prevazilaze lokalne duhovne horizonte. Najistaknutije mesto u tom periodu (od 300. godine stare
ere pa sve do renesanse) zauzima mediteranska kulturna zona sa svoje dve grane: arapsko-
islamskom i evropskom, sa tri carstva: rimskim, otomanskim i vizantijskim, sa četiri ukrštajuće
civilizacije: helenskom, islamskom, istočno-hrišćanskom i zapadnohrišćanskom. Sa jedne strane
smo tada imali prostor kulturnog, religijskog i ekonomskog ukrštanja na ovom tlu dok se na
drugoj strani planete uzdizala kinesko-konfučijanska kulturna zona sa kineskim carstvom u
centru i Japanom na periferiji. Spona ovih civilizacija biće osvajanja Džingis-kana u 13. veku
koja će omogućiti Evropljanima mnoga otkrića (barut, kompas,..),a koja su kasnije dovela do
uspona Evrope i njene potpune afirmacije. Treba još spomenuti ogromna prostranstva i mase
koje je objedinjavao islam , kao i prostrane regione indijske civilizacije i Subsaharske Afrike

Ipak, čvršće forme ujedinjavanja stanovništva u gigantske kolektivitete predstavljaju

predmoderne univerzalne države: Kinesko carstvo, Paks Mongolia, Rimska imperija, Otomanska
imperija, Ruska carevina. Preteče modernih saobraćajnih i proizvodnih arterija kao i prve
administrativne veze čiji su pipci dopirali u najskrivenije kutke carstava, politički i kulturno
objedinjavaju prostor. Ipak, za razliku od današnjeg doba, glavne niti povezivanja zajednica nisu
bile ekonomske već kulturne i religijske, dok je uloga vojne ekspanzije bila odlučujuća.
Ekonomska snaga se zbog sporog rasprostiranja tehnoloških inovacija nije mogla tako snažno
realizovati.

1.1 Prvi talas globalizacije

Krajem 15.-tog i početkom 16. veka nastaje slom ravnoteže među relativno

konkurentskim carstvima i civilizacijama i počinje dominacija Evrope nad ostatkom sveta. Vojna
revolucija donosi ključnu prevagu Evrope nad ostalima i omogućava stvaranje prvih globalnih
imperija između 1500. i 1750. godine.

Ako bismo suštinski tražili odgovor na pitanje razloga ovakvog sleda događanja, onda bi

zasigurno morali da ga tražimo u ulozi odnosa kolektivizam-individualizam i prilagođavanju i
ovladavanja prirodom.

Gruenfelder A.M.,(2002): „

Mnoga lica globalizacije

“, Habitus br. 3-4, Novi Sad

Kolektivistički odgovor ranijih civilizacija ne predstavlja puku slučajnost niti istorijsku

grešku. Odgovor na specifičan i oštar izazov prirodne sredine predstavljao je stvaranje džinovske
ljudske megamašine, masovne i strogo koordinisane i disciplinovane delatnosti obavljane pod
gvozdenom pesnicom autokratskih vladara. To je bio odgovor koji je uticao i na oblikovanje
ljudskih osobina, favorizovanje onog genetskog potencijala i oblika socijalne organizacije koji su
obezbeđivali kolektivno preživljavanje grupa u surovim okolnostima. Uspeh zasnovan na

1.3 Treći talas globalizacije ili “turbo-globalizacija”

Ono što savremenu javnost verovatno i najviše interesuje jeste stvarnost koja nam se

upravo dešava. Tempo života i događanja je takav da ljudi nemaju vremena da stvari sagledaju
dublje i suštinskije, da “zagrebu” po površinama koje im se serviraju.

Novi, ubrzani ritam globalizacije najbolje je, možda, oslikan u oglasu čuvene

transnacionalne korporacije „Merrill Lynch“ – „Novi svet je star samo desetak godina i rođen je
padom   Berlinskog   zida   1989.   godine“.   Suština   novog   zamaha   globalizacije   koja   se   odvija
strelovitom brzinom, ogleda se u nestanku blokovske podele sveta, tj. završetku Hladnog rata i
narastajućom   strukturnom   neravnotežom   i   dominacijom   jedne   od   sila   i   njene   doktrine.
Afirmacija   Sjedinjenih   Američkih   Država   i   uopšte,   anglosaksonskog   koncepta   materijalne
civilizacije, doneće svetu nebrojane tehnološke i životne olakšice i prednosti, ali i polarizaciju
društva i neravnopravnost koja je već dodirnula kritičnu granicu dobrog ukusa i pristojnosti.
Iskorištavanje slabijih, potlačenih i nemoćnih, kao i licemerje vladajućih država više se ne može
nikako sakriti i opravdano izaziva revolt miliona ugroženih. Siromaštvo i getoiziranost, periferija
i   poluperiferija   nasuprot   šačice   premoćnih   svetskih   barona.   Ovakvo   stanje   nije   nepoznato
ljudskoj istoriji ali nikada nije bilo na ovaj način izraženo i toliko očigledno kao sada. Sa ovim
mojim konstatacijama se mnogi verovatno neće složiti ali ideologija kojom se bogati još više
bogate,   a   siromašni   postaju   još   jadniji,   mora   se   kritikovati   i   napadati.   Ona   ne   sme   ostati
dominantna jer će nas sve zajedno oterati u provaliju postojanja.

Koje su to osnovne poluge mnogo spominjanog procesa?
Tehnološka, informatička revolucija i njeni derivati – kompresija vremena i prostora,

svetske ekonomske transakcije, kulturni proizvodi elektronskih medija kao preteča zamišljenoj
„svetskoj“ kulturi, itd.

U prilog ovoj tezi ide i izjava Zbignjeva Bžežinjskog, jednog od vodećih apologeta

moderne američke geopolitike: „Postindustrijsko društvo je tehnotroničko društvo, kulturno,
psihološki, socijalno i ekonomski oblikovano pod uticajem tehnologije i elektronike.“

Jedna od najopipljivijih posledica moderne tehnologije jeste smanjenje distance između

ljudi i zemalja. Porediti mlazne avione sa jedrenjacima i parobrodima je gotovo iluzorno, ili pak,
mogućnosti interneta i savremenih telekomunikacija sa glasnicima, golubovima pismonošama ili
diližansama, ipak je nemoguće. Taj supersonični ritam modernih telekomunikacija kojima struji
nervni sistem i duhovni život planete i moć kosmičkih brodova i aviona vrše komprimovanje
vremena i prostora, odnosno, omogućavaju savremenom čoveku iluziju da može stići na svako
mesto u kratkom roku i da može ispratiti svaki značajniji događaj i dešavanje na planeti. Taj
neprekidni „link“ našeg miljea i čitavog sveta ukida vremenske i prostorne granice i spaja nas sa
ljudima sveta. Kažu da je današnji seljak bolje informisan od predsednika države pre stotinak
godina, što dovoljno govori o nespornom napretku čovečanstva.

Naravno, globalna ekonomija je suštinski oslonjena na elektronsko komuniciranje i

ogromne mogućnosti umrežavanja tako da se gigantske mase finansijskog kapitala u jednom
trenutku transferišu sa jednog na drugi kraj sveta čime ona dobija atribut planetarne ekonomije.
Transnacionalne korporacije prave svoje paukove mreže filijala na svim svetskim područijima i
posluju gotovo neograničeno. Njihova moć postaje gotovo neograničena i njihova fluidnost