Инструменти монетарне политике
Централне банке користе различите инструменте монетарног регулисања за
спровођење тачно дефинисане монетарне политике. На тај начин, оне у ствари
примењују одређена средства и методе како би одржале масу и структуру новца на
оптималном нивоу.
Састав инструмената монетарног регулисања може бити веома различит, али њихов
ефекат примене увек има исту сврху: да се обезбеди потребна количина новца у
оптицају, тако да монетарна политика не буде наглашено експанзивна, или снажно
рестриктивна.
1
Тај инструментаријум се мењао и разликовао како кроз историјски
развој, тако и од земље до земље, у складу са специфичностима које га одређују. У
зависности да ли је реч о развијеном или неразвијеном финансијском систему,
централна банка ће се определити за различит број инструмената. Уколико је реч о
развијеној финансијској структури, могуће је спровести ефикасну монетарну политику
уз помоћ једног или неколико инструмената. Међутим, у условима неразвијених
финансијских система, потребно је коришћење већег броја различитих инструмената,
јер централна банка преузима додатне функције за разлику од развијених финансијских
система. Дакле, одлуку које инструменте ће користити у спровођењу монетарне
политике, централна банка доноси на основу степена развијености производних снага,
ширине функција централне банке, институционалних карактеристика економског
система и утврђене монетарне политике.
Уколико се посматра начин на који делују, инструменти монетарног регулисања
разврставају се на
директне и индиректне
. У оквиру директних инструмената
најчешће се користе мере регулисања каматне стопе и мере регулисања пораста
пласмана банака и других финансијских институција. Краткорочно посматрано, помоћу
ових инструмената, уколико се изврши њихова правилна примена и контрола,
непосредни циљеви монетарне политике доводе се на жељени ниво. Међутим, ако се
посматра на дуги рок, употреба директних инструмената показује озбиљне недостатке,
јер доводе до слабљења ефикасности финансијских система заједно са сложеном и
скупом административном страном њихове примене. Индиректни инструменти су више
заступљени у условима развијене привреде земаља тржишне економије, а њихово
деловање остварује се, како на тражњу за примарним новцем, тако и на његову понуду.
Ови инструменти свој утицај испољавају преко односа новчане масе и примарног новца
и коришћењем монополског положаја централне банке у погледу креирања примарног
новца.
Поред ове класификације, инструменте монетарне политике можемо поделити и на
квантитативне и квалитативне
. Квантитативни инструменти треба да делују само
глобално у целој привреди, док квалитативни делују селективно у погледу врсте
кредита, корисника, намена, начина коришћења, рокова, камате и сл.
1
Бјелица В., 2001.,
Банкарство-у теорији и пракси
, Stylos, Нови Сад, стр. 90
1
Основни облици квантитативних инструмената у монетарној теорији и политици су:
1.
Политика обавезних резерви,
2.
Политика есконтне и уопште каматне стопе и
3.
Политика отвореног тржишта.
Основни облици квалитативних инструмената монетарне политике су:
1.
Регулисање кредита централне банке пословним банкама,
2.
Регулисање услова кредита и
3.
Селективна кредитна политика.
Избор оптималне комбинације монетарних инструмената је веома важна одлука, јер
на тај начин централна банка жели да утиче на циљеве монетарне политике. Међутим,
они не могу да делују директно на крајње циљеве, већ индиректно и са значајним
временским кашњењем (од 6 до 24 месеца). Инструменти монетарне политике, такође,
утичу на расположиви кредитни потенцијал пословних банака и њихове резерве
ликвидности, што доводи до смањења или повећања количине новца и кредита у
привреди. Свакако, не треба искључити утицај великог броја фактора, од којих су
најважнији величина националне привреде, развијеност домаћег тржишта и степен
његове отворености.
Централне банке у развијеним тржишним привредама користе шест основних
инструмената за реализовање монетарне политике
2
:
1.
Стопа обавезних резерви,
2.
Есконтна (дисконтна) стопа,
3.
Операције на отвореном тржишту,
4.
Редисконтне кредите банкама,
5.
Специјалне депозите и
6.
Директивне мере.
Ова подела монетарног инструментаријума је највише коришћена и зато ће
послужити као основа у овом раду. Указивањем на главна обележја и функције
наведених кључних инструмената у овом поглављу, биће објашњен и њихов значај у
савременим околностима. Како ће политика обавезних резерви бити детаљно
објашњена у оквиру засебне целине, у наставку ће бити приказан осврт на осталих пет
инструмената монетарне политике.
2
Ђуровић-Тодоровић, Ј., Јовановић, М., Крстић, Б., 2006.,
Монетарни и фискални менаџмент
,
Економски факултет Ниш, стр. 163
2
политике доходака, фискалне политике, спољнотрговинске политике, политике
девизних и робних резерви, политике реесконта, опште каматне политике у банкарском
систему и др.
3
За централну банку би било најједноставније да је есконтна стопа изнад тржишних,
или да се креће са њима. Међутим, постоје два разлога због којих то није случај.
Најпре, може бити контрапродуктивно одобравати кредит по високој каматној стопи
оним институцијама које имају проблем са ликвидношћу, управо због угрожавања
њихове профитабилности. Затим, централне банке развијених земаља утврђују и
објављују есконтне стопе, што представља сигнал у ком правцу ће се водити монетарна
политика. Адекватно вођење есконтне политике захтева од централне банке
еластичност у прилагођавању одређеним привредним кретањима, а њена ефикасност
зависи од степена развоја банкарског система, структуре и обима тржишта новца и
кредита и тржишта капитала.
Уколико посматрамо званичне каматне стопе које поједине централне банке користе
у одређеним земљама, које су различитог степена развијености, можемо уочити
разноликост у примени овог инструмента. Такође, битно је истаћи да неке централне
банке користе есконтне стопе у правом смислу, а да су код неких то минималне стопе
по којима централна банка одобрава кредите банкарском сектору.
Америчка централна банка, ФЕД, одобрава банкама кредите по есконтној стопи, и то
преко есконтног шалтера. Она користи три врсте есконтних кредита: примарни,
секундарни и сезонски кредит.
Примарни кредит
, који има најважнију улогу у
монетарној политици, одобрава се банкама које имају проблема са краткорочном
ликвидношћу. „Добрим“ банкама је омогућено да се задужују колико желе из
примарног кредита, па се он назива и трајно расположивим есконтним кредитом. Стопа
на ове примарне кредите се најчешће јавља под називом дисконтна стопа.
Секундарни
кредит
се одобрава банкама које су у финансијским тешкоћама и које се суочавају са
озбиљним проблемима ликвидности. Због тога камата на секундарни кредит износи 50
базних поена (0,5 процентуалних поена) изнад есконтне стопе.
Сезонски кредит
је
намењен одређеном броју мањих банака чије је пословање везано за кредитирање
пољопривреде, као и онима које имају флуктуације у депозитима у периодима
годишњих одмора.
Европска централна банка као најнижу цену за своје кредите користи минималну
стопу за главне рефинансирајуће операције на отвореном тржишту, која је маја 2013.
године износила 1,00%.
Табела 1.1: Званичне каматне стопе изабраних централних банака, 2013. год.
Држава
Стопа
Систем федералних
резерви (ФЕД)
примарни кредит
0,75%
секундарни кредит
1,25%
3
Живковић, А., Кожетинац, Г., 2008.,
Монетарна економија
, Економски факултет Београд, стр. 511
4
сезонски кредит
0,15%
Европска централна банка (ЕЦБ)
1,00%
Хрватска
7,00%
Србија
11,25%
Извор:http://www.frbdiscountwindow.org/index.cfm,http://www.ecb.int/mopo/implement/sf/html/
index.en.html,http://www.hnb.hr/monet/hmonet.htm,http://www.nbs.rs/internet/latinica/30/30_4/30_4_5/; мај
2013.
Уколико посматрамо нашу и земље у окружењу, уочавамо да и ту постоји разлика у
нивоу есконтних стопа. Тако, есконтна стопа у Хрватској је 7,00%, код нас 11,25%, док
се у Босни и Херцеговини каматне стопе комерцијалних банака формирају слободно
(мај 2013.).
Може се приметити да је есконтна стопа развијених привреда на знатно нижем
нивоу него што је то случај са земљама у развоју. Важно је напоменути и да централне
банке развијених земаља велики значај придају стабилности монетарних агрегата, при
чему је релевантна стабилност есконтне стопе и њено пажљиво дозирање, уз
минималне промене када су неопходне. Есконтна стопа је, као део државног
инструмента макроекономске политике, најуже везана за монетарна и привредна
кретања.
б) Операције на отвореном тржишту
Анализа развијених земаља показује да је у спровођењу монетарне политике
неопходно коришћење тржишно оријентисаних инструмената монетарне политике.
Операције на отвореном тржишту управо представљају тржишни индиректни
инструмент монетарне политике, чије су главне карактеристике ефикасност и
флексибилност. Посматрајући њихову примену и развој од прве употребе у Великој
Британији пре Првог светског рата, уочава се да овај инструмент добија све већи значај
током времена, тако да данас спада у главне инструменте монетарне контроле како у
развијеним земљама, тако и у земљама у развоју.
Политика отвореног тржишта има две основне функције: а) одржавање курса хартија
од вредности на жељеном нивоу и б) регулисање кредитног потенцијала банака,
односно регулисање масе новца и кредита.
Сам термин означава операције куповине и продаје државних хартија од вредности
на финансијском тржишту од стране централне банке. Тржиште хартија од вредности
настаје дефицитним финансирањем државе путем јавног дуга, када држава недостајућа
средства набавља путем емитовања обвезница. Примарни услов јесте да централна
банка нема никакву одговорност за политику јавног дуга, тј. да се емитоване обвезнице
усмеравају ка власницима капитала заинтересованим за њихову куповину. Стручњаци
сматрају да је погодније укључивање централне банке на секундарном тржишту, јер је
5
новчаног оптицаја, на ниво и структуру каматних стопа, што у даљем току има утицај
на општи ниво привредне активности. Поред тога, постоје и додатни ефекти, који се
огледају кроз промене каматних стопа хартија од вредности.
Из свих поменутих разлога операције на отвореном тржишту представљају најчешће
коришћен инструмент монетарног регулисања. Оно што им обезбеђује предност у
односу на друге инструменте јесте:
Особине флексибилности и прецизности;
Централна банка може да купи или прода државне хартије од вредности у
степену у коме жели, тако да иницијатива у монетарној акцији припада њој (за разлику
од реесконтних операција, када пословне банке одлучују о обиму кредита који ће
повући од централне банке);
Комплетну контролу над обимом операција има централна банка;
Могуће је брзо спровођење операција на отвореном тржишту, без
административних одуговлачења;
Представљају добровољне трансакције које не садрже ефекат скривеног
опорезивања за банке које у њима учествују (насупрот обавезним резервама).
Међутим, основна предност политике отвореног тржишта је што се овај
инструментаријум лакше примењује него промена стопа обавезне резерве или есконтне
стопе.
Постоје два основна типа операција на отвореном тржишту:
динамичке
и
дефанзивне операције
. Динамичке операције прате промене у монетарној политици са
потребом сталног дозирања примарног новца, како би се постигао пројектовани раст
новчане масе. Насупрот њима, постоје дефанзивне операције које не мењају монетарне
услове, већ уклањају непожељне промене у обиму резерви банака, и оне се најчешће
користе у пракси.
Операције на отвореном тржишту се могу спровести путем
безусловних (трајних)
и
привремених операција
. Оне се међусобно разликују првенствено по томе да ли
постоји аранжман о поновном окупу. Код безусловних куповина (продаја) хартија од
вредности, ове трансакције не носе са собом никакве даље обавезе, и користе се код
динамичких операција. Ове операције се обављају неколико пута у току године и то са
циљем постизања трајних ефеката на ниво резерви ликвидности банкарског сектора.
Аранжмани о привременим куповинама и продајама хартија од вредности представљају
краткорочне мере, код којих постоји обавеза њиховог откупа од стране продавца након
утврђеног рока. Ове трансакције постају све важнији инструмент монетарне контроле и
користе се код дефанзивних операција. У вези са тим, потребно је споменути појам
репо трансакција
, под којим се подразумева куповина и продаја хартија од вредности,
где су се уговорне стране договориле да продавац прода купцу хартију од вредности по
уговореној цени, са обавезом купца, да на одређени датум, прода ту исту хартију од
вредности продавцу по уговореној цени.
7
