Универзитет у Нишу
Педагошки факултет у Врању
Настанак и развој српског књижевног језика и Вуков рад
семинарски рад
Професор
Студент
Проф. др Јаворка Маринковић
Драгана Станимировић 64м/16
У Врању, 2017.
Настанак и развој српског књижевног језика
У најширем смислу овај назив означава сваки језик, наречје или говор које су
употребљавали Срби од најстаријег доба до данас за писање различитих списа, повеља и
књижевних дела. Своју књижевност Срби су неговали на више стандардизованих језичких
израза:
старословенском, српскословенском, црквенословенском, рускословенском,
славеносрпском
и на
српском народном језику.
Наука о језику или лингвистика тврди да без обзира на то што не постоје писани
споменици да су сви Словени користили један заједнички језик који се назива
прасловенски језик
. Овај језик је био на словенској лингвистичкој сцени све до почетка
велике сеобе народа у којој су се Словени груписали у три велике скупине на
Источне,
Западне и Јужне
Словене.
Старословенски језик
Најстарији српски књижевни језик био је
Старословенски
који се употребљавао у
црквеној, а под њеним утицајем и у световној писмености и књижевности.
Све до IX века наше ере Словени су своју културу и остале потребе неговали у
усменом облику. Први пут Словени као велика скупина народа добијају своју писменост у
IX веку наше ере.
За описмењавање Словена заслужни су бројни фактори као што су:
-
стварање првих словенских држава,
-
прихватање Хришћанства као нове монотеистичке религије уместо дотадашњег
веровања Словена у већи број богова.
Стари Словени су све до добијања писмености неке важне информације чували на тај
начин што су их регистровали цртама, цртицама или сличицама. То је рађено на парчету
дрвета или на другим плочицама које би касније биле ломљене на пола и свако је својом
половином потврђивао одређени договор. То је био тзв. систем
рабуша
који није доносио
прецизне информације.
Прву писменост Словени добијају тек средином IX века, 863.године наше ере, тиме
што су Ћирило и Методије припремили прву азбуку за словенски језик која је названа
глагољица
и превели Библију и друге потребне књиге за хришћанско богослужење у сврху
мисионарског рада међу Словенима. Назив ове азбуке потиче од старослевенске речи
глагољити –
говорити
.
Старословенско писмо у облику глагољице коришћено је само неколико деценија а
затим су угласта слова прерађена у обла и добијена је старословенска
ћирилица.
Старословенска ћирилица је имала 38 слова. Свако слово је имало гласовну вредност и
назив, а словима су означавани и бројеви које Словени до тада нису употребљавали.
Граматику и речник старословенског језика
славистика
црпе из неколико црквених
списа писаних што
глагољицом,
што
ћирилицом
од X до XI века и то не у оригиналним
верзијама него у преписима из каснијих векова. Споменици писани
глагољицом
(на
старословенском) су:
Киевски листићи, Загорско јеванђеље, Маријино јеванђеље,
Асеманово јеванђеље,
а писани ћирилицом:
Савина књига, Супрасаљски зборник,
Хиландарски одломци, Зографски одломци
и други.
Једна од основних правописних одлика старословенског језика било је
континуирано
писање
, што значи да се речи нису одвајале белинама као данас, нити су реченице
започињале великим словом и завршавале се тачком. Сва слова су била исте величине.
Наслови књига или појединих текстова испивани су увећаним словима, а почетна слова
текста,
иницијали,
протезали су се изнад и испод реда и били украшавани минијатурама у
боји.
Старословенски језик својом азбуком, фонетиком, морфологијом, синтаксом и
лексикологијом није могао заувек да опстане на културној сцени зато што су Словени у то
време почели да стварају своје националне државе, прекидани су континуирани контакти
међу свим словенима, тако да су на одређеним географским просторима односно у првим
словенским државама стварани услови за увођење одређених граматичких карактеристика
језика конкретних народа.
Старословенски језик је вршио функцију књижевног језика код свих Словена од 863.
године до краја XI века.
