Osnovni pojmovi o parazitima
•
Paraziti su organizmi koji izazivaju parazitna oboljenja biljaka.
Ovaj naziv dolazi od grcke reči para - pored i zitos - braniti se.
Prema tome, pod terminom parazita podrazumeva se organizam
koji se razvija na račun biljke i njenih proizvoda. To su uglavnom
heterotrofni organizmi jer se hrane gotovom hranom, koju
uzimaju bilo od živih ćelija, ili iz mrtve organske materije. Od au
totrofnih organizama samo mali broj se prilagodio na parazitski
način zivota. Izmedu parazita i saprofita (sapro -trulež, phyton -
biljka) postoji veliki broj prelaznih oblika i meñu njima nema
jasnih granica.
•
Patogen je termin koji je pozajmljen iz humane medicine (pathos
-patiti, genezis - poreklo) i često se korisii u fitopatološkoj
iiteraluri anglo-saksonskih zemalja. Ovaj naziv neki autori
upotrebljavaju da označe bilo kojeg prouzrokovača biljnih
bolesti, kako parazitne, tako i neparazitne prirode. Prema tome,
to bi bio širi pojam u odnosu na parazita koji je biotičke prirode
Fitopatolozi. medutim, često upotrebljavaju termin patogen
uglavnom za parazitne organizme.
Podela parazita s obzirom na način ishrane i
uspostavljanje kontakta sa biljkama
•
Meñu parazitima postoje značajne razlike u stepenu parazitizma, odnosno
njihove prilagoñenosti na korišćenje hranljivih materija od biljke hraniteljke. S
obzirom na način ishrane praziti se dele na: isključive ili obligatne (biotrofe),
fakultativne (nekrotrofe), poluparazite i superparazite.
•
Obligatni
paraziti se mogu razvijati samo na živim tkivima biljke
hraniteljke. U ovu grupu, na primer, spadaju neke fitopatogene gljive (iz
porodica
Peronosporaceae, Erysiphaceae, Pucciniacea)
većina parazitnih
cvetnica, biljni virusi i organizmi slični mikoplazmama
.
Biotrofne
gljive
koriste hranljive materije iz živih ćelija, bez njihovog oštećivanja, naročito u
početnim fazama infekcije. Za ove parazite se u najnovijoj literaturi više koristi
termin biotrofni nego obligatni.
Fakultativni
paraziti ili nekrotrofi se
uglavnom odrzavaju
na
mrtvoj organskoj materiji (saprofitna faza)
a samo
deo ciklusa razvića provode na biljkama (parazitna faza). U ovoj grupi se
nalaze mnoge parazitne gljive i sve fitopatogene bakterije. Fakultativni paraziti
se mogu gajiti na veštačkim hranljivim podlogama, Sto nije slucaj sa obligatnim
parazitima. Nekrotrofni paraziti u kontaktu sa biljnim tkivima izlučuju toksične
materije koje ubijaju ćelije domaćina i koriste ih za svoju ishranu. Poluparaziti
su organizmi koji od biljaka uzimaju vodu i mineralne materije a zahvaljujući
hlorofilu u lišću, same su sposobne da stvaraju organsku materiju. Takav je
slučaj sa parazitnom cvetnicom iz roda
Viscum
(imela).
Superparaziti
(hiperparaziti) su organizmi koji žive na račun biljnih parazita.
•
S obzirom na način uspostavljanja kontakta sa biljkom hraniteljkom
paraziti se dele na:
epifitne, endofine
i
epiendofitne.
Za epifitne
parazite je karakteristicno da se u potpunosti ili većim delom razvijaju na
površini biljnih organa. Tako, na primer,
prouzrokovači čañavice
(Cladosporium sp., Alternaria sp.
i dr.)
održavaju se isključivo na
površini biljnih organa zahvaljujući prisustvu medne rose koju izlučuju
insekti. Meñutim, prouzokovači oboljenja
trpa pepelnica
(Erisyphaceae)
razvijaju se najvećim delom na površinskim delovima biljaka a u
epidermalne ćelije tkiva puštaju sisaljke (haustorije) pomoću kojih
uzimaju hranljive materije.
•
Najveći broj parazita razvija se
endofitno
, prodirući
izmedu ćelija (in-
tercelularno), direktno u ć
elije
(intracelularno) ili u sudovne
elemente (inatravaskularno).
Veliki broj fitopatogenih gljiva i svi virusi
prodiru i egzistiraju u delijama biljke hraniteljke.
Većina fitopatogenih
bakterija i neke gljive (obligatni paraziti) razvijaju se u
meñućelijskim prostorima tkiva biljaka
.
Manji broj parazita prodire u
sudovne elemente biljaka.
Od epiendofitnih prazita mogu se spomenuti
gljive iz roda
Leveillula,
koje razvijaju miceliju kako u tkivima tako i na
površini biljnih organa.
•
Prodirući u biljku paraziti ostvaruju
lokalnu
ili
sistemičnu
zarazu. Za-
hvatanje grupe ćelija ili delova tkiva od strane parazita može se
označiti kao lokalna infekcija. Medutim, kada se parazit proširi u
većinu tkiva, tada govorimo o opštoj ili sistemičnoj zarazi biljaka.
•
Antagonizam je
stanje u kome jedan organizam oštećuje drugi, Sto
se naročito ispoljava ako ovaj luči neke toksične materije
(antibiotike).
•
Ako je kombinovani efekat dva organizma veći od pojedinačnih
uticaja dva mikroorganizma, onda se govori o
sinergizmu.
•
Koegzistencija dva mikroorganizma označava se terminom
komensalizam, š
to se sa latinskog može doslovno prevesti kao
obedovanje za istim stolom (com-zajedno, mensa-sto).
•
Ako je komensalizam kooperativan i oba organizma doprinose
obezbeñenju hrane, onda se radi o
simbiozi.
•
Nasuprot tome, ako jedan partner obezbeduje svu hranu a drugi
tome ništa ne doprinosi, onda se takvo stanje može označiti kao
parazitizam.
•
U zavisnosti od toga da li se ciklus razvoja parazita odvija na jednoj ili
dve botanicki udaljene biljke hraniteljke, parazite delimo na
monoksene
i
heteroksene
(ksenos - hraniteljka).
Mali broj parazita su heterokseni,
kao što je to na primer slučaj sa
Puccinia graminis f. sp. tritici,
jer neke
sporonosne organe razvija na pšenici a druge na šimširici.
