UNIVERZITET U BEOGRADU
FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA
SEMINARSKI RAD
NASTANAK EVROPSKE UNIJE
Mentor
prof. dr Dragana Kragulj
Autor
Dragana Veselinovć 253/06
Beograd, decembar, 2006.
APSTRAKT
Koncept organizacije zajedničkog života na kontinentu koji bi mogao da nadživi
nacionalne antagonizme, predstavlja ideju koja je bila u osnovi nastanka današnje
Evropske unije.
Kao početak inegracija evropskih država smatra se 9. maj 1950. godine, kada je
Robert Šuman dao predlog za stvaranje nadnacionalne organizacije koja bi bila
odgovorna za proizvodnju uglaj i čelika, da bi se njegov preglog 18. aprila 1957.
realizovao i nastala je Evropska zajednica za ugalj i čelik. Jezgro Evropske unije začeto
je „Rimskim ugovorima” o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske
zajednice za atomsku energiju 1957. godine, koje su se formalno spojile u Evropsku
ekonomsku zajednicu 1. jula 1967, a zatim je preko „Jedinstvenog evropskog akta” 1986.
godine politička integracija krunisana „Mastrihtskim ugovorom” 7. februara 1992. godine
kada je donet „Ugovor o Evropskoj uniji” (Ugovor iz Mastrihta stupio je na snagu 1.
novembra 1993. i tada je osnovana Evropska unija). „Ugovorom iz Amsterdama” od 17.
juna 1997. godine (stupio na snagu 1. maja 1999), izvršene su izvesne reforme u Uniji sa
ciljem jačanja saradnje i pojednostavljenja sistema Evropske unije.
UVOD
Ideja o Evropi kao kulturnoj i politički jedinstvenoj teritoriji pojavila se mnogo
pre dvadesetog veka. Mnogi pojedinci su je oblikovali na različite načine i sa različitim
ciljevima, ali je ona dugo postojala kao utopija koja nije mogla da se primeni zbog
trenutnog poretka u Evropi. U ulozi hegemona, kako političkog tako i ekonomskog,
smenjivale su se velike sile, kao što su Francuska, Engleska, Austro-Ugarska, pa se ideja
o ujedinjenoj Evropi gubila zbog sukoba ili se nacionalizovala, što je slučaj u
ekspanzionističkoj politici Napoleona Bonaparte. Potreba za uspostavljanjem unutrašnjeg
mira u Evropi dovela je do jačanja zamisli o ujedinjenoj Evropi i do pojave
organizovanog propagiranja te zamisli, pa čak i do udruživanja pokreta za ujedinjenje
Evrope iz raznih zemalja. Međutim, tek sa sazrevanjem političke svesti, usled dva svetska
rata koja su donela velika razaranja i degradaciju dotadašnjih odnosa u svetu uopšte,
dolazi do ozbiljnijeg stava prema stvaranju jednog vida ujedinjenja u Evropi. Naravno,
integrisanje evropskih država je proces koji je spor i nimalo jednostavan, te on i dalje
traje menjajući svoj obim i značenje svake godine.
ISTORIJA IDEJE EVROPSKOG UJEDINJENJA
Ideja evropskog ujedinjenja nije novijeg datuma i ne vezuje se samo za drugu
polovinu dvadesetog veka. Mnogo ranije su postojali razlozi za različite koncepcije o
međusobnom povezivanju zapadnoevropskih zemalja. Ti razlozi su bili različite prirode:
strateški, interesni, istorijski, itd.
Već od šesnaestog veka se javlja zamisao u vezi sa povezivanjem nekih zemalja
Evrope. Kao prvi značajni predstavnik i protagonista ideje o stvaranju zajednice država
čuvara evropskog mira bio je francuski vojvoda Maskimilijan de Sali. On je smatrao da
evropsku federaciju bi trebalo da čine hrišćanske republike i njih bi u zaštiti mira
predvodila Francuska.
Francuz demokratske orijentacije i protivnik apsolutizma kralja Luja XIV, Sent
Pjer je autor ideje o federativnoj zajednici suverenih država. Njegov doprinos se ogleda u
jednom njegovom projektu Evropske Republike koji treba da čini stabilna Alijansa
država sa svojim organima kao što bi bio savezni parlament ili savezni kongres.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso.
U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734.
godine štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov
rukopris O federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim
državama, posvećen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.
U XVIII veku nemački filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru
(napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane Evrope
republikanskih država koja treba da se temelji na dve osnovna principa:
1. Građanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2. Međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih
država.
Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu
koncepciju normativnog uređenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim
parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva ističe ideju o jednoj
„opštoj moći” koja je u stanju da ostvari napredak „evropskog zajedništva”.
Francuski književnik, predstavnik romantizma i aktivan političar Viktor Igo
(Viktor Hugo) bio je jedan od zagovornika „ideje evropejstva”, odnosno ideje evropskog
zajedništva i kohezije, koja je posle samo dva veka dobila odgovarajuću socijalno-
kulturnu težinu i realno političko ubeđenje. Godine 1855. Viktor Igo je pisao:„Naš
kontinent će biti država jednog naroda. Neće biti granica ni carine, ni zabrana, biće samo
slobodnog protoka robe i ljudi.”
IDEJA EVROPSKOG UJEDINJENJA POSLE PRVOG SVETSKOG
RATA
Dvadesetih godina XX veka, nakon okončanja Prvog svetskog rata ideja
evropskog ujedinjenja dobila je jednu novu dimenziju. Naime, Evropa, iznurena
dugotrajnim ratom, tražila je način da obezbedi mir za duži period, i tako se javila ideja o
stvaranju svetske mirovne organizacije. Tako je osnovano Društvo naroda (Liga naroda)
1919. godine Pariskim ugovorima, a inicijator je bio američki predsednik Vudro Vilson
(Woodrow Wilson), dobitnik Nobelove nagrade za mir. Osnovni zadatak Društva, kao
vojnog pakta za održanje novonastalog teritorijalnog poretka, bio je očuvanje mira,
kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njegovih članica. Kako Društvo nije imalo efikasne
instrumente da sprovede svoja načela, njegovo dejstvo više je imalo moralni nego stvarni
efekat.
Paralelno uz Društvo naroda rađa se Panevropski pokret čiji je osnivač austrijski
grof Kudenhof-Kalergi (Coundenhove-Kalergi), autor manifesta Paneuropa, objavljenog
1923. godine u Beču, u kome je predložio stvaranje „Sjedinjenih Evropskih država”, po
ugledu na Sjedinjene Američke Države. Posle objavljivanja ovog manifesta, Kalergi je
organizovao Panevropski kongres u Beču 1926. godine na kome je izneo svoje
proevropske ideje, kao što su: evropska organizacije država po uzoru na Sjedinjene
Američke Države, ravnopravnost nacionalnih država (i prethodno prevazilaženje
nemačko-francuske konfrontacije), pouzdane garancije za državne granice, sklapanje
saveza sa Rusijom, i konačno, stvaranje carinske unije i jedinstvenog privrednog
područja. Na zasedanju Skupštine Lige naroda u Ženevi 5. septembra 1929. godine,
francuski ministar spoljih poslova i zagovonik ideje federalizovane evropske unije,
Aristid Brijan (Aristide Briand) i nemački ministar Gustav Streseman (Gustav
Stressemann) su predložili stvaranje Evropske unije. Međutim, postojali mnogi problemi
koi su osporavali ovu ideju, pre svega ekonomske i političke prirode. Izbijanje Velike
ekonomske krize, jake nacionalne tenzije, strah od jačanja francuskog hegemonizma,
učinile su ideju o jačanju saradnje i miroljubivom ujedinjavanju evropskiih država
neostvarljivom.
Drugi svetski rat i nacionalsocijalizam presecaju za izvesno vreme ideje
ujedinjenja evropskih država. Uprkos tome, u takvoj ratnoj klimi, nemački sveštenik
Hans Šenfild (Hans Schönfild) je promovisao program nemačke opozicije za Nemačku i
Evropu 31. maja 1942. godine, u kojem se zalaže za evropski savez država slobodnih
nacija sa zajedničkom vladom i učešćem Velike Britanije, Poljske i „Češke nacije”.
Članovi Pokreta otpora u Francuskoj, Belgiji i Holadniji su delili ubeđenje da zajednička
Evropa bi trebalo da bude zasnovana na principu dobrovoljnog davanja pristanka svih
evropskih naroda.
postoji kao forum za unapređivanje ekonomske saradnje i slobodnu trgovinu između
zapadnoevropskih zemalja, da bi 1961. godine promenila naziv u Organizacija za
ekonomsku saradnju i razvoj (OECD- eng. Organization for Economic Cooperation and
Development).
STVARANJE BENELUKSA
Belgija , Holandija i Luksemburg, shvativši da su njihove privrede neraskidivo
povezane, formirali su Beneluks kao carinsku uniju 1. januara 1948, s namerom da u
kasnijoj fazi preraste u ekonomsku uniju.
STVARANJE ZAPADNOEVROPSKE UNIJE
Velika Britanija, Francuska i zemlje Beneluksa su potpisale odbrambeni ugovor u
Briselu 17. marta 1948. koji je podrazumevao saradnju u ekonomskoj, socijalnoj i
kulturnoj oblasti kao i saradnju u kolektivnoj odbrani protiv sovjetske opasnosti. Ovim
ugovorom je stvoren petogodišnji sporazum poznat kao Zapadnoevropska unija (WEU-
eng. West European Union), koja je bila prethodnik u formiranju NATO Alijanse (eng.
North Antlantic Treaty Organization), osnovane 1949. godine potpisivanjem Atlanskog
ugovora u Vašingtonu.
HAŠKA KONFERENCIJA
Na Kongresu u Hagu, održanog od 7-10 maja 1948. godine iznet je zahtev da se
sazove evropska skupština koja bi se sastojala od članova parlamenta pojedinih evropskih
zemalja. Ovaj zahtev je dao postrek za pregovore vlada koji su rezultirali u stvaranju prve
evropske institucije, Saveta Evrope (eng. Councli of Europe) u Strazburu 1949. godine.
Ciljevi Saveta su bili zaštita političko-kultrunog nasleđa zasnovanog na ličnoj slobodi,
individualnim pravima, vladavini prava, demokratiji i evropskim kulturnim vrednostima.
ŠUMANOV PLAN
Kada je počelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar
spoljnih poslova Robert Šuman (Robert Schuman) je naglasio neizbežnu potrebu za
stvaranjem institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti
ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan,
poznat kao „Šumanov plan”, da se vitalne industrije uglja i čelika Francuske i Savezne
Republike Nemačke udruže u organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama.
Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu evropskog ujedinjenja. Robert Šuman i francuski
ekonomista Žan Mone (Jean Monet) iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj
i čelik (ECSC – eng. European Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za
druge evropske zemlje. Plan je predviđao stavljanje celokupne nemačke i francuske
industrije uglja i čelika pod jedinstvenu i zajedničku upravu, koja će nadgledati njihov
razvoj. Šest država (Zapadna Nemačka, Francuska Italija, Belgija, Holandija i
Luksemburg) su potpisale „Šumanov plan” u Parizu, koji je kodifikovan 18. aprila 1951.
godine. Pariski sporazum, kojim je formalno uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i
čelik, stupa na snagu 10. avgusta 1952. godine, a prvi njen predsednik je bio Žan Mone.
ECSC je podrazumevala zajedničko tržište najznačajnijih energenata (uglja i čelika) u
posleratnom periodu za šest država osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija,
Luksemburg i Holandija). Svrha zajednice je bilo očuvanje mira kroz zajedničku kontrolu
