Fakultet za poslovne studije i pravo
SEMINARSI RAD
IZ
Hartije od vrednosti
Tema:
Obveznice
Profesor:
Student
:
Aleksndra Pušara
Luka Draškovic
(I0498-13)
1
UVOD
U procesu i privređivanja preduzeća, permanentno je ulaganje novčanih sredstava u
konkretne oblike obrtne i fiksne imovine prvenstveno za osnivanje, a zatim radi održavanja i
proširenja poslovnih aktivnosti. U našoj dosadašnjoj praksi uobičajeno je da sredstva za
poslovanje obezbedi osnivač. Osnivač može obezbediti deo potrebnih sredstava iz sopstvene
akumulacije, i u naturalnom obliku, međutim neretko se dešava da nedostajući deo
finansijskih sredstava tokom osnivanja i poslovanja osnivač pribavi na bazi zajmova, od
domaćih i stranih ulagača, iz sopstvenih rezultata poslovanja, namenskih donacija
samodoprinosa i sl.
Svi izvori finansiranja mogu se podeliti na kratkoročne i dugoročne. Kratkoročni
izvori nisu predmet našeg interesovanja. Oni su povezani sa obezbeđivanjem kratkoročnih
sredstava za finansiranje tekućih aktivnosti, pri čemu postoji veći broj mogućnosti. Dugoročni
izvori finansiranja odražavaju strukturu kapitala i oni će biti predmet našeg istraživanja.
Generalno posmatrano, struktura kapitala
se uvek sastoji iz dva osnovna elenenta:
Duga tj. Pozajmljenih sredstava – što je oličeno kroz emisiju obveznica, i
Akcijskog kapitala, odnosno sopstvenih izvora – što je oličeno kroz emisiju akcija.
Dakle, bavićemo se finansiranjem preduzeća na bazi hartija od vrednosti. Ako
posmatramo strukturu ovog oblika finansiranja, možemo konstatovati tri osnovne vrste hartija
od vrednosti koje se smatraju poslovnim investicijama:
1. Obične akcija
2. povašćene akcije i
3.
obveznice
U akcijama i obveznicama imamo, dakle dve investicione hartije koje služe istoj nameni, ali
pri tome iskazuju tako različite performanse da ih moramo smatrati svaku za sebe
specifičnom i za preduzeće prihvatljivom samo u određenim periodima.
Iako se (u našoj zemlji) veća pažnja posvećuje akcijama, ne treba zaboraviti ni na
druge kategorije hartija od vrednosti, koje na svetskim tržištima i privrednoj praksi takođe
imaju veoma značajnu ulogu. Među njima posebno mesto zauzimaju obveznice koje su,
Struktura kapitala - ERIĆ D. Dejan,
Finansijska tržišta i instrumenti,str.289,
Beograd, 2003.
2
Ukoliko emitent nije u stanju da na vreme izmiri obaveze prema imaocu obvezice, vlasnici
instrumenta duga imaju pravo na preuzimanje čitavog niza mera, od zabrane ispalate
sredstava akcionarima, preko zaplene imovine do likvidacije i bankrotstva. Do najdrastičnije
mere, tj. pokretanja likvidacionog postupka, dolazi ukoliko iznos obaveza po osnovu duga
prevaziđe ukupnu vrednost preduzeća.
Prikupljanjem novca izdavanjem obveznica razlikuje se od drugih vrsta zajmova zbog
mogućnosti prenosa obveznica. Kod klasičnih zajmova banaka ostvaruje se trajna veza
između zajmodavca (banke) i zajmoprimca. U slučaju obveznica, njen vlasnik je ne mora
čuvati do dospeća, već je može prodati drugom investitoru, ukoliko funkcioniše sekundarno
tržište.
KLASIFIKACIJA OBVEZNICA
U praksi postoji velika raznovrsnost obveznica, pri čemu svaka ima svoje osobenosti i
karakteristike. Postoji veliki broj klasifikacija obveznica prema različitim kriterijumima.
Najpre ćemo govoriti o klasifikaciji koju su dali
B.B. Howard i M. Upton
, davne
1953godine.
Po njima osnovni kriterijumi klasifikacije su:
1.
Stepen njihovog obezbeđenja,
2.
Način učešća u prihodima, i
3.
Metode njihovog povlačenja.
Prema stepenu obezbeđenja
, obveznice se dele na
neosigurane i hipotekarne
.
Sam termin
neosigurane
ne sme se shvatiti kao sasvim tačan, jer su prva držaoca tih
obveznica zaštićena vrednošću nezaložene imovine, tj. postojećim kreditnim i potencijalnom
snagom zarađivanja preduzeća dužnika.
Hipotekarne
obveznice možemo podeliti u više vrsta, koje se međusobno razlikuju:
po obliku založene imovine
- Najčešći je slučaj da se hipotekarne obveznice emituju na
bazi zalaganja zemljišta i nepokretne imovine. Međutim, često se u zalogu daju i
pokretna imovina, kao i hartije od vrednosti.
po pravu na založena sredstva
, u slučaju likvidacije, hipotekarne obveznice dele se na:
seniorske obveznice –
koje svojim vlasnicima obezbeđuju prioritetnije pravo na
naknadu potraživanja iz likvidacione mase.
juniorske obveznice –
čiji vlasnici imaju pravo samo na eventualni ostatak likvidacione
mase.
po pravu emitovanja novog duga
, razlikujemo:
zatvorene obveznice
– preduzeće ne može da prodaje dodatne obveznice na bazi
zalaganja iste imovine. U slučaju likvidacije, zatvorene obveznice imaju status
seniorskog prava na založena sredstva.
otvorene obveznice
– gde je dodatna emisija dozvoljena.
ĐUROVIĆ-TODOROVIĆ dr Jadranka, Obveznica kao izvor zajmovnog kapitala,
Jugoslovensko bankarstvo,
(5-6), str.23, 2002.
4
Prema načinu učešća u dobitku preduzeća dužnika
. Najčešći je slučaj da obveznice nose
fiksnu godišnju kamatu, međutim da bi privukla ulagače, preduzeća daju i izvesno pravo
učešća u raspodeli dobiti preduzeća dužnika.
Sa stanovišta tehnike plaćanja kamate
, obveznice se mogu podeliti na:
kuponske obveznice –
koje imaju odgovarajući broj kamatnih kupona koji se seku i
predaju banci na naplatu.
registarske obveznice –
kod ovih obveznica ime vlasnika se vodi u knjigama preduzeća,
odakle mu se u rokovima plaćanja kamata šalje ček koji on podnosi na naplatu.
Prema metodu povlačenja.
U praksi se najčešće javlja slučaj da se povlačenje obveznica tj.
glavnice duga vrši odjednom, na dan njegovog konačnog dospeća. Međutim, moguće je i da
se otplata vrši postepeno u vidu periodičnih rata, u toku veka trajanja duga. To se može učiniti
na dva načina:
sistematski –
po unapred utvrđenim i dogovorenim rokovima dospeća, ili
bez unapred utvrđenog plana –
kao u slučaju opoziva ili kupovine obveznica na tržištu
kapitala.
Značajno je pomenuti klasifikacije obveznica koje je dao
Bernard Foley.
On uzima u
obzir dva kriterijuma: finansijsku strukturu i tržišta na kojima se emituju obveznice.
Finansijska struktura obveznica
zavisi od prirode njenih kupona, od rokova dospeća i cene
kod otkupa. Pa tako možemo razlikovati:
obične obveznice
– kao najjednostavnija vrsta obveznica. Nose fiksnu kamatu, rok
dospeća je poznat i ne može se menjati, a zna im se i vrednost (bar nominalna);
večne ili neotkupive obveznice
– nemaju rok dospeća. Neke se mogu otkupiti, ali samo
ako je to želja emitenta (npr. obveznice ratnog zajma Velike Britanije);
obveznice bez kupona
- ne donose prihod u obliku kamate, ali se prodaju po viskom
diskontu, tako da se prinos od ovih obveznica ostvaruje u vidu kapitalnog dobitka, kada
obveznica dospe na naplatu;
konvertibilne obveznice
– vlasnik ih može zameniti za drugu vrstu hartija od vrednosti
(za druge obveznice, ili akcije istog emitenta), uslov je da se radi o akcionarskom
društvu, i da za to budu ispunjeni svi uslovi;
obveznice sa varantom
– imaju certifikat koji njihovom vlasniku daje pravo kupovine
neke druge hartije u budućnosti po fiksnoj ceni.
indeksirane obveznice
– njihova vrednost u roku dospeća zavisi od kretanja nekog
drugog indeksa;
obveznice dekomponovane u dve valute
– kupon i otkupna cena iskazani su u
različitim valutama. (npr. kupon se može isplaćivati u američkim dolarima, a glavnica u
švajcarskim francima).
Prema tržištima na kojima su emitovane obveznice
se dele na:
domaće obveznice
– koje država, korporacije i lokalne vlasti emituju na domaćenm
tržištu;
inostrane obveznice
- kada njihovi emitenti koriste tržišta drugih zemalja za prodaju.
Najpoznatije su
Yankee
obveznice (obveznice stranih firmi u SAD koje glase na
američke dolare),
Buldog
(u Velikoj Britaniji),
Samurai
(u Japanu);
euroobveznice
– emituju se u drugoj valuti i njima se trguje na više finansijskih tržišta.
Prema nekim autorima, najpotpuniji osnov za razvrstavanje dugoročnih obveznica jeste
tip emitenta
, prema ovom kriterijumu možemo razlikovati:
1.
Državne obveznice
2.
Obveznice lokalnih organa
5
