СЕМИНАРСКИ РАД
Васпитање и образовање у делима Вука
Стефановића Караџића
1. ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ
ЗА ВРЕМЕ РАДА ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА
Током целог осамнаестог века коме и припада наш реформатор Вук С. Караџић,
народ се налази поробљен и подељен између два, тада већа царства: отоманског и
аустријског. Ова два царства знатно су се разликовала у владању над заробљеним
народима. Турска је више примитивна и сурова; аустријска је углавном културнија, али
зато нимало мање ефикасна у експлоатацији заробљеног народа. Под Турцима еконо-
мски и културни живот нашег народа стагнира, једва да и у нечему напредује. У том
времену школе да и уопште нису радиле у Србији. Онај ко је хтео да се школује морао
је ићи попу, а сиромашни су морали служити и радити како би нешто научили а
углавном су седлали попове коње. У ово време радила је Маласрпско-словенска школа
као и забелешке о постојању Велике школе.
Поред школске писмености, у ово доба почиње да се јаче развија и самоучка
писменост. Вук Стефановић Караџић се и сам описменио самоучки. Друштвене и
економске прилике у Вуковом добу знатно су се разликовале од Срба који су живели
северно од Саве и Дунава и они који су живели под Турском влашћу. Под утицајем
животних прилика раслојавање српског друштва траје кроз цео XVIII век. Представља
најнапреднији друштвени слој, који кроз цео XIX век има водећу улогу, јер представља
економску моћ.
За време Вуковог рада економија је била доста слаба. Само мали део земље је
обрађен. У таквој привреди новац игра малу улогу јер нема робне производње, а за
тржиште се ништа и не производи. Друштвене прилике у Србији биле су од пресудног
значаја на рад Вука Стефановића Караџића. Први је уочио недостатак и потребу
грађанског друштва за утемељењем културе на националној основи и на томе почео
практично и да ради. Том његовом настојању посебно је погодовало подизање Првог
српског устанка 1804. године и стварање нове српске државе, а са њима је почело и
појачано национално буђење, које је довело до интензивнијег културног развитка. Као
осамнаестогодишњак прикључује се устаницима. Обављао је разне послове, од писара
устаничких првака до управника царинарнице у Кладову. На његов рад посебан утицај
има историјски тренутак када након пропасти устанка 1813. године као и многи
устаници прелази у Аустроугарску.
Долазак у Беч, изменио је његову судбину и учинио га највећим реформатором
наше културне историје. Одмах по доласку у Беч написао је текст о пропасти Првог
српског устанка и понудио га новинама сербским. Тадашњи контролор за српску
историју и познавалац књижевних прилика код Срба Јернеј Копитар, учени Словенац и
филолог у Вуковом тексту открио је изузетан дар за чистоту језика. Међу њима је
дошло до блиске везе и сарадње. Пошто је од Копитара стекао основна филолошка
знања, годину дана након Устанка појавио се на књижевном путу са две књижице,
првом збирком народних песама, Пјеснарицом, и првом граматиком српског језика,
Писменицом, а већ следеће године, почео је борбу за своје идеје. Од тада до смрти
његов рад испуњен је неуморним радом на науци и књижевности.
4
2. БИОГРАФИЈА ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА
Вук Стефановић Караџић особена је појава у српској књижевности. Родио се
1787. године у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име
Вук како му духови не би наудили.
В
УК
је рођен ,у Тршићу, близу Лознице, 1787.
године, у породици у којој су деца умирала, па је, по народном обичају, добио име Вук,
како му вештице и духови не би наудили. „Вукова породица досељена је из
Херцеговине, од племена Дробњака, за време аустријско-турског рата, у село Тршић у
Подрињу“
1
.
Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен
човек у крају. Како је брзо заволео свет књиге постао је чудо од детета. Образовање је
наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили,
него терали да чува стоку, отац га је вратио кући. Не успевши да се упише у
Карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна
Доситеја Обрадовића, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук
разочаран 1804. године одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова
Ненадовића, а онда у Совјету. Уписује се 1808. године у Доситејеву Велику школу, али
због болести мора да је напусти и одлази на лечење у Пешту. Осуђен доживотно на
дрвену ногу, постаје „хроми Вук“, митски јунак српске културне историје. Касније се
враћа у Србију и када устанак пропада, 1813. године одлази у Беч. У Бечу упознаје
цензора Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова. Започео је свој
рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због
проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у
Србији, а у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русије, где
добија сталну пензију 1826. године. Године 1811. по Карађорђевој заповести постављен
је за управника царинарнице у Кладову. У тим крајевима остаје до пада Србије 1813.
године. Ту се упознаје и спријатељује се са Хајдук-Вељком. Године 1814. у Бечу излазе
из штампе прва збирка српских народних песама „Мала простонародна славеносербска
пјеснарица“, а у септембу прва српска граматика „Писменица“. У новембру 1815.
године излази његова друга збирка народних песама коју посвећује Копитару. Године
1818. венчава се у Бечу, у католичкој цркви, са Аном Краус, а кум им је Копитар. Имао
је седморо деце, од којих му је миљеница била ћерка Мина. На Митровдан 1863. године
у своме дому у Бечу скромно прославља педестогодишњицу књижевног рада. Вук је
умро у Бечу 1864. године. Његове кости су пренесене у Београд 1897. године и са
великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
1
Ивановић М.,
Живот и књижевни рад В. С. Караџића
, Краљевска српска државна штампарија,
Београд, 1888, стр. 3.
5
