
уопште кретње постигну, што је могуће, већу сличност са стварним догађајем,
уколико   су   ти   детаљи   одраније   познати.   Препоручљиво   је   да   лице   које
руководи   реконструкцијом   интервенише   на   понашање   учесника   само   у   оној
мери уколико је то нужно, јер би свако претерано мешање могло да делује
сугестивно на учеснике реконструкције.

Реконструкцијом се могу поновити радње или ситуације у условима под

којима се, према изведеним доказима догађај одиграо.

Уколико постоји различитост исказа код појединих сведока или сведока

и окривљеног, реконструкција догађаја ће се по правилу извршити са сваким
од њих појединачно.

С обзиром на то да се реконструкција не може вршити у ситуацијама у

којима би се вређао јавни ред и морал, односно када се реконструкцијом
доводи у опасност живот већег броја људи указујемо на неке аспекте ових
забрана.

Јавни ред би реконструкцијом био угрожен, на пример, ако би се њеним

вршењем узнемирили грађани (нпр. присутни грађани нису били обавештени,
припремљени и сл., а ради се о кривичном делу које је изазвало њихов
револт).

Реконструкција би вређала јавни морал ако би, нпр. представљала

"понављање" радње кривичног дела против достојанства личности морала
(силовање и др.).

Опасност по живот наступила би нпр., у случају рекнструкције теже

саобраћајне незгоде, која је за последицу имала смрт једног или више лица
или тешке телесне повреде. Исто се односи и на реконструкције догађаја који
су узроковани паљевином, пожаром.

433

Орган који врши реконструкцију по правилу ће затражити помоћ

вештака, стручњака, специјалисте, зависно од конкретног догађаја чију
реконструкцију врши.

И на реконструкцији, као и при увиђају, неопходно је обезбедити и

сачинити изглед лица места, извршити разна мерења, снимања и скицирања,
прикупљања разних других података и слично.

Време трајања реконструкције зависи од испуњења њеног обима и

циља. Документовање реконструкције врши се записником, фотографисањем
и скицирањем тока реконструкције. При састављању записника, корисно могу
да послуже и магнетофонски снимљене изјаве појединих учесника
(окривљени, сведок, оштећени, жртва), уколико су оне битне за утврђивање
чињеница.

192

Фотографисање и скицирање тока и резултата реконструкције

врши криминалистички техничар на сличан начин као при увиђају, уз одређене
специфичности које су присутне при спровођењу реконструкције.

Код сложенијих реконструкција, препоручљиво је њихов ток, у целини,

или делимично, снимити и тон - филмском техником, што пружа могућности
накнадног посматрања динамике радње.

Тон - филмско снимање реконструкције догађаја има изузетан значај, с

озбиром на то да је утисак непосредности радње и последице кривичног дела
потребно пренети на суд.

На тај начин је могуће и накнадно закључивање (у просторијама суда, на

главном претресу), јер је оно и иначе отежано у условима вршења
реконструкције на лицу места, тренутним недостатком доказа и из других
објективних разлога.

При снимању реконструкције треба користити техничке погодности које

иначе пружа филмска техника. Нарочито су погодне зум - камере којима је
могуће окривљеног и његов положај у односу на жртву и место радње снимити
са одређене стајне тачке и изван круга лица места, односно могуће је
обухватити целокупни изглед лица места смањивањем раздаљине, а да се
тиме не ремети изглед лица места.

Такође је овом техником могуће снимити лица и предмете на месту

извршења кривичног дела из непосредне близине, како би се што потпуније
документовале спољашње манифестације: израз лица, мимика, одређени
телесни покрети итд.

Тонско снимање реконструкције обично није неопходно, доовољно је

филмско, осим у случајевима када је потребно проверити исказ сведока (да ли
је нешто чуо, на пример, са одређене удаљености, уз одређену буку), што
захтева изазивање одговарајућих звучних ефеката.

5. ПРЕТРЕСАЊЕ

Појам, значај и правни основ претресања

Претресање је радња доказивања која се предузима с циљем

обезбеђивања материјалних доказа за покретање и успешно вођење

434

кривичног дела и откривањем извршиоца. Тако закон, за вршење ове радње,
одређује формално - правни оквир,

193

а криминалистика даје унутрашњу

садржину,   тј.   на   основу   криминалистичке   процене   одређене   ситуације   и
оперативних потреба, овлашћена лица органа унутрашњих послова извршиће
претресање   на   месту,   у   време   и   на   начин   који   је   најадекватнији   и
најцелисходнији датој ситуацији. При том ће се користити криминалистичким
искуством,   стеченим   знањем,   логичким   закључивањем,   као   и   конкретном
оперативном потребом.

Без обзира на то што за сваки појединачни случај није могуће дати и

конкретна упутства, могуће је указати на општа криминалистичка правила која
се морају поштовати приликом претресања. Ова општа правила су:

- правовременост претресања;
- тајност припремања и опрезност предузимања;
- изненадност претресања и
- планско, систематско, темељито и упорно вршење претресања.
Претресање је обимна и сложена радња. Она треба да буде оправдана

са криминалистичког аспекта, да буде ефикасна и да пружи очекиване
резултате, а осим тога, морају се поштовати процесна правила као и права
грађана.

Због тога претресање треба веома савесно и детаљно припремити и

исто тако извршити. У оквиру припрема, потребно је: детаљно се информисати
о предмету претресања, месту или објекту, као и о особинама лица код кога се
врши   претресање.   Неопходно   је   сачинити   план   у   коме   се   наводе   имена
службених лица која ће вршити претресање, као и њихове конкретне задатке,
предмет   претресања   (шта   се   претресањем   тражи),   где   треба   вршити
претресање,   када   и   како   треба   тражити.   Планом   треба   да   се   предвиди   и
опрема која ће се користити приликом претресања.

Постоје случајеви када претресање треба хитно предузети и онда нема

времена за темељите припреме.

Врсте претресања

Постоје различите врсте претресања, с обзиром на поједине

критеријуме, па се претресање дели према:

а) законским условима који морају бити испуњени,
б) објекту,
в) обиму и
г) времену претресања.
Према законским условима, видели смо да претресање може бити на

основу   писмене   и   образложене   наредбе   суда   и   на   основу   посебног
овлашћења,   уз   испуњавање   услова   садржаних   у   Законику   о   кривичном
поступку. Претресање по наредби суда је редовна форма, док је без наредбе
суда   претресање   законом   предвиђено   као   изузетно.   Међутим,   практичне
потребе   сузбијања   криминалитета   често   захтевају   хитно   и   благовремено
предузимање ове радње да би се пронашли и обезбедили материјални докази
(тражени предмети и трагови кривичног дела, лешеви или делови леша), или

436

ухватио извршилац кривичног дела који се склонио у стану. Због тога Законик и
даје право овлашћеним службеним лицима органа унутрашњих послова да,
под условима предвиђеним у овом Законику, могу ући у туђ стан и извршити
претресање без писмене наредбе суда.

Закон омогућава органу унутрашњих послова да, када је то нужно или

целисходно, приступи претресању стана не чекајући писмену наредбу суда,
када постоји опасност да се предмет претресања не би могао пронаћи, већ би
био уништен, отуђен, склоњен на друго место и слично.

У случају хитности, Законик дозвољава и следећа одступања:
1. Претресање се може извршити и без присуства сведока ако није

могуће да се одмах обезбеди њихово присуство, а постоји опасност од
одлагања (члан 81, став 4. ЗКП). Разлози због којих сведоци нису
присуствовали претресању морају бити наведени у записнику.

2. Претресање се може предузети и без претходног саопштења -

разлога, као и без претходног позива на предају лица и ствари и поуке о праву
на браниоца, односно адвоката, ако се претпоставља оружани отпор или друга
врста насиља или ако се очигледно припрема или је отпочело уништавање
трагова кривичног дела или предмета важних за кривични поступак (чл. 78. ст.
3. ЗКП-а).

Објекти претресања су:

- стан и друге просторије: помоћне стамбене просторије, шупе, штале,

подруми, занатске и друге радионице, економске зграде, викендице као и јавне
просторије (мотели, хотели, кафане, ресторани, друштвене просторије и
просторије државних органа, организација удруженог рада радних и других
организација);

- превозна средства: путнички и теретни возови, путничка возила,

аутобуси, камиони, хладњаче, трактори, мотоцикли, бицикли, запрежна кола,
авиони, хеликоптери, бродови, чамци;

- слободан простор: паркови, баште, шуме, пашњаци, њиве, воћњаци; и
- лица.
О личном претресању постоје, такође, сасвим одређена законска и

криминалистичка правила.

По обиму, претресање може бити делимично и потпуно (детаљно).
Делимична су она претресања код којих се налазе одређени предмети

на одређеним местима, а могуће је површним претресањем постићи жељени
ефект, на пример, када се лице лишава слободе претресање се своди на
опипавање да би се утврдило да ли код себе има оружје или оруђе погодно за
напад, да ли код себе крије предмете кривичног дела који могу бити одбачени
или уништени.

Потпуно претресање је када се претресање врши веома детаљно,

планским и систематским поступком. То би био случај, на пример, ако се лица
претресају у потпуности и детаљно, одређеним редоследом: одећа, обућа,
рубље, пртљаг, тело, а исто тако, ако је у питању стан, превозно средство или
слободан простор.

По времену, претресања могу бити истовремена, када се врше на више

места, односно, над више лица у исто време, и појединачна. Истовремена

437

дуже време од већ извршеног претресања које није дало очекиване резултате,
а оперативни подаци указују да се поједини предмети налазе на одређеним
неоткривеним местима, или су ствари враћене у стан и друге просторије које
су раније безуспешно претресане. Поновно претресање ће се предузети,
такође, након детаљне оперативне процене.

С обзиром на то да је претресање врло напорна радња, она захтева

опсежне   припреме   којима   треба   испунити   одређене   предуслове   нужне   за
успешно   провођење   радње.   Осим   наведеног,   треба   извршити   избор
овлашћени радника који ће вршити претресање. Претресање захтева изузетну
педантност, стрпљивост, упорност и темељито поступање, због чега је врло
важан правилан избор извршилаца. Њихов број зависи од конкретно случаја,
да ли се претресање, на пример, врши у селу или у граду, да ли се ради о
опасном   криминалцу   или   не,   да   ли   је   у   питању   стан   и   друге   просторије,
превозно   средство,   слободан   простор   или   је   реч   о   личном   претресању.
Понекад је потребно, пре или после претресања, вршити и друге оперативно -
тактичке мере и радње, као на пример: осматрање, обезбеђење објеката и
простора, лишавање слободе и обављање разговора са лицима, надзирање
лица и стана. Чести су случајеви када је за претресање потребно и више од
три радника, док ће два бити, најчешће недовољна.

194

Прибор и опрема код претресања

Прибор и опрема који се користе приликом претресања морају бити

наменски прилагођени, с обзиром на то да су и поједини случајеви ове радње
веома   различити.   Специфичност   места   и   објекта   где   се   врши   претресање,
лица код кога се претресање врши, предмета и времена претресања, одређују
и прибор и опрему. Према томе, да би се претресање извршило стручно и
темељито   није   довољно   само   искуство,   упорност   и   стрпљење,   већ   и
одговарајућа средства - прибор и опрема. У прибор и опрему спадају разна
приручна   средства,   као   и   она   специјална,   која   су   намењена   искључиво
претресању:   формулари   (записник   о   претресању,   потврда   о   привремено
одузетим предметима), батеријска лампа, ручни рефлектори, печатни восак,
жиг печатник, канап, гумени штамбиљ, прибор за паковање, кофери, коверти,
врећице,   фломастери   разних   боја;   затим   технички   алат   (чекић,   дрвени   или
гумени,   извијачи,   клешта,   шрафцигер),   фото-апарат,   камера,   детектори   за
проналажење металних предмета и друга потребна средства и алати.

Када се изврше све припремне радње, приступа се планирању

претресања. План се сачињава на основу сазнања и прикупљених
обавештења о следећим елементима:

- шта или кога треба тражити;
- где и код ког треба вршити претресање;
- време почетка претресања;
- начин вршења претресања.
До сада је било речи о општим тактичким правилима претресања, док

ће појединачна правила бити детаљније обрађена приликом разматрања

439

претресања лица, стана и других просторија, превозних средстава и слободног
простора.

6. ПРЕТРЕСАЊЕ СТАНА И ОСТАЛИХ ПРОСТОРИЈА

Законска правила претресања стана и

осталих просторија

Претресање стана и осталих просторија окривљеног или осумњиченог

може се предузети ако је вероватно да ће се претресањем ова лица ухватити
или да ће се пронаћи трагови кривичног дела или предмети важни за кривични
поступак (члан 77, став 1. ЗКП-а).

Вероватноћа на основу које се може претпоставити "да ће се окривљени

ухватити или да ће се пронаћи трагови кривичног дела или предмети важни за
кривични поступак" треба да се заснива на поткрепљеним чињеницама које по
основаности превазилазе "основе сумње", при чему основана сумња у односу
на извшриоца није неопходна. У сваком случају потребно је да претресању
претходи основана сумња да је извршено кривично дело. Обични основи
сумње нису довољни, јер би њихово проверавање претресањем могло да
угрози она елементарна уставна и законска права, која се са преурањеним и
неоснованим вршењем ове радње могу повредити.

Посебне законске гаранције у случају претресања стана и других

просторија предвиђене су у смислу неповредивости стана, а сходно Устава
РС.   Под   просторијама   у   смислу   претресања   не   подразумевају   се   само
стамбене   просторије,   нити   само   просторије   чији   су   власници   грађани.   У
просторије   у   овом   смислу   спадају   и   просторије   државних   органа,   војних,
радних и других органа и организација. Када су у питању просторије појединих
органа   и   организација,   позваће   се   старешина   ових   органа,   односно
организација да присуствује претресању. Ако се ради о просторијама војних
органа,   претресање   се   може   извршити   само   по   одобрењу   старешине
надлежног војног органа.

Под "јавним просторијама" у смислу претресања подразумевају се

просторије у којима је дозвољен приступ индивидуално неодређеном броју
лица.

Када се ради о претресању објеката који немају карактеристике

грађевинског објекта, као што су нпр. двориште, врт, башта, дрвљаник, гомила
угља, стог сена, возила ван гараже и њихов терет, у смислу претресања ови
објекти нису обухваћени законском, односно уставном одредбом о
претресању, па се у односу на исте уместо претресања може предузети увиђај
као истражна радња.

Претресање (а не увиђај) предузеће се и када се ради о објектима као

што су: разне монтажне бараке и киосци, кад се тражи одређена
документација или други предмети, сефови у банкама, магацински силоси за
жито, бродови, вагони, као и поједине ствари које се у њима налазе.

440

приступи њеном извршењу, већ предузимање исте може поверити и другом
службеном лицу које је на раду у суду.

Истражни судија или орган полиције су дужни да о месту и времену

претресања обавесте државног тужиоца и браниоца, осим ако се ради о
хитности јер радња претресања не трпи одлагање. Претресање ће се
предузети и у њиховом одсуству ако не дођу на време.

О присуству претресању окривљеног (осумњиченог) ако је у притвору

(односно задржавању), одлучује надлежни истражни судија. Ако је на слободи
он је, по правилу, држалац стана и његово присуство је најчешће извесно. За
случај да лице у односу на кога се претресање врши није присутно, односно
није доступно, претресање се може извршити по одређивању његовог
заступника. То ће се увек урадити ако радња не трпи одлагање, мада у пракси
увек треба настојати да се обезбеди присуство лица која су повод претресању.

Поступање приликом претресања треба да буде такво да се њима

непотребно не нарушава углед лица, интегритет и достојанство личности.

У случају постојања разлога за претресање из члана 81. ЗКП и ако се

уђе у стан а не изврши претресање, држаоцу стана ће се издати потврда у
којој ће се назначити разлог улажења у стан и друге просторије.

Треба имати у виду да без наредбе суда улазак у туђ стан и остале

просторије могу да обаве органи полиције због хитности, односно разлога
назначених у члану 81. ЗКП-а.

У таквим случајевима држаоцу стана се усмено саопштава разлог

уласка у стан односно разлог претресања. Држаоцу се издаје потврда о уласку
у стан ако се не врши претресање већ се ради само о уласку у стан. Уколико
се обави претресање онда ће се сачинити записник о претресању и копија
записника уручити држаоцу стана. Орган који је претресање извршио без
наредбе обавезан је да поднесе извештај истражном судији, односно
надлежном државном тужиоцу ако кривични поступак није покренут.

Сведоци претресања

Присуство сведока претресању стана и осталих просторија је уставно

правило, што се односи и на претресање лица. Исто се односи и на отварање
задржаних поштанских пошиљки које окривљени упућује другим лицима или
које   су   њему   упућене   (члан   85.   став   2.   ЗКП-а).   Ове   мере   треба   да   спрече
неправилно   вршење   појединих   процесних   радњи,   односно   погрешно
вредновање   резултата   ових   радњи   од   стране   органа   који   их   предузимају.
Таква могућност код ових радњи је много присутнија због хитности и одсуства
јавности, него код других процесних радњи. Сведоци ових процесних радњи
прате ток радњи, контролишу правилност њиховог вршења, улажу приговоре
на начин поступања при вршењу радње који се уносе у записник о претресању.
Они су обавезни да се појаве у поступку као сведоци о истражној радњи којој
су   присуствовали,   ако   за   тим   постоји   потреба.   Сведоци   који   присуствују
процесним радњама морају бити пунолетни, а приликом претресања женског
лица, као сведок се мора одредити женско лице, односно сведок истог пола
којег је окривљени или осумњичени.

442

За присутног сведока не може бити одређено лице које у поступку не

може сведочити или је ослобођено дужности сведочења. Подразумева се да
ови сведоци морају бити писмени и незаинтересовани за исход поступка.

Пре почетка претресања сведоке треба упозорити да будно пазе како се

претресање врши, као и да имају право да пре потписивања записника о
претресању изнесу своје приговоре ако сматрају да садржина записника није
тачна, након чега се садржај приговора уноси у записник.

Лица која врше претресање треба да поступају обазриво, односно не

смеју да ремете уобичајени кућни ред.

Приликом претресања лица или стана није неопходно постојање

записничара већ записник може писати лице које претреса.

Орган који врши претресања не може принудити држаоца стана да

присуствује претресању стана ако овај то одбија. Ако, пак, држалац стана
присуствује претресању њему се не може наредити да физички помаже у
вршењу радње.

Основна улога држаоца стана који присуствује претресању има за циљ

контролу рада органа који врши претресање и стављање одређених примедби
на рад органа уколико држалац стана то сматра оправданим и обратно,
постоји потреба контролисања држаоца стана од стране органа како не би
прикрио поједине предмете током претресања.

Треба имати у виду да је присуство сведока по закону предвиђено само

код претресања и привременог одузимања предмета, док код других радњи
доказивања   то   није   предвиђено.   Без   обзира   на   то   што   је   орган   који   врши
претресање слободан у избору сведока, закон налаже да та лица морају бити
пунолетна, односно да се не могу узимати лица која су искључена као сведоци
и   лица   која   су   ослобођена   дужности   сведочења.   А   то   значи,   уколико   би
постојала потреба да се та лица поводом претресања појаве као сведоци на
суду,   њихово   сведочење   би   било   немогуће,   односно   могло   би   да   буде
искључено. Сведоци би, по правилу, требало да буду писмени, поготову ако се
претресањем траже исправе или други писани материјал, а такође и да су
лично незаинтересовани за исход претресања. Разлози објективности налажу
да сведоци треба да буду лица ван службе органа који претресање врши, а
такође да нису у било каквим службеним или приватним односима, односно
сродству са лицем поводом којег се стан претреса или са држаоцем стана.

Без обзира на то што лице код кога се претресање врши формално не

може захтевати замену сведока, оно може органу претресања предочити због
чега предложену замену сматра оправданом.

Обавеза ових сведока је грађанска, односно у случају одбијања да

присуствују претресању, санкција није предвиђена.

Ако се претресање врши у државном органу, радној организацији,

руководилац – одговорно лице се позива да присуствује, с тим што се од њега
не тражи одобрење. У случају да руководилац – одговорно лице није присутно,
позваће се његов заменик, а ако се ни он не одазове претресање ће се
извршити у њиховом одсуству.

Присуство држаоца стана и сведока претресању, као што је напоменуто,

није неопходно да би се претресање извршило. Случајеви предвиђени у члану

443

Тајност припреме претресања омогућава да се оно изврши изненадно и за
осумњиченог   сасвим   неочекивано   што,   такође,   доприноси   успешнијем
претресању.   Оваква   тактика   има   за   циљ   да   предухитри   осумњиченог   да
предмете   сакрије,   уништи   или   одбаци,   да   побегне   или   се   припреми   за
пружање отпора.

Опрезност приликом претресања је, такође, једно од значајних правила,

а она је нарочито потребна приликом уласка у стан, док се не изврши преглед
просторија и делимично претресање држаоца стана и осталих укућана. Ради
безбедности овлашћених лица нужно је да они детаљно разраде план уласка у
стан, посебно ако је држалац стана или лице које се крије у њему, опасан
криминалаца. Овакве ситуације захтевају брзо, смишљено и енергично
поступање, јер свако одлагање и одуговлачење умањује шансе да ће се
пронаћи предмети и трагови кривичних дела.

По правилу, претресање треба предузети након детаљне и темељите

припреме. Припрема се састоји у прикупљању што потпунијих података о
стану и просторијама које треба претресати, предметима претресања, као и
осумњиченом, односно, држаоцу тих просторија и њиховим особинама (да ли
су у питању опасни криминалци или не). Наравно, ради се о другим подацима
који треба да допринесу успешнијем претресању. Припрема, у овом смислу, је
могућа само ако се ради о претресању у оквиру криминалистичке обраде, што
се не односи на такозване ad hoc случајеве када је потребно без одлагања и
потпунијих припрема ући у стан и извршити претресање.

Претресање ће дати резултате само под условом његовог детаљног и

систематског вршења, при чему треба избегавати нестрпљивост, површност и
брзоплетост.

Број радника и њихова стручност, као и употребљена техничка и друга

средства, морају бити адекватни и сразмерни значају и природи лица,
предмета и трагова који се траже. Није свеједно да ли ће се тражити предмет
или траг који могу бити различите величине и облика, који имају изузетан
значај за кривични поступак, или је тај значај сасвим споредан.

Добра организација претресања подразумева израду оперативног плана

који мора да обухвати све набројане елементе. Овај план има посебан значај
када   се   ради   о   групном   претресању   које   истовремено   обухвата   више
затворених   просторија,   односно   станова,   на   пример,   код   саокривљених,
саучесника, помагача, пријатеља, рођака, познаника итд. План мора прецизно
да предвиди и време, односно тренутак предузимања претресања, (затицање
лица у стану док врши кривично дело, на пример док праве лажне новчанице,
производе   наркотична   средства,   деле  плен   прибављен   провалном   крађом
итд). План треба да садржи оријентациона места у стану где треба обратити
посебну   пажњу,   односно,   где   су   могућности   сакривања   предмета
најповољније.   Такође,   треба   да   садржи   и   организацију,   односно   начин
спровођења   радње,   поделу   задатака   овлашћених   радника,   спољашње
обезбеђење и осматрање, надзирање лица затечених у стану и издвојених у
посебну   просторију,   ко   ће   да   врши   посматрање   држаоца   стана   за   време
претресања и прати његове реакције, руковођење претресањем, итд.

445

И, коначно, као најважније: претресање има смисла само под условом

ако су испуњени разлози за његово предузимање и ако је оно извршено по
закону. Полазећи од уставних одредаба да је стан неповредив и законских
одредаба које прописују у којим случајевима се може ући у стан и извршити
претресање, ова криминалистичка правила, која се примењују, морају се
кретати у њиховом оквиру. Уставни и законски оквири, међутим, доприносе да
се и сама радња обави ваљано, односно, да се на законити начин прикупе
материјални докази, а уз потпуну заштиту слобода и права грађана.

Припремне радње и тактика претресања

стана

Претресање стана и осталих просторија треба вршити методично,

систематски   и   у   складу   са   претходно   сачињеним   и   разрађеним   планом.
Међутим, ма колико биле прецизне и разрађене припреме и план претресања,
не   треба   их   схватити   као   једино   могуће   решење   и   правила,   већ,   ако   је
потребно,   треба   се   у   потпуности   прилагодити   конкретној   ситуацији   уз
делимично,   или   чак   потпуно   мењање   плана,   уз   његово   кориговање   и
прилагођавање стварним приликама.

Придржавајући се начела изненађења, непосредно пре самог

претресања   треба   неприметно   прићи   и   опколити   објекат   (стан,   или   друге
просторије),   односно   блокирати   све   улазе   и   излазе   и   држати   их   под
присмотром.   На   овај   начин   треба   онемогућити   бекство   лица,   а   исто   тако,
умањити   могућност   напада   и   пружања   отпора   из   објекта   који   се   претреса,
такође и одбацивање или сакривање предмета од стране лица која се налазе
у њему.

У оквиру припрема, треба проучити распоред просторија, улазе и излазе

– главне и помоћне, излазе за нужду, прозоре, њихову висину, спрат, таване,
подруме, помоћне зграде, економске зграде, штале, као и сва она места где би
се   могли   одбацити,   уништити   и   сакрити   тражени   предмети.   Наравно,   опсег
ових мера зависи од сложености и тежине кривичног дела, као и природе лица
због   којег   се   претресање   врши.   Овлашћена   службена   лица   која   врше
блокирање   су,   по   правилу,   наоружана.   Уколико   су   у   питању   опасни
криминалци у чијем се стану врши претресање, или се они у њему налазе,
односно, очекује се њихов напад (наилазак), овлашћена службена лица морају
бити   у   заклону   или   прерушена   у   неку   другу   професију   да   не   би   изазвала
подозрење.   Блокада   у   овом   случају   има   карактер   заседе.   Овлашћена
службена   лица   морају   бити   спремна   за   брзу   и   енергичну   интервенцију.
Блокирање треба да се обави конспиративно и да има тајни карактер све док
претресање не отпочне. Међутим, блокада и претресање не би требало да
ометају друга лица у њиховом кретању, тј. у улажењу и излажењу из објекта.
Наравно, ово не важи за лица која имају неке везе са лицима због којих се
претресање   врши.   Према   њима   се   могу   применити   одређене   оперативно
тактичке мере и радње, зависно од њиховог односа према лицу чији се стан
претреса,   као   нпр   осматрање,   задржавање,   лишавање   слободе,   праћење   и

446

Зависно од конкретне ситуације и оперативне процене, врата треба

отворити уз помоћ или посредством кућепазитеља или неког другог лица, под
било   каквим   изговором   који   би   могао   да   буде   реалан   и   вероватан   у   датој
ситуацији.   Овлашћени   радници   ће,   по   правилу,   и   даље   бити   сакривени   са
стране. У случају отварања, у стан се улази енергично, уз претњу ватреним
оружјем   и   ефикасним   савлађивањем   отпора,   уколико   дође   до   физичког
супротстављања   или   постоје   изгледи   да   ће   до   њега   доћи.   Енергичност,
међутим, треба да буде сразмерна могућем отпору.

Ако ни на овај начин није могуће ући у стан и извршити претресање,

поступа се на сличан начин као и када се опасни криминалац забарикадира у
стану и када се врши његово лишавање слободе, што је разматрано приликом
излагања о мерама лишавања слободе опасних криминалаца.

Одмах по уласку у стан потребно је извршити лично претресање

осумњиченог, ради одузимања оружја или оруђа погодног за напад, односно
ради проналажења предмета и трагова због којих се претресање и врши, а које
лице може да склони или одбаци.

Када ће се вршити лично претресање и која ће се лица у стану

претресати   зависи   од   тактичке   процене.   У   сваком   случају,   правило   је   да
претресању стана претходи претресање лица, нарочито тамо где је власник
или   држалац   стана   истовремено   и   осумњичени,   што   је   иначе   и   најчешћеи
случај. По уласку у стан, све просторије треба одмах прегледати и лица која се
у   њима   налзе   легитимисати,   а   уколико   има   потребе   извршити   лично
претресање   и   увести   их   у   заједничку   просторију   где   ће   током   претресања
остати под надзором овлашћеног службеног лица. По правилу, ни једно од
лица се не пушта да излази из стана напоље, док се улазак лица у стан не
спречава,   уз   легитимисање   и   претресање   лица   уколико   се   то   оцени   као
потребно.   Уколико   неко   од   укућана   мора   да   изађе   напоље   (деца   у   школу,
болесник   у   амбуланту   итд.),   обавезно   ће   се   извршити   њихово   лично
претресање пре изиласка из куће, а према потреби, таква лица ће се пратити
да   би   се   онемогућило   њихово   контактирање   са   другим   заинтересованим
лицима (саучесници, саизвршиоци и др.) која би могла да сакрију, униште или
одбаце ствари које се налазе ван куће на неком другом месту. Такође ће се
онемогућити   обављање   телефонских   и   других   међусобних   разговора,
неконтролисано кретање по стану итд.

Просторије се у стану претресају одређеним редом. Ако је стан са већим

бројем просторија, у том случају се, по правилу, сачињава план или скица.
Једна по једна просторија се после прегледа и претресања закључава, како би
се избегла могућност да се у њу унесу и сакрију предмети из других
непретресених делова стана.

Претресање се предузима тако што се у одређеној просторији почне од

једне тачке и претресање врши с лева у десно, или обрнуто, на тај начин што
се детаљно претресају зидови и делови намештаја, као и други предмети уз
зидове.

Након детаљног прегледања и претресања зидова и предмета уз њих,

врши се претресање средишњег дела просторије, намештаја на њему и пода,
а затим и плафона. Овакав редослед претресања је један од могућих, али

448

може бити и друкчији, само треба настојати да се исто обавља по начелу
методичности, односно, потребно је придржавати се одређеног реда да се
ништа не би изоставило или заобишло.

У којој ћемо мери успешно извршити претресање зависи од раније

прикупљених   сазнања   о   тајним   скровиштима   и   местима   у   стану   где   су
предмети  саркивени,  као и  од  детаљно и  упорно  извршеног претресања. У
начелу, предмете треба тражити на свим оним местима где се могу, према
својој величини, димензијама у облику, сакрити. Као одређене индиције могу
послужити   личне   особине   лица,   његова   професија,   навике,   карактерне
особине   и   слично.   Човек   је   и   подсвесно   оптерећен   својом   професијом   и
навикама,   што   може   имати   утицаја   на   избор   места   и   начин   сакривања
предмета.   Но,   без   обзира   на   то,   овакве   наше   претпоставке   могу   бити   и
неосноване,   па   нас   такво   резоновање   може   навести   на   погрешан   траг   и
резултирати недостатком иницијативе и креативности у претресању. Значи, не
треба тражити само на оним местима где би се то на основу професионалних
особина и посебних склоности осумњиченог лица могло очекивати. Ако смо се
држали   овакве   оријентације,   али   нисмо   постигли   успех   (пронашли   тражене
ствари), њих треба тражити све док их не пронађемо, односно док се искључи
свака могућност да се налазе у стану. Ако поуздано знамо на ком се месту
предмети налазе, (а то нам је, на пример, претходно предочио информатор),
нећемо се одмах усмерити на то место него ћемо почети са сасвим другог
краја   да   погрешном   тактиком   не   бисмо   деконспирисали   информатора.   У
сваком случају, неупадљиво ћемо посматрати да неко од укућана не однесе
предмете са тог места. Наше кретање по стану је будно праћено од стране
осумњиченог, због чега је његово психосоматско стање интересантно.

Без обзира на то што нам је унапред познато које ћемо предмете да

тражимо претресањем, постоји могућност проналажења и оних предмета због
којих   претресање   нисмо   ни   предузели.   Ако   су   то   предмети   за   које
претпостављамо   да   потичу   од   неког   другог   кривичног   дела,   са   њима   ћемо
поступити у смислу одредаба Законика о кривичном поступку (члан 80. ЗКП-а),
тј.   они   се   привремено   одузимају   као   и   предмети   због   којих   се   врши
претресање.

Места за сакривање у стану су врло различита - то могу да буду већ

постојећа скровишта, шупљине, простори, отвори итд., као и она која су
специјално подешена, адаптирана и прилагођена за скривање предмета –
тајна скровишта.

Постоје места у стану која не треба преудешавати, мењати или

адаптирати, јер су и као таква врло погодна за сакривање предмета. Ради се о
искоришћавању   већ   постојећих   погодних   простора,   појединих   отвора,
шупљина   и   слично,   којих   има,   зависно   од   стана,   велики   број.   Успех   у
сакривању   предмета   зависи,   у   великој   мери   и   од   сналажљивости   и
довитљивости лица које је предмете сакривало, али и од димензија предмета,
с тим што су могућности за сакривање предмета мањег обима много веће.

Предмети, зависно од обима, облика и природе, могу бити сакривени на

следећим местима у стану:

449

очигледности, не очекује се да ће се предмети оставити или сакрити, па се на
њих и не обраћа пажња.

За разлику од оваквих погодних места где се предмети сакривају,

могуће   је   специјално   направити   поједина   места   или   их   прилагодити   ради
сакривања.   У   ту   сврху   се   поједине   просторије   или   простори   у   становима,
стамбеним зградама, прилагођавају и преграђују, на тај начин што се стварају
тајни простори или места погодна за сакривање разних предмета, лешева или
делова   лешева.   Оваква   места   или   просторе   много   је   лакше   сачинити   у
индивидуално   грађеним   зградама   или   становима,   што   је   типично   за   сеоску
градњу,   него   у   типизираним   становима.   У   ту   сврху   се   обично   праве   тајне
преграде у зидовима или "бункеру" који се уграђује током изградње стана или
куће или накнадно, према потреби. Ако конкретне околности указују на овакав
начин   сакривања   предмета,   приликом   претресања   треба   прибавити
грађевинске   пројекте   стана   или   зграде.   У   ту   сврху   је   потребно,   приликом
претресања, измерити зидове споља и изнутра, њихову дебљину, ширину и
квадратуру просторија, потребно је обратити пажњу и на двоструке, односно
дупле подове и плафоне. Уколико постоји разлика између димензија добијених
мерењем и оних из пројекта, то у сваком случају, оправдава сумњу да се ради
о   тајним   скровиштима   и   "бункерима"   које   треба   открити   и   детаљно
претражити.   Наравно,   сумњу   још   више   оправдава   чињеница   ако   је
осумњичени,   на   пример:   зидар,   грађевинар   или   вичан   грађевинској   струци
уопште.

Међутим, и поред тога, не постоје правила где се у стану или у кући могу

уградити тајна скровишта. Пракса показује да су за то најпривлачнија места
испод слика, гоблена, огледала, унутрашњост зидова, иза тешких ормара,
металних каса и других делова намештаја, испод степеништа, испод зидних
пећи, у ходнику итд. Отвори и улази у оваква склоништа – преграде "бункере",
могу бити закамуфлирани и другим предметима, као нпр. разним полицама,
штедњаком, зидним сатом, тапетама, уграђеним ормаром и другим деловима
намештаја.

Треба имати у виду да се и подови веома често користе за сакривање

предмета. Детаљним разгледањем понекад је могуће уочити трагове таквог
сакривања. С обзиром на то да постоје дашчани (дрвени), земљани, камени и
подови од цигле или бетона, то се тактика њиховог претресања прилагођава
врсти пода. Сваки од наведених подова може послужити за сакривање неких
предмета мањег обима. Међутим, ако се ради о гломазнијим предметима, за
њихово сакривање најбоље могу послужити бункери саграђени у приземним
зградама и подрумима. Оваква места могу веома успешно да послуже и за
сакривање лица.

СЛИКА 8 Накит пронађен претресањем

Да би се проверило да ли су дашчани подови подизани на неким

местима треба веома пажљиво посматрати саставе дасака или паркетних
плочица. Уколико је долазило до подизања или померања, у том случају
линија на саставу двеју дасака је друкчија него на местима где даске нису

451

подизане, а не постоји на таквим саставима ни прљавштина и прашина која се
временом   ту   формира.   Ако   се   ради   о   паркету,   онда   долази   до
разлабављености плочица на оним местима где је паркет подизан. Промене
код дашчаног пода могу се уочити и на основу изгледа главе ексера, с обзиром
на   то   да   могу   бити   нови,   односно   са   појединим   свежијим   оштећењима   од
поновног укуцавања. Ако се ради о земљаном поду, детаљним прегледањем
се могу уочити и пронаћи трагови свежег копања. Могу се, такође, користити и
гвоздене шипке које пролазе доста лагано кроз свеже копану земљу, а таква
места и брже упијају воду, па и то може бити један од показатеља скоријег
копања. При том се на површини  појављују и ваздушасти мехурићи.

Иста правила се односе и на оне случајеве када је, на пример, свеже

копана земља у врту или окопано цвеће на само једном месту, када је свеже
окречен зид или део зида, када су само на једном месту мењане тапете, итд.
Све то може навести на претпоставку да су та места искоришћена за
сакривање предмета.

Приликом претресања стана, могу се користити рефлектори, детектори,

а понекад и службени пси. Међутим, могућности и једног и другог средства су
ограничене. Наиме, детектор се може користити за проналажење металних
предмета само на оним местима на којима иначе нема таквих предмета. Зато
су могућности његове примене у становима доста ограничене, како због зидне
металне арматуре, тако и због појединих металних делова намештаја, или
металних предмета уопште.

Службени пас трагач може се у стану сасвим успешно користити за

проналажење лица, лешева и опојних дрога.

Уз ова средства могу се користити и друга, што зависи од предмета који

се тражи као и од места где је сакривен. То могу бити, на пример, дуге челичне
игле за тражење у постељини, земљи, пласту сена; дрвени чекић којим
откривамо шупљине у зиду, али и други потребни предмети и средства.

Посебни случајеви претресања стана и

осталих просторија

Свакодневна пракса претресања стана и других просторија познаје и

веома сложене случајеве који захтевају посебне припреме и организацију за
њихово   вршење.   Неопходно   је   да   овлашћени   радници   органа   унутрашњих
послова   покажу   смисао   за   оперативност,   креативно   поступање,   да   буду
истовремено   веома   сналажљиви   и   одлучни,   опрезни   и   одмерени.   Такви
посебни случајеви, који у пракси и нису тако ретки, су:

А) Власник стана одбија да отвори врата. Уколико власник или корисник

стана   одбије   да   отвори   врата   и   после   инсистирања   овлашћених   радника
органа унутрашњих послова, морају се предузети оперативно тактичке мере за
улазак у стан и вршење претресања. Ове оперативно тактичке мере зависе од
тога да ли власник стана или друга лица намеравају да пруже отпор и нападну
оружјем,   оруђем   или   физичком   снагом   на   овлашћена   лица   која   треба   да
изврше   претресање,   или   је   тај   отпор   само   пасиван   и   нема   опасности   по
животе овлашћених радника.

452

Насилно улажење у стан може се предузети ако за то постоје оправдани

разлози које предвиђа закон и уз максималну личну безбедност овлашћених
лица која врше претресање. У овом случају могућа је употреба и разних
хемијских средстава (сузавац и др.), ради онемогућавања лица у стану да
пруже отпор, као и изналажење других средстава и начина продирања у стан
или у кућу где се лице налази: преко крова, балкона, уз помоћ лествица итд.
Овде долазе до изражаја и могућности специјално обучених радника органа
унутрашњих псолова за овакве врсте задатака.

Одмах по уласку у стан треба бити максимално енергичан и ефикасан

приликом савлађивања евентуалног отпора, при чему одмах треба извршити
делимично   претресање   власника   и   осталих   укућана,   преглед   целокупног
стана,   па   тек   онда   приступити   претресању   уз   примену   општих   тактичких
правила.   Ради   сопствене   безбедности   и   ефикасног   извршавања   задатака,
овлашћена службена лица у таквим ситуацијама треба да користе одређена
заштитна средства, на пример: гас-маске, панцир кошуље, шлемове и слично.

Претресање у овако специфичним условима и уз повећану опасност по

личну безбедност овлашћених радника органа унутрашњих послова, захтева
врло тактично и обазриво поступање, логичко и реално посматрање тренутне
ситуације, без брзоплетости и непромишљених поступака. Треба стално имати
на уму остваривање основног задатка - личну безбедност и безбедност
осталих лица уколико су изложена опасности приликом претресања.

Б) Понекад власник стана, или корисник, свесно одуговлачи са

отварањем   стана.   Овакве   ситуације   су   у   пракси   веома   честе   када   се,
једноставно,   власник   стана   не   јавља   за   одређено   краће   време,   или   под
различитим   изговорима   настоји   да   одгоди   отварање.   Време   од   доласка
овлашћених радника до отварања врата, власник или друга лица у стану могу
искористити   да   сакрију,   униште   или   одбаце   предмете   кривичних   дела,   да
униште   трагове,   да   лица   побегну   на   споредни   излаз   итд.   Такве   ситуације
обавезују да се одмах по уласку у стан изврши детаљан преглед свих оних
места која су могла послужити власнику стана да намерно онемогући успешно
претресање. Зато је потребно веома детаљно прегледати: камине, пећи, ВЦ
шољу, лавабое, огњишта, да би се утврдило да можда није нешто остављено,
сакривено   или   уништено.   Затим   треба   проверити   прозоре,   испод   или   са
стране, да није нешто закачено или избачено, односно, да не постоје трагови
одбеглих   лица.   Треба   настојати   да   се   уоче   све   промене   за   које
претпостављамо   да   су   настале   непосредно   пре   уласка   у   стан   и   онај   ред
ствари   који   није   уобичајен   и   за   који   претпостављамо   да   је   настао   да   би
предмети   због   којих   се   претресање   врши   били   сакривени,   одбачени   или
уништени.

У случају када треба извршити претресање стана са већим бројем

просторија   које   су   просторно   одвојене   или   када   је   у   питању   газдинство
састављено   од   више   објеката:   стана   или   куће   за   становање,   економских
зграда,   штала,   силоса,   барака,   врта,   дворишта   итд.,   што   је   чест   случај
нарочито   на   селу,   таква   ситуација   захтева   многобројну   екипу   овлашћених
радника и већи технички потенцијал. У сваком случају, пред почетка радње
претресања потребно је извршити преглед свих ових објеката појединачно, на

454

сличан начин како се то ради приликом уласка у стан и његовог претресања.
Сваку   од   ових   просторија   или   објеката   потребно   је   да   надгледа   неко   од
овлашћених   радника   на   тај   начин   што   ће   сваку   од   просторија   напустити
затечена лица, затворити их и обезбедити до почетка претресања. С обзиром
на   то   да   је   потребо   да   претресању   присуствује   власник   стана   као   и   два
сведока, претресање треба вршити поступно од просторије до просторије док
се оно, у потпуности, не заврши, уз обезбеђење осталих просторија и објеката
и уз максималну пажњу да не дође до пребацивања, изношења или склањања
предмета из једне просторије у другу, или ван самог објекта који се претреса.
Оваква претресања захтевају опсежне припреме уз учешће већег броја лица,
као и ефикасну организацију вршња.

В) Када се укаже потреба да се изврши хитно претресање стана (у њему

су се склонила одбегла лица или се налазе значајни предмети или опасне
ствари: оружје и експлозив, разна документација и сл.). У том случају важе
посебна тактичка правила, уколико у стану нема власника стана или некога од
укућана, а треба извршити хитно претресање. Овлашћени радници који врше
претресање, морају претходно одредити једног пунолетног грађанина који ће
замењивати   власника   стана   у   својству   законског   заступника.   Овакво
претресање не може се предузети без присуства два сведока, па је потребно
да   овлашћени   радници   и   њих   одреде.   Стан   и   друге   просторије   се   морају
надгледати   или   држати   под   блокадом   ако   се   претпоставља   да   се   у   стану
налази лице због којег ће се извршити претресање. Стан се отвара уз стручну
помоћ бравара, или без њега, уколико није присутан, али уз што је могуће
мања   оштећења.   Начин   отварања   стана   мора   бити   детаљно   описан   у
записнику о претресању.

7. ПРЕТРЕСАЊЕ СЛОБОДНОГ ПРОСТОРА

Ова врста претресања предузима се с истим циљем као и остале врсте

претресања,   ради   проналажења   предмета   или   трагова   кривичних   дела,
лешева или делова леша, несталих или залуталих лица, учинилаца кривичног
дела који се крију или су у бекству.  Међутим, ова врста претресања често је
саставни део других оперативно - тактичких радњи. На пример, када се врши
претресање терена ради проналажења и хватања учинилаца кривичног дела
који је у бекству, одбеглих осуђеника или уопште лица лишених слободе, као и
лица организованих ради вршења кривичног дела, саставни је део потере која
је, иначе, сложена оперативно тактичка мера и радња. Исто тако, претресање
отвореног простора може бити саставни део увиђаја као истражне радње, а
може се вршити у склопу заседе, праћења, осматрања или у комбинацији са
патролном   делатношћу.   Осим   тога,   ова   врста   претресања   може   бити   и
самостална истражна радња.

По обиму, претресање слободног простора може се односити на шире

подручје: падину неке планине, део шуме, њиве, реке, језера и слично, а може
бити ограничено на мање просторе као на пример: парк, врт, ливада, башта и
друге просторе мањег обима.

455

оваквом поретку зависи како од конфигурације и проходности терена, тако и
од величине и природе предмета који се траже (да ли су ситни, крупни,
видљиви, закопани у земљу). С обзиром на различите ситуације, та удаљеност
не би требало да буде мања од 2 метра, ни већа од 5 метара.

Само систематично и детаљно претресање сваког сектора може

довести до резултата. Када се заврши са прегледом једног сектора прелази се
на други или се два или више сектора претресају истовремено, ако је за то на
располагању довољан број радника. Пре претресања треба прибавити што
више обавештења о карактеристикама терена који се претреса, његовој
конфигурацији, објектима на њему, насељености а понекад и криминалним,
односно, другим екстремним појавама уколико се не би пореметило нормално
одвијање живота са тог подручја (шумари, планинари, пастири, мештани и др.).

У овој врсти претресања користиће се одређена техничка и приручна

средства која треба претходно обезбедити: метал детектори, челичне шипке и
ашови, пси трагачи, а изузетно и теретна возила. Понекад ће се користити и
булдожери,   багери,   хеликоптери   итд.   Приликом   претресања,   понекад   и
спољашњи знаци могу бити поуздани индикатори, тј. могу указивати да смо на
трагу траженим предметима, на пример: свеже копана земља, реакција метал
детектора,   понашање   пса   трагача,   а   у   случају   постојања   леша:   птице
грабљивице и други лешинари, пси луталице и слични индикатори. С обзиром
на то да се ова врста претресања може одвијати на ширем подручју и за дуже
време,   екипа   која   га   спроводи   мора   одржавати   радио   (бежичну)   везу   са
руководиоцем   или   штабом,   по   принципу   јединственог   руковођења.   После
завршеног претресања прво се прикупља екипа за претресање, затим се врши
транспортовање лица лишених слободе и пронађених предмета, а након тога
се   повлаче   лица   која   су   вршила   унутрашњу   и   спољашњу   блокаду.   Остале
одредбе о претресању уопште, односе се и на ову врсту претресања, као што
су; могућност претресања, сачињавање записника итд.

8. ПРЕТРЕСАЊЕ ПРЕВОЗНИХ СРЕДСТАВА

Многобројна превозна средства, без обзира на врсту и намену

(запрежна, бицикли, мотоцикли, аутомобили, камиони и хладњаче, аутобуси,
железнички вагони, бродови, авиони), могу веома успешно послужити за
сакривање и транспортовање лица, лешева, предмета и трагова кривичних
дела.

Посебан значај имају поједине врсте моторних возила јер омогућавају

брзо транспортовање лица и предмета који су у вези са кривичним делима. То
се   нарочито   испољава   код   неких   облика   криминалитета:   поједини   облици
кријумчарења оружја, опојних дрога, кријумчарење и растурање страног или
фалсификованог новца и разних драгоцености украдених и прибављених на
други   недозвољен   начин,   организовање   разбојничких   напада,   провалних   и
других   крађа.   То   у   свим   оним   случајевима   где   је   потребно   брзо
транспортовање криминалаца и предмета кривичних дела из једног места у
друго.

457

Објекти претресања су и лица која се налазе у превозном средству, а за

која се претпоставља да би код себе могла сакрити предмете кривичног дела.

Предмет претресања је веома често кријумчарена роба пореклом из

иностранства.

Циљеви илегалног транзита робе из иностранства су најчешће

дистрибуција "на мало" у земљи. Илегално пребацивање преко границе, као и
недозвољена трговина представљају најчешће организоване делатности у
којима поједини учесници имају веома прецизно одређене улоге.

Кријумчарење одређених роба је увек повезано са њиховом несташицом

на тржишту, а илегално тржиште се, углавном, и ствара да би се таква
ситуација искористила. У питању је кријумчарење и илегална продаја робе чији
је промет ограничен или забрањен. Ова делатност има све карактеристике
професионалног криминалитета, чак и када се у њу укључују лица која осим
кријумчарења имају и друга легална занимања.

Без обзира на то да ли се илегално убацивање робе врши организовано

у групи, уз помоћ оружја или не, да ли се дистрибуција обавља помоћу
посредника или на други начин, потреба за претресањем превозних средстава
и лица увек постоји. Најчешће се илегално преносе: новац, опојне дроге, злато
и златни накит, оружје и муниција. Место за сакривање ових предмета зависи
од робе која се кријумчари у превозном средству и довитљивости извршилаца,
места преласка границе и контроле која се на њој обавља.

Савремена превозна средства и њихова конструкција омогућавају

преношење   и   оних   предмета   којима   се   угрожава   безбедност   земље:
експлозив, оружје и муниција у већим количинама, пропагандни материјал итд.
Понекад и превозна средства служе као нападни објекат најтежих кривичних
дела, тероризма и др. (подметање темпираних мина у авиону, отмице авиона),
или   за   привремено   транспортовање   криминалаца   и   њихових   средстава   за
вршење   диверзантско   -   терористичких   аката   и   других   тешких   облика
криминалитета.

Ради остваривања својих криминалних намера извршиоци кривичних

дела користе постојеће конструкционе просторе у превозним средствима, а
могу се у њима и посебно изграђивати тајна скровишта и "бункери".

То чини ову врсту претресања сложеном и компликованом оперативно -

тактичком и истражном радњом (зависно од околности под којима се врши),
чије вршење захтева познавање конструкције појединих превозних средстава,
као и могућност за њихово адаптирање, прилагођавање и стварање нових
простора погодних за тајно сакривање лица и предмета кривичних дела.

Овој радњи често претходи преглед превозних средстава, путника и

пртљага. Да ли ће предузети преглед или претресање превозних средстава
зависи,   првенствено   од   претходно   прикупљених   обавештења   или   сазнатих
чињеница о превозном средству. Прегледу ће се приступити ако прикупљена
обавештења   не   указују   на   индивидуално   одређено   превозно   средство   које
треба претресати, већ су информације само делимично одређене (на пример,
постоје прибављени подаци о времену и месту наиласка превозног средства,
врсти   превозног   средства,   земљи   из   које   оно   долази,   али   не   и   подаци   о
регистарском броју што би превозно средство и индивидуално означило). Зато

458

1. Психички индикатори који се јављају као симптоми страха и узбуђења.

То   су   обично   замуцкивање   приликом   одговарања   на   поједина   питања,
промене   у   модулацији   гласа   и   акцентовању   речи,   јављање   испрекиданог
говора. Код жена обично долази до убрзаног говора без логичког реда, боја
гласа се мења, глас подрхтава и долази до "гутања" појединих речи. Такође
долази   до   неконтролисаних   телесних   покрета   у   виду   појачаног   моторног
немира, подрхтавања руку, клецања ногу, преношења тежине тела с ноге на
ногу, трљања руку, непрестаног пушења, црвенила у лицу, напрегнутости жила
по   врату   и   челу,   измене   у   понашању   на   појаву   овлаћених   радника,
испољавање   срџбе,   појачаног   нагона   за   мокрењем,   забринутости,
извештачене   безбрижности,   повраћања,   убрзаног   дисања,   унезвереног
погледа, нервозног гледања лево - десно, гледања испред себе, избегавања
погледа,   гутања   пљувачке,   осушености   усана,   појачаног   бледила   или
црвенила усана, подрхтатавања браде.

2. Нелогичности у изгледу: спољашњи изглед нелогичан и нескладан,

несклад између изгледа возила, пртљага и одеће, неуобичајени редослед у
облачењу одевних предмета, разнобојни конац на шавовима и закрпе, ношење
сувише топлих одевних предмета, испупчења на оделу и друге нескладности.

Веома је индикативно уколико се лице са тешкоћом сагиње, што је

поуздан знак да око тела има мидере или појасеве, затим ако придржава или
стално опипава одевне предмете, ако је у лицу (образима) мршаво, а дебело у
појасу.

Неретко ће лица, која се професионално баве кријумчарењем, покушати

да скрену пажњу на себе настојећи да одагнају сумњу тако што ће настојати да
делују хладнокрвно, испољавати претерану љубазност приликом показивања
предмета,   тапшаће   по   рамену   радника   који   врши   контролу,   инсценираће
журбу, поспаност, путоваће ноћу или у време када је највећи промет, нудиће
поклоне приликом контроле. Када се стекну ови или слични индикатори треба
синхронизованом   акцијом   органа   унутрашњих   послова   и   царинске   службе
утврдити   право   стање.   Из   оперативних   разлога   понекад   се   предмети   неће
одузети   уколико   се   процени   да   ће   оперативно   комбиновање   дати   боље
резултате (на пример: праћење лица, придобијање ради информисања о групи
и њеног разбијања).

Када се у појединим ситуацијама посумња да у путничком возилу седе

опасни   криминалци,   онда   се,   пре   свих   других   радњи,   треба   обезбедити   од
њиховог   напада,   тј.   блокирати   аутомобил,   наредити   им   да   изађу,   а   затим
извршити   лично   претресање   возача   и   путника.   При   овој   радњи   треба   се
придржавати тактичких правила која се односе на лишавање слободе опасних
криминалаца у путничком возилу. Међутим, тактика претресања зависи од тога
шта се тражи, затим које је природе и димензије предмет претресања, па се, у
зависности од ових околности, одређује и тактика вршења радње: да ли ће
претресање бити детаљно, или површно, или ће бити праћено демонтирањем
појединих делова возила. Некада ће се предузети само неформални преглед,
уколико се њиме може испунити сврха претресања.

Места где се најчешће могу сакрити предмети су странице крила код

аутомобила, а тактички поступци у вези са њиховим проналажењем су:

460

гуменим чекићем се лагано удара по страницама и лагано њише аутомобил
горе   -   доле,   лево   -   десно,   да   би   се   утврдило   да   ли   се   нешто   налази   у
страницама, што се може закључити по звуку и вибрацији. Међутим, овакав
начин   проверавања   је   многим   кријумчарима   познат,   па   су   они   у   странице
заварили   специјалну   шипку   преко   које   вешају   предмете   обложене   неком
материјом да спрече ширење звука при ударању гуменим чекићем у странице
аутомобила, као и при њихању возила. Због тога се, у случају сумње, странице
морају проверавати и на други начин.

С циљем проверавања оптерећености аутомобила нареди се путницима

да изађу и да изнесу сав пртљаг, па се затим процењује оптерећеност, да ли је
задњи део возила "сео" и ако то према видљивој оптерећености не би требало
да буде, долази се до претпоставке да у возилу постоји и сакривени терет. У
вези са тим треба установити старост и исправност амортизера и њихов
допринос "седању" задњег дела.

Браници аутомобила су, такође, погодна места за сакривање предмета,

што се да проверити прегледањем и опипавањем са унутрашње стране.

Ако се сумња да би предмети могли да буду сакривени у доњем делу

аутомобила, треба га подићи на дизалицу или навести на канал (што је и
правилно код претресања), опере се и прегледа доњи део ради провере да ли
је нешто накнадно на поду или праговима заваривано, а ако постоји потреба,
скидају се заштитне плоче и лимови ради претраживања простора изнад њих.

Простор у гумама и иза раткапни може се, такође искористити за

сакривање, па се у случају сумње из гума (укључујући резервни точак)
истискује ваздух, а раткапна се скида још док је возило на каналу.

У простор иза фарова, предњих и задњих позиционих светала, могу се,

такође сакрити ситнији предмети због чега се стакла скидају ради провере.

Резервоар за уље и резервоар за бензин криминалци користе за

сакривање одређени предмета, због чега се њихова дубина нивоа течности
проверавају танким шипкама. Ако постоји разлика између таквог утврђеног
стања и показивача на инструмент табли, то је основана претпоставка да су
ови простори искоришћени за сакривање предмета после чега треба
приступити детаљном претресању.

Ако постоји потреба, ваде се из лежишта и претражују сва седишта у

аутомобилу, скида тапацирунг, подиже тепих на поду, сваки се део детаљно
разгледа ради евентуалног уочавања трагова сакривања у постојећим или
дограђеним шупљинама или просторима. Шупљина у вратима, нарочито њен
доњи део, до којег не допире стакло, такође се успешно користи за сакривање
предмета, што се може проверити дизањем и спуштањем стакла на вратима,
односно скидањем тапацирунга са унутрашње стране врата.

Конструкција осовине волана је погодна за сакривање, зависно наравно

од обима и облика предмета, што треба проверити уз помоћ шипке и сонда -
лампе након демонтирања главе осовине и претресања волана. С истим
циљем се скида табла и проверавају шупљине испод ње.

Простор око унутрашњег светла и иза њега може се искористити за

сакривање мањих предмета: новца, драгог камења, златног накита, хероина и
слично, што се проверава скидањем уређаја за светло

461

Претресањем треба утврдити и основаност сумње да возачко особље

искоришћава специјално уграђена тајна скровишта, или да путници сакривају
предмете кривичног дела. Са тог аспекта су посебно интересантни аутобуси за
међународни путнички саобраћај, с обзиром на то да царински органи на
граничном прелазу нису у стању да детаљно прегледају сваки аутобус.

Једно од основних тактичких правила је да се одабере погодно место

где   би   се   радња   могла   на   миру   и   успешно   извршити,   да   би   се   избегла
знатижеља непозваних лица која би могла да ометају претресање, као и због
других   практичних   разлога.   Путницима   се   наређује   да   заједно   са   својим
пртљагом изађу из аутобуса у коме остаје једино возачко особље. Одвојено се
врши претресање аутобуса од претресања путника и пртљага па у том циљу
треба   обезбедити   довољан   број   радника.   За   претресање   аутобуса   треба,
такође, обезбедити помоћ стручњака – аутомеханичара са потребним алатом.
О   редоследу,   обиму   и   начину   одлучује   руководилац   претресања   према
конкретној ситуацији. По правилу,  прво се прегледа унутрашњост аутобуса.
Треба   имати   у   виду   да   се   испод   навлака   и   у   седиштима,   иза   огледала,
уоквирених   слика   и   разних   украса   могу,   веома   успешно,   сакрити   предмети
мањих   димензија,   на   пример:   страна   валута,   драгоцени   предмети   мањи   по
обиму, опојне дроге, новац и слично. Врло је важно да се претресање врши
детаљно и систематски и да се ништа не изостави.

После детаљног претресања унутрашњости аутобуса претражују се

поједини делови погодни за сакривање предмета: грејач, вентилатор, светла,
подови, командне табле, волан и мењачка кутија. Уз помоћ алата, отварају се
међупростори, осветљавају конструкцијске шупљине, испитује хомогеност
материјала. Поједини делови се уклањају и касније враћају у првобитно стање.
После тога, прегледају се конструкцијски отвори и "бункери", простор за
смештање пртљага и резервних делова, место где се држи резервно гориво и
сл. Треба установити да ли на тим местима има дуплих страница, дуплог дна и
специјалних преграда. Посебну пажњу треба обратити на поједина спољашња
оштећења која би могла да послуже као отвори за "бункере" или камуфлирану
конструкцијску шупљину. Врши се детаљно претресање свих сумњивих делова
као и код путничког аутомобила, а и оних који су карактеристични за аутобусе.

Посебну пажњу треба посветити доњем делу аутобуса који се прегледа

као и код путничког аутмобила. Међутим, код аутобуса постоји већа могућност
сакривања и обимнијих, кабастих предмета, на пример, поред диференцијала
предњих и задњих точкова, а испод блатобрана могу се везати и читаве вреће,
пакети и слични предмети.

Кров аутобуса може, такође, веома успешно да послужи за сакривање,

зато му, приликом претресања, треба посветити посебну пажњу.

Камиони, цистерне, хладњаче, комби и друга
теретна возила

Претресање ових возила је веома сложена радња, поготово ако ова

возила имају приколице. У вршењу ове врсте претресања нужно је да
учествује већи број радника органа унутрашњих послова, као и одговарајући

463

стручњак (ауто -механичар, пиротехничар, електричар, лимар и сл.), зависно
од врсте и типа теретног возила и од тога што се претресањем тражи.

Ако је у питању међународни транспорт, неопходно је установити што

тешњу сарадњу са царинском службом. Треба имати у виду да царинска
обележја на возилима, тзв. "пломба", нису поуздана гаранција да се у таквом
возилу не налази кријумчарена или лажно декларисана роба. Постоји
могућност да неко накнадно скине пломбу, извуче и замени терет и поново све
врати у првобитно стање.

Најпогоднији су камиони који се користе у међународној шпедицији са

ознаком "ТИР", јер се на граничним прелазима од стране царине не
контролишу детаљно, већ само приликом утовара и истовара. Такви се
камиони обележавају и товар обезбеђује царинским пломбама.

Како су маршруте оваквих возила унапред тачно одређене, било какво

скретање са предвиђене трасе, па и дуже задржавање на путу одредишта,
представља индицију да се ради о кријумчареној роби.

И документација о терету може да буде фалсификована. Ако постоји

сумња да је то тако урађено, или ако су видљиви знаци нестручног
пломбирања, онда свакако треба проверити садржај терета, али обавезно уз
присуство царинских органа. Уколико се приликом претресања предмети и
пронађу, а камион се налази под утоваром, целокупни терет ће се искрцати да
би се таква тежина камиона упоредила са његовом фабричком тежином без
терета.

Приликом претресања друмских теретних возила, нарочиту пажњу

треба посветити: конструкцијским шупљинама, разним отворима, преградама,
посебно странама каросерије због могућности постојања двоструких страница
и   скровишта   између   њих.   Криминалци   понекад   веома   стручно   праве   дупле
странице па се добија утисак о њиховој хомогености, као да се ради о једној
страници.   Најбоље   је,   у   случају   сумње,   измерити   странице,   како   би   се
утврдиле   димензије   каросерије,   а   добијене   величине   треба   упоредити   са
фабричким   подацима   у   погледу   димензија,   па   ако   постоји   разлика,   то   је
основана индиција о прикривању предмета. Двоструки зидови са размаком од
око 15 цм типични су за хлањачу где се могу сакрити разни предмети, уколико
се   из   тог   простора   извади   изолациони   материјал.   Предмети   се   даље   могу
сакрити   у   простору   кабине   возача   и   сувозача   (седиштима   и   испод   њих,
вратима, крову, кутији и осовини мењача, иза инструмент табле, у поду); затим
у доњем делу возила (са доње стране пода, шасији, заштитним никловима,
блатобранима,   карданској   осовини,   гибњевима,   кутији   за   алат,   кутији   за
резервне   делове,   точковима,   посебно   резервним);   разним   шупљинама   и
лежиштима у мотору и поклопцу мотора.

Камиони - цистерне и камиони - хладњаче пружају изванредне

могућности са постојећим уграђеним просторима и "бункерима" за прикривени
транспорт робе која потиче од кривичних дела или је намењена њиховом
вршењу (оружје, експлозив и експлозивна средства, опојне дроге).

Камиони - цистерне имају по четири или више комора које су повезане

мањим отворима и које су погодне за сакривање предмета. За сакривање
предмета могу се, такође, користити и цеви за пумпање течности као и простор

464

месту где се налази "бункер" са сакривеним стварима. Тако ни прималац ни
пошиљалац нису изложени ризику да ће бити откривени, осим ако им органи
откривања нису на трагу.

Место где ће поједини предмети бити сакривени зависи од врсте и

обима предмета или робе која се сакрива, конструкцијских карактеристика
воза и довитљивости лица која сакривају предмете.

Поједине предмете и кријумчарену робу за рачун домаћих кријумчара

преносе странци који пролазе кроз нашу земљу, за одређену награду,
пријављујући исту као своје власништво.

Уз декларисану робу често се сакрива и кријумчарена роба. Возови су

најпогоднији да се у земљу унесе и разни диверзантско - пропагандни
материјал из иностранства.

Посебно се за то, од стране најразличитијих криминалаца, користе

возови на међународним линијама. Проблем је када се у возу пронађе "роба
без власника". Сналажљивији криминалци и спретни кријумчари никад се не
налазе   поред   свог   пртљага   који   би   их   могао   компромитовати,   да   не   би
скренули пажњу на такав пртљаг, односно да не би били идентификовани као
власници прикривених предмета. Ако им не успе да пртљаг сакрију, они га
остављају   негде   у   купеу   као   "ничију   робу",   наводно   незаинтересовани,   а
касније   приликом   изласка,   узимају   га   ако   не   буде   откривен   и   претресен.
Овакву робу треба конспиративно надгледати а затим пратити лице које исту
по приспећу воза однесе.

Претресање воза треба да се изврши брзо, систематично и ефикасно,

што   захтева   и   довољан   број   оперативних   радника.   Наравно,   претресању
претходи   прикупљање   обавештења   и   информација,   а   у   оквиру   припрема:
проучавање   ситуације   у   конкретном   возу,   осматрање   и   уопште   утврђивање
степена основаности сумње да се у конкретном возу налазе предмети, трагови
или лица која су у вези са кривичним делом.

Претресање целокупног воза је по правилу неефикасно, па је у том

случају најбоље, уколико је могуће, прикупити обавештења о одређеном
вагону или купеу у односу на који постоје одређене индиције.

Пре претресања, треба у возу или делу воза блокирати сва улазна и

излазна врата на вагонима, као и споредне излазе, водећи рачуна о
могућности искакања или избацивања ствари кроз прозор, пењања на кров
или предузимања сличних радњи од стране криминалаца.

Претресање воза је посебно неопходно уколико се стекне сумња да се у

њему   налазе   експлозив,   опасна   диверзантска   средства   и   сличне   направе.
Уколико   се   претресањем   пронађу   такви   предмети   на   појединим   скривеним
местима   у   возу,   за   које   се   претпоставља   да   би   могли   бити   експлозивне
направе, потребно је хитно и без панике евакуисати све путнике из тог купеа,
као и суседна три - четири купеа. После тога, потребно је отворити прозоре на
том вагону, зауставити воз помоћу ручне кочнице, обавестити машиновођу да
настави вожњу смањеном брзином, до 40 км на час, и наложити му да стане
код   прве   железничке   станице   на   удаљености   од   најмање   200   м   од   других
возова и најближих објеката. Вагон треба одмах издвојити из композиције воза

466

и обезбедити стручна лица која би прегледала предмете и, сходно налазу,
извршила демонтирање.

Зависно од врсте и обима предмета, треба знати да их је у возу могуће

сакрити   на   следећим   местима   на   која   треба   обратити   нарочиту   пажњу
приликом   претресања:   зидове   вагона   и   преградне   зидове   одељака,   зидове
ходника кроз које се улази у купе с обзиром на то да су они дупли читавом
својом   површином,   просторе,   шупљине   и   конструкционе   елементе   испод
вагона, подове и плафоне вагона, тоалетне просторије, ВЦ шкољке, канте и
ормариће за тоалетни папир и убрусе, испод тепиха, испод и иза седишта и
наслона, просторе и отворе иза огледала, слика, инвентарских листа, лустера,
водоводне инсталације, резервоара за воду који постоји у сваком возу, уређаја
за   грејање   и   вентилацију:   Споља   су   то:   спојеви   вагона,   степениште   и   сл.,
поштанска кола са свим унутрашњим стварима и деловима.

Наравно, и ову врсту претресања треба увек вршити у сарадњи са

царинским органима, уколико се ради о међународним возовима, с обзиром на
стручност, искуство и техничка средства којима царински органи располажу,
као специјализована служба за ову врсту послова.

Авиони

Авион, као врло ефикасно и брзо превозно средство, је веома

примамљив   за   криминалце,   јер   се   за   кратко   време   могу   превалити   велика
растојања, односно, илегално, сакривањем, могу се пренети разни предмети
чији   је   промет   забрањен   или   представљају   предмете   кривичног   дела.
Уобичајена   је   појава   да   су   авиони   често   предмет   отмица   и   уцена   из
политичких   мотива,   па   чак   и   авантуризма,   где   и   недужни   путници   постају
предмет и жртве кривичног дела, нарочито тероризма и уцене.

Подметање опасних материја: експлозивних, запаљивих,

радиоактивних, токсичних и других, ради њиховог активирања за време лета,
како   би   се   уништио   цео   ваздухоплов,   или   његови   витални   уређаји   за
управљање и навигацију, изазивају, по правилу, тешке последице по људске
животе   и   материјална   добра.   Исти   ефекат   се   може   постићи   изазивањем
кварова   који   ће   се   појавити   у   току   лета:   спречавањем   довода   горива   или
мазива, као и непрописним одржавањем мотора и других уређаја.

Експлозив, детонатори, сатни и други темпирани механизми могу се

појавити у ваздухопловству из различитих извора и мотива. Политички мотив
је   најчешћи.   Извршилац   се   обично   не   налази   у   ваздухоплову.   Међутим,
познати су и случајеви када су лица са динамитом, или бомбама изазвали
експлозију   у   ваздухоплову   одузимајући,   том   приликом,   и   себи   живот   (11.
септембар   2001   у   САД).   Сакривање,   односно   постављање   експлозивних   и
других направа може се вршити директним подметањем, односно, уношењем
направа у ваздухоплов и упућивањем преко пртљага или поштанске пошиљке.

Познавање метода и начина којима се користе диверзанти и саботери

од посебног је значаја за предузимање безбедносних мера.

Методе које се спроводе с циљем откривања диверзантско -

експлозивних средстава су из домена против - диверзионе заштите. Циљ

467

у симулационим коморама где долази до експлодирања сви оних направа које
су иначе екплозивне на одређени притисак. С обзиром на то да је на одређеној
висини притисак измењен, овакву околност криминалци користе за активирање
екплозивних направа које ће саме по себи експлодирати када се ваздухоплов
нађе на одређеној висинској тачки.

Оно што представља проблем безбедности ваздухоплова у ваздуху је

немогућност   предузимања   појединих   радњи   у   самом   авиону   током   лета,
управо   ради   безбедности.   Због   тога   се   не   практикује   оружана   пратња   у
авионима   јер   би   било   каква   употреба   оружја   била   веома   ризична   по
безбедност путника и ваздухоплова уопште.

Постоји могућност сакривања у авиону разних предмета, шверцоване

робе, домаћег и страног новца, фалсификованих новчаница и чекова, дроге,
па чак и оружја, експлозивних направа и других опасних средстава, нарочито
ако су мањег обима. Због тога се све чешће указује потреба за претресањем
авиона, без обзира на то што постоји стална контрола путника и пртљага у
аеродромским пристанишним зградама. У авиону и са његове спољашње
стране постоје велике могућности за сакривање разноврсних предмета, без
обзира на доста ограничен и рационално искоришћен простор.

За сакривање су врло погодна она места и конструкцијске шупљине које

се налазе изван, на трупу авиона, а отварају се без употребе кључа или
одвртача.

Зависно од марке и типа летелице ови простори су распоређени у

разним деловима авиона, са спољашње или унутрашње стране.

Савремени авиони могу да приме велики број путника, имају пространу

пилотску кабину, бифе или кухињу, оставу или контејнере за храну, један или
више тоалета, гардеробу, један број удубљења и преграда, посебну кабину за
путнике са седиштима и полицама.

Да би се извршио успешан претрес авиона, морају се добро познавати

основне техничке карактеристике појединих типова летелица, без обзира на то
да ли се ради о путничком авиону или авиону за превоз робе. У одређеним
ситуацијама неопходно је да претресању присуствују и поједина стручна лица
(авиомеханичари, пилоти, инжењери летења), како би овлашћеним радницима
омогућили приступ појединим местима и да би се избегла непотребна
оштећења авиона, од стране групе за претресање.

У унутрашњости авиона типа Boeing 707, места погодна за сакривање

појединих предмета налазе се у пилотској кабини и то иза и изнад плоче са
инструментима, испред и око ножне педале, иза и око управљачке конзоле, у
седиштима   за   посаду   и   око   њих,   у   ормарићима   са   летачком   опремом,   у
спремницима за отпад, испод знака "EXIT" постављеног изнад врата, у одељку
за   увлачење   главних   точкова   стајног   трапа,   у   одељку   са   електрично   -
електронским уређајима, између уређаја за снимање лета, у простору носног
точка, у простору између одељка са електрично - електронским уређајима и
предњег   пртљажника,   у   ормарићима   за   пружање   услуга   путницима   који   се
налазе изнад сваког реда седишта, у тоалетима, у простору између стражњих
тоалета   и   ребара   конструкције   трупа,   у   кухињама,   у   одељцима   за   смештај
појасева   за   спасавање,   у   гардероби,   око   и   испод   тобогана   за   евакуацију

469

путника, у простору између покретне преграде за одвајање разреда и зида
кабине и у простору између преграде и оплате, у седиштима за путнике и
простору између седишта и зида кабине, у пртљажницима и др.

У унутрашњости авиона типа DOUGLAS DC-10 на пример, то су следећа

места:   у   пилотској   кабини,   у   одељку   за   пртљаг   посаде,   у   простору   са
авионским уређајима, у простору централног помоћног одељка, у путничким
одељцима (има их три), у доњој кухињи, у центру за послуживање, у лифту
који спаја центар за послуживање и доњу кухињу, у лифту за храну и пиће, у
простору   између   дна   елеватора   за   главну   кабину   у   унутрашњости   утробе
авиона,   у   вратима   за   пртљажнике,   у   пртљажницима,   у   тоалетима,   у
шупљинама   између   излаза   за   нужду   и   конструкције   трупа,   око   и   испод
тобогана за евакуацију путника, у предњој гардероби у простору око вешалица
за   одећу   које   се   налазе   уз   строп   кабине,   у   полицама   и   преградама   за
одлагање ствари, у гардеробама у сектору изнад крила, у простору прегратка
сектора изнад крила, у одељцима за апарате за гашење пожара, у бару за
кафу,   у   простору   средишњих   стропних   плоча   које   се   налазе   дуж   читаве
путничке кабине, у тоалетима и др.

Није без значаја полазни аеродром, правац летења, као и места у

којима је у транзиту авион пристајао, састав путника и друге чињенице. Треба,
такође, имати у виду и то да један број лица по слетању, пре царинског
прегледа, долази у додир са трупом авиона, као на пример: авиомеханичари,
снабдевачи, особље које чисти авион и друга лица.

Могућности за сакривање разних предмета постоје при снабдевању

авиона храном, пићем и цигаретама. Како се храна за путнике припрема и
пакује у посебним кутијама изван авиона, ове кутије могу бити искоришћене за
прикривање разних предмета, шверцоване робе, опасног оруђа, оружја, стране
валуте.

Сматра се да је најпогоднији за сакривање предмета авион типа DC-9,

због појачаног конуса. Овај тип авиона је погоднији чак и од неких већих
авиона, на пример, типа DC-10.

У последње време, мали приватни авиони се увелико користе за превоз

кријумчарене робе, првенствено од стране њихових власника. Ови авиони
често прелазе нашу границу са уредним исправама, али и са кријумчареном
робом.

9. ПРЕТРЕСАЊЕ ЛИЦА

Претресање лица предузима се ради проналажења трагова и предмета

кривичног дела који су значајни за кривични поступак, а врши се, по правилу,
када се претпоставља да ће се такви трагови и предмети код одређеног лица и
пронаћи. Као и код претресања стана и других просторија, и претресање лица
уобичајено се врши на основу писмене наредбе суда и уз присуство сведока.
Међутим Законик у члану 81. став 5. предвиђа да овлашћена службена лица
органа унутрашњих послова могу без наредбе о претресању и без присуства
сведока спровести претресање лица приликом извршења решења о

470

Делимично или претходно претресање се, по правилу, предузима пре

детаљног,   или   се   једно   претресање   предузима   независно   од   другог.   Код
делимичног, за разлику од потпуног претресања, не претражују се детаљно
сви   делови   тела,   одеће   и   обуће,   претресано   лице   се   не   свлачи   до   гола.
Претресају се или прегледају само одређени делови тела и одеће или се врши
опипавање   спољашњег   дела   одеће   или   на   други   погодан   начин   који   не
представља систематско и детаљно претресање.

Ова врста претресања врши се приликом спровођења рације, појачане

контроле, прегледа путника, превозних средстава и пртљага, затим увек када
се   неко   лице   лишава   слободе,   приликом   претресања   стана   и   других
просторија и у свим ситуацијама када се стекну индиције да би одређена лица
код   себе   могла   имати   предмете   намењене   извршењу   кривичног   дела   или
предмете   који   потичу   од   кривичног   дела.   Те   индиције,   код   ове   врсте
претресања,   су   најчешће   недовољно   одређене   и   непоуздане   у   односу   на
конкретно одређено лице, па најчешће представљају одређену проверу која
претходи потпуном претресању. По природи ствари, недовољно је извршити
само делимично претресање (опипавањем, визуелно и слично), јер се ради о
предметима лако уочљивим и релативно већег обима.

Некада ће делимично претресање имати карактер неформалног

спољашњег прегледа, а некада ће по свом обиму и процесној форми бити
радња доказивања, што зависи од конкретне ситуације и циља претресања.
Делимично претресање се углавном врши јер је из објективних разлога
немогуће спровести детаљно претресање. Наравно, и у тавким приликама
треба настојати да делимично претресање буде што потпуније, под условом
да за то постоје тактичке и законске могућности. Делимично претресање се
најчешће и врши када не постоје услови за детаљно претресање.

Ако се ради о опасним делинквентима које треба претрести (делимично

или потпуно), њихово претресање, заустављање и разоружање врши се веома
опрезно уз пуну предострожност, слично као када је у питању легитимисање
опасног криминалца. Такву врсту личног претресања потребно је да врше
најмање двојица овлашћених радника при чему, док један врши претресање,
други обезбеђује радњу и пажљиво прати покрете и понашања претресаног
лица уз спремност да, у случају потребе, ступи у енергичну акцију.

Ово претресање, иако делимично, не сме бити површно јер свака

површност и сваки пропуст, нарочито када се ради о опасним и препреденим
криминалцима, може имати непоправљиво штетне последице.

Међутим, делимично претресање може имати и нешто шири обим.

Тактика и код ове врсте претресања зависи од тога шта се тражи и према коме
се претресање предузима, односно, које је кривично дело у питању. Тако, на
пример, код провалника треба тражити провалнички алат, украдене ствари или
њихову противувредност у новцу, управо на оним местима где се оне могу
сакрити; код убице – трагови крви, борбе, косе, барутних гасова и барута; код
кријумчара – предмете кријумчарења; код фалсификатора – средства за
фалсификовање и лажни новац; код диверзанта – екплозивна средства,
оружје; код извршиоца кривичног дела непријатељске пропаганде – материјал
непријатељске садржине итд.

472

Постоје два основна начина претресања опасних криминалаца:

класично претресање и "зидно" претресање. Начин спровођења класичног
претресања је следећи: претресаном лицу се нареди да подигне руке изнад
главе и окрене се леђима овлашћеном службеном лицу које врши претресање.
При том се може и наредити претресаном лицу да рашири ноге како би било у
што лабавијој равнотежи. Са удаљености од 3 до 5 метара други овлашћени
радник пажљиво прати покрете претресаног са припремљеним оружјем,
спреман на акцију у случају потребе.

"Зидно" претресање састоји се у томе што се претресаном лицу нареди

да стане на раздаљину од једног метра од зида, да рашири ноге са ослонцем
на   врховима   прстију   ногу   и   да   се   са   уздигнутим   рукама,   у   косом   положају,
ослони   о   зид,   такође   само   са   врховима   прстију   руку.   Овакав   положај   тела
претресаног лица чини га веома нестабилним. Овлашћено службено лице док
врши претресање искорачи напред, тако да своју десну ногу стави уз леву ногу
претресаног са унутрашње стране и у случају било каквог покушаја напада или
отпора повуче му ногу, због чега претресани, услед губитка равнотеже, обично
пада   на   земљу.   Друго   овлашћено   службено   лице,   и   у   овом   случају,   на
раздаљини   од   3   -   5   метара   обезбеђује   радњу   претресања   са   оружјем
спремним за употребу.

Приликом вршења претресања, посебно када је у питању опасни

криминалац, мора унапред постојати тактички распоред и међусобна подела
улога   између   лица   која   врше   претресање.   Једно   од   основних   тактичких
правила   је   да   се   лицу   које   намеравамо   да   претресемо   увек   прилази   са
стражње или бочне стране, без обзира на то који смо му положај претходно
наредили   да   заузме.   Осим   тога,   увек   мора   да   постоји   међусобно   усклађен
положај   тела   овлашћеног   лица   које   врши   претресање,   претресаног   и
овлашћеног   лица   које   врши   обезбеђење.   Ако   се   на   овај   начин   врши
претресање више лица, овлашћено службено лице не би смело никада да се
нађе   између   двојице   претресаних.   Уколико   тренутно   нема   услова   за
претресање, а ради се о опасном криминалцу, наредиће се осумњиченом да
привремено   клекне   са   рукама   дигнутим   увис   док   се   не   изнађе   решење   за
претресање,   или   се   осумњичени   транспортује   на   друго   повољније   место.
Приликом претресања прво се одузимају оружје, односно, предмети погодни
за напад (нож, кама, боксер, шрафцигер и сл.), па се тек после тога траже и
одузимају остали предмети.

Претресање се врши одређеним редоследом, најчешће одозго према

доле: скида се и прегледа шешир, капа, шубара, погледа се у косу, нареди се
да отвори уста, опипа се и претражи горњи део тела до појаса, опипавају се
надлактице и подлактице са унутрашње и спољашње стране, затим се опипа
испод пазуха, појасни део, испразне се и прегледају спољашњи и унутрашњи
делови капута и панталона, с тим што треба обратити пажњу на могућност
скривених џепова, опипа се предео између ногу; затим обе ноге, бутине, испод
колена све до глежња, затим доњи руб панталона, и ципеле. Мада се овде
ради о делимичном претресању, његов обим и интензитет може бити
различит, што зависи од конкретног случаја.

473

ни   случајеви   лажног   гравидитета   или   лажног   трбуха   (дебљина   у   телу   –
мршавост   у   лицу).   Такође   су   познати   и   случајеви   сакривања   предмета   у
ортопедским   помагалима   (вештачким   ногама   и   рукама,   протези,   испод
гипсаног   завоја,   симулирање   повреде   или   прелома,   где   се   успешно   могу
сакрити:   оружје,   експлозивне   материје,   златни   предмети,   опојне   дроге,
фалсификовани новац, страна валута).

У телу предмети се могу сакрити у природним отворима, на пример:

устима,   лажним   зубима,   специјално   подешеним   зубима,   носној   шупљини,
ушима,   вагини,   чмару,   пробавном   тракту   (гутањем),   итд.   Нису   ретки   ни
случајеви   хируршког   уношења   предмета   под   кожу.   На   овај   начин   се   могу
сакрити, углавном, мањи предмети.

Лично претресање може предузети и извршити само службено лице

истог пола. Међутим, претходно делимично претресање које је ограничено на
спољашњи преглед одеће може извршити и службено лице супротног пола,
ради одузимања оружја, експлозива, оруђа погодног за напад, и других
предмета или средстава којима се може угрозити туђи или сопствени живот.
Наравно, детаљно претресање одеће лица може извршити и лице супротног
пола, али у одвојеној просторији, док непосредно детаљно претресање може
извршити само лице истог пола. Проблем је присутан, најчешће, када треба
претресати жене, јер је релативно мање службених лица међу њима. У том
случају претресање може да изврши женско овлашћено службено лице из
другог полицијског органа.

По правилу, на крају се претреса и пртљаг који је лице са собом имало,

ако се процени да даље претресање има оперативне сврхе. Од пртљага се за
сакривање предмета најчешће користе кофери, ташне, ранци и разне торбе.
Ови предмети могу имати дупле преграде или дупло дно, што је случај
нарочито са коферима, код којих постава, дршка и брава, такође, могу бити
искоришћени за сакривање ситнијих предмета.

Штапови и кишобрани могу бити шупљи, а шипке одвртљиве.
Осим предмета који потичу или су у вези са кривичним делом, у пртљагу

се  (као уосталом и  у  стану и  превозном  средству)  могу наћи  разни  писани
материјали,   забелешке,   цедуље,   адресе,   писма,   телефонски   бројеви,
фотографије, скице, цртежи, планови, цртани знаци на географским картама
итд. Приликом претресања треба извршити селекцију и поједине забелешке и
друге   материјале   одузети   у   случају   и   најмање   сумње   да   имају   везе   са
кривичним делом, ако им се не зна смисао присуства или га претресано лице
не уме објаснити.

Сматра се (на пример, др R. Grossberger) да је у трагању за малим

предметима   од   изузетне   важности   сврсисходно   психолошко   поступање
радника   који   врши   претресање.   Он   сматра   да   није   довољно   вршити
претресање и пасивно посматрати осумњичено лице, већ препоручује у току
претресања   и   вођење   разговора   са   њим.   Тема   разговора   може   бити   и
безначајна,   важан   је   циљ:   треба   обратити   пажњу   на   промене   у   гласу,
колебања у динамици говора, модулацији гласа, застајкивању и замуцкивању.
Мада ова метода може бити корисна за све врсте претресања, она је нарочито
значајна код личног претресања и претресања пртљага. Посебан проблем је

475

када су у питању страни држављани, с обзиром на честе оперативне потребе
прегледа и претресања страних држављана и њиховог пртљага, наравно,
уколико службена лица не познају језик којим се служи страни држављанин.

Записник о претресању

Закон о кривичном поступку налаже органу који врши претресање да

сачини   записник   о   извршеном   претресању.   Записник   се   сачињава   код   свих
врста претресања: стана и других просторија, лица, превозних средстава или
слободног   простора   и   има   процесни   значај,   без   обзира   на   то   да   ли   је
претресање   као   истражну   радњу   вршио   орган   унутрашњих   послова   или
истражни судија, наравно, уколико је записник сачињен у законом предвиђеној
форми.

Записник о претресању има три дела: уводни, описни и завршни.
Уводни део садржи назив органа који врши претресање, лице или

објекат код кога се оно врши, место, адресу и време почетка претресања.

Описни део садржи списак и детаљан опис свих пронађених и

издвојених ствари за које се претпоставља да су у вези са кривичним делом
или криминалном делатношћу лица код кога се врши претресање. Опис ствари
мора бити такав да се на основу њега и касније могу, пронађене и привремено
одузете ствари, идентификовати.

Ако се током претресања пронађе више ствари, оне се посебно бројчано

обележавају и печате, при чему је под односним бројем предмет наведен и
описан у записнику. За сваку ствар се, осим описа, мора прецизно навести на
ком месту и под којим је условима и околностима пронађена и да ли је била
прикривена и на који начин. Једино на основу овако одређених и прецизно
означених и описаних ствари у записнику оне могу имати неоспоран значај
материјалних доказа у кривичном поступку.

Ако се претресањем пронађу посебна скровишта, која су специјално

направљена за прикривање предмета или су вешто и лукаво искоришћена
постојећа скровишта, а у њима су пронађени значајни предмети за кривични
поступак, таква скровишта се морају, обавезно, фотографисати и фотографије
приложити уз записник. Скровишта, уколико је могуће, треба фотографисати
са више различитих страна и под различитим угловима да би се видело где су
се налазила таква посебна скровишта, како изгледају, како су изграђена, како
су камуфлирана и у којој су мери функционална. Ако се приликом претресања
пронађе већа количина предмета који се због своје бројности не могу пописати
они се, такође, фотографишу, па се тек онда врши привремено печаћење
просторије уколико у њој предмети остају.

Приликом претресања одузеће се не само предмети због којих је

вршено претресање, него и други пронађени предмети за које се
претпоставља да имају везе са било којим кривичним делом.

Завршни део записника садржи време завршетка претресања, потпис

власика стана или лица које га заступа, двојице присутних сведока и
службеног лица које је вршило претресање. Уколико власник или сведоци неће

476

Законика о кривичном поступку, али ако се приликом вршења прегледа укаже
потреба за претресањем оно ће се и извршити.

Међутим, и сама радња прегледа просторија органа или организација

пружа довољно основа да се одузму предмети који су том приликом нађени,
уколико могу послужити као доказ у кривичном поступку. Према одредбама
Законика о кривичном поступку, за привремено одузете предмете издаје се
потврда руководиоцу или одговорном лицу органа или организације. Са тог
аспекта, ова радња има све карактеристике истражне радње.

Овом оперативно - тактичком мером дата је могућност органима

унутрашњих послова да ради прикупљања и обезбеђења доказа, за успешно
вођење кривичног поступка могу вршити преглед и таквих објеката коа што су
државни органи, радне организације и друге организације. Међутим, радњу
треба предузимати само када је то неопходно, уз пуно поштовање статутарних
и појединих уставних и законских права органа и организација и на начин да
вршење радње не омета или не утиче битније на процес обављања послова и
функција у таквом органу или организацији.

11. УВИД У ОДРЕЂЕНУ ДОКУМЕНТАЦИЈУ ОРГАНА,

ОРГАНИЗАЦИЈА И ЗАЈЕДНИЦА

Појам, значај и тактика вршења

Увид у одређену документацију органа, радних организација и других

организација и заједница (у даљем тексту: органа и организација) предузима
се у оним случајевима када се дође до података да се трагови о извршеном
или   прикривеном   кривичном   делу   могу   наћи   у   пословним   књигама,
књиговодственој и другим евиденцијама органа и организација. Како постоји
опасност   да   такви   трагови   могу   бити   уништени,   склоњени   или   преиначени,
благовремено се предузима непосредни увид у такву евиденцију и то увек у
случајевима када се основано претпоставља да се ради о фалсификованој,
фиктивној, преиначеној евиденцији или документацији, а нарочито ако постоји
опасност   да   она   може   бити   склоњена   или   уништена.   Ова   оперативно   -
тактичка   мера   и   радња   предузима   се   увек   када   се   посумља   да   се   у   овој
документацији   налазе   трагови   кривичног   дела   или   сама   документација
представља предмет кривичног дела, па се увидом морају постојеће сумње
разјаснити, потврдити или демантовати.

Ово значајно овлашћење органи унутрашњих послова могу предузети уз

присуство одговорног лица. Сама радња представља окуларни преглед
одређених докумената, затим увид у пословне књиге и друге евиденције онда
када се располаже подацима и обавештењима да је документација
фалсификована или да ће бити склоњена, сакривена или уништена. С обзиром
на то да се ради о документацији радних организација и других организација,

478

као и државних органа, ову радњу треба предузети на тај начин да њихова
права као правних лица, уставна и друга, као и њихов ауторитет не буду
нарушени. Према томе, радња ће се предузети када прикупљени подаци и
обавештења недвосмислено указују на њену оправданост.

Ако се приликом увида у документацију утврде неправилности

(нетачности, преиначења, фалсификати), документација ће се привремено
одузети у онаквом стању и форми у каквој је нађена, односно затечена
увидом.

Документација се може узети и у овереном препису или у облику

фотокопије. О одузетој документацији се сачињава записник о попису
докумената који се привремено доузимају.

Документација која се одузима може да послужи у оперативне сврхе

ради разјашњења чињеничног стања, или као доказ у кривичном поступку,
уколико се ради о одузимању документације која може да послужи као доказ.

Правило је да се обавезно изврши попис списа који могу да послуже као

доказ у кривичном поступку. Ако није могуће извршити попис привремено
одузете документације, списи се стављају у одређени омот који се запечати.
Накнадно отварање и разгледање списа извршиће се у присуству одговорног
лица. Међутим, отварање, разгледање и пописивање документације и списа
извршиће се и у одсуству одговорног лица ако је оно уредно позвано а није се
одазвало позиву, или је неоправдано избегло да присуствује. Садржај
документације која се узима на увид не смеју да сазнају неовлашћена лица.

Увид, као оперативно - тактичку меру и радњу, треба рзаликовати од

претресања.   Увид   у   документацију   органа   и   организација   има   за   циљ
обезбеђење   материјалних   доказа,   односно   трагова,   који   се   јављају   у   виду
фалсификовање,   фиктивне   или   преиначене   документације.   С   обзиром   на
могућност   обезбеђења   доказа,   радња   има   значај   истражне,   тј.   процесне
радње.

Претпоставка је да је документација доступна, односно, да је стављена

на увид овлашћеним радницима унутрашњих послова. Уколико то није случај,
ако се претпоставља да је документација сакривена, уништена, или одбачена,
приступиће се претресању, или ће се предузети друге оперативно - тактичке
мере и радње с циљем њеног проналажења.

12. ПРИВРЕМЕНО ОДУЗИМАЊЕ ПРЕДМЕТА

Један од основних задатака које органи унутрашњих послова имају

приликом откривања кривичних дела и њихових учинилаца је проналажење и
обезбеђење   материјалних   доказа   који   могу   послужити   за   успешно   вођење
кривичног поступка. Привремено одузимање предмета је Закоником утврђени
начин (члан 82. ЗКП-а) на који суд и органи унутрашњих послова обезбеђују
материјалне   доказе.   Проналажење   таквих   предмета   остварује   се   вршењем
појединих   оперативно   -   тактичких   мера   и   радњи   које   органи   унутрашњих
послова предузимају увек када постоје основи сумње да је извршено кривично
дело за које се гони по службеној дужности. Међутим, претресање је радња

479

теретно возило употребљено да се транспортује украдена летина (обран
кукуруз из амбара, сено припремљено за слагање у стог и сл.). У поменутом
случају ово се возило не би могло сматрати средством извршења. Зато би се
морале донети посебне одредбе којима би се проширио појам предмета
употребљеног за извршење кривичног дела, (нпр. члан 182. Царинског закона
који се односи на возила којим се врши недозвољен транспорт робе преко
границе).

Могу се такође одузети и предмети који се не користе непосредно за

доказивање, али имају значај за припремање доказа, нпр.: писмено са
аутентичним печатом које може послужити ради упоређивања приликом
вештачења спорног, односно инкриминисаног текста.

Мере принуде због неиздавања предмета не могу се применити према

лицима   која   су   по   одредбама   кривичног   закона   ослобођена   обавезе
пријављивања   кривичног   дела,   лицима   ослобођеним   дужности   сведочења
окривљеном, затим према лицу које кривично не одговара за пружање помоћи
после извршеног кривичног дела. Предмет се у том случају може прибавити
принудно, по правилу претресањем, у случају да лице одриче да има предмет
или одбија да га изда. Међутим, треба имати у виду да неиздавање предмета
може   представљати   унапред   обећано   прикривање   кривичног   дела,   односно
помагање да не буде откривен извршилац кривичног дела.

Слично претресању, лице за које се зна да држи предмет претходно се

позива писменом наредбом да га добровољно преда, а у случају одбијања,
одузимање се врши принудним путем, односно ако тврди да није у поседу
предмета и претресања. Наредба треба да буде писмена, ако се наредбом
користи орган полиције. Издавање наредбе од стране суда је увек обавезно,
док није предвиђено да наредбу издаје и орган полиције.

Истовремено са наредбом о одузимању предмета може се издати истим

актом и наредба о претресању, па ако не дође до добровољног издавања
предмета, може се одмах приступити претресању.

Ако је одузимање предмета самостална радња, сачиниће се записник

без обзира на то да ли су предмети предати добровољно или су одузети. Ако
су предмети одузети током вршења истражне радње (нпр. претресање,
увиђај), записник се сачињава у односу на ту истражну радњу, а за
привремено одузимање предмета издаје се потврда о одузетим предметима.

Подаци у записнику о привремено одузетим предметима морају да буду

веома детаљни и таквог садржаја да се на основу њих може успешно обавити
идентификација   предмета.   Подаци   треба   да   се   доносе   на   следеће
појединости: ко је предао предмете, када и где их је предао, где је предмет
пронађен приликом принудног одузимања, које је кривично дело поводом кога
се одузимање предмета врши са истицањем основних елемената. Детаљан
опис   предмета   треба,   пре   свега,   да   послужи   несумњивој   идентификацији
предмета, нарочито у оним ситуацијама када може доћи до случајне замене
предмета   или   ако   је   замена   намерно   извршена,   тако   што   је   предмет   веће
номиналне   вредности   замењен   предметом   мање   вредности   ради   стицања
имовинске користи. Осим тога, детаљан опис предмета има посебан значај

481

приликом потраживања од стране лица од кога је предмет одузет, када ово
лице тражи накнаду штете ако је предмет оштећен, изгубљен или замењен.

Ако предмете одузима орган полиције по налогу суда они се предају

суду, а у случају да је предмете орган полиције самоиницијативно одузео,
полиција их доставља државном тужиоцу уз кривичну пријаву и уз допунски
извештај ако је кривична пријава раније поднесена.

Мада се по правилу предмети чувају у суду (ако је покренут кривични

поступак), постоје ситуације када је то чување нецелисходно (нпр. предмети
велике номиналне, историјске и друге вредности, па је потребно организовати
посебан технички систем чувања, или службу обезбеђења). У појединим
случајевима постоји немогућност чувања одузете робе: покварљива роба,
животиње, поједина превозна средства, моторна возила, пловила, машине и
др.

Одлуку о поступању са привремено одузетим предметима у случају

обуставе поступка доноси суд, осим када одлуку доноси државни тужилац и то
само када одбацује кривичну пријаву.

Поступање са привремено одузетим предметима

Привремено се одузимају сви предмети који су у неком односу са

кривичним делом, односно који могу послужити доказивању кривице учиниоца.
То   су   предмети   којима   је   извршено   кривично   дело   који   су   прибављени
кривичном   делу,   који   су   настали   извршењем   кривичног   дела   (преиначени
бројеви  мотора и  шасије код  аутомобила,  справљена дрога, фалсификован
новац) и на којима се налазе трагови кривичног дела. Предмети ће се одузети
и   приликом   прегледа   одређених   објеката,   као   и   приликом   увида   у
документацију органа и организација.

Кривични закон, такође, набраја који ће предмети бити одузети

приликом проналажења: оруђа и средства за фалсификовање новца, знаци и
средства за прављење разних знакова за обележавање робе, роба и предмети
недозвољене   трговине   и   недозвољене   производње,   златан   новац,   страна
валута, племенити метали или драгоцености које су биле предмет кривичног
дела   трговине   златним   новцем,   страном   валутом,   девизама,   племенитим
металима или драгоценостима, улов и средства за незаконити лов и риболов,
предмети   коцке,   као   и   новац   затечен   при   коцки,   примљени   поклон   или
имовинска корист при примању мита, дати поклон или имовинска корист при
давању мита, опојне дроге и средства за њихово справљање код кривичног
дела   неовлашћене   производње,   држања   и   продаје   опојних   дрога   и   други
предмети који су у вези са кривичним делом.

Приликом претресања, привремено ће се одузети и они предмети због

којих претресање није предузето ако се претресањем пронађу, а постоји
реална претпоставка да су у вези са неким кривичним делом за које се гони по
службеној дужности. Такви предмети ће се најчешће пронаћи код повратника,
прикривача или растурача украдених ствари.

Као што је истакнуто, ови предмети се детаљно описују као и све што је

за њих карактеристично (врста, фабрички број или друге ознаке), да би се

482

Показивање или издавање појединих списа државни органи могу

ускратити,   у   случају   кад   се   сматра   да   би   објављивање   таквих   списа   било
штетно за службене интересе. Када се користе овим правом, државни органи
морају   навести   и   разлоге   због   којих   не   дозвољавају   издавање   списа   који
морају   (разлози)   да   буду   убедљиви   и   наравно   да   се   овим   образложењем
одбијања не одају подаци који представљају тајну.

Радне и друге организације и заједнице не могу одбити издавање,

односно показивање списа, с тим што могу захтевати да се из оних списа који
су предмет издавања, односно показивања, издвоје писмена која се односе на
њихово пословање (пословне тајне). Који ће се подаци означити као пословна
тајна одређено је општим актима радних и других организација.

Наравно, неиздавање односно непоказивање списа има оправдања

само уколико се не би радило о подацима чије одавање представља кривично
дело. Уколико би се поступило супротно захтеву радне организације, могло би
се извршити кривично дело одавања пословне тајне, односно кривично дело
повреде тајности поступка. С друге стране, прети опасност да се изврши
кривично дело указивања помоћи после извршеног кривичног дела, или
кривично дело отежавања доказивања.

С обзиром на то да документација (списи) која се одузима може да буде

обимна, њихово детаљно описивање у записнику би било отежано, споро и
непрактично. Такви списи се обично стављају у омот, затим се печате, а тек
касније се омот отвара и списи прегледају. Отварању омота може да
присуствује лице од кога су списи одузети. По претходном позиву лица омот ће
се отворити и списи у његовом присуству прегледати и пописати.

Преглед и потписивање списа може се сматрати одређеном врстом

увиђаја. У том случају, сходно одредбама кривичног поступка, овој радњи могу
присуствовати извршилац кривичног дела и оштећени.

Привремено одузимање поштанских и

телеграфских пошиљки

Поштанске, телеграфске и друге организација сличних делатности могу

по наређењу истражног судије, задржати и њему уз потврду пријема предати
писма, телеграме и друге пошиљке које окривљени добија или шаље, ако се
са основом може очекивати да ће ове пошиљке послужити као докази у
кривичном поступку (чл. 85. ст. 1. ЗКП-а).

Право отварања овако задржаних пошиљки има искључиво истражни

судија, који то чини у присуству два сведока. При отварању ће се пазити да се
не повреде печати, а омоти и адресе ће се сачувати. О овако извршеном
отварању пошиљки сачињава се записник (чл. 85. ст. 2. ЗКП-а).

Ако интереси поступка то дозвољавају, садржај пошиљке може се

саопштити у целини или делимично окривљеном, односно лицу коме је
упућена, а може му се пошиљка и предати.

У питању су пошиљке које окривљени прима или одашиље, што значи

да је кривични поступак против таквог лица већ отпочео, при чему окривљени
може бити на слободи или у притвору. Наравно, садржај ових пошиљки може

484

имати не само процесни (доказни) већ и криминалистички значај, а може
указати и на кривична дела за која се до тада није знало.

13. СПЕЦИФИЧНОСТИ ВРШЕЊА КРИМИНАЛИСТИЧКИХ

РАДЊИ НА ПЛОВНОМ ОБЈЕКТУ

Проблеми који прате откривање и спречавање кривичних дела која се

врше на пловним објектима узрокована су специфичностима правне и
фактичке природе. Елементи иностраности као и поједине норме
међународног права неретко успоравају рад полиције и других органа и чине
га мање ефикасним.

У циљу успешнијег сузбијања ове врсте криминалитета, чији је обим

тешко утврдити, нужно је залагање за прецизнију и једноставнију правну
регулативу по питању надлежности поступања на пловним објектима, како на
међународном тако и на унутрашњем плану, као и за много интензивнију
координацију и сарадњу полицијских органа у воденој граничној зони.

На унутрашњем плану неопходна је стална интеракција и сарадња

полиције, царинске службе, лучких капетанија, шпедитерских и транспортних
служби, као и других субјеката у чијем су професионалном ангажману пловни
објекти и гранични саобраћај на води. Од посебног значаја је и
специјалистичка едукација полицијских кадрова ангажованих на овим
значајним задацима.

Посебности кривичних дела извршених у саобраћају на води и

пловилима у знатној мери отежавају сузбијање и спречавање криминалитета
на том подручју. Проблем је садржан у питању како се нпр. успешно
супротстављати криминалитету који се одвија на пловним објектима у
пограничној и широј воденој зони, која у не малом броју случајева представља
амбијент у великој мери неподесан за ефикаснију антикриминалну акцију.

Специфичности законског и криминалистичког поступања умањују

ефикасност органа откривања онда када пловило постане материјални оквир у
коме је кривично дело извршено, или је само пловило послужило као средство
извршења.

У случају када је на пловном објекту потребно предузети радње ради

обезбеђивања доказа, материјалних и личних, у односу на кривично дело и
учиниоца,   онда   те   радње   имају   сасвим   специфичан   садржај   и   тактику
поступања.   Осим   криминалистичких   правила,   овде   су   веома   значајни   и
елементи   правне   природе,   при   чему   је   један   од   најзначајнијих   елеменат
иностраности.

197

При томе могу да настану веома различите ситуације у вези

са државном припадношћу брода, држављанством извршиоца или жртве,
географске тачке на којој се брод налазио приликом извршења кривичног
дела, итд.

Приликом предузимања оперативних и (истражних) радњи доказивања

од стране наших органа, треба имати у виду да због елемената иностраности
могу да наступе правне сметње у поступку према страним држављанима.
Проблем је утолико већи уколико пловило припада страној држави.

485

утврђивања појединачног или организованог ангажовања у криминалној
делатности.

Уобичајена контрола може имати превентивни значај у смислу

прикупљања података о планираним кривичним делима.

На примерима кривичног дела кријумчарења, као и радње претресања,

радњи које се предузимају на месту криминалног догађаја, прикупљања
обавјештења и др., биће указано на поједине специфичности, које са осталим
посебностима, карактеришу криминалистичко поступање на пловним
објектима.

Кријумчарење

Кријумчарење је као противправна радња предвиђена царинским

законима и састоји се у преношењу робе преко царинске и граничне линије
тако што се роба обично сакрива у превозном средству или личном пртљагу,
али се не пријављује царинским органима да би се на тај начин избегла
царинска контрола. У највећем броју случајева ради се о роби чији је промет
забрањен или ограничен, а служи за продају на легалном или илегалном
тржишту као предмет недозвољене трговине.

Предмет кријумчарења могу бити и робе услед чијег илегалног промета

друштво   може   имати   не   само   економске   штете,   већ   може   наступити     и
опасност   по   безбедност   и   здравље   (опојне   дроге,   оружје,   муниција,
радиоактивни материјал).  Самим тим  кријумчарење се  не може  посматрати
само као делатност појединаца и група, при чему је ефекат искључиво лично
богаћење.

Стиче се утисак да пловни објекти у поређењу са средствима копненог и

ваздушног   саобраћаја   много   више   измичу   контроли   друштва   и   знатно
доприносе   повећању   ,,тамне   бројке”   ове   врсте   криминалитета.  Смањењу,
односно   стагнирању   ,,тамне   бројке”  може   евентуално   допринети   могућност
заплене возила ако је послужило за кријумчарење одређене робе.

У случају индиција или наговештаја о постојању кријумчарене робе на

пловном   објекту,   полиција   треба,   пре   свега,   да   оствари   координацију   и
сарадњу   са   царинским   и   другим   органима   (лучке   капетаније,   поједине
инспекције   и   др,)   и   заповедништвом   брода.   Поступање   полиције   на   свом
почетку треба по правилу да буде конспиративно, наравно у мери у којој је то
могуће и сврсисходно.

Индиције се могу односити на кријумчарење дроге, оружја, муниције,

цигарета, енергената, па чак и лица, лешева, делова леша и сл. До сазнања у
овом правцу полиција може доћи дојавама као и уз помоћ других оперативних
информација   и   оперативног   искуства.   Обавештеност   о   члановима   посаде,
полазним лукама, маршрути и крајњем одредишту, као и чињенице да ли су и
у   којој   мери   ове   тачке   и   подручја   од   раније   познате   по   кријумчарењу,
представљају   почетне   информације   на   основу   којих   се   усмерава   даље
криминалистичко поступање. Посебно треба утврдити да ли полазне луке и
пристаништа у којима је брод пристајао у транзиту припадају оним земљама
које   су   од   раније   познате   као   произвођачи   или   дистрибутери   дроге,   као   и

487

других   предмета   или   робе   чије   је   кријумчарење   од   раније   било   присутно.
Полазна   лука,   успутна   пристаништа   као   и   крајње   одредиште   могу   бити
обухваћени   планом   организованог   кријумчарења,   због   чега   је   неопходно
утврдити и податке: из које земље терет потиче, које су полазне, успутне и
крајње луке брода, да ли је током транзита било утовара и истовара, замене,
допуне  или   смањења   терета,   у  којој  је  то  мјери  усклађено  са   подацима  из
бродске документације итд.

Бродски дневник, по правилу, садржи податке о томе да ли је брод и у

прошлости коришћен за кријумчарење. Прегледом дневника долази се до
прецизнијих података о броју криминалних рецидива, колико пута и када су
пловила злоупотребљавана у кријумчарске сврхе, лицима која су била
укључена, предметима кријумчарења.

Од посебне важности су, као што је истакнуто, подаци о члановима

посаде, о томе да ли су од раније познати као лица склона кријумчарењу или
другим   кривичним   делима,   односно   пороцима   (нпр.   наркоманији).   Подаци   о
њима   могу   бити   прибављени   из   разних   извора,   с   обзиром   да   они   неретко
мењају   бродове,   послодавце,   или   пак   одраније   имају   криминални   досије.  У
сваком случају, треба бити веома тактичан, односно опрезан када је у питању
одабир лица за обављање разговора, односно евентуалну сарадњу.

Кријумчарење може да буде организовано од стране мањег или већег

броја лица, а посебно је компликовано његово откривање уколико постоји
спрега заповедништва брода и чланова посаде са другим лицима:
шпедитерима, превозницима, лучким радницима, цариницима, службеницима
лучке капетаније, евентуално и припадницима полиције. Понашање појединих
чланова посаде може међутим, да буде веома индикативно.

На пример:

Поседовање и трошење већих количина новца и ван реалних прихода;

Напуштање пловила уз избегавање осталих чланова посаде;

Контактирање са лицима која одраније нису позната осталим члановима
посаде, покушај сакривања ових контаката и поверљиви разговори ,,без
сведока”;

Нервозне или нелогичне реакције и покрети, замуцкивање или неразумљив
говор, узнемиреност и нагле осцилације, као и екстремно понашање које
нема видљив разлог.

Неријетко су кријумчари дрога и њени корисници, односно зависници,

што се може закључити на основу њиховог изгледа и понашања и онда када
настоје да такво стање и прикрију. Наркомани или лица која чешће долазе у
додир са већом количином дроге обично остављају за собом необичне
хемијске и опојне мирисе, које настоје да неутралишу јаким дезодорансима.

Од великог значаја је и то у којој мери се остварује контрола бродског

особља и самог брода док је укотвљен у луци. Посете броду од стране других
лица морају бити контролисане, како би се проверио њихов идентитет, а у
случају сумње обавио њихов лични преглед односно претресање, као и
преглед пртљага и опреме која се уноси на пловило.

У товару брода, поготову ако је он обиман, могу да буду сакривени

предмети а да ни сам превозник тога није свестан. У питању је недовољна или

488

опасности од откривања, они су спремни пре да баце терет у море, него да се
излажу још и ризику заплене пловила.

Јахте и чамце страни туристи користе за спортски риболов. Међутим,

под видом ове делатности они са морског дна ваде анфоре, поједине ретке
шкољке и друге вредности које су посебним законом заштићене. Ови предмети
даље постају предмет кријумчарења.

Чињенице као и материјални докази који су од пресудног значаја за

даље   расветљавање   кријумчарења   и   обезбеђивање   доказа   прибављају   се
путем   претресања,   криминалистичке   обраде   лица   места,   привременог
одузимања   предмета,   увидом   у   документацију   пловила,   царинских   органа,
инспекције, лучке капетаније и њеним привременим одузимањем, као и другим
мерама и радњама, као што су извештаји санитетских и других инспекција.

Претресање и привремено одузимање предмета

Претресање пловних објеката односи се на: бродове, тегљаче, чамце,

јахте, једрењаке, глисере, сплавове и друга пловила у морском, језерском и
речном саобраћају.

Ова врста претресања је једна од најсложенијих и најтежих

криминалистичких радњи, посебно код великих бродова, који због свог
пространства, конструкције, обима и величине терета пружају изванредне
могућности за сакривање најразноврснијих ствари, па чак и лица.

У сакривању предмета кривичних дела или кријумчарене робе може

учествовати   цела   посада   или   поједини   њени   чланови.   Теретни   бродови,
нарочито   мањи,   понекад   су   погоднији   за   сакривање   и   кријумчарење   разне
робе   од   великих   путничких   и   теретних   бродова.   Посаду   ових   бродова
сачињава   мали   број   људи,   по   правилу   овакви   бродови   плове   између   две
државе и врло често са маршрутом различитом од пријављене. Обично курс
мењају на отвореном мору полазећи у сусрет другим пловним објектима, са
којима   се   састају   на   унапред   уговореним   тачкама   да   би   од   њих   преузели
инкриминисане предмете.

Савремена пловила, а нарочито бродови, веома су добро опремљени

техничким уређајима: радио везом, радарима, навигацијским уређајима и
осталом техником. Бродови, не ретко, мењају посаду, назив и матичну луку, не
би ли ефикасније прикрили своју недозвољену делатност.

Претресање треба да буде добро припремљено уз примену основних

законских и криминалистичких правила поступања, која се значајно разликују
од предузимања ове радње под општим условима.

Припреме и планирање претресања на пловном објекту уз општа

правила   садрже   низ   криминалистичких   (и   правних)   специфичности   које
захтијевају   посебан   поступак.   Бродски   простор   због   своје   величине   треба
поделити на зоне, формирати више екипа за претресање ако за то постоји
потреба.  Осим   стандардне   опреме   за   претресање   треба   обезбедити
батеријску   лампу,   алат   за   отварање   појединих   касета   и   танкова,   сонду,
шлемове, рукавице, заштитну одећу, торбе (амбалажу) за паковање појединих

490

предмета, као и налепнице за њихово обележавање, оловке и блокове за
сачињавање белешки, записнике, фото и видео апарате за снимање оних
места где су предмети били сакривени, као и самих предмета.

Да би били успешни, радници ангажовани на претресању треба да буду

стручни, да познају конструкцију пловила као и места погодна за сакривање
предмета. У екипи за претресање мора бити одређено најмање једно лице са
искуством на претресању пловила, односно неопходна је помоћ заповедника
брода да омогући прилаз оним мјестима која могу послужити за сакривање
предмета,   лица,   односно   лешева   или   делова   леша   чије   кријумчарење   није
искључено.   Чланови   екипе   за   претресање   треба   да   буду   издржљиви,
стрпљиви, имуни на стресове, присебни и храбри када се ради о ситуацијама
које су ризичне или опасне. Криминалистичке специфичности се односе мање
на   предмет   претресања,   а   више   на   амбијент   у   коме   се   радња   предузима,
односно на пловило и места на њему која су послужила за сакривање.

Приликом претресања великих бродова нужно је бродски простор

поделити на више реона   (подручја), односно формирати исто толико екипа
како би претресањем био истовремено обухваћен целокупан простор. Треба
такође   настојати   да   се   постигне   максималан   ефекат   изнанеђења   приликом
доласка на брод ради претресања, што значи да све припреме и планирање
претресања треба држати у строгој тајности. Отуда сарадња и координација са
бродским   особљем,   укључујући   и   заповедника   брода,   односно   инспектора
безбедности пловидбе, треба да буде подређена овом ефекту, јер у супротном
претресање неће бити успешно.

Сарадња полиције са заповедником брода и инспектором безбедности

пловидбе је неопходна, било да је реч о правним правилима или
криминалистичким специфичностима. Уколико постоје индиције да су ова лица
и сама умешана у криминалну делатност, сарадња полиције са њима је
отежана и усмерена на прикупљање обавештења из других извора.

Сложеност и обим претресања зависе од величине и конструкције

брода,   врсте,   обима   и   распореда   терета,   с   једне   стране,   и   предмета
претресања, односно онога што се претресањем тражи, с друге стране. Није
свеједно да ли ће се претресање предузети на мањем броду, чамцу, јахти,
глисеру   или   на   прекоокеанском   броду.   Пре   ће   се   пронаћи   лица,   крупније
ствари,   оружје,   експлозив,   већи   пакети   кријумчарене   робе   и   сл.,   него   неке
ситније   ствари,   као   нпр.:   скупоцени   накит,   фалсификовани   новац,   дрога   у
мањим   количинама.   За   претресање   већег   брода   потребно   је   обезбедити
бројнију   екипу   оперативних   радника   у   којој   треба   да   буду   лица   која   добро
познају   конструкцију   брода.   Претресање   треба   координирати   са   радом
царинске службе и лучких капетанија из већ познатих разлога.

Најпогоднија места за сакривање на броду су: доњи део брода који је

преграђен   читавом   дужином,   простори   испод   и   поред   главног   и   споредног
мотора као и отвори на моторима, пролази између складишта и мотора, тунел
бродске   осовине,   међупростор   између   хладњака,   магацини   за   потрошни
материјал   на   палуби   и   крми,   двоструки   зидови   у   кабинама,   салонима   и
ходницима, чамци за спасавање, простор за смештај појасева за спасавање,
противпожарни уређаји као и шупљине и канали за спровођење инсталација,

491

руководилац   претресања   и   заповедник   претресаног   брода.   У   случају   да
заповедник одбије да потпише, у записнику треба навести разлоге одбијања, а
записник  потписују два лица која су присуствовала претресању као сведоци.
Међутим,   уколико   и   они   одбију   да   потпишу,   у  записник  ће   се   унети
констатација   о   томе   и   разлози   одбијања.   Записник  потписују   овлашћена
службена   лица   која   су   извршила   претресање,  наводећи   време   завршетка
претресања.  На   крају   се   сачињава  и  потврда   о   привременом   одузимању
предмета, по општим правилима о предузимању ове мере.

Криминалистичка обрада места криминалног догађаја

Криминалистичка обрада места криминалног догађаја на броду има

такође бројне специфичности.

198

Уколико се обезбеђење лица места и увиђај

врше на бродском простору, ове радње могу имати извесна ограничења која
предвиђа   међународно   јавно   и   приватно   право.   Од   општег   правила   да   се
изађе   на   лице   места   у   случају   извршења   кривичног   дела,   постоје   следећа
одступања:   уколико   брод   припада   страној   држави,   уколико   брод   није   под
нашим   територијалним   суверенитетом,   а   ради   се   о   нашем   пловилу,   ако   је
извесно   да   излазак   на   лице   места   неће   дати   резултате,   ако   постоји   дужи
проток времена од догађаја, услед непостојања трагова на лицу места или су
трагови уклоњени. Ограничења због којих није могуће изаћи на лице места
могу   се   односити   на   својства   пловила   –   брода   (нпр.   ратни   или
репрезентативни   брод),   посебни   статус   лица   која   су   на   пловилу   (лица   под
имунитетом) или природу кривичног дела (немогућност примјене радњи или
односи међу државама намећу посебна ограничења), уколико нијесу испуњени
посебни   услови   за   спровођење   радњи   (нпр.   необавештавање   надлежног
дипломатског представника, по правилу конзула, у случају иностраности).

Хитан излазак на место криминалног догађаја на броду често је успорен

и формално правним разлозима који се тичу међународне кривичноправне
јурисдикције, када су у питању акти међународне кривичноправне помоћи, нпр.
када орган унутрашњих послова предузима радње, али тек по основу захтева
заповедника страног брода или конзула.

199

Као субјекти радњи у појединим ситуацијама могу се јавити: заповедник

брода, инспектор безбедности пловидбе, радници органа унутрашњих
послова, истражни судија, вештаци, царински радници као и стручна лица чија
је помоћ неопходна.

Криминалистичку обраду лица мјеста компликује и могућност бродских

или пловидбених незгода у којима може доћи до делимичног или потпуног
потапања брода. У случају да дође до такве ситуације, треба обавезно
настојати да се обезбеди фото и видео - документација.

Нарочито је важно одредити позицију брода у случају потапања. Ту је од

посебне важности маневарски дијаграм, карта радарског пилотовања и др. Да
би се ова позиција одредила у појединим фазама потапања, њу ће понекад
утврдити и рониоци, што треба имати у виду приликом одређивања средстава
и прибора за вршење увиђаја. Када се ради о тешким пловидбеним
хаваријама, онда се вршење увиђаја врши упоредо са пружањем помоћи и
спасавањем лица.

493

Као резултат претходно предузетих радњи може доћи и до одузимања

брода или другог пловила, при чему се вршење увиђаја може обавити одмах,
ако је то могуће, или нешто касније.

Приликом вршења увиђаја треба прикупити детаљне и прецизне

податке о атмосферским приликама и другим временским условима у време
догађаја и користити бродску документацију о свим елементима, нарочито ону
која служи за упис у бродски дневник.

Код вршења увиђаја код пловидбених незгода треба имати у виду

димензије простора и димензије брода односно пловила. Детаљи ове врсте
биће мање значајни уколико се, нпр. ради о крвним деликтима, али и у таквим
случајевима   треба   прибавити   податке   у   циљу   индивидуалне   одређености
брода:   национална   припадност   брода   и   лука   уписа,   као   и   остале
карактеристике   (димензије   брода,   дужина,   тежина,   регистарска   тонажа,
носивост).

Криминалистичка обрада лица места на пловном објекту има прије свега

за циљ обезбјеђење материјалних доказа, а основне радње и мере су: увиђај
са својом статичком и динамичком фазом, ситуационо вештачење,
привремено одузимање предмета и евентуално реконструкција догађаја. Ове
радње имају, као што је истакнуто, бројне специфичности

de jure

de facto

, у

зависности

од правних и криминалистичких околности, о којима је већ било

речи.   Треба   имати   у   виду   да   уже   подручје   лица   места   обухвата   подручје
пловног објекта или дио њега, док је шире подручје водена површина чија је
криминалистичка обрада веома отежана, а најчешће и немогућа. Уколико се
брод у време извршења кривичног дела налазио на пловидби, у том случају
шири   водени   поростор   или   водени   пут   не   пружају   скоро   никакву   могућност
непосредног чулног опажања. Штавише, водено окружење ужег подручја лица
места пружа изванредне могућности одбацивања предмета кривичног дела,
лешева   и   уништавања   трагова.   Тиме   саме   криминалистичке   радње   често
остају неефикасне и без резултата. Криминалистичко поступање је отежано и
када   треба   предузети   одређене   радње   које   по   природи   ствари   спадају   у
криминалистичку обраду лица места, као што су нпр.: ситуационо вештачење
као и она вештачења која после протока одређеног времена нису могућа или
им   је   доказни   значај   споран,   затим   реконструкцију   догађаја,   понављање
увиђаја и сл. Мобилност пловног објекта, просторне и временске дистанце са
којих се предузимају поједине криминалистичке мере и радње умањују њихове
ефекте и чине их често неуспешним. Због тога од радњи ,,прве интервенције”
на лицу места неретко зависи расветљавање кривичне ствари, јер је поједине
радње   у   истом   амбијенту   на   лицу   места,   из   објективних   разлога,   касније
немогуће предузети.

Наравно да и остале радње у оквиру криминалистичке обраде лица

места:   одређивање,   означавање   и   обезбеђивање   лица   места,   прикупљање
обавештења и поступање са лицима, статичка и динамичка фаза увиђаја, рад
руководиоца увиђаја, криминалистичког техничара, вештака и стручног лица,
поступање   са   предметима   и   траговима,   сачињавање   службених   биљешки,
фото,   видео   и   друге   документације,   имају   своје   специфичности,   које   ову
значајну делатност чине мање или више успешном. Примера ради, уколико се

494

утврђивање или оцену потребно је стручно знање са којим не располаже орган
који води поступак. Према томе, вештак је лице које својим стручним знањем у
одређеној области треба да утврди, оцени, или разјасни неке важне чињенице
од значаја за кривични поступак, а за чије су разјашњење потребна стручна
знања, вештине или способност.

Уколико се вештачење предузима у преткривичном поступку од стране

унутрашњих послова, оно има, углавном, оперативни карактер, јер се у тој
фази, по правилу, односи на разјашњавање и расветљавање важних
чињеница везаних за кривично дело и учиниоца, од којих зависи даљи исход
по одређеној кривичној ствари (да ли ће, на пример, да се поднесе кривична
пријава или ће да се обустави криминалистичка обрада, будући да вештачење
и друге радње не дају основа за њено настављање).

С обзиром на постојање веома разноврсних криминалних облика велике

друштвене опасности, нарочито код појединих најтежих кривичних дела
(подметање експлозивних направа, терористички акти и др.), где криминалци
користе примену техничких и научних достигнућа, утолико пре је у сузбијању
криминалитета неопходна такође примена научних достигнућа - техничких,
технолошких, електронских, биолошких и тд.

Научни метод у виду вештачења се најчешће јавља као мост између

оперативног поступања и захтева кривичног поступка. Криминалистика као
научна област, задовољава једну од тих потреба, а често су ту присутне и
друге науке.

У вештачењу се у знатној мери користе разне научне методе, као на

пример: математичке, које чине основ антропометријских и дактилоскопских
вештачења; хемијске методе, у примени микро - хемије и физичко - хемијских
метода   у   криминалистичким   вештачењима   код   испитивања   метала,   земље,
стакла,   трагова   барута,   мастила,   отрова;   биолошке,   при   вештачењу   крвних
мрља, сперме, слина, косе; физичке методе при употреби лупе, микроскопа,
разних филтера у фотографији, апарати за посматрање и нишањење у мраку;
електрографска   метода   (инфрацрвена,   флуоресцентна,   помоћу   х-зрака,
ултраљубичастих   зрака,   рендгентских   зрака);   неутронске   активационе
анализе; ласерско-микроспектралне анализе и других. При вештачењу текста
на писаћој машини користе се методе геометрије и тригонометрије,

200

а исто

тако и за утврђивање идентитета лица мерењем отисака стопала.

У одсуству вештачења веома тешко би се могло утврдити да ли је пожар

изазван случајно, из нехата, или намерно, подметањем запаљивог средства;
да ли се ради о убиству, самоубиству, несрећном случају, или природној
смрти, да ли је у питању фалсификована или права новчаница; да ли
одређена супстанца представља опојну дрогу, лек, или неко друго средством.

Вештачења су могућа код већег броја кривичних дела, мада се најчешће

јављају код саобраћајних, крвних и сексуалних деликата и свих врста
фалсификата.

На крају извршеног вештачења вештак подноси налаз и мишљење.

Налаз вештака представља резултате спроведеног вештачења и утврђених
чињеница, а мишљење – закључак вештака. Налаз и мишљење представљају

496

доказно средство персонално - материјалног карактера. У кривичном поступку
суд овај доказ цени у склопу свих прибављених и изведених доказа.

Вештачење се одређује писменом наредбом од стране органа који води

поступак.   Наредба   садржи   податке   о   лицу   коме   се   вештачење   поверава,
предмету вештачења и садржини захтева за вештачење. Уколико је предмет
вештачења   сложен,   вештачење   се   може   поверити   и   појединим   стручним
установама, или се може извршити у оквиру државног органа. То су, на првом
месту,   стручне   и   научне   установе:   факултети,   институти,   болнице   и   друге
здравствене   установе,   разне   лабораторије   (хемијске   и   др.).   Везано   за
кривична дела, то могу бити разне специјализоване институције или органи
управе,   на   пример:   Завод   за   израду   новчаница   –   у   случају   вештачења
фалсификата   новца,   Завод   за   испитивање   лекова   –   у   случају   вештачења
лекова, Институт за безбедност и Институт за наоружање у склопу вештачења
екплозивних направа, запаљивих средстава итд.

При органима унутрашњих послова постоје одељења за

криминалистичку технику, где се врше трасолошка вештачења (вештачења
трагова), дактилоскопска вештачења, вештачења рукописа и писаћих машина,
хемијска, биолошка, судско -медицинска и друга вештачења.

Вештачењем руководи орган који води поступак. Руководилац поступка

показује предмете вештаку, одговара на питања вештака, даје му потребна
објашњења   и   упутства   неопходна   за   вештачење.   Вештаку   се   омогућава   да
разгледа   одређене   списе   и   друге   материјале,   уколико   то   има   везе   са
вештачењем.   Ако   вештак   присуствује   увиђају,   реконструкцији,   испитивању
окривљеног и др., он може предложити да се разјасне одређене чињенице као
и   да   се   окривљеном   или   сведоку   поставе   одређена   питања.   По   правилу,
вештак   разгледа   и   објашњава   предмет   вештачења   у   присуству   органа   који
води поступак, осим ако је у питању лабораторијско вештачење, или се оно
врши у установи, државном органу, или на другом месту где је то неопходно.

Налаз и мишљење се уносе одмах у записник или се вештаку може

одобрити да накнадно, у одређеном року, поднесе писмени налаз и мишљење.
Вештачење се може обновити ако су налази више вештака контрадикторни.
Ако су непотпуни или нејасни, ако постоји сумња у пристрасност и тачност
датог мишљења, или вештачење има друге недостатке који се не могу
отклонити поновним вештачењем од стране истих вештака, затражиће се
мишљење других вештака (чл. 123. ЗКП).

Врсте вештачења

Вештачења могу бити веома различита, како због разноврсних

кривичних дела, тако и због знатног критеријума по основу којих се она могу
разврстати. Осим тога, развојем науке и разних специјалности увећава се
могућност њиховог коришћења у сузбијању криминалитета, па је и то један од
разлога сталног повећања броја вештачења и све већих могућности које она
имају у откривању кривичних дела и учинилаца, а посебно у извођењу и
обезбеђењу материјалних доказа.

497

возила, алата, ватреног оружја, трагови прашине, блата, боје, одеће, влакана.
Врши се и вештачење разних фалсификата (исправа, чекова, новчаница и
др.).

Психолошко вештачење је процесни поступак који се спроводи по

налогу   надлежног   суда.   Код   учинилаца   кривичних   дела   предузима   се   за
поједине   учиниоце   код   којих   постоји   основана   претпоставка   да   су   деликте
учинили у посебним условима психичких стања, утицаја емоција, депресије,
афекта   и   слично.   У   неким   поступцима   оно   се   посматра   много   шире,   као
самостална дисциплина, а у неким као помоћна правна наука која проучава
психичка   збивања   свих   учесника   судског   поступка,   а   посебно   вештачење
веродостојности њихових исказа.

Законска и општа криминалистичка

правила вештачења

Успех вештачења, у великој мери, зависи од избора вештака. Без

обзира на то да ли је вештачење поверено вештаку као физичком лицу или
правном лицу (факултету, институту, државном органу), вештачење врше
људи. Од стручности вештака, његове способности давања налаза и
мишљења, па чак и од његових моралних и етичких квалитета, независности у
ради и непристрасности, зависи крајњи исход вештачења.

Пре вештачења вештаку се одређује задатак тако што му се предочава

предмет вештачења, као и питања на која треба да одговори. Вештаку треба
омогућити да организује вештачење и презентира суду материјал који ће
имати доказни значај. Вештак ће да истакне ако сматра да је одговор на
поједина питања немогуће дати, односно да су за налаз и мишљење потребна
још нека проверавања, или допуна материјала неопходног за вештачење.

Неодређен, односно сувише широко постављен задатак вештаку може

довести   до   сувише   расплинутог,   уопштеног   и   недовољно   прецизног
вештачења, у коме налаз и мишљење неће имати адекватан садржај и доказни
значај.   Формулације   као:"...   вештаци   ће   утврдити   чињенице   од   значаја   за
кривични поступак", или "... задатак вештака је утврђивање спорних чињеница
у односу на начин извршења кривичног дела", су непрецизне и не усмеравају
вештака на адекватан начин. Уколико се наредбом на овако уопштен начин
одређује   задатак   вештаку,   он   ће   бити   у   знатној   мери   дезорјентисан,
вештачење је по правилу уопштено и непотпуно, а вештак није у стању да га
усмери само на оне чињенице које су значајне за решавање кривичне ствари.
То у себи крије опасност да вештак почне да се бави чињеницама које не могу
бити предмет вештачења већ искључиво судског одлучивања.

Ако вештак не може из неких објективних разлога да испуни задатак који

му је наредбом о вештачењу постављен, он ће о томе писмено да извести
орган који му је издао наредбу о вештачењу. Разлози могу да буду различити,
нпр. предмет вештачења није доступан (украден, ишчезао и сл.); уколико је
предмет који треба вештачити у таквом стању да вештачење није могуће; када
лице (ако је предмет вештачења) одбије да се вештачењу подвргне.

499

Ако је рок за вештачење, односно писмено подношење извештаја

одређено, а вештак у том року не поднесе извештај и уколико суд не продужи
тај рок, вештак мора одмах, на позив суда, да врати предмет вештачења са
извештајем шта је до тада урадио.

Орган надлежан за поступак ће одлучити да ли да одреди другог

вештака, односно да ли има елемената да према њему изрекне казну као да је
одбио вештачење.

Током рада вештака, задатак који му је поверен може се мењати.

Приликом одређивања задатка вештаку, треба имати у виду и потребу и
процесну обавезу према којој је могуће у задатак вештака уграђивати и
конкретне захтеве странака, како би се избегла могућа питања касније, нпр. на
главном претресу, на која не би било могуће непосредно одговорити.

Понашање вештака током вештачења, по правилу, треба да буде такво

да избегава сваки контакт са странкама, осим ако то није нужно због
прибављања материјала за вештачење. Такође, вештак се о предмету
вештачења не сме изјашњавати, осим искључиво на суду.

Орган који одређује вештака, одређује предмет, а може и усмено ако је

потребно да саопшти и објасни одређена упутства вештаку уколико овај то
захтева, како би добио одговор на оне чињенице које су спорне и због којих је
вештачење и одређено. Без обзира на то што се орган који води поступак не
може мешати у техничку страну вештачења, вештаку се ипак мора прецизно
предочити које чињенице треба вештачити и у ком правцу.

Како ће се вршити вештачење одлучује вештак користећи правила и

методе науке којом се бави, као и одређене вештине. Зато је неопходно да
приликом постављања питања вештаку, орган који води поступак (суд, судско
веће, орган полиције) мора бар делимично да буде у току сазнања које су
могућности научне, стручне и техничке и да ли је реална могућност да њима
вештак стручно овлада како би могао успешно да обави вештачење.

Налаз и мишљење се уносе у записник одмах по обављеном

вештачењу. За налаз је обично потребна дужа временска активност вештака,
када се ради нпр. о појединим лабораторијским, медицинским и биолошким и
сличним вештачењима.

У записнику о вештачењу, односно писмено достављеном налазу,

назначиће се ко је обавио вештачење, као и подаци о вештаку: занимање,
стручна спрема, специјалност.

Вештак, по правилу, не може доносити мишљење на основу налаза

другог вештака, већ налаз и мишљење треба да представљају резултат рада
истог вештака.

Осим материјала који су достављени вештаку, он може захтевати и

друге материјале потребне за вештачење, а може у исту сврху предложити да
се уведу и одређени докази. Вештак може постављати и питања окривљеном
и сведоку.

Вештак, слично сведоку, може положити заклетву према појединим

случајевима, док стални судски вештаци заклетву полажу при постављању за
вештака.

500

наравно   у   организовању   вештачења,   давања   задатка   вештаку   и   њиховом
међусобном   раду,   при   чему   треба   имати   одговарајућу   меру,   тј.   границе
активности   вештака   у   задатку   треба   што   еластичније   поставити.   Вештаку
треба   постављати   што   прецизнија   и   јаснија   питања.   При   том,   у   домен
вештачења, његову садржину и стручну страну руководилац поступка не сме
да се меша, нити на било који начин да утиче, односно да сугерише било какав
налаз или мишљење.

Код појединих вештачења (књиговодствених и финансијских) потребно

је   да   и   окривљени   пружи   одређена   обавештења,   па   због   тога   треба
обезбедити  стално присуство окривљеног  како би вештак  од њега могао,  у
случају потребе, да добије одређене информације. У покренутом кривичном
поступку   о   томе   се   обавештавају   окривљени,   његов   бранилац   и   државни
тужилац који вештаку могу постављати и питања ради разјашњења одређени
чињеница и околности, а могу да стављају и одређене примедбе на налаз и
мишљење.   Они   могу   предложити   и   извођење   нових   доказа   у   вези   са
вештачењем.   Сам   вештак   је   обавезан   да   пружи   одговор   на   постављена
питања и да да сва објашњења у вези са налазом и мишљењем.

Поводом датог налаза и мишљења сачињава се записник у који се уносе

питања и примедбе окривљеног, његовог браниоца и државног тужиоца, као и
одговори и објашњења вештака на постављена питања.

Код вршења појединих истражних радњи, нпр. увиђаја, саслушања

окривљеног и сл., треба правити разлику између вештака и стручног лица које
обично током вршења саме радње може да помаже или допринесе да се
радња изведе или да се појасне одређене чињенице. У том случају није
потребно вештачење, већ ће такву радњу обавити стручно лице.

Треба имати у виду да процесна функција вештака може само изузетно

да буде истовремена са функцијом сведока. Са осталим процесним
функцијама, међутим, није спојива.

Обавезност вештачења постоји када је нпр. наступила смртна

последица услед вршења кривичног дела (убиство ватреним оружјем,
тровањем и сл.), затим телесне повреде и неуропсихијатријска вештачења,
(душевно здравље окривљеног).

Са вештачењем не треба изједначавати неке сличне начине

утврђивања чињеница уз примену стручних, односно научних метода, као што
су нпр., ревизорски налаз, финансијска контрола и сл., нити се они могу
процесно користити као резултати извршеног вештачења. Ове чињенице су
утврђене уз одсуство процесних норми предвиђених за вештачење као
истражну радњу. Није само у питању одсуство кривично -процесних одредби,
већ пропусти приликом утврђивања управо оних чињеница чије је мериторно и
објективно утврђивање неопходно за доказивање у кривичном поступку.

Вештачење се не може одредити за правна питања, нити се вештак

приликом вештачења може упуштати у таква питања. То значи да вештак
налаз и мишљење не може заснивати на тумачењу правних прописа. Треба
имати у виду да се вештак не одређује да би давао мишљење о кривици лица
против кога се води поступак, већ ради утврђивања одређених чињеница које
суд не може да утврди јер не располаже одговарајућим стручним знањем.

502

Положај вештака

Ако је вештачење поверено установи или органу, број вештака и то

индивидуално и поименце одређује установа или орган. Обично се одређује
један   вештак,   а   два   или   више   ако   је   вештачење   сложено.   На   почетку
вештачења   се   по   правилу   одређује   један   вештак,   а   током   вештачења   се,
према потреби, укључује још један или више њих. Број вештака је сразмеран
тежини   и   сложености   вештачења   и   тежини   кривичног   дела,   мада   тежина
последице кривичног дела сама по себи не може бити пресудна.  Број вештака
није,   по   правилу,   сразмеран   и   квалитету   вештачења.   Најчешће,   ако   је   број
вештака већи, вештачења су мање квалитетна.

Вештак је обавезан да се одазове позиву и да обави вештачење. У

случају неодазивања позиву вештак може бити новчано кажњен, а може бити и
принудно доведен. Затвор као мера принуде према вештаку не може се
применити.

Ако вештак из оправданих разлога не дође на вештачење или одбије да

вештачи, неће се казнити. Оправдано одбијање било би нпр. недовољна
стручност вештака, физичка спреченост и слични разлози који би спречавали
вештака да приступи вештачењу.

Као вештак не може се узети лице које не би могло бити саслушано као

сведок, односно неће се за вештака узети лице које је саслушано као сведок.

Лице које је саслушано као вештак може бити саслушано као сведок,

али не и обратно. Саслушање лица у својству сведока, а затим у својству
вештака, могло би вештака да учини мање или више зависним од садржаја
сведочења, односно да импресије које сведок има о одређеним чињеницама
пренесе на налаз и мишљење, уколико се појављује у двострукој улози.

Вештак се може, као и судија, изузети, а може се и заменити што није

случај са сведоком.

Проблеми који прате вештачење чине ову истражну радњу недовољно

ефикасном у преткривичном и кривичном поступку.

Међу основним недостацима код ове значајне радње доказивања су:

оскудност   у   стручности   појединих   вештака,   недостатак   вештака   код   неких
струка,   неорганизованост,   дуги   рокови   и   високе   цене   код   појединих   врста
вештачења,   одсуство   или   недовољно   присуство   савести   и   моралних
критеријума у обављању дужности вештака.

Иако је вештачење као истражна радња регулисано Закоником о

кривичном поступку његов фактички садржај је ван процесне регулативе и у
уској вези са етичким, моралним и стручним квалитетима вештака.

Вештачење на месту криминалног догађаја

(ситуационо вештачење)

Упоредо са вршењем увиђаја, на месту криминалног догађаја потребно

је предузети и све оне радње вештачења чије би одлагање отежало
обезбеђивање појединих материјалних трагова, или би накнадно вештачење

503

Телесни преглед осумњиченог и других лица предузеће се и без

њиховог пристанка ако се утврди или претпоставља да је на његовом телу
одређени траг или последица кривичног дела.

Телесни преглед осумњиченог или окривљеног као и трећих лица треба

разликовати од личног претресања. У питању је врста увиђаја над лицем
(односно вештачење), при чему може бити у питању било које лице, под
условом да ће се овом радњом доћи до трагова кривичног дела. Не ретко,
увиђај претходи претресању.

Преглед тела може предузети орган полиције у преткривичном поступку,

односно истражни судија у покренутом кривичном поступку.

Над осумњиченим и окривљеним се може и без њиховог пристанка

обавити   телесни   преглед   и   не   само   када   треба   пронаћи   трагове   кривичног
дела на њиховом телу него и када треба утврдити и друге чињенице, нпр.
постојање   трудноће,   одређивање   година   старости   и   сл.   Остала   лица   (нпр.
оштећени, сведоци) нису обавезни да се подвргну прегледу из ових разлога.
Процесне  одредбе које се односе на лично претресање (сведоци истог пола),
не односе се и на ову радњу.

Органи полиције могу да подвргну личном прегледу возаче, као и

испитивању помоћу одговарајућих средстава и апарата, односно да их упуте
на стручни преглед, како би се утврдило да ли у организму имају алкохола, тј.
да ли показују знаке алкохолне опијености, да ли се налазе под дејством дрога
и сл.

Закон предвиђа могућност телесног прегледа и вештачења, не само

осумњиченог   и   окривљеног,   већ   и   жртве,   као   и   других   лица,   ако   се
претпоставља   да   ће   ове   мере   допринети   потпунијем   откривању   кривичних
дела.   Трагови,   нарочито   код   кривичних   дела   насиља,   су   управо   и
највидљивији на телу жртве, и то непосредно по извршеном кривичном делу.
Зато је тело жртве, релативно често, предмет прегледа, односно увиђаја, а
трагови   су,   обично,   следећи:   крвни   подливи,   маснице,   угризи,   огуљотине.
Овакви трагови не само да недвосмислено указују на кривично дело и његову
тежину, него могу и веома корисно послужити за идентификацију непознатог
извршиоца. Међутим, ако таквих трагова нема, на пример, на жртви која је
дело пријавила (силовање, разбојништво и сл.), онда се оправдано доводи у
сумњу   и   истинитост   саме   пријаве.   Наравно,   треба   узети   у   обзир   и   друге
околности, као: психичка и физичка конституција жртве која може бити таква
да жртва услед препасти није могла да пружи било какав отпор, па онда није
ни дошло до њеног повређивања.

Закон омогућава телесни преглед лица и без њиховог пристанка уколико

се претпоставља да ће се на њиховом телу наћи одређени трагови као
последица кривичног дела (чл. 131. ЗКП-а). Овде се ради само о појединим
кривичним делима која, по правила, увек остављају трагове и на телу
извршиоца и на телу жртве.

Ово непосредно опажање органа откривања у оквиру увиђаја има за

циљ уочавање трагова, повреда и њиховог места на телу, утицаја на естетски
изглед и неке друге последице општијег значаја.

505

Увиђај, односно преглед лица, као што је истакнуто, претходи

вештачењу, односно вештачење ће се обавити уколико резултати добијени
увиђајем то оправдавају. Увиђај и вештачење се најчешће допуњују када је у
питању расветљавање кривичног дела или откривање непознатог извршиоца,
то јест значе потврђивање индиција о осумњиченом.

Телесни преглед, односно вештачење тела жртве, врши се често у

склопу увиђаја на лицу места. Овај увиђај има посебан значај када је у питању
непознати извршилац. Проналажење ових трагова врше органи откривања
кривичних дела - полиције, а значајну улогу има криминалистички техничар и
судско -медицински стручњак.

Поједина вештачења над лицима треба предузети крајње опрезно. Међу

таквим вештачењима на важном месту је и алкохолна проба, која се
предузима над неким лицем да би се утврдила његова толеранција на алкохол
(на пример, приликом реконструкције саобраћајних незгода). Ако се ради о
кривичном делу силовања, може се јавити потреба за алкохолном пробом не
само у односу на извршиоца, већ и у односу на жртву кривичног дела.

201

Вештачење се предузима и када се на основу прикупљених обавештења

и одређених  индиција  претпоставља да  се на  телу  осумњиченог могу  наћи
одређени трагови који потичу од кривичног дела, па је потребно да медицински
стручњак   да   налаз   и   мишљење.   У   питању   су,   најчешће   огреботине,   крвни
подливи, трагови сперме, крви, длака, зуба, остаци боје од возила итд., а у
вези   са   кривичним   делима:   убиства,   силовања,   разбојништва,   разбојничке
крађе, дела угрожавања јавног саобраћаја и других. За овакав преглед није
потребан пристанак осумњиченог. Осумњиченом се наређује да се скине до
гола, или да разголити само одређени део тела. Уколико се прегледом тела
установи   да   постоје   одређени   трагови,   нужно   је   одмах   ангажовати   лекара
вештака судске медицине да би дао свој налаз и мишљење о природи трагова
и њиховом пореклу, односно да се изјасни да ли је могуће да ти трагови потичу
од кривичног дела.

Улога овлашћеног радника органа унутрашњих послова у оваквој

ситуацији је ограничена на то да укаже на трагове и да затражи налаз и
мишљење вештака судске медицине, што у условима кривичног поступка
једино може имати доказни значај.

Експертиза је посебна врста вештачења која се састоји у испитивању

личности делинквента у поступку, коју обавља група стручњака специјалиста
из појединих области (психолози, психијатри, социјални радници), за потребе
судског   поступка.   Ради   се   на   основу   медико   психолошког   изучавања   и
социјалне анамнезе. Медико психолошка изучавања односе се на изучавање
личности, а социјална анамнеза на економске, социјалне и породичне прилике.
Експертиза   је   веома   важна   при   утврђивању   урачунљивости,   степена
одговорности,   индивидуализацији   казне   и   третману   рехабилитације   и
преваспитања.

Вештачење душевног здравља окривљеног

506

Релативно слабим резултатима ове врсте вештачења доприносе

организациони пропусти, некад присутни и на страни органа који наређује
вештачење.

Један од проблема књиговодствених и финансијских вештачења је и

недостатак стручних вештака. Ако су поменути прописи праћени и ниском
стручношћу вештака, по правилу, вештачења резултирају дуготрајношћу,
неодређеношћу и непоузданошћу налаза и мишљења.

Не ретко се као вештаци одређују пензионисана лица што није у складу

са чланом 114. ЗКП-а, по коме се предмет мора уступити стручној установи
или органу чија је то основна делатност. Упркос томе, заводима за вештачење
се замера да су скупи и спори у вршењу вештачења, мада у ове установе
доспевају предмети и после пет до десет година, након неуспелих вештачења
од стране вештака појединаца.

Проблем је утолико већи ако вештачење треба да се обави на

документацији која је често несређена, непотпуна, разбацана, погрешно
сачињена (фиктивна) или уопште не постоји јер је уништена.

Успешност вештачења је условљена садржајем претходних поднесака,

нарочито   оних   који   су   приложени   као   материјални   докази   (записници   о
појединим   истражним   радњама,   поднесци   доказног   значаја   уз   кривичну
пријаву, захтев о покретању истраге), као и других многобројних поднесака који
у   сложенијим   случајевима   могу   бити   врло   различите   доказне   вредности:
записници са седница органа управљања, финансијски извештаји, биланси и
завршни рачуни који у криминалним случајевима могу бити и фиктивни, разни
други записници итд.

Несређеност документације, међутим, може да буде и резултат

пропуста приликом вршења радњи преткривичног и претходног кривичног
поступка од стране органа унутрашњих послова, истражност судије и др.

Проблеми у вези са овом врстом вештачења су данас утолико већи јер

се у обради финансијских података увелико користи компјутерска технологија,
за што су неопходна и одговарајућа (компјутерска) вештачења.

15. СТРУЧНА ЛИЦА

Ради разјашњавања стручних питања за која су потребна одређена

техничка знања приликом предузимања истражних радњи, истражни судија
може захтевати помоћ појединих стручних лица или пак стручних установа.

Откривање великог броја кривичних дела претпоставља знање из

различитих струка. Тако нпр. код незгоде у ваздушном саобраћају истражни
судија или орган полиције мора да има елементарна знања о томе који  су
уређаји,   елементи   машине   или   апаратуре,   значајни   за   утврђивање   узрока
незгоде, да би они током увиђаја били издвојени и обезбеђени за вештачење.
То су пре свега уређаји и звучни записи комуницирања посаде са службом
(центром) за контролу летења, комуницирање између чланова посаде и сл.
Код   претресања   или   увиђаја   на   авиону   и   броду,   нужна   је   помоћ
авиомеханичара,   лица   која   познају   конструкцију   брода,   са   свим   његовим

508

техничко   -   наутичким   карактеристикама;   ако   је   нпр.   дошло   до   експлозије   и
пожара   у   руднику   (узрок   метан),   орган   који   врши   увиђај   мора   да   зна   који
уређаји за проветравање, алармни уређаји и уређаји за гашење пожара треба
да   постоје,   на   који   начин   функционишу,   да   ли   су   у   тренутку   несреће   били
укључени;   у   случају   железничких   несрећа   неопходно   је   имати   одређена
сазнања о брзини кретања воза и о исправности уређаја за мерење брзине и
кретања, уређајима за кочење, сигналним уређајима и сл.

Ангажовање стручних лица има за циљ да се на квалификован начин

обаве     одређене   радње   доказивања,   односно   да   се   привремено   одузму
предмети   на   којима,   по   правилу,   треба   да   се   изврше   вештачења.   Код
окривљеног   се   увек   налазе   такви   предмети   које   треба   познавати,   њихову
природу,   структуру   и   намену,   нарочито   када   се   ради   о   експлозиву   и
експлозивним   направама,   накиту   (правом   или   лажном),   фалсификованом
новцу, дроги и сл.

Када се ради о одузимању књига, списа, разних докумената, нужно је

познавати језик на коме су ти материјали писани.

ЗКП не одређује прецизно правну природу стручних лица ни какав је

њихов положај. Међутим, одређено је у које се сврхе ангажују стручна лица.
Стручно лице нема статус ни сведока ни вештака, оно једноставно помаже
органу који води поступак у вршењу криминалистичких или неких других
радњи, значајних за успешно обављање преткривичног и кривичног поступка, а
за које није стручан орган који води поступак. Поједини учесници у поступку,
пре свих истражни судија, могу тражити од стручних лица да им предоче своја
стручна мишљења о појединим нејасним чињеницама за које није потребно
одређивати вештачење.

Стручно лице може бити саслушано као сведок о оним чињеницама које

је запазило као стручно лице, а такође може након давања исказа као стручно
лице бити одређено као вештак поводом истих чињеница о којима је давао
стручно мишљење.

Органи полиције могу користити стручна лица и пре предузете истраге у

преткривичном поступку, када предузимају поједине истражне радње.

Орган који води поступак позива стручно лице на неформалан начин и

без писменог позива. Такође се унапред не одређује писаним актом подручје
за које стручно лице треба да одговара. Поједине нејасноће, као и нејасна
питања могу да се појаве током вршења истражних радњи. Њих истражни
судија непосредно поставља стручном лицу, на шта овај одговара такође
непосредно, али може и накнадно.

Стручно лице своје одговоре и објашњења истражном судији, по

правилу, даје усмено. Није обавезно нити уобичајено да се питања која се
постављају стручном лицу и његови одговори уносе у записник. Питања и
одговори уносиће се у записник уколико се без тога истрага не би могла
наставити.

Странка у кривичном поступку може тражити изузеће за стручна лица

ако за то постоје разлози. У ту сврху странке могу постављати питања
стручном лицу како би се упознале са његовим личним и другим подацима и
како би могли да траже изузеће ако за то постоје разлози. Закон је поставио

509

превентивног ангажовања. Таква констатација не може да оправда релативно
пасиван став полиције када је о овом проблему реч. Самим тим, и појединачни
напори које полиција чини данас на овом плану су недовољни.

Чињеница је, међутим, да данас мали број земаља примењује

превентивну активност на бази предвиђања криминалитета, која за основу има
научну методу. Компјутерска техника, међутим, све више продире у ову област
помоћу које се региструју поједини елементи великог броја кривичних дела и
извршилаца.   На   бази   таквих   података   прати   се   развој   криминалитета,   при
чему се води рачуна о елементима, као на пример: који су облици криминала,
модификације   извршења,   мотиви,   зависност   од   географске   размештености,
миграције     криминалаца     итд.   У   овај   домен   спадало   би   и   проучавање   о
прикривеном   криминалитету,   тзв.   тамној   бројци     криминалитета.   На   основу
тако добијених података сасвим је могуће донети одређене прогнозе, усмерити
превентивне   и   друге   мере,   с   циљем   откривања   опасних   тенденција
криминалитета.

Када је у питању ефикасност криминалне политике на општем плану, онда

ову   ефикасност   ипак   демантује   све   већи   пораст   или,   пак,   стагнација
криминалитета.   У   јавности   је   давно   формирано   мишљење   да   савремена
криминална политика појединих земаља није у стању пресудно да утиче на
ово   друштвено   зло,   упркос   коришћења   савремених   метода   и   преношења
активности   на   нове   друштвене   механизме,   првенствено   у   сузбијању
криминалитета.   Јавност   све   више   забрињава   пораст   или   стагнација
криминалитета,   односно   његово   несмањивање   и   све   перфидније   методе
његовог вршења,  које неретко прати и брутално насиље. Јавност настоји да
му   се   супротстави   организујући   разне   групе   за   заштиту   и   друге   облике
превентивног   поступања.   Групе   за   заштиту   и   поједине   сличне   друштвене
институције   чији   је   задатак   спровођење   одбрамбеног   механизма   против
криминалитета   и   других   друштвено  непожељних   појава,   карактеристика   су
западних полицијских система и њихове криминалне политике.

У питању су практично интереси ужих друштвених група, што је њихов

основни недостатак. Развој демократских односа, на ширем друштвеном
плану, несумњиво би допринео ширењу превенције изван оквира ужих
интересних група.

Данас се све више у теорији помиње и превентивна криминалистика као

резултат   практичног   и   научног   настојања   не   само   с   циљем   сузбијања
криминалитета   (post   delictum),   већ   и   његовог   спречавања.   Код   нас   неке
значајне претпоставке превентивне криминалистике управо и чини активност
појединих   друштвених   субјеката   у   супротстављању   криминалним   и   другим
девијантним појавама.

Међутим, превентивна криминалистика у својој практичној делатности

мора и даље да се ослања на сазнања и практичне резултате репресивне
криминалистике. У томе значајну улогу имају органи унутрашњих послова који,
као стручни органи и носиоци значајног дела криминалистичких послова,
обављају оперативне послове, па самим тим треба да проналазе и унапређују
методе и средства превентивног криминалистичког рада.

У концепцији криминалне политике органи унутрашњих послова треба у

511

својој   превентивној   функцији   да   се   ангажују   на   својој   територији   (месној
заједници, општини), да позитивно утичу на безбедносну  ситуацију, помажу
спречавању и отклањању кризних и сличних стања  – на начин који умањује
примену репресивних мера кривичног гоњења, а тиме и изрицање кривичних
санкција   као   крајњу   меру.   Ово   нужно   захтева   координацију   са   осталим
репресивним органима, а у превентивне сврхе.

Органи унутрашњих послова који имају сасвим одређене професионалне

и   стручне   задатке,   треба   да   у   складу   са   развојем   демократских   односа
усклађују своје акције са акцијама осталих друштвених субјеката. Ови органи
у   односу   на   остале   субјекте   имају   посебне   задатке   који   су   у   складу   са
њиховом   професионалном   улогом   при   спречавању   и   сузбијању
криминалитета. Како ће доћи  до остваривања непосредне сарадње између
грађана,   с   једне   стране,   и  МУП-а,  с   друге   стране,   зависи   од   конкретних
послова   поводом   којих   се   сарадња   остварује,   а   који   су   везани   за   његову
надлежност.

Слична сарадња се остварује и између МУП-а и неких других субјеката у

зависности од конкретне ситуације, односно тренутних безбедносних потреба.
Пракса показује да ова сарадња није свуда једнако плодоносна, чему су
узроци не само објективне него и субјективне природе.

За остваривање ове сарадње од изузетног је значаја однос полиције и

јавности који се остарује једним делом правовременим и објективним
информисањем.

Информисање је посебно значајно када је реч о оним облицима

криминалног деловања о којима сазнања, најчешће, нису доступна грађанима,
било   да   је   у   питању   тајно   и   организовано   криминално   деловање   или   су
посреди други облици организованог криминалитета који је по својој природи
латентан.   То   све   захтева   да   се   информативна   криминалистичка   делатност
развија   упоредо   са   развојем   демократских   односа.   Дистрибуирање
информација појединим субјектима помаже  да се они укључују у друштвено
одлучивање на широј демократској основи. Да би се многобројне информације
могле   користити   у   интеракцији   органа   унутрашњих   послова   и   осталих
субјеката, потребно је развити и осавременити аналитичко статистичку службу
органа унутрашњих послова.

На плану превентивне криминалистике, криминалистичка аналитичко

статистичка служба има значајну улогу јер треба да обезбеди информисање
оперативних   радника   органа   унутрашњих   послова   о   општим   и   посебним
карактеристикама   криминалитета,   да   им   укаже   на   узроке   и   услове
криминалних   појава   и   тако   их   усмери   на   превентивно   поступање.   Анализа
треба   да   садржи   податке   о   фреквенцији,   врсти   и   манифестним   облицима
различитих, али и истоврсних криминалних појава. Анализа треба да укаже на
могућност   ефикаснијег   сузбијања   криминалитета,   као   и   могућности   органа
унутрашњих послова и других друштвених субјеката на подручју превентивног
поступања.

Превентивна криминалистика мора најпотпуније да користи аналитичко

статистичке и друге оперативне податке и информације репресивне
криминалистике, што се постиже коришћењем података добијених преко

512

свеобухватнија друштвена акција, која би се предузимала упоредо са правним
постделиктним мерама. Како је криминалитет данас више него икада раније
постао вишезначан проблем, он изискује усклађену примену, односно
интеракцију правних, социјалних, политичких, економских и других мера.
Самим тим, нужно је да се ангажују многе друштвене институције и органи и то
веома организовано и осмишљено.

Један од предуслова успешног супротстављања криминалитету је и

научно - стручна елаборација његових етиолошких и феноменолошких
карактеристика која, по правилу, треба да буде у основи сваког репресивног и
превентивног поступања.

203

Форма кроз коју је могуће ангажовати друштвене институције и методе

је превенција криминалитета (социјална), за коју се може рећи да је у великој
мери   запостављена,   док   би   се   ефикаснија   репресија   могла   остварити
успешнијим поступањем специјализованих органа (ОУП, државно тужилаштво,
кривични   суд,   органи   за   извршење   кривичних   санкција).   Када   је   реч   о
специјализованим   органима,   којима   је   основна   функција   супротстављање
криминалитету,   треба   имати   у   виду   и   њихову   већу   или   мању   ефикасност,
зависно   од   тога   колико   квалитетно   остварују   ову   значајну   улогу   коју   им   је
друштво поверило. Посебну пажњу заслужују управо оне активности које нису
у довољној мери заступљене у пракси специјализованих органа, што умањује
њихову   укупну   ефикасност   у   супротстављању   криминалитету.   У   складу   са
наведеним,   на   наредним   страницама   наша   пажња   биће   усмерена   на:   (1)
активност   органа   унутрашњих   послова   познату   као   превентивно   поступање
ових органа, и (2) на криминалистичко поступање суда у кривичном поступку.
Чињеница је да су наведене активности у пракси поменутих органа недовољно
заступљене, чак и запостављене. Истицањем овог проблема покушаћемо да
укажемо на могућа побољшања активности поменутих органа, полазећи, пре
свега, од чињенице да је успешна превентивна делатност ОУП-а могућа само
у   интеракцији   са   другим   друштвеним   субјектима,   односно   да   је
криминалистичка   делатност   органа   правосуђа   умногоме   запостављена   на
рачун формализма кривично - процесне норме.

Криминалистичко превентивно поступање

полиције

Данас је сасвим извесно да се само репресивним средствима не може

повести ефикасна борба против криминалитета, без обзира на то да ли та
средства имају и одређене превентивне ефекте. Оваква оријентација присутна
је и у нашем кривичном законодавству.

Међутим, законску регулативу превентивне делатности скоро је

немогуће приказати издвојено, управо због још увек велике оскудности
законских прописа који се односе на непосредну превентивну делатност, што
није случај са репресивном делатношћу која је законски потпуно нормирана.
Превентивна активност присутна је додуше кроз конкретна поступања органа
унутрашњих послова, и то више са ширег ванправног (криминалистичког)
аспекта, него ужег – законског.

514

Већ дуже времена у теорији и у криминалистичкој пракси присутна је

превентивна криминалистика. Она је у вези са појединим превентивним
настојањима органа унутрашњих псолова и других специјализованих органа,
било да су таква настојања самостална или предузета у интеракцији ових
органа са другим субјектом.

Према појединим ауторима, постоје различите врсте превенције

криминалитета (примарна, секундарна, терцијална), као и кривичноправна
подела на индивидуалну и генералну превенцију чије се дејство огледа
посредно, преко примене казне или њене прописаности у кривичном закону,
чији су превентивни ефекти и недовољни и обично непознати. Међутим, један
од основних критеријума је, несумњиво, тај да ли се полиција бави узроцима,
односно спречавањем или последицама криминалитета, што и одређује њену
превентивну или репресивну делатност.

Када су у питању превентивна настојања органа унутрашњих послова,

треба имати у виду и све недостатке превенције криминалитета уопште, јер се
они, значајним делом, огледају и у раду ових органа. Разлози који стоје на путу
превентивног ангажовања органа унутрашњих послова су како они објективне
природе, које је тешко предвидети и сузбити јер су везани и за нове
разноврсне и непредвидиве појавне облике криминалитета, тако и они
субјективни, који су садржани у могућности људи и могућности акције.

Ако пођемо од законске обавезе органа унутрашњих послова на

превентивно   поступање,   видећемо   да   се   законска   одређеност   и   практично
поступање   ових   органа   односи,   највећим   делом,   на   примену   репресивних
мера.   Превентивна   делатност   органа   унутрашњих   послова   у   правним
прописима је минимално регулисана и то на уопштен начин. Једна потпунија
законска   регулатива   о   превентивној   делатности   је   неопходна,   не   само   у
законима о унутрашњим пословима, него и у неким другим прописима.

Међутим, треба имати у виду да је подручје превентивне делатности

органа унутрашњих послова у потпуности теже законски нормирати, зато што
је данас тешко предвидети све облике криминалног деловања, да би се
прецизнијим законским одређивањем превентивних мера утицало на њихове
узроке, који најчешће остају непознати, односно недовољно изучени, или су,
нарочито у последње време, ван објективних могућности органа унутрашњих
послова да на њих ефикасно утичу.

Треба такође имати у виду да још преовлађују ставови о органима

унутрашњих   послова   као   о   репресивним   органима,   који   треба   да   доносе
искључиво непосредне резултате, а ти ставови су често кочница у редовном
ангажовању   органу   унутрашњих   послова   на   плану   превенције.   Непосредно
репресивно   поступање,   ма   колико   било   ефикасно,   у   одсуству   превенције
имаће само ограничен (умањен) ефекат. Такође, треба имати у виду чињеницу
да постоје подручја криминалитета, и то оног друштвено најопаснијег, у односу
на   чије   успешно   супротстављање   није   довољно   само   постделиктно
репресивно   поступање.   Уосталом,   свако   постделиктно   поступање,   иако
неопходно,   представља   закаснело   друштвено   реаговање.   Последица
криминалног поступања је наступила, она се најчешће не може ни отклонити
ни санирати.

515

Криминалистичко поступање у кривичном

поступку

Приговори који се данас упућују кривичном правосуђу стварају утисак да

оно није у потпуности спремно да одговори својим обавезама, с обзиром на
обим   и   специфичност   бројних   нових   облика   криминалитета.   Немоћ   суда   је
утолико   већа   уколико   је   у   кривичном   поступку   за   одлучивање   пресудна
искључиво апстрактна правна норма, која због своје статичности не може ни
приближно успешно да прати, односно покрива све савршенију и нехуманију
технику   и   тактику   криминалаца.   Насупрот   тактици   и   техници   криминалаца,
криминалистичка техника и тактика је значајним делом ограничена прописима
Законика   о   кривичном   поступку,   а   запостављена   кривично   -процесном
праксом. Успешност супротстављања криминалитету у великој мери зависи од
односа криминалистичког и кривично -процесног поступања у преткривичном и
кривичном   поступку.   Криминалистичко   поступање,   највећим   делом
постделиктно,   углавном   се   одвија   у   преткривичном   поступку   у   оперативној
пракси органа унутрашњих послова. Органи правосуђа у много мањој мери,
односно   недовољно,   у   кривичном   поступку   примењују   криминалистичке
методе, тако да се поједине кривичне процесне одлуке доносе искључиво уз
примену апстрактне правне норме. Због тога се немоћ суда често огледа у
обустави поступка, а судска пракса познаје судске заблуде, које су резултат
непримене   криминалистичких   метода   или   њихове   погрешне   примене.
Кривично правосуђе најчешће није спремно да применом криминалистичких
метода   искористи   могућности   које   му   пружа   савремена   наука,   како   би
сопственим   ангажовањем   допринела   утврђивању   објективне   истине   у
кривичном   поступку.   С   друге   стране,   неусклађеност   криминалистичког
утврђивања   чињеница   и   кривично   -   процесног   утврђивања   доказа,
материјалних и личних, умногоме отежава утврђивање објективног чињеничног
стања у кривичном поступку, које ће послужити као основ за доношење судске
одлуке.

Данас у великој мери преовлађује схватање да утврђивање објективне

истине   и   није   могуће   искључивом   применом   апстрактне   правне   норме,   већ
једино   уз   примену   криминалистике,   односно   њених   тактичких   и   техничких
метода,   као   и   специфичних   метода   криминалистичке   методике.   Међутим,
подједнако   је   штетна   и   погрешна   примена   криминалистичких   метода   у
преткривичном  и  кривичном  поступку  (онда када  је као  таква заступљена у
раду   радника   ОУП-а,   државног   тужиоца,   истражног   и   расправног   судије),
уколико  нису   довољно  стручни,   односно  немају  одговарајуће  знање,   или  га
недовољно   или   неадекватно   користе.   Ово   се   посебно   односи   на
криминалистичке   методе   од   значаја   за   адаптацију   метода   природних   и
техничких   наука.   Негативна   последица   је   управо   неправилно   оцењивање
добијених   резултата,   односно   неправилно   утврђивање   и   интерпретирање
чињеничног стања.

Ако се оперативни или процесни радник криминалистички не усавршава,

усвајајући савремена научна сазнања, он објективно не може бити
квалификован за свој посао. Нажалост, највећи број кривичара допуњује,

517

односно освежава своја правна знања у смислу праћења прописа, док
криминалистичка достигнућа остају ван њихових сазнања.

204

Опште је познато да је, на пример, примена криминалистичке тактике и

форензичне психологије најоскуднија у предузимању радњи које имају за циљ
обезбеђивање,   односно   извођење   личних   доказа   у   форми   информативних
разговора, као и саслушању сведока и окривљеног. Значи, како у кривичном,
тако и у преткривичном поступку. Научне методе којима данас криминалистика
и   криминалистичка   психологија   могу   утврдити   да   ли   је   у   нечијем   исказу
заблуда, лаж и објективна истина, напредовале су у знатној мери. Њима се
може   утврдити   и   да   ли   је   исказ   добронамерних   сведока   у   једном   броју
случајева нетачан. Нажалост, методи форензичне психологије се веома мало
примењују приликом обезбеђивања личних доказа.

Чињеница је да су научни криминалистички методи далеко

заступљенији   у   обезбеђивању   материјалних,   него   у   обезбеђивању   личних
доказа   (исказа   лица).   Међутим,   однос   материјалних   и   личних   доказа   са
аспекта утврђивања објективног чињеничног стања је веома неповољан и он у
југословенском   кривичном   процесу   износи   10   :   90   (према   В.   Водинелићу)   у
корист   личних   доказа.   С   обзиром   на   то   да   се   приликом   извођења   личних
доказа   (саслушање   сведока,   осумњиченог   или   окривљеног)   углавном
примењују   само   прописи   кривичног   процесног   права   уз   одсуство   научне
криминалистике, односно психолошких и других адекватних метода, сасвим је
јасно   да   је   допринос   научне   криминалистике   у   расветљавању   и   пресуђењу
кривичних   дела   веома   скроман,   управо   и   због   тога   што   је   за   извођење   и
обезбеђење личних доказа највећим делом овлашћен искључиво кривични суд
(са изузетком радње саслушања осумњиченог у преткривичном поступку - чл.
226. ст. 9. ЗКП-а).

У појединим областима криминалитета, у којима долази до примене

одређених вештачења ради обезбеђења материјалних доказа, евидентни су
пропусти који у знатној мери штете кривичном поступку и доприносе стварању
"тамне бројке" криминалитета, не само у односу на дело, него и у односу на
извршиоца. Такав однос, природно, доводи до криминалистички и процесно
неадекватних   одлука   у   кривичном   поступку,   при   чему   последице   могу   бити
осуда невиног, или немогућност да извршилац кривичног дела буде осуђен.
Ова преваленција личних доказа на рачун стварних чини прилично немоћним
законске   норме   кривично   процесног   права,   између   осталог   и   због
субјективности,   непостојаности,   односно   променљивости   личних   доказа   на
основу  којих се и тешко могу донети правно одрживе судске одлуке. Интенција
управо   и   јесте   на   обезбеђивању   материјалних   доказа.   Развојем   појединих
наука  пружају   се  објективне  могућности  да   криминалистика  овлада  бројним
методама и прилагоди их потребама кривичног поступка. Може се поставити
оправдано питање: зашто криминалистика данас не пружа оне резултате који
се   од   ње   реално   могу   очекивати,   с   обзиром   на   рапидан   развој   наука   чије
методе она користи? Треба, међутим, имати у виду и одређена схватања која у
великој мери умањују могућности данашње криминалистике. Једно од њих је
схватање знатног дела кривичног правосуђа да је криминалистика искључиво
полицијска наука. Пракса на жалост у великој мери потврђује овакве ставове,

518

процењује   основаност   таквих   налаза.   Највећи   број   вештачења   одвија   се   у
оквиру организационих јединица органа унутрашњих послова у преткривичном
поступку, па је суд у ситуацији да се упозна тек са резултатима вештачења,
који   се   у   једном   броју   случајева   не   могу   поновити.   Данас   се   стављају
приговори   да   су   центри   за   вештачење   ОУП-а   окренути   интересима   органа
унутрашњих послова, пре свега за потребе откривања и хватања учинилаца
кривичних дела, а ова вештачења обезвређују и озбиљно доводе у питање и
остваривање неких права окривљеног у кривичном поступку. Ови приговори би
могли да се отклоне барем делимичним познавањем неких криминалистичких
метода од стране суда. Код појединих процесних радњи у кривичном поступку
неопходна је примена правила криминалистичке тактике, као нпр. приликом
увиђаја,   судске   реконструкције   догађаја,   саслушања   сведока   и   окривљеног,
предочавања ради препознавања и бројним криминалистичким вештачењима.
Ради се о нужности координације кривично - процесног и криминалистичког
поступања у кривичном поступку, што и чини основу за конципирање посебне
"судске   криминалистике".   То   показује   да   дефиниција   криминалистике   као
полицијске науке умногоме сужава њен опсег, јер је она подједнако значајна за
полицијску праксу као и за кривични поступак. Уосталом, она је израсла из
кривичног постука и њему служи, о чему је писао и "отац криминалистике" Ханс
Грос   ("Приручник   за   истражне   судије"   и   др.).   Нема   никаквог   разлога   да
поједине криминалистичке методе, које се користе у преткривичном поступку,
органи правосуђа не примењују приликом преузимања кривично - процесних
радњи. Реч је о бројним методама, међу којима су најчешће логичке (анализе,
синтеза, индукција, дедукција), социолошке, статистичке, математичке, као и
поједине,   општепознате   научне   методе   (посматрање,   упоређивање,
описивање, мерење, експеримент).

Гледано са аспекта практичног поступања правосудних органа и органа

унутрашњих   послова,   као   носилаца   кривично   процесне   и   криминалистичке
делатности,   очигледно   је   да   и   једна   и   друга   делатност   представљају
дијалектичко јединство форме и садржаја са јединственим циљем утврђивања
истине.   Да   би   се   тај   процес   могао   одвијати,   сходно   својој   намени   у
преткривичном   и   кривичном   поступку,   неопходно   је   отклањати   све   оне
супротности које га ометају. Једна од њих нестаће и процесом савлађивања
савремених криминалистиких знања од стране органа кривичног правосуђа и
"vice versa", темељним познавањем кривично - процесних института од стране
појединих радника органа унутрашњих послова који се баве криминалистичким
пословима. То значи да криминалиста треба да буде добар процесуалиста и
обрнуто,   радник   правосудне   струке   треба   у   знатној   мери   да   познаје   и
криминалистику.

Сходно томе, кривично - процесно право и његова реализација у

кривичном поступку не би смели да буду препрека примени савремених
криминалистичких метода када криминалистика нуди чињенице које су одраз
све новијих достигнућа науке и технике садржаних у њеној примени, наравно,
под условом да се тиме не руше основни принципи кривично -процесног права
и процесне гаранције његових субјеката.

520

Познавање криминалистике подједнако је потребно и државном

тужиоцу, истражном судији, кривичним судијама, као и судским већима ради
успешног обављања њихових основних функција.

Други правац криминалистичке активности требало би интензивније да

се одвија на превентивном подручју, што за сада није случај. Без обзира на
друштвена стремљења у том правцу, превентивна страна криминалистике је и
даље исувише запостављена на рачун репресивне криминалистике.

У питању је и недостатак научних истраживања у области превентивне

делатности.   Све   то   чини   да   се   не   може   аргументовано   бранити   став   о
изузетној потреби превентиве. Зато су резултати и уочљивији и мерљивији код
превентивних мера индивидуалног карактера, јер се оне делимично базирају и
на   истраживањима.   Посебан   проблем   је   у   чињеници   да   су   резултати
превентивне   делатност   неевидентни   за   разлику   од   репресивне,   па   се   ови
други,   најчешће   узимају   као   једино   мерило   рада   органа   чија   је   функција
спречавање и сузбијање криминалитета.

О значају криминалистике за утврђивање истинитог чињеничног стања у

кривичном поступку, кривично процесна литература није обимна. Разлог томе
је и чињеница што новине ЗКП-а садрже доста оскудне податке о
криминалистичким методама, мерама и радњама, мада је извесно да је
садржина многих кривично - процесних радњи управо криминалистичка.

Ако се издвојено посматрају активности, овлашћења и обавезе

појединих   кривично   -   процесних   субјеката   које   одређује   ЗКП,   долазимо   до
закључка да ова процесно - правна страна ствари не одговара у потпуности
фактичкој ситуацији. На пример, државни тужилац није често ни у објективној
ни у субјективној могућности да усмерава односно, делимично контролише рад
органа  унутрашњих   послова  приликом  вршења  појединих   криминалистичких
радњи,   иако   законске   одредбе   које   се   односе   на   преткривични   поступак   то
налажу. Ову своју функцију државно тужилаштво за сада обавља углавном на
основу материјала које му органи унутрашњих послова достављају (кривичне
пријаве, службене забелешке, записници), ценивши претежно правну страну
садржаја ових аката. Такав однос има утолико смисла што садржајна и стручна
упутства   на   криминалистичком   плану   може   да   даје   онај   који   практичне
криминалистичке   методе   веома   добро   познаје   и   који   је   криминалистичким
методама овладао систематским образовањем и у пракси.

Како коначне одлуке у претходном поступку, које нису само кривично

процесне   већ   и   криминалистичке,   доноси   истражни   судија,   он   мора   да
располаже   солидним   криминалистичким   знањем.   Треба   да   познаје   не   само
процесноправну вредност појединих доказа и чињеница, већ и начин, методе и
средства   како   се   они   прибављају:   оперативне   мере   и   радње   као   и   даље
криминалистичке  могућности   у  расветљавању   кривичних   дела.   У  доношењу
коначне   судске   одлуке,   као   и   у   поступку   по   правним   лековима   потребно   је
потпуно   и   темељно   познавање   криминалистичких   закона   и   метода.   Разлог
понављању   кривичног   поступка   је   често   непотпуно   и   погрешно   утврђено
чињенично стање, што чини примену криминалистичких метода неопходним.

Продор криминалистике у технизацију и опасност њене примене по

људска права и слободе не оправдава њено запостављање, већ напротив,

521

прикупљања доказа, материјалних и личних, а у складу са овлашћењима ових
органа, по правилу, би требало да буде гаранција успешног и законитог
окончања сваке кривичне ствари.

523

ТАКТИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ

1. На увиђају провалне крађе у приватној банци "Аура" која се налази у

Улици   цара   Душана   бр.   20.   у   Земуну,   утрђено   је   да   је   провала   извршена
резањем   катанца   и   металне   решетке   на   улазним   вратима,   као   и   да   је
обијен челични орман из кога је однето 4.500.000 динара и девизне валуте у
вредности 1.500.000 динара. Метална каса и други метални ормар у којима
су били вредносни папири (менице, чекови) приликом провале нису отварани.
Такође, однето је осам компјутера марке "Дел" Поред трагова обијања на
челичном орману, пронађене су  и три  мрље црвене боје као и опушак од
цигарете са белим филтером.

Задатак:

Поставите верзије и објасните како ћете користити у оперативне

сврхе начин обијања и пронађене трагове и на који начин ћете то учинити?
Шта ћете још предузети да бисте утврдили чињенично стање? Како ћете
користити криминалистичке евиденције, информаторе из криминалне средине,
а како обезбедити доказе?

2. Прикупљањем обавештења сазнали сте да се последњих месеци

растура опојна дрога у чврстом стању у насељу Борча 3 у Београду.
Обрадом ове појаве дошло се до података да се растурањем дроге баве два
лица која су од раније евидентирана као ситни препродавци. Оперативна
сазнања указују да се у стану једног од њих може наћи извесна количина
дроге, која је илегалним каналима из Турске унета у нашу земљу, али није
познато где се налази укупна количина, односно где је њено главно
складиште.

Задатак:

Наведите шта је основни циљ обраде овог случаја. Које ћете мере и

радње предузети, којим редоследом и на који начин ћете то урадити? Да ли
ћете и када извршити претресање? Да ли је могуће и на друге начине
обезбедити доказе?

3. Над благајником једне радне организације извршена је разбојничка

крађа уз претњу ватреним оружјем од стране Н.Н учиниоца када је отета
ташна у којој је било 1.000.000 динара новца намењеног за исплату личних
доходака. На основу личног описа и других података основано се сумња да је
ово кривично дело извршио С.С. који станује у приземљу једне куће са још
једним станаром. Одлучено је да се приступи хапшењу овог лица и изврши
претресање његовог стана.

Задатак:

Објасните које све припреме треба извршити, када то учинити и како

приступити хапшењу овог лица и претресању његовог стана?

524

и на који начин ћете то урадити? Како обезбедити доказе? Како зауставити
пораст ових кривичних дела убудуће на истом поручју?

7. Т.Р. земљорадник из села Врчина, у свађи са својим суседом због

нерашчишћених имовинских односа, пуцао је у њега из пиштоља и усмртио
га. Након убиства, наоружан је побегао у непознатом правцу. Дошло се до
сазнања да му се брат налази на привременом раду у Белгији, као и да има
рођаке и пријатељске везе на територији скоро целе земље. Због истека
рока његова путна исправа престала је да важи. Добили сте анонимно
обавештење да се ово лице налази код свог рођака, негде на периферији
Обреновца, који га скрива и покушава да му организује илегалан одлазак у
иностранство, али без детаљнијих информација.

Задатак:

Објасните које све мере треба предузети ради провере информације,

проналажења и хапшења убице.

8. Благајник једне установе пријавио је да је над њим извршено

разбојништво, тј. да га је на излазу из установе сачекало једно лице,
извршило напад над њим и отело ташну у којој је било 6.300.000 динара.
Приликом пријављивања, дајући опис нападача, између осталог навео је да је
исти у тренутку напада имао "фантомку" преко лца са изрезима за очи, да
је средњег раста и атлетски развијен и да је био одевен у тренерку црне
боје. Провером пријавиоца утврђено је да је ово лице више пута
дисциплински кажњавано због закашњења и одсуствовања са посла, а да је
узрок томе коцкање.

Задатак:

Које је верзије могуће поставити у овом случају, којим редоследом

ћете извршити њихову проверу, и на који начин, како ћете прибавити и
обезбедити доказе о стварном чињеничном стању?

9. Дана 8.05. текуће године у Београду, Улица Хумска број 2,

пронађена је мртва Роза Матијашевић (60 год.). Покојна Р.М. живела је сама
у стану и важила за веома богату жену. Обдукцијом и токсиколошким
вештачењем утврђено је да је смрт наступила тровањем.

Задатак

: Поставите верзије о смрти покојнице и наведите радње које ћете

предузети у циљу њиховог проверавања.

10. Извесна К.Ј. домаћица из Београда, Улица Јанка Веселиновића, бр.

20. пријавила је да ју је приликом уласка у лифт сачекао непознати
мушкарац, ушао са њом у лифт и уз употребу силе одузео јој ташну у којој је
било 20.000 динара, златну наруквицу и златни брош. Пријављујући случају

526

дала је опис лица, наводећи посебно да је имао карактеристичну јакну са
плавим штрафтама.

Наредног дана истоветни случај пријавила је и једна студентикиња

која станује у Његошевој улици бр. 20, којој је нападач такође однео ташну
са око 5.0 00 динара и златну огрлицу. И она је дала лични опис извршиоца
који се прилично подудара са претходним, а нарочито у погледу шара на
јакни.

Задатак:

Сачините оперативни план и наведите које оперативне акције, тј.

оперативне комбинације је могуће предузети. Одредите мере и радње, њихов
редослед и начин вршења.

11. На аутопуту Београд - Ниш код Врчина, поред једне банкине

пронађен је леш средовечног мушкарца. На основу исправа које су пронађене
код леша утврђен је његов идентитет. Извршеним увиђајем на коловозу
пронађена су парчад стакла од једног разбијеног фара и трагови клизања од
путничког возила. По извршеној обдукцији леша утврђено је да је смрт
наступила од ватреног оружја (прострелна рана у пределу срца), а након
саобраћајне несреће у којој му је била сломљена нога.

Задатак:

Поставите верзије и наведите мере и радње које треба предузети,

као и њихов редослед с циљем проналажења одбеглог извршиоца.

12. У ноћи 24/25 новембра текуће године изршена је тешка крађа из

дворишта породичне куће В.К. из Калуђерице, на тај начин што је Н.Н. лице
по уласку у двориште посебним алатом исекло катанац на голубарнику,
отворило врата кавеза и извршило крађу 23 голуба - Српска високолетача,
оштетивши власника за око 200.000 динара.

Задатак

: Изложити оперативне радње које је потребно предузети у овом

случају.

13. Младић и девојка су се забављали и под притиском родитеља

требало је да везу крунишу венчањем. Припреме су биле у завршној фази.
Неколико   дана   пре   самог   венчања   родитељи   девојке   су   пријавили   њен
нестанак.   Младић   је   у   првом   разговору   изјавио   да   му   нису   познате   било
какве   чињенице   у   вези   са   њеним   нестанком.   Родитељи   су   изјавили   да   је
њихова кћерка два дана пре нестанка била веома нерасположена и изјавила
да нема намеру да ступи у брак. Током наредних разговора младић је казао
да је девојка отишла код њене родбине, односно у други град ради куповине и
да му се није јављала. Родитељи су, међутим, ове чињенице демантовали
након провере истих.

527

три новчанице од 500 еура и једна од 200 еура, за коју се контролом на лицу
места основано претпоставило (што је касније и потврђено) да је реч о
фалсификату. На питање о пореклу поседованих новчаница, лице је изјавило
да је исте купио од братовог пријатеља претходног дана.

Задатак

: Наведите које ћете мере и радње предузети ради расветљавања

овог случаја, којим редоследом ћете то учинити и на који начин?

18. На граничном прелазу Градина, према информацији коју сте добили

од   прикривеног   иследника   инфилтрираног   у   криминалну   групу   за   коју   се
основано   сумња   да   се   бави   кријумчарењем   оружја,   треба   да   стигне
аутомобил   марке   Пежо   406,   којим   ће   управљати   иследник,   а   са   њим   у
друштву ће бити и шеф кријумчарске групе. Иза Пежоа ће ићи мерцедесов
камион   са   приколицом   у   којој   ће   се   налазити   два   сандука   аутоматских
пушака "калашњиков".

Задатак

: Изложите могуће оперативне комбинације и у оквиру њих мере и

радње с циљем откривања шверцерске групе и њеног вође? На који начин
ћете поступити према прикривеном иследнику?

19. У Улици Дурмиторска број 33 станује бивши осуђеник који је свој

стан преправио и оформио у свратиште проститутки и коцкара. Према
непровереним информацијама ово лице се бави и продајом крадене техничке
робе и одевних предмета, који се допремају из Италије.

Задатак

: Наведите мере и радње које ћете предузети с циљем утврђивања

потпуног чињеничног стања у овој ситуацији. Да ли ћете се одлучити на
претресање поменутог стана и када?

20. На аутобуској линији број 95, која саобраћа на релацији Нови

Београд - Борча, учестале су џепне крађе. Један од осумњичених је запажен
при извршењу дела од стране грађанина Т.С., али је успео да побегне из
аутобуса.

Задатак

: Које ћете радње предузети ради откривања извршилаца ових

кривичних дела и обезбеђења доказа, односно шта ћете предузети у циљу
спречавања ове појаве убудуће?

21. Од оперативне везе дошли сте до података да је К.П., пословођа

једне продавнице трговинског предузећа "Градина", врло чест гост многих
кафана и ноћних барова у Београду, посебно ресторана "Два шешира" у
Скадарској улици, где је често у друштву једне изразите плавуше. У овим

529

приликама он троши велике суме новца. Поред тога К.П. поседује
аутомобил Голф 5, а у Јајинцима је саградио вилу велике вредности.
Ожењен је и има двоје деце која се школују, а супруга му нигде не ради. Није
познато да има било какве изворе прихода, осим плате која је минимална.

Задатак

: Објаснити како поступити у проверавању ових података и како

прибавити доказе о могућим криминалним радњама К.П.?

22. У Вашем месту се последњих месеци десило неколико провала

апотека, у ком случају су одношени медикаменти подобни за дрогирање.
Индиције указују да се највећи део тих медикамената конзумира у диско
клубу "Падре", од стране неколико малолетних лица. Овај клуб је и од раније
познат као место у коме се злоупотербљавају дроге.

Задатак

: Изложите могуће оперативне комбинације и верзије у наведеној

тактичкој ситуацији. Наведите мере и радње у обради овог случаја, њихов
редослед и начин вршења.

23. Задужени сте са једним сектором, на коме су последњих месец

дана извршена три убиства оружјем и два разбојништва у продавницама, у
којима је под претњом оружјем однет дневни пазар. У случају једног убиства
и два разбојништва изршилац је виђен, али је сва три пута био маскиран
(капуљача са изрезима за очи). Описи очевидаца указују да је могуће да се
ради о истом извршиоцу.

Задатак:

Како сачинити оперативни план за решавање дате тактичке

ситуације, које ћете верзије сачинити и које мере и радње предузети да бисте
открили извршиоца и обезбедили доказе?

24. Дана 18.01. текуће године око 03.00 часова у Београду, у

Дурмиторској улици убијен је непознати младић од старне Н.Н. извршиоца.
Покојник је код себе имао три личне карте са својом фотографијом, али са
различитим личним подацима, као и револвер марке Смит и Весон, без
оружне дозволе.

Задатак

: Поставите верзије и изложите које ћете радње и мере предузети и

којим редоследом. Како утврдити идентитет жртве и мотиве скривања истог?
Како открити извршиоца и обезбедити доказе?

25. А.А новинар из Београда, телефоном је пријавио дежурној служби

да је претходне ноћи извршена провална крађа у његовом стану и да су му
том приликом из стана однети један репортерски магнетофон, видео

530

пронађена два трага стопала, а на ормару траг папиларних линија. Други
трагови нису нађени. Трагајући за учиниоцем осумњичено је једно лице које
је изјавило да је поменуте ноћи било у суседном селу код свог пријатеља.

Задатак

: Наведите мере и радње које ћете предузети, којим редоследом ћете

то урадити и на који начин ћете проверити алиби осумњиченог?

30. Од управе КПД "Забела" добили сте извештај да ће се М.Н.,

вишеструки провалник, по издржаној казни затвора у трајању од пет година
настанити   на   подручју   вашег   ОУП-а.   Припрема   се   велики   свечани   дочек
приликом   његовог   пуштања   из   затвора.   Очекује   се   долазак   већег   броја
бивших   осуђеника,   као   и   оних   за   које   постоје   индиције   да   се   баве
криминалом.   Међу   њима   је   и   један   број   људи   који   су   последњих   година
постали успешни "пословни људи".

Задатак

: Објасните поступак прихватања овог лица и начин оперативног

покривања. Шта ћете предузети с обзиром на предвиђено окупљање
криминалаца?

E.Locard, Manuel de technique polici

re, Paris, 1934, str. 3.

F.Geerds, Kriminalistik, Lubeck 1980, str. 34 (према Ж. Алексић - З.Миловановић, Криминалистика,

Партенон, Београд, 1994, стр. 20).

F.Louvage, Police criminelle technique et tactique, Ninove, 1948.

H. Eyrich, H. Storzer, Wissenschaftiche Kriminalistik, Kriminalistik, broj 1/1984, стр. 11 (према: Ж.

Алексић - З. Миловановић, Лексион криминалистике, Врело, Београд 1993, стр. 7.)

А.Васиљев, Криминалистика, Москва, 1980, стр. 14.

Ceccaldi, La criminalistique, Paris, 1962, str. 6.

J.Osterburg, The evaluation of physical evidence in kriminalistics, Journal of criminal law, criminology and

police science, vol. 60, str. 97 (према: Ж. Алексић - З. Миловановић, Криминалистика, Београд, Партенон
1994, стр. 21).

J. Nicol, Criminalistics, у едуцији J. Peterson, Forensic Science, New York, 1975, стр. 232

F.A.Barbera, J.V.Turegano, Manual de technica policial, Valencia, 1991, стр. 15.

C.O

`

Hara, Fundamentals of criminal investigation, Springfield, 1980, str. 5.

F.Cunliffe, P.Piazza, Criminalistics, Englewood Cliffs, 1980, str. IX

R.M.Gonzalez, Manual de introduction a la Criminalistica, Mexico, 1982, str. 22.

J.M. Sosa, Criminalistica, tom I, Mexico, 1982, стр. 22 (према: Ж. Алексић - З. Миловановић, Лексикон

безбедности, Врело, Београд 1993, стр. 8)

P.Kirk, Criminalistics, u ediciji J. Peterson, op. cit., стр. 111.

Р. Белкин, Криминалистика, Москва, 1976, стр. 34

Криминалистика, редакција, В. Колдин, Москва, 1986, стр. 8.

W.Gutekunst, Kryminalistyka, Warszawa, 1974, стр. 2-26.

B.Holyst, Kryminalistyka, Warszawa, 1981, str. 12.

Под "системским оквиром" подразумевамо њен опсег у преткривичном и кривичном поступку

(хеуристичка и силогистичка криминалистика). Свом опсегу који претпоставља репресивно
криминолошко поступање не припаају, на пример, бројне криминалистичке делатности преветивног
карактера као и оне које су ван оквира кривичне процедуре. Значајан допринос теоријском уопштавању
криминалистике у литератури дао је познати аутор: Р. С Белкин, Курс криминалистики

ти,,

Москва, 2001.

В.Водинелић, Криминалистика, СА, Београд, 1972, стр. 3.

532

Ж. Алексић - З. Миловановић, Криминалистика, Партенон, Београд, 1994, стр. 18.

Т. Марковић, Сувремена техника истраживања кривичних дјела, Народне новине, Загреб, 1977, стр.

31.

О криминалистичкој тактици као општој криминалистичкој дисциплини Р.С. Белкин, Тактика

следственного осмотра и освидете

ьствовани

я,

Криминалистика, том II, Москва, стр. 42-47. и Г. Г.

Зујков, Поатие и сушност криминалистичко

тактики, Криминалистика, том II, стр. 5-18.

Појам "тактика" потиче из грчког језика "Taktike tehne", а израз тактика први је употребио Albert
Weingart у истоименој књизи 1904. године, Шире В. Водинелић, Ж. Алексић, Криминалистика, Загреб,
1990, стр. 4.

Детаљније Радојица Максимовић, Угљеша Тодорић: Криминалистичка техника, Полицијска

академија, Београд, 1995, стр. 9-11.

В.Водинелић, Ж. Алексић, Криминалистика, Информатор, Загреб, 1990.

Ibid., стр. 5.

Ж. Алексић, М. Шкулић, Криминалистика, Правни факултет у Београду, Београд, 1977. стр. 1-19.

Такође и Ж. Алексић, Практикум из криминалистике, Научна књига, Београд, 1988.

Ц. Зарјев, Криминалистика, Загреб, 1976, стр. 21.

Б. Павишић, Д., Модли, Криминалистика, Правни факултет, Ријека, 1995. стр. 11.

Правна енциклопедија, СА, Београд, 1985, стр. 675.

Мило Бошковић, Криминолошки лексикон, Матица српска, Нови Сад, 1999,
стр. 183.
Ж. Алексић, З. Милановић, Лексикон криминалистике, Београд, 1993.

С. Бејатовић, Кривично процесно право, Култура, Београд, 1995, стр. 60.

М. Милошевић, Ч. Стефановић, Кривично процесно право, ПА, Београд, 1997, стр. 49.

На пример: B.Holyst, Kryminalistyka, Warchava, 1971, стр. 9-15.

Р.С.Белкин; Криминалистика, Москва, 1963, стр. 11-15.

Криминалистика, Москва, 1969, стр. 10-13.

А.Х.Васиљев и др. Криминалистика, Москва, 1971, стр. 11.

Т.Марковић, Сувремена техника истраживања кривичних дјела, Загреб, 1972, стр. 32.

Д.Димитријевић, Кривично процесно право, СА Београд, 1975, стр. 35-36.

Р.Маленчић, Техника и методика органа криминалне службе, Београд, 1947, стр. 3.

И.Кобовац, Криминалистичка техника, Загреб, 1950, стр. 3.

Љ.Симеуновић, Основи криминалистичке технике, Београд, 1955.

А.Мунда, Увод в криминалистико, Љубљана, 1951, стр. 6.

В.Водинелић, Криминалистика - откривање и доказивање том I, Скопље, стр. 21-26. Међутим,

Водинелић се у истој књизи залаже за тројну поделу: "Ми разматрамо криминалистичку науку као
јединствену целину која има своју развојну структуру, тј. подсистеми (техника, тактика, методика) се
широко и равноправно развијају, али у органској вези једног целог (ibid., стр. 21). Овај став је
делимично различит од претходно цитираних истог аутора.

H. Walder, Kriminalistisches Denken, 3. verbesserte und ergänzte Auflage, Kriminalistik, V. Hamburg,

1964.

Ž. Aleksić - Z. Milovanović, Kriminalistika, Partenon, Beograd 1994, str. 25.

A.Mergen, Der Platy der Kriminalistik in der Kriminologie, Kriminalistik, број 10/1973. стр. 9.

Е. Евис, Некаторые проблемы криминалистики, вопросы предупрежденияпреступности, број 3/1966,

Москва, стр. 147.

Ову грану психологије треба разликовати од психологије кривичног поступка и судске психологије,

будући да прва покрива уже подручје од судске психологије, а друга (судска) односи се и на парнични,
управни, прекршајни поступак.

Такође и С. М. Строгович, према А. Н. Васиљеву, Предмет, система и теоретические основи

криминалистики, Издательство московского университета, Москва, 1984, стр. 13.

О научном развоју криминалистике, такође Ж. Алексић, З. Миловановић, Криминалистика, Београд,

Партенон, Београд 1994, сгр. 18-36; Лексикон криминалистике, Врело, Београд 1993, стр. 14-19.; В.
Водинелић, Криминалистика, СА, Београд, 1984, стр. 8 и друге.

533

У једном броју случајева та лица су спремна да доставе информације, с тим да им се гарантује тајност.
Информатори се ангажују обично из редова грађана који су у вези са криминалном средином или
обављају делатност која им омогућава увид у неке од криминалних активности.
Информатори се обично користе у криминалистичким обрадама и контролама појединих криминалаца
или криминалних група.
Информатор - сарадник се по правилу ангажује из криминалне средине. То су поверљива лица чији се
идентитет држи строго у тајности и она најдуже дају обавештења о криминалном делувању појединаца,
група   и   организација.   О   тим   подацима   се   води   посебна   евиденција   и   криминалистички   досије,   а
сарадник   се   евидентира   под   псеудонимом.   Одобрење   за   ангажовање   сарадника   информатора   даје
руководилац криминалистичке службе.

Више о делатности агента провокатора и проблематици провокације на кривично дело у:

Маринковић, Д, Теоријски и практични аспекти провокације на кривично дело, Београд, Безбедност
број 6/2004.

"Доказна информација" фактички има садржину доказа, али је прибављена на неформалан начин

општим оперативно тактичким мерама у преткривичном поступку, због чега нема формално правни
значај доказа. Ове чињенице касније, у кривичном поступку, уколико их је могуће извести у процесној
форми, предузимањем истражних радњи, постају докази.

О доношењу одлуке у криминалистичкој пракси шире: С. Г. Шостак, Тактическое решение и его

значение в работе следовател

я, Саратовский университет 1978, стр. 39-44.

Слика код ових уређаја се може преносити бежично, помоћу предајника мале излазне снаге, али ако

услови дозвољавају. VF сигнал се може преносити каблом на удаљеност од преко хиљаду метара или
NF видео сигнал каблом на мању удаљеност. Међутим, ови уређаји се сваким даном све више
усавршавају, односно њихов домет се увећава.

Осим обезбеђења објеката визуелно-техничким методама постоје и други уређаји, као на пример,

IRIS-IC  систем за детекцију; ултрасонични систем за заштиту одређеног простора. Простор који се
штити  испуњен је звучном енергијом са сталном фреквенцијом. Уколико се било ко креће у штићеном
простору или објекту, фреквенција рефлексивних таласа се мења. Ова промена активира звучни или
неки други систем. На сличан начин овај уређај открива и појаву пожара. Постоје и други системи, као
што   су:   радарски,   сигнално-сигурносни   уређај,   атомски,   сигнално-сигурносни   уређај   на   принципу
мирне струје и промене електричне отпорности. О криминалистичко-техничким клопкама, детаљно, Р.
Максимовић - У. Тодорић, Криминалистичка техника, Полицијска академија, Београд, 1995, стр. 140-
144.

В. Водинелић, Криминалистика, откривања и доказивања, I том, Скопље, 1987, стр. 410 - 411.

Опште учење о системима у теорији доказног права криминалистике први су применили Р. С. Белкин,
A. J. Vinberg,, Ј. Ј. Илиценко, H. Schicht и G. Petraneck, оцењујући да је системско структурни метод
веома погодан за истраживање у криминалистици, али да није до краја разрађен и примењује се
изузетно. Поједини аутори овај систем дефинишу на различите начине, на пример, као: механички збор
саставних делова (Condiloc i Klabach); узајамно допуњујући елементи (L.Bertanfly); целовита творевина
која има карактеристике, а које нису садржане у његовим саставним компонентама (В.Гатанасијев);
систем се не састоји од ствари него од мноштва примена (W.Rass, Ashiby). Према: В. Водинелић, ibid,
стр. 45-49.

H.Gross, Handbuch fur Untersuchungsrichter als System der Kriminalistik, Junchen, 1908 (према: В.

Водинелић, Криминалистика откривање и доказивање, Скопље, 1987, I том, стр. 405).

A.Weingart, Криминална тактика, Београд, 1904, стр. 143 (у преводу Д. Б. Бакића).

Ibid

Криминалистичка аналитика као део криминалистичке службе бави се статистиком, евиденцијом и

анализом криминалних појава, њиховом структуром и садржајем. Поред тога, аналитика се бави и
проучавањем примене оперативних средстава рада у служби, ефикасношћу њихове примене, при чему
анализира и предлаже мере за њихово унпређење.

Криминалистичка прогноза представља методолошки поступак предвиђања, стања и кретања

криминалних појава у непосредној будућности. Криминалистичко предвиђање је у уској вези са
криминолошком прогнозом.
Криминалистичка прогноза се изводи на основу статистичких података о стању, динамици, структури и
обиму испољеног криминалитета, а такође и на основу фактора узрочности, као и закона вероватноће

535

методама криминалистичке аналитике, статистике, етиолошких и феноменолошких карактеристика
криминалитета, оперативних сазнања и података.

Оперативни план је скуп оперативних мера усмерен на реализацију оперативне обраде или неког

другог криминалистичког циља. Оперативни план прдставља поступак ефикасног и рационалног
предузимања појединих оперативно-тактичких мера и радњи.

Криминалистичка лингвистика, према мишљењу појединих аутора, је грана криминалистике која у

примени користи сазнања науке о језику - лингвистике. Користи се у криминалистици при откривању
непозатих извршилаца кривичних дела уз помоћ анализе текста који се користи као идентификациони
садржај.   У   вези   са   овом   методом   је   и   такозвана   литерална   криминалистика   која   се   бави
идентификацијом непознатих аутора.
Временом   су   се   у   криминалистици   развили   разни   поступци   модерне   лингвистике:   текстуална
лингвистика,   лингвистика   грешака,   дијалектологија,   социолингвистика   и   психолингвистика,   као   и
лингвистичка   обрада   података   која   има   за   циљ   откривање   непознатних   аутора   инкриминисаних
текстова, као и метода тајног договорања криминалаца уз помоћ савремене технологије или класичним
путем.

О аутоматској обради аналитичко-статистичких података и криминалистичком информационом

систему, шире: В. Кривокапић, О. Крстић, Криминалистика тактика II, ПА, Београд 1995, стр. 203-215.

Интернет: www.interpol.int

Шире о томе у: Маринковић, Д., Илегална производња и промет дрога у свету и код нас, Перјаник,

часопис министарства унутрашњих послова РЦГ, број 4, 2003.

Интернет: www.europol.eu.net

Преткривични поступак се одвија пре покренутог кривичног поступка и он је најчешће подударан са

криминалистичком обрадом. Претходни кривични поступак представља прву фазу кривичног поступка,
садржајно изједначену са истрагом.

О криминалистичко психолошким аспектима прикупљања обавештења, односно вођења

информативног разговора) у делу уџбеника који се односи на личне доказе - радње саслушања
осумњиченог, окривљеног и сведока.

Није искључено да се и међу убицама често нађу "благе" особе "врло углађених манира" (А. Крон,

Типови убица, Психолошке свеске, ИКСИ; Београд, 1988, стр. 8.
Криминолошка истраживања показују да су поједине негативне особине, као агресивност и сл. много
чешће код вишеструких повратника, него код оних који су извршили само једно кривично дело. О
истом детаљније, К. Момировић, А. Хасек, Д. Радуловић, Утицај когнитивне дезорганизације
агресивности на интензитет криминалног понашања, Психологија криминала 4, ИКСИ, Београд, 1998,
стр. 29.

Ж. Алексић, М. Шкулић, Криминалистика, Правни факултет у Београду, Београд, 1997, стр. 89.

И. Костић, Криминалистичка психологија, ВШУП, Београд 1998, стр. 196.

О процесу жаљења који може да доведе до трауматских осећања са криминогеним значењем, а може

да буде и последица нанесеног зла, извршеног кривичног дела и сл. детаљније, М. Мршић, Процес
жаљења, Психологија криминала, ИКСИ, Београд, 1998, стр. 78-93.

О Психолошким основама признања, Д. Мавер, Криминалистика, Љубљана, 1997, стр. 212-214.

В.Водинелић, Криминалистика, Завод за издавање уџбеника, Београд, 1996, стр. 255-256.

Ови искључиви ставови познатих аутора упућују на неопходност елементарног познавања
психолошких карактеристика личности деце и малолетника, као и познавање конкретног случаја.

В.Кривопаић, Криминалитет у породици алкохоличара, ПФВ, Београд, 1977.

За проституцији и проститутке везана су многа кривична дела, као на пример: преваре, крађе,

трговина дрогом, белим робљем, порнографија и слично. При томе је тешко установити шта је узрок, а
шта последица. Мило Бошковић, Криминологија и социјална патологија, Матица српска, Нови Сад,
1995, стр. 257-261.

И.Костић, ibid.

О проблему проституције као социјално патолошке појаве, шире, М. Бошковић, ibid, стр. 248-261.

100

И.Костић, ibid, стр. 222.

101

И. Костић, ibid, стр. 223.

102

П. М. Шаламов, Криминалистика, Москва, Јуридическа

литература, 1963, стр. 264 - 285.

536

125

Криминалистичка одорологија је тактичко - техничка метода за идентификацију порекла мириса.

Овом методом се утврђује настанак мириса, његова индивидуалност, непроменљивост и представља
допунско средство у коришћењу службених паса.

126

Под прислушкивањем се подразумева тајно слушање туђих разговора, које се састоји у примени

криминалистичко   оперативно   техничке   мере,   с   циљем   праћења   тајне   и   организоване   криминалне
активности лица, прикупљања података о носиоцима те активности и регистровања садржаја који се
преносе средствима везе. У мере прислушкивања спадају озвучења лица, телефона, возила, станова,
службених   и   других   просторија.   Користе   се   савремена   и   минијатурна   средства   прислушкивања   -
прикривени микрофони и одашиљачи. Ова мера се примењује искључиво када је реч о расветљавању
најтежих кривичних дела - организованог криминала, серијских убистава, трговине дрогом, оружјем и
белим   робљем,   тероризма,   шпијунаже,   уцене,   тешких   видова   корупције.   Злоупотребе   ове   мере   су
санкционисане законом. Више о прислушкивању као облику тајне опсервације у: Маринковић, Д., Тајна
опсервација у спречавању и сузбијању кривичних дела, Сузбијање криминалитета - деценија од смрти
проф. Водинелића, зборник радова, Београд, 2004.

127

О историјату и развоју полиграфа, детаљно: James Allan Matte, The Art and Science od the Polygraph

Technique, C. C. Thomas, New York, str. 26-50.

128

А.К.Ganguly, S.K. Lahri, H. L. Bambi: Polygraph (lie detector) its application in the investigation of crime

in India, International Criminal Police Review, May 1979.

129

Уобичајен је и израз Ли-детектор по научнику Лиу који га је конструисао. Овај апарат се разликује

од Келеровог који је и код нас био дуго у употреби.

130

J. A. Matte, op. cit., стр. 203, 225-239. Приватни полиграф се у САД користи ради прикупљања

одбрамбених доказа на суду. Ово наводно стимулише полицију за савршенијом применом сопственог
полиграфа.

131

Остоја Крстић, Десет година примене полиграфа у ГСУП-у, Београд, Саветовање: "Пракса органа

унутрашњих послова и кривичноправна проблематика примене полиграфа у откривању кривичних дела
и учинилаца", Институт безбедности, 17. и 18. март 1978.

132

Појмови "испитивано лице", "испитаник", "осумњичени", "окривљени", у овом делу текста

означавају лице које се испитује на полиграфу.

133

Сматра се да је полиграм и код нервно лабилних особа сличан као и код кривих, Живојин Алексић,

Криминалистика, Београд, Савремена администрација, 1982, стр. 151.

134

Душан Путник, Основи психологије, Београд, ВШУП, 1987, стр. 136-137.

135

Временски интервал од када је питање постављено до одговора је време размишљања или

асоциореакционо време.

136

В. Кривокапић, Криминалистика, Научна књига, Београд, 1990, стр. 342-362.

137

Живојин Алексић, op. cit., стр. 254.

138

Осим у случају из члана 229 ЗКП-а.

139

Орган унутрашњих послова је дужан да га одмах обавести о делу за које се терети и основама сумње,

о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом даљем саслушању, да није дужан да без
браниоца одговара на постављена питања, те да му, у случају задржавања предочи права прописана у
члану 5 ЗКП и омогући коришћење права прописаних у члану 228 став 1 овог законика, то јест да му
одмах саопшти да може узети браниоца, омогући да у његовом присуству, уз коришћење телефона,
телеграфа или другог електронског преносиоца порука обавести браниоца непосредно или посредством
чланова породице или трећег лица чији идентитет истражном судији мора бити откривен, а ако је
потребно и помогне му да нађе браниоца.

140

Девојачко презиме, име оца, име мајке, девојачко презиме мајке, датум рођења, место рођења, ЈМБГ,

број личне карте, број путне исправе, податке о органу који је наведене исправе издао, адресу
становања, констатацију о брачном стању, националној или етичкој припадности, држављанству,
школској спреми, занимању, послу који обавља, предузећу у којем је запослен, надимку, лажном имену
и презимену, ранијој осуђиваности

141

Законску квалификацију кривичног дела и његов чињенични опис (чињенице које се наводе су у

ствари утврђени одговори на златна питања криминалистике - шта се десило, где се десило, када се
десило, како се десило...), а посебно наводе о доказима за које је орган унутрашњих послова сазнао
приликом прикупљања обавештења.

538

142

Ипак, Закоником о кривичном поступку је предвиђено да су органи унутрашњих послова дужни да

предмете које су привремено одузели, врате власнику или држаоцу уколико у року од три месеца не
поднесу кривичну пријаву надлежном државном тужиоцу.

143

Државни тужилац ће одбацити пријаву ако из саме пријаве проистиче да пријављено дело није

кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост или је дело
обухваћено амнестијом или помиловањем или ако постоје друге околности које искључују гоњење
(члан 235 став 1 ЗКП).

144

Истрага је прва фаза редовног кривичног поступка и може се спроводити за кривична дела за која је

предвиђена казна затвора преко три године или тежа казна, покреће се против одређеног лица кад
постоји основана сумња да је учинило кривично дело. У истрази ће се прикупити докази и подаци који
су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази за
које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било
отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на
околности случаја, показује целисходним.

145

Истражни судија се може сагласити с предлогом државног тужиоца да се не спроводи истрага ако

прикупљени подаци који се односе на кривично дело и учиниоца пружају довољно основа за подизање
оптужнице (чл. 244 ст. 1)

146

У складу са одредбом члана 244 ст. 6 ЗКП-а државни тужилац може подићи оптужницу и без

спровођења истраге ако је за кривично дело предвиђена казна затвора до пет година, а прикупљени
подаци који се односе на кривично дело и учиниоца пружају довољно основа за оптужење.

147

Та могућност постоји уколико је реч о кривичним делима за која је као главна казна прописана

новчана казна или затвор до три године (члан 433 ЗКП-а)

148

Државни тужилац може предложити да истражни судија предузме поједине истражне радње уколико

је учинилац кривичног дела непознат, ако је, с обзиром на околности случаја, неопходно или
целисходно да се оне предузму пре покретања истраге (члан 239 ЗКП-а)

149

Чланом 435 ЗКП-а предвиђено је да државни тужилац може пре подношења оптуженог предлога

предложити истражном судији да предузме одређене истражне радње

150

Поступајући у складу са одредбом члана 235 ст. 2. ЗКП, државни тужилац ће захтевати од органа

унутрашњих послова да прикупе потребна обавештења и да предузму друге мере ради откривања
кривичног дела и учиниоца (чл. 225, 226 и 231), ако из саме пријаве не може оценити да ли су
вероватни наводи пријаве или ако подаци у пријави не пружају довољно основа да може одлучити да ли
ће захтевати спровођење истраге, или ако је до њега само допро глас да је извршено кривично дело, а
нарочито ако је извршилац непознат, и то само уколико није у могућности да те радње сам предузме.

151

Чланом 46 ст. 4 ЗКП-а предвиђено је да ће државни тужилац, уколико орган унутрашњих послова

или други државни орган надлежан за откривање кривичних дела не поступи по његовом захтеву,
обавестити старешину који руководи органом, а по потреби може обавестити надлежног министра,
владу или надлежно скуштинско тело

152

На почетку овог века у Енглеској су чињени покушаји да се не прихвати испитивање окривљеног у

кривичном поступку (према: М. Грубач, Кривично процесно право, Београд, 1996, стр. 93)

153

По Ломброзу злочинци из навике су нервно неуравнотежена лица, са урођеним диспозицијама за

вршење кривичних дела претежно имовинског карактера. Стечене навике, поред изражених склоности,
сматрају се једним од најзначајнијих узрока појаве рецидивизма, па се стога у неким кривичним
законодавствима повратници и дефинишу као "криминалци из навике".

154

У руском језику лукавство значи: спретан, окретан, оштроуман, довитљив, проницљив; према: Д. Н.

Васиљев, Следственая тактика, Москва, 1967, стр. 131. У српском језику лукавство значи: опрезан,
досетљив, превејан, довитљив, мудар, неко ко скрива своје праве мисли да би другог надмудрио.
(Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Српска академија наука и уметности, том XI,
Београд, 1981, стр. 616).

155

R. Barry Ruback i Martin Greenberg, Жртве злочина као свједоци: тачност и вјеродостојност њихових

свједочења, "Избор", бр. 5/86, стр. 333-344.

156

Таква ситуација може довести до патолошког афекта који карактерише привремени душевни

поремећај психичких функција, који се огледају у стању снажног узбуђења, раздражљивости, сужења
свести, потпуне или делимичне амнезије, у већој или мањој мери агресивности према околини или себи.
У патолошке афекте се посебно сврставају: стање препасти - престрашености, које се манифестује

539

одговараће за кривоклетство.

167

Великан светске књижевности Достојевски веома детаљно је описао унутрашње преживљавање

терета гриже савести и борбе са самим собом око признања или непризнања извршеног злочина главног
јунака романа "Злочин и казна".

168

J. Matiašek, Taktika vyslechu svedoke, Praha, Knižnice kriminalisticheko Prehledu, 1968, str. 18

169

Шире, В. Водинелић, Криминалистика, оп.цит., стр. 147 - 156.

170

Ради се о свесном и намерном давању неистинитих података и приказивању чињеница у кривичном

поступку од стране сведока, с циљем обмањивања суда. Лажно сведочење може бити мотивисано
интересом ослобађања од одговорности стварног кривца, или терећење невиног. У оба случаја сматра
се тежим кривичним делом.

171

Алексић, - М. Шкулић, Криминалистика, Београд, 1997, стр. 207.

В. Кривокапић, Криминалистика тактика I, Београд, 1996, стр. 239.
О криминалистичкој фотографији детаљно: Р. Максимовић - У. Тодорић, Криминалистика техника,
Београд, 1995.

172

В. Водинелић, Криминалистичка тактика, Београд, 1965, стр. 418.

173

Д. Јефтић, Судска психопатологија, Београд - Загреб, 1960, стр. 442.

174

Д. Јефтић, ибид.

175

Д. Јефтић, ибид, стр. 453.

176

Појам "организовани криминалитет" узимамо, због различитих тумачења, у његовом правном

значењу као облик саучесништва (члан 26 ОКЗ). О овој врсти криминалитета шире: М. Бошковић,
Облици организованог криминала и методи супротстављања, Београд, 1994.

177

Чланом 179. ЗКП-а предвиђена је примена употребе магнетофона у кривичном поступку приликом

предузимања истражних радњи и ван њих, а сходно томе и могућност филмског или другог снимања
истих. У веома компентентном коментару овог прописа (члана 87. ЗКП-а) дата су исцрпна објашњења о
процесним правилима предузимања ових радњи у поступку и њиховом доказном значају, (детаљније, Т.
Васиљеви - М. Грубач, Коментар законика о кривичном поступку, Београд, 2003, стр. 334. - 337.

178

Детаљније Р. Максимовић, У. Тодорић, Криминалистика техника, Београд, 1995, стр. 136

179

Резолуција генералне скупштине 217 А (III)

180

Изучавање трагова спада у домен криминалне морфологије која представља науку о спољним

облицима   испољавања   злочина   а   која   има   за   предмет   истраживања   сам   злочин   и   то   само   његове
одређене спољне манифестације. Она указује на облике припремања и извршења злочина, као и на
трагове изазваних последица, указујући и на оне које оставља делинквент и њихово објашњење. У
криминалистици се  под  траговима  подразумевају промене настале  на лицу места  или на било ком
другом месту, а у вези са   извршеним кривичним делом. Криминалистичко поступање са траговима
одвија се уз примену бројних метода које обухвата трасологија као део криминалистичке технике.

181

В. И. Комисаров, Спорное и беспорное в тактике предявленија дльа опознанија, Саратов, 1978. стр.

72.

182

Појам "термовизија" потиче од израза AGA thermovizion који је у вези са шведском фирмом AGA

која производи специјалне камере за откривање топлотних трагова. Уместо "термовизија" уобичајен је
и термин "термографија", који се користи у истом значењу. Овај тип термографа сличан је фотоапарату
код кога експозиција траје од 15 секунди до 4 минута. Међутим, постоји и други тип термографског
апарата који даје покретну слику, сличну ТВ емисијама.

183

На пример, саобраћајни знак о ограничењу кретања брзине возила може бити удаљен и више стотина

метара од места саобраћајне незгоде.

184

Обезбеђење лица места у појмовном смислу треба разликовати од обезбеђења трагова и предмета.

Обезбеђење трагова и предмета подразумева примену метода криминалистичке технике на откривању и
изазивању невидљивих трагова који подлежу променама, анализу трагова хемијских и биолошких
супстанци, проналажење и паковање предмета. Сврха обезбеђења трагова и предмета је њихово
коришћење као доказа у кривичном поступку. Према томе обезбеђење трагова и предмета садржајно
припада и увиђају.

185

Ж. Алексић, Криминалистика, Београд, 1987, стр. 63. М. Шкулић, Увиђај и криминалистичке верзије,

магистарски рад одбрањен на Правном факултету у Београду, 1996. године.

186

Ж. Алексић, З. Миловановић, Криминалистика, Београд, 1994, стр. 69.

187

В. Водинелић, Криминалистика, откривање и доказивање, Скопје, 1985, стр. 474.

541

188

Ради откривања непознатог извршиоца већ дуже време се примењују и методе које се заснивају на

компјутерској обради трагова. Шире: Organisationale de Police Criminelle, 3-me Coloque International
Informatique et Criminelle, Saint - Cloud, 1971.

189

Увиђајна фотографија као врста криминалистичке фотографије има за циљ да верно документује

налазе у запажањима увиђајне екипе са места догађаја. То може бити фотографија панораме, самог
места  извршења деликта  и шире  околине; размерна  фотографија  која омогућава  мерење  одређених
величина   елемената   слике;   и   стереофотограметријска   -   која   омогућава   прецизна   мерења.   Осим
наведених,   у   криминалистици   се   користе   тајна   и   репродукциона   фотографија.   Тајна   фотографија
омогућава фотографисање или снимање догађаја, без знања учесника. Изводи се скривеним камерама,
као и минијатурним камерама, даљинским и ноћним методама и средствима снимања. Репродукциона
фотографија служи умножавању докумената ради даљег коришћења, док се пројекциона фотографија
користи за увећавање слике на платну или екрану.

190

У току кривичног поступку увиђај се може вршити на основу предлога странака или по одлуци

службеног органа који води поступак.

191

В. Кривокапић, Криминалистика, , Београд 1990. стр. 416-418; М. Бошковић, Криминалистика

методика II, Београд, 1996, стр. 274-350

192

С. Р. Белкин, Следственний експеримент, "Юридическая литература", Москва, 1963, стр. 291-292.

193

Одредбе о претресању садрже: Закон о унутрашњим пословима, Закон о општем управном поступку,

Царински закон и др. Међутим, ова радња је најпотпуније регулисана Закоником о кривичном
поступку.

194

В. Водинелић, Криминалистика, Београд, 1979.

195

Кривични закон предвиђа два кривична дела у случају повреде ових прописа и то: противзаконито

претресање и противправно присвајање ствари приликом претресања. Против наредбе о претресању
жалба није дозвољена. Уколико би орган који врши претресање направио грешку само у погледу
целисходности претресања не би постојало кривично дело па ни одговорност - кривична и материјална.

196

Сматрало се да су на овом плану посебно успешни детектори типа "Метеор" финске фирме

"Outokumpu". О томе шире: Тероризам усмјерен на међународни зрачни промјет, Избор, бр. 3/85, стр.
31-35.

197

Наше кривично законодавство примењиваће се у односу на кривично дело извршено на домаћем

броду, без обзира на то где се налази, као и на нашем цивилном ваздухоплову, али само док је у лету. У
овим   случајевима   важе   правила   међународног   јавног   права,   односно   начело   територијалности   у
примени наших закона. Према овом начелу, као домаћа територија сматра се наш брод и онда када се
налази   у   страном   пристаништу   или   изван   наших   територијалних   вода.   Бројни   правни   акти
међународног карактера односе се, непосредно или посредно, на ову материју: конвенције, споразуми,
протоколи, размене нота.

198

Криминалистичке специфичности могу се односити на сам догађај, нпр. судар, потапање пловила,

пожар, лице места убиства, провалне крађе и друга кривична дела и прекршаје.

199

Поменуте правне специфичности односе се и на остале криминалистичке радње, пре свега истражне.

200

Данас је, међутим, писаћа машина увелико замењена компјутерском обрадом текста, па и ова метода

губи значај и уступа место методама неопходним за компјутерско вештачење. О компјутерском
криминалу, детаљно М. Бошковић, ибид, стр. 353-384.

201

Испитивање толеранције жртве на алкохол има за циљ утврђивање чињеница значајних за

претпоставку о могућности и граници отпора који је жртва пружила извршиоцу приликом извршења
кривичног дела (на пример код силовања), колико је жртва допринела наступању последице. Наравно
да алкохолне пробе погађају личност, посебно жртву кривичног дела. Пракса показује да оне немају
велику практичну вредност, па их треба и због тога предузимати само изузетно.

202

На пример, вештачење докумената је врста криминалистичко техничке методе истраживања, којима

се истражују трагови извршења кривичног дела или чињенице које указују на извршиоца. Вештачење
докумената се односи на истраживање било каквих врста докумената, на којима постоје писани, фоно,
фото или филмски записи, осим књиговодствених и финансијских. Ова врста вештачења се односи на
вештачење писама и рукописа и техничка вештачења докумената.

203

Превенцију и репресију криминалитета узимамо у њиховим основним значењима: превенција - мере

и радње спречавања наступања криминалне последице; репресија - постделиктно поступање предузето

542