ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНО САНИТАРНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ
СТУДИЈА„ВИСАН“
СЕМИНАРСКИ РАД
СПЕЦИФИЧНОСТИ ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ
ПАЦИЈЕНАТА ОБОЛЕЛИХ ОД ТРБУШНОГ
ТИФУСА
ПРЕДМЕТ: Здравствена нега у инфективној
Ментор:
Студент:
Београд, април 2023.
САДРЖАЈ
3
2. ИСТОРИЈАТ БОЛЕСТИ
У првој половини XIX века, славни француски лекар Bretonneau указивао је на чињеницу
да је тифусна или живчана грозница заразна болест, проузрокована неким непознатим
агенсом, док је 1850. године енглески лекар Budd истицао могућност да се преноси
болесниковим изметом, али за ту претпоставку није имао никаквих доказа. У то време
јављају се две теорије које су настојале да објасне начин инфекције: тзв.
мијазматична
,
коју је затупао Ch. Murchinson, по којој болест настаје удисањем мијазама – гасовитих
испарења из трулежних материја, мочвара и сл., и друга – тзв.
контагионистичка
, која је
објашњавала настајање тифуса директним додиром човека са човеком.(1)
Када је пронађен узрочник трбушног тифуса (Eberth, 1880., Gaffky, 1883.), постављало се
питање његовог продирања у човеков организам. Од историјског значаја је жучна борба
која се водила између два позната научника и њихових присталица. Немачки хигијеничар
Max V. Pettenkofer, творац тзв. земљишне теорије о настајању трбушног тифуса, заступао
је гледиште да тифусни бацил не постаје за човека одмах патоген чим га тифусни
болесник, односно реконвалесцент или клицоноша избаци из тела, него је потребно да он
проласком кроз земљу стекне своју патогену моћ, и да испарењем загађеног ваздуха допре
до човека.(2) Насупрот томе, K. Liebermeister бранио је мишљење да тифусни бацил улази
у човеково тело углавном са водом за пиће, а сумњао је у то да је тифусном бацилу
потребно да прође кроз земљу да би употпунио своју патогену моћ. Данас се сасвим
поуздано зна да узрочници тифуса веома вирулентни напуштају човеков организам, и да
не употпуњавају вируленцију у спољној средини, јер се тифус може пренети непосредним
контактом са једне особе на другу.
После открића узрочника, следећи важни датуми у историјату трбушног тифуса су:
проналазак вакцине (Widal, Chantemesse, 1888.); откриће и проучавање феномена
аглутинације (Gruber, Durham, 1895.) и његова практична примена у дијагностици (Widal,
1896.). Нешто касније култивисање клица из болесникове крви (Schottmüller, Castellani,
1900.), што је нарочито побољшало дијагностику и допринело бољем упознавању
патофизиологије тифуса.
Од великог је значаја откриће клицоноштва (Koch, 1902.), и то не само за епидемиологију
тифуса, већ и многих других инфективних болести код којих постоји клицоноштво.
4
После покушаја лечења тифуса лековима биолошког порекла – антитифусним серумом и
вакцином на чему је радила читава плејада познатих научника и истраживача, а што је
дало само делимичне резултате, долази до епохалног открића антибиотика (Fleming,
Florey, 1926.), што је касније учинило прекретницу у лечењу многих болести, па и тифуса.
Проналазак хлорамфеникола (1947.) и његово увођење у терапију тифуса представља
веома значајан датум у историјату те болести.
2.1. Етиологија
Узрочник тифуса, Eberth – Gaffky – јев бацил (1880 - 1883) има изглед одвојених кратких
танких цртица заобљених крајева, дугих 0,6 – 2,6μ па и дужих, а дебелих свега 1/2μ са 8 –
12 кончастих наставака – трепаља, распоређених целом њеном дужином. Тифусни бацил
је веома живахно покретан, аеробан и факултативно анаеробан, аспороген, грам –
негативан. Под нарочитим условима његов облик може да се мења (“инволуциони
облици”), као и међусобни распоред (зрнаст облик, ланчаст распоред). Узрочник тифуса
се доста лако култивише на обичним благо алкалним хранљивим подлогама – бујону и
агру (рН 6,8 – 7,6), оптимално при температури од 37°С, слабије при температури од 22°С,
а испод 9°С никако. Он по други пут не расте на истој подлози на којој је једанпут већ
растао (» вакцинише « подлогу).(3) На агру расте у виду ситних, округлих, росастих,
прозрачних колинија, глатких, оштрих (»S« - енгл. smouth) или рецкастих, неравних (»R« -
енгл. rough) ивица.
2.2. Токсини
Мада се сматра да узрочници тифуса луче и егзотоксине (H. Vincent), и то у незнатној
мери, битно је да је сама њихова супстанца токсична (ендотоксини – J. Reilly, H. Vincent).
Посебним поступком Н. Vincent је издвојио врло термолабилан
неуротоксин
и
термостабилан
ентеротоксин
.(4)
Помоћу ендотоксина, добијеним посебним поступком (Besredka) из култура узрочника
тифуса, J. Reilly је у огледима на лабораторијским животињама успео да изазове класична
тифусна оштећења на цревима и осталим органима.
