Nauka o miru

NAUKA O MIRU

Pojmovnik: 

1. Studije mira i konflikata : razvoj

U skorije vrijeme napravljen je pomak ka konceptualizaciji rata kao jedne vrlo složene pojave 

koja   nastaje   kao   rezultat   mnogih   različitih   uslova   u   međunarodnoj   politici.   Da   bi   se   to 

ostvarilo, utvrđen je postupak sačinjen od dva činioca: prvi podrazumijeva jasno i čvrsto 

oslanjanje na „teoriju“ da bi se rat objasnio, a drugi usredsređivanje na „empirijske dokaze“ 

kojima se ti teorijski pojmovi testiraju. Na osnovnom nivou analize izvedena je pretpostavka 

da postoje tipovi vođa odgovornih za ratove koji izbijaju na međunarodnom nivou, dok su 

drugi tipovi vođa više skloni mirotvornom ponašanju. Empirijska istraživanja ukazuju da 

nema sistematske povezanosti između rata i određenih tipova vođa. Prema jednom drugom 

pristupu, postoje nacije koje su sklonije miroljubivom ponašanju od nekih drugih. Mnogi 

naučnici došli su do zaključka da o miroljubivom ili ratobornom ponašanju ne presuđuju 

pojedinci,   grupe,   čak   ni   same   nacije   –   države,   već   prije   svega   struktura   međunarodnog 

sistema. Najviše pažnje je usmjereno na dimenziju „moći“, bilo u odnosima moći između 

dvije ili više konkretnih nacija ili u „strukturi moći“ međunarodnog sistema kao cjeline. U 

smislu šireg međunarodnog sistema, teoretičari su izdvojili dva tipa – bipolarni i multipolarni 

sistem. Zagovornici bipolarnog sistema, kao miroljubivijeg, tvrde da bi u takvom sistemu 

glavne   nacije   u   dva   bloka   odbijale   jedna   drugu   od   ratobornih   poteza,   kao   i   da   bi   bile 

sposobne da spriječe svoje saveznike da takve poteze preduzmu. Zagovornici multipolarnog 

sistema tvrde da bi njegova raznovrsnost stvorila jedan viši nivo stabilnosti, jer bi u okviru 

njega bilo više učesnika na koje bi ostali učesnici morali da obrate pažnju. Čarls Ozgud je 

ranih   šezdesetih   godina   predložio   tzv.   GRIT   sistem   (postepeni   reciprocitet   u   smanjenju 

tenzija). Ideja koja je stajala iza toga bila je da nacije često odgovaraju na ponašanje drugih 

nacija sopstvenim povišavanjem tenzija i da bi obrnuti proces takođe mogao da funkcioniše; 

nacije bi mogle da preokrenu spiralu nasilja tako što bi jednostrano preduzimale korake ka 

smanjenju tenzija.

Jedan od prvih koji je došao do obimnih empirijskih podataka bio je Kvinsi Rajt, a objavio ih 

je   u   svom   dvotomnom   djelu  

Studija   rata

.   Pored   empirijskih   podataka,   djelo   sadrži   i 

historijska i teorijska tumačenja koja su i danas od koristi naučnicima. Druga značajna ličnost 

bio je Luis F. Ričardson. Treću bitnu grupu empirijskih podataka iznjeli su Dž. Dejvid Singer 

i Melvin Smol. Vlada uvjerenje da se nacije mogu uspješno odvraćati od pribjegavanja ratu 

tek pošto se izdvoje glavni faktori koji do njega dovode.

1

2. Mirovne studije

Mirovne studije su usmjerene na suštinska pitanja koja se tiču smisla i problema širenja 

znanja o miru kao procesu. U Vulfovim i Havelsrudovim komentarima postoji više nego 

nagovještaj zašto su mirovne studije sporne kao područje interesovanja. Koncept mira je prije 

svega otvoren za raspravu, jer ono što je za nekog mir ne mora to da bude za drugog. Mir 

jednog   čovjeka   može   da   bude   ropstvo   za   drugoga.   Drugo,   mirovne   studije   su   više   od 

obrazovanja 

per se.

 Ukratko, trebalo je da mirovne studije budu koherentne, kritične, sa nešto 

više   od   nagovještaja   akcije   koja   je   implicitna   u   ukupnom   procesu,   da   imaju   mogućnost 

realizacije preko različitih sredstava, umjesto da budu ograničene na univerzitet.

Daleko najsnažnija od svih kritičkih ocjena mirovnih studija jeste ona koju su dali Koks i 

Skruton 1984.g. Postoje dva pitanja koja su u većoj mjeri suštinska. Prvo je ideja da su 

mirovne studije dio trenda ka politizaciji obrazovanja, a drugo, stav da mirovne studije nisu 

istinska obrazovna disciplina. Ovo drugo se temelji na pretpostavci da se pitanja obuhvaćena 

mirovnim studijama mogu adekvatno obuhvatiti postojećim disciplinama kao što su historija, 

politika, moral itd. Poenta je, međutim, u tome što su mirovne studije zamišljene da se 

eksplicitno bave pitanjima mira iz jedne otvorenije, neposrednije i drugačije perspektive, gdje 

će   mir   biti   u   središtu   pažnje.   Drugo,   postoji   pitanje   pristrasnosti.   Ono   je   u   središtu 

zabrinutosti na nivou politizacije obrazovanja. Pristrasnost u mirovnim studijama ne mora 

obavezno da se podrazumijeva, isto kao što političko obrazovanje u školama ne mora da vodi 

u politizaciju učenika.

Cilj mirovnih studija je izučavanje mira kao uslov socijalnog i političkog sistema, u vezi sa 

pratećim konceptima kao što su pravda, rat, dostojanstvo itd. Predmet izučavanja su ocjena 

prirode   mira,   elementi   mira,   kao   i   njegova   različita   društvena   tumačenja   i   procjene.   Ne 

postoji   dogovorena   metodologija,   niti   postoje   određene   granice.   Otuda   izraz   „mirovne 

studije“.

2

4. Sukob: teorije neizbježnosti i okolnosti

Ako se dvjema stranama ne poklapaju ciljevi, to nije zbog nekog bitnog faktora koji postoji u 

prirodi grupa ili u čovjekovoj prirodi, već je prije posljedica okolnosti u kojima su se one 

našle. Interesi različitih strana mogu da budu u sukobu, ali on ne mora da bude neizbježan; 

bolje informacije, manje nesporazuma ili razumnije ponašanje mogli bi da spriječe taj sukob. 

Vjerujući da je najvažnije pitanje sa kojim se suočavaju teoretičari sukoba ustanovljenje 

suštinskog i slučajnog, Ekstajn tvrdi da su teorije o „kolektivnom djelovanju“ primjer teorije 

o slučajnom, dok pristup relativnog uskraćivanja predstavlja primjer teorije o neizbježnom. 

Relativno   uskraćivanje   se   može   definisati   kao   shvatanje   počinitelja   između   onoga   što 

osjećaju da treba da imaju i onoga što zaista imaju. 

Dvije vrste teorija o sukobu treba da se prilagode ovom raskolu.

Teorije neizbježnosti

a) pojedinci su u suštini miroljubivi

b) pod zasebnim uslovima miroljubivi nagoni mogu biti izopačeni.

c) glavni problem teorije o sukobu je kako da objasni učestalost nasilja.

d) kada nastanu posebni uslovi, mogu da se aktiviraju drugačija ljudska raspoloženja

e) kolektivno nasilje je impulsivno, a ne hladno i proračunato

f) kulturno obrazovanje može da utiče na sklonost ka nasilju

g) manje važan faktor koji utiče na upotrebu nasilja je prinudna ravnoteža među silama, kao i 

drugi faktori koji olakšavaju uspješnu upotrebu nasilja.

Teorije slučajnosti

a) pojednici imaju osnovnu sklonost prema moći i nadmoćnosti; nasilje je samo ekstremni, ali 

normalan izraz te težnje

b) postoje razni načini potrage za moći

c) glavni problem je kako objasniti zašto do nasilja ne dolazi češće

d) izbor nasilja je pitanje taktičkog razmišljanja

e) na izbore taktike utiču proračuni u vezi sa tim kolika je cijena i koja je korist.

f) kulturni faktori imaju relativno malu ulogu.

g) veoma su važni faktori kao što su prinudna ravnoteža među silama i olakšavanje uslova.

U izražavanju ovog gledišta, Ekstajn je napravio veliku grešku, jer je ono što je u suštini 

promjena   u   strategiji   istraživanja   smatrao   velikim   naučnim   i   filozofskim   raskolom.   On 

naročito napada Hibsa i Gura, jer daju tako složene modele da se na osnovu njih ne može 

napraviti razlika između ljudi koji traže mir i onih koji traže moć. Zaključak jeste da Ekstajn 

nije uspio u svom pokušaju da dokaže da su ove teorije suprotne u pogledu bitnog i nebitnog.

4

5. Polemologija

Polemologija je grana društveno-političkih nauka, koja se bavi naučnim posmatranjem rata i 

mira sa ciljem da se spriječi ili čak napusti upotreba vojne sile u međunarodnim odnosima.

1. Definicije

B.V.A.   Reling,   holandski   advokat,   definiše   polemologiju   kao   pragmatičnu   i   primjenjenu 

nauku na multidisciplinarnim osnovama. On pridaje veliku važnost današnjoj međunarodnoj 

situaciji nad kojom dominira prijetnja od nuklearnog rata, te predlaže da polemolozi budu 

naučni savjetnici kreatorima političkih odluka.

Rejmon   Aron,   francuski   historičar   i   politički   filozof,   takođe   priznaje   neophodnost 

multidisciplinarnog istraživanja.

Alister Bučan, osnivač Međunarodnog instituta za strategijske studije u Londonu, dao je 

1958.g. nazive i definicije sljedećih oblasti nauke o ratu:

a) studije o konfliktu

b) strategijske studije

c) vojne studije

d) studije o miru

2. Matematički i psihološki pristupi

Neke   od   stručnjaka   polemologa   više   privlači   matematički   pristup   teoriji   međunarodnih 

odnosa. Taj pristup je prvi primjenio američki meteorolog Luis F. Ričardson, koji je pokušao 

da   kroz   matematičke   modele   predvidi   trku   u   naoružanju   i   napetosti   uslijed   toga   u 

međunarodnim odnosima.

Amitaj   Ecioni,   Erih   From   i   Čarls   E.   Ozgud   tvrdi   su   zagovornici   psihološkog   pristupa 

izučavanja rata i mira. Oni pretpostavljaju da psihološka priprema i stvaranje antagonizama 

umnogome   doprinose   jačanju   konfliktne   situacije.   Predlažu   da   se   tvrdoglava   propaganda 

zamijeni otvorenim dijalogom između potencijalnih neprijatelja, u nadi da će na taj način 

prekinuti začarani krug koji čini emocionalnu osnovu za trku u naoružanju.

3. Kritička polemologija

Još   jedna   istaknuta   oblast   je   tzv.   „kritička   polemologija“   koju   objašnjava   marksistički 

orijentisana „Frankfurtska škola“. Istraživanje mira Ditera Zenghasa je jednouzročna teorija 

koja analizira međunarodne odnose nad kojima dominira isključivo nuklearno odvraćanje 

koje   vodi   ka   organizovanom   odsustvu   mira.   Zenghas   opisuje   strategiju   odvraćanja   kao 

5

Šta su mirovne studije danas?

Mirovne studije u ranom 21.stoljeću su čvrsto i napredno polje s nizom časopisa, velikim 

brojem   istraživačkih   instituta,   mnogim   centrima   na   sveučilištima   i   fakultetima   te 

međunarodnim tijelom, Međunarodnom udrugom za istraživanje mira. 

Ramsbotham navodi niz obilježja koja ih određuju kao posebno polje istraživanja:

1.   Temeljni   uzroci

.   Briga   za   savladavanjem   ključnih   uzroka   izravnog   nasilja   i   za 

istraživanjem   načina   za   prevladavanje   strukturalnih   nejednakosti   te   promicanje   odnosa 

pravednosti i saradnje između i unutar ljudskih zajednica.

2. Interdisciplinarni pristupi. 

Veći centri za mirovne studije imat će među svojim osobljem 

ljude   iz   političke   znanosti,   međunarodnih   odnosa,   psihologije,   antropologije,   ekonomije, 

sociologije i drugih disciplina.

3. Nenasilne tranformacije.  

Potraga za mirnim načinima rješavanja sporova i nenasilnom 

transformacijom potencijalno ili stvarno nasilnih situacija.

4. Višerazinska analiza.

 Prihvatanje višerazinske analize na individualnoj, grupnoj, državnoj i 

međudržavnoj   razini   u   pokušaju   prevladavanja   institucionalne   dihotomije   između 

proučavanja   „unutarnjih“   i   „vanjskih“   dimenzija   koje   se   smatraju   neadekvatnim   za 

prevladavajuće obrasce sukoba.

5. Globalna perspektiva.  

Prihvatanje globalnog i multikulturalnog pristupa, koji bi izvore 

nasilja locirao globalno i regionalno, kao i lokalno, te uz oslanjanje na koncepcije mira i 

nenasilnih društvenih transformacija iz svih kultura.

6. Analitičke i normativne. 

Shvatanje da su mirovne studije i analitički i normativni poduhvat.

7.   Teorija   i   praksa.  

Iako   se   konstantno   održava   jasna   razlika   između   mirovnih   studija   i 

mirovnog   aktivizma,   istraživači   mira   često   se   sustavno   angažiraju   u   nevladinim 

organizacijama, vladinim odjelima i međuvladinim agencijama.

7